Читај ми!

Да ли ћу ускоро уз криглу пива, добити и папирић са његовим „еколошким отиском“

Сви смо свеснији утицаја производње хране и одеће на животну средину, као и транспорта робе. Ипак, многи не размишљају о томе како алкохолна пића могу угрозити природу.

Ефекти производње алкохолних пића углавном се игноришу, док је индустрија пића и те како развијена, пише за Индепендент предавач на универзитету Јорк, Јан Хамилтон.

У свакој фази производње алкохола - постоји утицај на животну средину: од узгоја сировина, преко производње, па до паковања и транспорта готовог производа. 

Како становништво света расте, тако расте и потражња за алкохолним пићима исто као и за храном.

Када се земљиште определи за усеве за потребе производње алкохола, то очигледно смањује капацитете ресурса за узгој хране.

За разлику од хране, алкохол није намирница од животног значаја, а то некада резултира ситуацијом у којој је узгој пиринча и кромпира за производњу алкохола приоритет над снабдевањем оних људи, којима је тавка храна и те како потребна у многим деловима света, упозорава Хамилтон у ауторском тексту.

Није само земљиште ограничен ресурс. И адекватно водоснабдевање је међу приоритетима у многим регионима широм света.

Како се глобална потрошња алкохола повећава, тако расте и потражња за водом која се користи за наводњавање усева и за производњу алкохола.

Једна боца пива од 500 милилитара „троши" 148 литара воде, а једна чаша вина од 125 милилитара - 110 литара. Алкохол је дакле производ „жељан воде".

Већина усева се иначе тратира пестицидима како би се побољшао принос и смањиле болести, што, опет доприноси загађењу локалних пловних путева, јер се хемикалије из пестицида претачу у оближње водотокове.

Додатна потребна енергија је на пример и она која се троши за кување пива и дестилацију жестоких пића.

Амбалажа која се може рециклирати, и даље завршава на депонијама

Забрињава и отрован отпад који потиче од производње алкохола.

На сваки произведени литар текиле долази пет килограма отпадне пулпе и 11 литара „киселог" отпада, који загађују земљу и воду у мексичким регионима који су укључени у производњу овог пића.

Исто тако, дистрибуција пића користи значајну количину енергије која доприноси загађењу и штети животној средини.

Паковање и хлађење алкохолних производа такође доноси еколошке трошкове.

Иако очигледно постоји простор за рециклирање алуминијумских лименки и стаклених боца, 50 посто њих у Великој Британији заврши на депонији, а 50 милијарди лименки стиже на исто одредиште у Америци.

Све у свему, долази се до правила које сугерише да, што је већи садржај алкохолног пића, то је већи његов „угљенични отисак".

Дакле, свака промена у трендовима или преференцијама према врстама алкохола има неку врсту утицаја на животну средину. 

У Великој Британији је све већа популарност вина и алкохолних пића последњих година, довела до већих трошкова за обнављање природних ресурса који се потроше за њихову производњу.

Нешто мање утицаја на приросу имају производња пива и на пример - јабуковаче.

Аутор на порталу independent.co.uk упозорава да „тренутно у Великој Британији постоји празнина у политици заштите животне средине", односно да је у „стању порицања значајног утицаја на животну средину који алкохол има на природу".

Хамилтон сматра да би такав приступ било релативно лако променити, баш као и код одеће или хране, и да би могло да се инсистира на томе да произвођачи пружају потрошачима информације о „угљеничном отиску" својих производа.

То би пружило непосредан подстицај индустрији да смањи трошкове заштите животне средине у свакој фази - од гајења усева до контејнера.