Ровињ 2020: Морални банкрот

„Зашто Хрватска, гдје идете и колико остајете?“, питала је млада репортерка Хрватске телевизије пошто ми је шармантно махнула на наплатној станици Лучко, на излазу из Загреба, желећи да ми да на знање како ју је заинтригирала моја београдска регистарска таблица. У камеру ХРТ-а поверио сам потом да је ово 17. година како заредом моја жена и ја летујемо у Ровињу, поверио сам још неке ствари а на фамозно питање „Зашто Хрватска?“ ком се очигледно подвргавају сви возачи намерници одговорио да боровина ту мирише јаче него било где.

И заиста, опште је познато да у Црној Гори тог мириса уопште нема, што је чудо посебне врсте, али у то нећемо сада да улазимо, остављамо то природословцима. Тамара (тако се зове млада репортерка ХРТ-а, сазнаћемо то касније, препознавши је на екрану) је зацвркутала захвалу и пустила нас да наставимо даље ка обећаним плажама. Али, шта смо то на њима нашли?

Нема прошлости у геометрији простора

Дуга и садржајна историја мојих боравака на хрватском мору сеже у ране шездесете; научио сам да пливам, отац је био надлежан за то, са непуне три године, у Дубровнику, потом је ту било Селце код Цриквенице, и сва подразумевајућа места митске обале коју смо тада звали „нашом". Друга половина седамдесетих и прва половина осамдесетих, најбоље године те државе, било је ударно време; моје пајташе и мене, младе, у напону снаге, запамтила је Новаља на Пагу (када још није била центар ноћног живота поменуте обале), Зелена лагуна у Поречу, Новиград, Дубровник, Селце, Ријека, Пула (ах, Пула!)... А онда су том обалом задували ветрови рата, чинећи од ње поприште наших најслађих успомена и стварајући жал за бившим животом који се никад неће вратити, као још једну потврду Набоковљеве мисли да се прошлост не може наћи у геометрији простора већ само у геометрији успомена.

Са таквим багажом, упознавши у међувремену, како би то рекао Црњански, ону која ће ми постати жена, вратио сам се у Истру лета 2003, истога онога лета кад је Хрватска укинула визе за улазак грађанима Србије, у ровињски станчић којега је, као најважнију ствар осим саме себе у наш брак унела она коју сам узео за жену. (Тада сам се први пут суочио са тим градом; толика младалачка путешествија, толики километри уздуж и попреко те обале, толики пољупци, а никада не свратити у Ровињ; географија је, међутим, кумовала томе, јер се, наиме, путнику намернику уљуљканом у седиште неког од аутобуса ријечког „Аутотранса“ или „Загребачких транспорта“ на путу низ обалу пред Ровињем испречава природна препрека у виду Лимског канала. Пут, наиме, заобилази Ровињ, ако хоћете да видите Ровињ морате да идете у њега, никакав лонгитудинални пут вас неће успут одвести тамо).

Испративши, дакле, све мȇне нововеког ровињског схватања туризма скоро од самог почетка века па до данас, растерећен притом тешког талога успомена младости које би мом поимању ствари натруниле сувише носталгичног праха у вези са тим градом, овај репортерски запис почињем контатацијом да је Ровињ 21. века, одевен у чауру камених фасада и плочника са разапетим вешом који се суши између зграда, типични репрезентант туризма схваћеног као суровог попришта на коме се давалац услуга има обогатити јер, забога, поседује такав драгуљ туризма, а корисник истих услуга има бити опељешен до последње паре и испраћен што пре одавде е да би уступио места следећим корисницима који чекају у реду за пељешење, радосни што су нашли паркинг, радосни што су, ето, уопште ту, шкљоцајући телефонима на све стране, без нарочитог смисла, реда и значења.

Београђани и Ровињ

Ноторна је чињеница да су Ровињ онаквим какав је остао упамћен у колективној свести југословенских туриста начинили Београђани који су 50-их година од сиротињске насеобине чије су камене куће пропадале без изгледа на опстанак, почевши да откупљују тај стамбени простор, несебично подарили нови живот посрнулом градићу. Незаборавне су анегдоте које су током друге половине 20. века обележиле овај град а чији су протагонисти били Борислав Михајловић Михиз, Антоније Исаковић, Јанез Врховец, Мића Томић, београдски адвокат Драгиша Јовановић и син његов, такође адвокат Миша, писац књиге Vechia Rovigno, adio, у којој је опричао те анегдоте чији је актер и сам био, и о којима је од оца и наведених протагониста слушао. (Наслов књиге иначе је наслов клапске песме која на свој начин говори о прохујалим ровињским данима, чији је превод са италијанског Стари Ровињу, збогом, и које на јутјубу, ако ћете веровати, нема.) Антоније, Михиз и друштво, укључујући и жене, искочили би на Катарини из јутарњег бродића, онда би мушкарци послали жене на плажу, а они засели у хлад терасе хотела, на шарени мермер, наручили први литар леденог вина и извадили шпил карата. И онда би их жене увече терале да се дигну од тог стола, јер већ пада вече и постаје хладно...

Тај и такав Ровињ (мада, заиста: је ли то и данас такав Ровињ? Видећемо да није) тај, дакле, и такав Ровињ за туристе из Београда данас не мари превише. Руку на срце, овај и овакав Ровињ ни за кога осим за свој џеп и своју стражњицу више не мари. Врло је то банална врста мултикултурализма која подразумева да не правиш никакву разлику међу људима, да су, наиме, сви добри да буду самлевени у твојој туристичкој машини која цеди и последњу пару и која ће сваком после цеђења дати ледени осмех и рутинско „хвала". Сви смо ми овде равноправни, доведени на своје летње губилиште са кога ћемо отићи препланули, збуњени и опељешени, сметених утисака о томе где је била она црквица која је била тако љупка, и где смо оно јели рибу која зачудо није била замрзнута, а можда и јесте била али краће од осталих.

Овога чудног лета са донекле испражњеним видицима, у Ровињ се слило до сада убедљиво највише гостију с наших страна. Београдски говор, теме и нагласци по први пут у веку чине доминантну лексику на плажама (посебно на плажама). Иако неких београдских лица која су се овде одомаћила овог лета нема, ту је велика замена у лику кохорте младалачких и средовечних друштава која премећу шишарке да простру пешкир и подврискују када гладни галеб почне да копа по њиховим торбама. Међутим, ни у једном од безбројних туристичких рапорта на било ком од хрватских телевизијских канала, ни помен о томе нећете чути: говори се само о аустријским, италијанским, немачким туристима којих уосталом више нема.

Школа ровињског туристичког боравка почиње, дакле, у рату са овдашњим галебовима, великим као ћурке, вечито гладним и агресивним, свиклим на обилате остатке ровињске фабрике сардина, југословенског и хрватског прехрамбеног гиганта „Мирне“, који се у ноћним сатима изливају у море у кругу фабрике. (Одавно ти остаци нису довољни за исхрану нарасле колоније белих прождљивих птица. Са њима се особље Маистре бори на иновативан начин: превазиђени начин рибарске контроле галебљег рађања који се састоји у разбијању јаја показао је, наиме, велику фалинку: чим женка галеба види полупана јаја, она одмах - снесе нова. Тако да је сада древни начин иновиран израдом велике количине пластичних јаја која обликом и тежином имитирају галебова јаја, која потом бивају подметнута у птичја гнезда, излажући их тако дуготрајном лежању на пластици из које се, међутим, ништа не излеже. Галебови наслуте после годину-две да са тим гнездом нешто не ваља, па направе ново. И онда се људи дају у потрагу за новим гнездом...)

Лоши гости Свете Еуфемије

Легенда која спада у оне којима је рационалном човеку тешко да дословно поверује, приповеда да је огромна црква Свете Еуфемије, која доминира читавим видиком Ровиња, тако очигледно превелика за малени градић, са белим каменим торњем вишим од 50 метара, саграђена када је, године 800, до обала рибарског места допловио (?) мраморни саркофаг у којем су мештани препознали тело светице жртвоване почетком 4. века у малоазијском граду Калцедону. Препознавање је извршено по томе што је лешу у саркофагу недостајала једна рука, она коју је, тако о томе сведочће сачувани записи, у арени Калцедона петнаестогодишњој девојци и потоњој светици Еуфемији одгризао лав којем је, као хришћанка, током Диоклецијанових прогона хришћана, бачена и тако жртвована, при чему је остало забележено да су светицу животиње усмртиле али јој нису појеле тело. Као израз дивљења и захвалности тадашњи Ровињези похрањују њен саркофаг у црквицу Св. Јурја која се већ тада налазила на врху ровињског узвишења, и која тада бива преименована у цркву Свете Еуфемије. Два века касније, због све већег броја ходочасника, претеча каснијих туриста, Ровињези подижу несразмерно велику цркву која и данас, после многих доградњи, поправки и земљотреса који су је оштећивали и рушили, представља незаобилазни визуелни репер ровињских видика са чијег се торња на чијем се врху налази бронзани кип светице, по предању које није лако проверити, за ведрих дана може видети Венеција.

После свих земљотреса и подразумевајућих неподопштина којима Време подвргава људе и градове, Ровињ тренутно, попут остатка света, преживљава дане респираторне пандемије која, међутим, на његовом статусу оставља рекло би се дубље трагове него у поменутом остатку света. Ровињези, иначе претходних година веома осетљиви на свој економски доходак и вечито незадовољни истим, склони да увек имају приговор на сезону а један од главних приговора је тај да су им опет у град дошли лоши гости, сада су некако заћутали. Констернираност катаклизмом је овде, међутим, произвела помало, са економске стране гледишта, неочекиван одговор целог система. Ровињ је, наиме, одлучио да ни за стопу не одустане од свог зацртаног економског профита па су тако унисоно, сви ти угоститељи, од водећег, хотелског гиганта „Маистре“ која држи све ровињске хотеле и темељ је градског богатства до најмањих ресторатера одлучили да, потпуно супротно свим економским резонима из области понуде и тражње - знатно поскупе своје услуге. Само су неки од приватних изнајмљивача апртмана били разумни и цене спустили.

Па је тако превоз „Маистриним“ бродићима до острва Катарина и Црвени оток, на којима су најлепше плаже овог града, поскупео са 35 куна на 50 за Катарину односно са 50 на 70 за Црвени оток. (Ради се о повратној карти, што ће рећи да је превоз за двоје до Катарине до које се може допливати - 125 метара од Великог мола, за тачност одговара Google Earth - сада 100 куна. За претворбу у динаре све цене у кунама ваља множити са 16. Однос куне према евру је 7,3 куна за један евро). Боравак вашег аутомобила на главном паркингу (улазак у Ровињ је забрањен и препречен рампом, нека читалац погледа ниже у тексту детаљније објашњење ровињских паркирних заврзлама) са 5 куна по сату је поскупео на 9 куна по сату (sic!) што је поскупљење од 80 одсто. Просечна кафа у кафеима кошта 8 куна док је кугла сладоледа 9 куна.

Острво Катарина је посебна прича: тамошњи Маистрин хотел не ради ове сезоне али контејнерски ресторан на плажи ради па је у њему картонска порција сладоледа, са пластичном кашичицом, какве се купују по самоуслугама, и са количином сладоледа која одговара једној кугли у кафеима, зацењена на 50 куна. На ровињској пијаци је исто: грожђе, да споменем само тај артикал, у самоуслузи кошта 9 куна а на пијаци је - 35 куна. Грожђе је наравно и тамо и вамо једно те исто: изгледом као пластично, укусом не много различито од пластичног.

Све остало што можете да замислите, осим горе наведених изузетака у лику појединих изнајмљивача апартмана и врло ретких посластичарница, прати ову стопу поскупљења: од недавно саграђеног Гранд Парк хотела Ровињ са 5 звездица и величине носача авиона (сви у Ровињу ће вам, када говоре о том хотелу, са одређеним поносом споменути те звездице), до последње шпаће (подрумски простор у коме се точи најјефтинији алкохол; spazio - итал. простор). И нико се, ни у тим просторима од нула до плус бесконачно звездица нити ван њих, неће ни запитати о томе колико је то логично, или економски оправдано, да о моралу и не говоримо; ровињски мајстори туристичког церемонијала зацртали су још претходне године свој предвиђени профит и он се мора достићи, овако или онако; са туристичким подбачајем од 30 одсто у односу на претходну годину што је званична цифра (слободним оком рекло би се да је подбачај негде око 50 одсто), Ровињези не помишљају на попуштање ценовне политике. Трафике, кафеи, гиганти трговине и мали предузетници уједињени су у политици беспризорне наплате и дизања цена, које од живота - не само летовања него и живота - чине агонију преживљавања. На овој је обали заузет став да ће они који су преживели корону, па се потом одлучили да покрену своја једра и на крају кроз све тегобе медицинских тестирања као и строгу контролу хрватске граничне полиције допрли до хрватског драгуља туризма морати да плате за све оне који корону преживели нису или су напросто овога лета остали код куће.

И реакција је наравно кренула: и туристи па чак и овдашњи живаљ почињу да дижу глас против својих туристичких жреца: једна ровињска мама на друштвене мреже је претходних дана поставила слику носиљке у којој је њена четворомесечна беба док је у првом плану фотографије бродска карта наплаћена млађаном путнику у вредности од 30 куна за релацију до Црвеног отока (пуна цена, рекосмо то, 70 куна). На то је реаговао ровињски градоначелник Марко Палиага отвореним писмом руководству Маистре са апелом да за бебе и уопште децу до 6 година размотри могућност ослобађања од плаћања бродарине. Из Маистре до сада нема никаквог одговора...

Серђо

Индиспонирани оваквим линијским превозом до Катарине на којој свих ових 17 година теку наши морски дани, моја жена и ја смо још пре десетак година, чим се на доковима Ровиња тај придошлица појавио, прешли у Серђову бродицу. Серђо је Сплићанин, кога је некаква ружа ветрова из Далмације донела у Истру где је упознао своју потоњу жену и - ту остао. Говори триста на сат, елементарно духовит како само Далматинци умеју да буду. Своје пријатеље вози само за Катарину на којој и сам плива, до прошле године једним неописиво смешним бродићем, а ове године мањим чамцем, позајмљеним, пластичним. Вози само кад му се вози, и оне који му се свиђају. Ономе ко му се не свиђа само одмахује руком: Нема ништа! На питања о томе да ли је он конкуренција Маистри, Серђо одмах скочи: Ма шта, шта Маистра, па није ово њихова обала, обала припада свима, не могу они наплаћивати обалу!

На почетку, на првој овогодишњој вожњи, ја га испипавам па га питам о етичности тог свеопштег поскупљења, и шта он као трезвен човек, антиглобалиста, мисли о томе. Он ми потом описује како је свој обрт (посао) ставио на лед, а таман се прошле године регистровао за превоз а и бродић је изнео на суво, да сачекају, и обрт и бродић, боља времена. Потом мрмљајући објашњава нешто о животу и преживљавању, тако да за његов коментар могу само да цитирам по сећању Серђове претходне мисли у којима је Серђо био бескомпромисни бранитељ радничке класе и исмевач српско-хрватских клишеа понашања и комплекса, што је ту кратку пловидбу увек чинило бескрајно забавним и садржајним ритуалом летовања.

Жване

Од искона позната као мешана средина у којој је флуктуација становништва била видљива и читавом поднебљу давала печат, Истра је у социјалистичком, југословенском периоду своје историје ту своју одлику довела до перфекције па тако данас овуда тумарају и ту живе припадници свих могућих народа, уз доминантне Хрвате и Италијане који чине већину и препознату и признату албанску мањину која има и своје „представничко вијеће“.

Дошао из Босне почетком осамдесетих, тај мајстор зналац свих заната један је од маркантнијих представника радничке класе Ровиња. У овој репортажи њега ћемо звати Жване. У дубокој унутрашњости сумрачног кафеа, док клима отровно шири леден ваздух по ногама, Жване срче кафу чекајући да се рампа на улазу у Ровињ дигне за њега, резидента овог града, е да би могао да на уговорене радове у једној кафани унутар лимитиране зоне унесе алат, да не мора да у рукама тегли све те бушилице, брусилице и остале шрафцигере од његовог дела паркинга, оног где паркирају мештани.

Рампа ће се дићи у 15 часова, и остати таква за њега 60 минута; он ће дакле морати да се негде на 58. минуту свог боравка врати кроз рампу да аутомат забележи излазак, да окрене око ротонде и опет уђе у град на свој нови сат. У току недеље Жване на својој магнетној паркинг карти има 4 оваква једносатна уласка у град. За данашњу поправку водоводних инсталација у ресторану утрошиће целу једнонедељну квоту улазака у град. Остали модалитети уласка – јутарњи, до 9 сати, и касновечерњи око поноћи – измичу мом памћењу, сувише је то компликовано. 

Ја само знам да ме сваког лета чека, као и све туристе и становнике забрањеног ровињског града, паркирање по ободима урбаног ткива, где престаје наплата и где се понекад укаже неко слободно место којим не реметите саобраћај јер ће вас у противном однети паук, нити газите по простору намењеном пешацима јер вас на то обавезује елементарно лепо васпитање.

Првих година то тражење паркинга који је у просеку од нашег стана у Старом граду удаљен пола сата хода било је за мене агонија. А онда сам, у долазећим годинама, са нарастајућом мудрошћу пређених километара, асфалтних и животних, успео да ту потрагу у којој сам себи личим на изгладнелу звер која у прерији гања посусталог зеца претворим у уживање: возикам се предграђем и посматрам баште, капије, улазе... и тако се напокон укаже то слободно место.

Жване живописно говори о садашњем тренутку Ровиња, о власницима пословних простора који издају тај свој простор и узму новац па потом исте ноћи промене браву и издају исти простор другом закупцу (sic!). Кад онај први закупац дође по своје, газда не да паре назад, и упућује закупца на суд, користећи незамисливе изговоре. Кад се дотакнемо цена, Жване приповеда о страном трговинском ланцу где су многе ствари трипут јефтиније од домаћих трговинских ланаца, па прелази на геополитику: открива ми приповест о некаквим пилећим батацима којима су се људи овде потровали, а којима наводно рок трајања није био прошао, да би се потом испоставило да су они били у року трајања у Швајцарској, где им је тај рок истекао па су онда препаковани, замрзнути и бесплатно дати на одвоз у Хрватску јер се Швајцарцима више исплати да поклоне и одвезу месо него да га спаљују, па су тако батаци на овој обали добили и ново паковање и нови рок трајања. Жване се смеје гласно, одзвања ледени мраморни кафе у ровињско поподне. Ми смо, Жване, у тој Европској унији иначе виђени као депоније смећа, кажем му ја. И пилећих батака, додаје он.

Незадовољан је како се наша свеопшта ситуација развија, присећа се (има довољно година за то, старији је од мене) како је било у социјалистичко време, кад се није смело баш ни слободно запевати, док данас можеш и да певаш и да кажеш свашта - али те нико не ферма. Друже Тито, не може се више/ један ради а четворо пише, цитира ми стари слоган који се, ето, није баш смео гласно певати, али су га они ипак певали, још тамо, у Босни. Данас, међутим, у складу са свеопштом глувоћом система кога не интересује шта би било ко има да примети и да се пожали, нико, каже Жване, више не пева. Раније су се знали и потућ, и запјеват, каже Жване, данас се ни не туку ни не пјевају. Отпијамо у тишини, смрзнутих стопала, док сунце, далеко на западу, тоне у море.

Пилот и чамџија

У грчу последњих покушаја да се сезона спаси, већ помињани ровињски градоначелник покренуо је још једну иницијативу, подржан у томе од осталих истарских градоначелника као и истарског жупана: упутио је апел Влади Хрватске да се код влада Италије, Аустрије и Немачке издејствује преиначење одлуке тих земаља о стављању Хрватске на црвену листу земаља одакле када се вратите у домовину морате да идете у самоизолацију, већ да се Истра, због малог броја оболелих у овој регији, са тог списка - изузме. Врло иновативна замисао са егзотичним укусом профитног, строго контролисаног сецесионизма, код Италијана и Аустријанаца није наишла на одзив, али је Немачка, мотивисана на то ко зна чиме, одлучила да том захтеву удовољи при чему није јасно да ли је уопште Влада Хрватске о томе упутила било какав допис у Берлин. Било како било, за Немце повратнике из Истре сада је потребно, ако не желе у кућни притвор, да доказују где су тачно боравили у Хрватској и којим су се путевима кретали у повратку.

Увече, на повратној пловидби са Катарине, Горан, Београђанин, пилот великих авиона у нашем националном превознику, опет задиркује Серђа, то им је уиграни игроказ: пилот наговара Серђа да дода гас (на чамцу је мотор од 40 КС кога Серђо тера са минималним гасом), да усправимо нос прецизан је Горан; Серђо само мрмља, пилот у маниру деце кад се у парку зачикавају добацује да Серђо не сме да да гас, да не уме, Серђо само пиљи у даљину пред нама, онда Горан моли да му Серђо да чамац да га он упаркира, то му је жеља, хоће да упаркира чамац, сматра да је то врхунац вештине, лако је упаркирати авион, Серђо каже да не да, на крају Горан тражи кормило у руке, и Серђо му даје, каже Држи лагано, чамац иде сам, али Горан одмах изводи нагли заокрет улево, ја који се возим напред на прамцу скоро падам у воду, Серђо дречи и отима му кормило, Горан каже да се не бисмо преврнули јер нам је мала брзина, зашто капетан драми... На изласку искачем са прамца на мол и довикујем Серђу да не даје кормило више ником, он окреће чамац у још једну туру до Катарине, чујем га: Да, јеси га видио... Овамо, на молу, Горан се грохотом смеје. Галебови се витлају над нама и вриште, тим птицама константно нешто није по вољи, на оближњем крову двојица се туку да стану на једну антену...

Ресторан који не служи воду

То вече смо у Торколу, породичном ресторану на једној од ровињских пјацета, иза некадашњег кина Београд а садашњег Мултимедијалног центра. Те смо људе током претходних година заволели и чинило се да је привлачност била обострана, отац и ћерка и син и братовљеви синови а поврх свега стара мајка, 97-годишња матрона која у поноћ једе шкољке и посматра преостале госте. Кажем, били смо блиски, тих прошлих година често смо били на овој тераси. Али сада та иста лица ужурбано пролазе поред нас, као у метроу, као на аеродрому, нико нам се не смеши и газда нас пита имамо ли резервирано. Немамо, кажем и гледам га директно уочи, да видим хоће ли ме препознати, макар по гласу, или по обрвама, или по ушима, нека ме препозна како хоће само да ме препозна. Колико вас је? пита он. Троје, одговарам иако је то видљиво. Моја жена и наша ровињска пријатељица ћуте; и оне су очекивале бар једно добро вече од персонала. Газда је мојих година, и видим, лепо видим, како му очи лете укруг док калкулише тај магични број: троје. Колико ће то бити попијеног вина, колико рибе, исплати ли му се да нас пусти или да ресторан пред нама и даље води као распродат за то вече. Онда жустро са три прста дохвати папирић са стола са ознаком „Резервирано" и каже да седнемо. Окрене се и оде а нашем столу прилази један од младића, синовац, пита шта ћемо пити. И кад пријатељица каже чашу воде, дечко увоштеним гласом одговори: „Ми воду не служимо". Тајац. Свашта сам чуо по ресторанима, ово још не. Питам га да понови, он понови, истом бојом гласа, па додаје како се то односи на обичну воду, не на флаширану. Аха, почињем да схватам. На сунцобранима који шире платнени строп над нама доминира лого водеће хрватске фирме која ништа не производи али пакује воду у флаше. Обишао сам понеку земљу у Европи, кажем дечку, али ово никад нисам чуо. Да, каже младић и гледа ме. „Да"? Док се ја питам какав је то одговор, пријатељица каже да ће узети ту флаширану воду, да је то у реду. И тада дечко додаје ако нам баш треба вода онда може унутра, у кафани, за шанком... и не завршава реченицу. Шта може унутра, питам заинтригиран, да се пије са чесме, да се перу руке, шта? Дечко ништа не одговара. Донеће потом ту воду у флаши; флаша је пластична. И кад смо појели ту рибљу плату која је солидна, и те похане лигње, и крух наш насушни и попили и вино и воду и платили... устали смо и кренули. Нико нам од особља не говори довиђења; тихо је док излазимо.

На крају те вечери ћемо на Тргу Маршала Тита лизати сладолед у башти посластичарнице Батана, тачније Viecia batana, што у преводу са италијанског означава стари примерак типичног ровињског чамца са равним дном, који се назива батана. Ред је у овом тексту рећи да та посластичарница има најбољи сладолед и торте, најбољег келнера ког сте у животу видели именом Маријан, и да од прошле године они, и у томе су ретки, уз још само поједине кафеџије, и већ споменуте власнике апартмана за издавање, нису подигли цене ни за куну. Маријан, здепаст као пингвин али окретан као ласица, спуштаће вам сладолед на сто, објашњавати изгледе времена за сутрашњи дан а када му се наша пријатељица пожали на тешкоће успостављања неизбежне вај-фај конекције он ће, не прекидајући реченицу, узети једноставно њен телефон и почети да прстом шамара по екрану и пре него што заврши реченицу телефон ће бити прикључен на везу. У Ровињу се можете ослонити на Маријана, тај вас неће изневерити. Док полазимо кући, светла рибарских коча које су кренуле у полагање мрежа сијају у бистрој ноћи.

Следећег јутра, око 11 сати, жељан да у домаћој атмосфери пријатељске кафане, са задњим мислима о Браниславу Нушићу који једног дана, ушавши у београдску књижару Геца Кон ускликне: Гле, баш фино место за рад! и потом годинама остане тамо над својим папирима док му шегрти Геце Кона приносе кафе и угађају му на свакојаке начине, жељан да дакле у таквој атмосфери опишем горње две сцене, улазим у ресторан у подножју наше зграде, и келнеру кажем да бих унутра, дакле: унутра, у празној каменој одаји а не у башти на коју туристи јуришају у прехрамбеним шпицевима, попијем хладно пиће и мало радим за лап топом а тај млади али врло самосвојни келнер ми каже да је то немогуће, да се у ресторану мора јести, да је тако одредио газда. Угушен разочарењем кажем му да сам комшија, да уопште није никаква навала, да је кафана празна, на шта он одговара: Сусједе, газда је тако наредио, тако да је мени, који као и читалац примећујем ту фину лингвистичку дистинкцију између комшилука и сусједства, остало само да изађем напоље и да се на писање овог и горњих пасуса вратим горе у наше топло поткровље, окружено напуштеним прозорима и терасама.

Улцињска понуда и очекивања Монте Карла

И тако, док се ровињске кале, тргови и баште полако празне и коси углови сунца најављују крај ове несвакидашње сезоне, стојим још мало под крошњом осушеног дрвета на Катарини и посматрам море са пусте терасице плажног бифеа који је у облику белог сандука постављен на травњак код тог дрвета пре неколико година. Серђо је тада беснео, мислим да је то било 2017, тај му се потез, уклањање стола и постављање терасе од вештачких дасака, посебно није свидео од свих Маистриних измишљотина које воде у блиставу туристичку будућност. Водио ме до тамо, то је 70 метара од места где се моја жена и ја купамо. Видиш, показивао је руком, видиш, ту је био стари стол од камена, сјећаш га се?! Гледао сам тада, пре три године, ту конфекцијску терасицу од пластифицираних дасака отпорних на кишу, нисам могао да се сетим стола који је ту стајао наводно до претходне године, све то кад се једном промени избледи у човеку моментално. Онда ми је Серђо описивао тај сто, показивао на крошњу у висини, и да... полако сам се присећао сивог, патинираног каменог стола који је до претходне године боравио испод тог дрвета као неки стари знак. Ту сам, говорио је тада Серђо, повијао кћер, показивао је рукама дужину од око пола метра, ћеркин узраст. (Ћерка данас има 14 година, прелепа девојчица жива као ватра, само витла градом). Да, рекао сам тада, шта су урадили са столом? Серђо је само одмахнуо руком и показао ка шуми; сто је, поломљен, остављен као хрпа камења иза стражњег зида хотелског магацина. А под заштитом је закона, додао је тада Серђо. На мој упит о тој заштити, он ми је жустро одговорио да је стол записан у архивским књигама Ровиња, са сликом, да је он гледао те књиге. И тако сада, лета 2020, одлазим да проверим да ли је сто и даље тамо; густо нападале суве борове иглице топло ме боцкају по табанима док залазим иза масног зида и гле: сто је ту, у комадима који као да су преживели земљотрес, строваљен у сенку својих некадашњих дана, у бекстејџу блиставе ровињске бине елитног туризма, изложен галебовим ногама да по њему ходају а истини за вољу увек је то и био, за галебове нема препреке. Оно што се ове године променило је то да се то огромно медитеранско дрво кожнатих листова које је некадашњем столу деценијама давало хлада ове зиме осушило. У Маистри вероватно, у журби пројектовања нових извора профита, то зимус нису ни приметили... а светска зараза је потом учинила да тераса опусти. Тишина је тешка само за оног ко уме да је чује.

Ровињска туристичка узданица која би требало да буде потрошачка Мека овог града, улица Карера (Via Carera) звала се некада ‒ Београдска. Преименована је још осамдесетих по кариоли, простим дрвеним колицима којима су тежаци, низ ту улицу, довозили робу у град. У Карери су највише цене најма пословног простора, јер ту су, или би ту требало да буду, најбоље радње. Несхватљиво због споменутих амбиција Ровиња ка бољим гостима, улица је све до пре десетак година имала подлогу од великих комада старог камена, са закрпама испуцалог асфалта и некаквог кржљавог бетона, све док у великом замаху који је нас Београђане подсећао на реновирање Кнез Михаилове из 1987, није реновирана комплетно, са копањем три метра у дубину и заменом свих инсталација од Римљана до данас. Сада је Карера у белим плочама од канфанарског камена, али са карактером радњи које асортиманом и читавим штимунгом неодољиво подсећају на тршћански Понте Росо из златних седамдесетих 20. века. С тим што је, руку на срце, Понте Росо био Пета авенија за Кареру. И поред поменуте високе цене закупа, Карера је, ваљда и због архитектуре, тих ниских плафона, уских, закривљених улаза и дубоко укопаних приземља, задржала укус неке оријенталне касабе какве је описивао Андрић који је као што знамо био специјалист за Босну 18. и 19. века.
Тужно је ходати том сјајном, осветљеном улицом, која издалека подсећа на италијанске градове, у којој, међутим, из близине морате да гледате јефтине крпе како лелујају на жичаним офингерима окаченим на ексере и зарђале куке, сву ту пластику и баналну јефтиноћу која одговара варошима у пасивним крајевима а не градовима који гаје светске амбиције спрам туристичког дохотка и племенитости рода гостију који овде треба да свију своје летње гнездо. Таквој жељеној клијентели Ровињ до данас није успео да понуди ниједну елитну коцкарницу, ако се у коцкарнице не рачунају два задимљена, мрачна аутомат клуба где залутали губитници потежу ручке и отпијају оштра пића.

И тако, лишен својих природних корена и веза са људима који су га начинили, (данас би Антоније, Михиз и компанија били вероватно истерани из баште хотела Катарина па нек се картају на сунцу кад неће да једу), морално банкротиран и озлојеђен на своје госте који су, је ли тако, лоши гости, душе погубљене у лавиринтима жељеног високог туризма и ниског профила сопствене понуде и свести о угоститељској етици, чекајући као Пепељуга неке боље госте који ће доћи, који морају доћи јер Ровињ тако жели, не марећи за логику која каже да не можеш имати улцињску понуду и очекивања Монте Карла, Ровињ овог лета 2020. тече своје туристичке дане у тишини лишеној италијанског довикивања и договарања о томе шта ће се јести, mangiare, mangiare, mangiare... лишен било какве посебне атмосфере која би могла да краси овакав град, претворен у пуки индустријски комплекс за стицање профита без обазирања на етички контекст тог туристичког профилисања изведеног по макијавелистичком принципу по ком циљ оправдава средства.

Последњег дана се са Серђом, жена и ја, поздрављамо на молу; вратићемо се са једним београдским пријатељем који овуда пловуцка старинском трабакулом купљеном опет од неког свог ровињског пријатеља. Серђо нам жели срећан пут, да се видимо догодине, знате већ... И сад је већ вече, одлучујем се да пре повратка последњи пут запливам, сунце већ залази. Док роним дубоко, тамо где је вода хладнија, и израњам, видим Серђов чамац како заокреће иза мола, враћа се у град. Далеко смо, али ја издижем руку из воде, машем као дављеник, као да ми треба та сламка. Само да ми одмахне, Боже, само да ми Серђо одмахне. Чамац је далеко, и већ ће заокренути када се више нећемо моћи угледати, и тада... тада Серђо види моју руку и високо диже своју, ево већ и белог шешира у ваздуху и чамац полако одлази од мене. Добро је, мислим док пливам назад на обалу, и отварајући очи под водом буљим у морску воду која ми нуди извитоперене облике подводних стена, добро је. Имаћемо где да се, наредне године, вратимо.