Читај ми!

Награда џез фестивала Нишвил за животно дело Јови Радовановићу и „Седморици младих“

Награда за животно дело коју џез фестивал Нишвил традиционално додељује заслужним српским музичарима, ове године биће уручена Јови Радовановићу и групи „Седморица младих“, саставу који је ушао у Гинисову књигу рекорда као ансамбл који је 33 године непрекидно свирао заједно.

Иако ће код најшире публике остати упамћени као сигурно први „шоу бенд“ СФРЈ, односно ансамбл који подједнако успешно изводи веома различите музичке стилове, а чији чланови при том поседују и евидентан комичарски таленат, „Седморица младих“ су од почетака па до престанка рада, а на овим просторима били једни од најутицајнијих промотера џеза и њему сродних стилова.

Ансамбл „Седморица младих“ основан је 29. септембра 1959. године у Београду. Прву поставу су чинили Зоран Зарије Раковић (труба), Љубиша Милић (тромбон), Владислав Василић (кларинет), Небојша Данчевић (клавир), Милутин Васовић (гитара), Љубиша Стошић (бас) и Бранислав Тодоровић (бубњеви). Владислав Василић је 1963. године отишао у војску, а 1966. погинуо у саобраћајној несрећи, и на његово место у групи долази кларинетиста, саксофониста и флаутиста Јова Радовановић, који убрзо постаје заштитни знак групе.

Друга персонална промена десила се 1978, када је на место бубнајра, уместо Бранислава Тодоровића (који је преминуо), дошао Небојша Кунић.

Последњи концерт као ансамбл имали су у мају 1991. године у Сарајеву, а група је званично престала са радом 1999. године, односно, након смрти гитаристе Милутина Васовића (1998).

Група је првобитно названа „Београдски диксиленд ансамбл“, што је и био стил у којем су у почетку искључиво деловали, а о чему сведочи и постава карактеристична за диксиленд саставе.

Прву свирку су имали у Дому омладине „Јурица Рибар“, а њихова музика се заснивала првенствено на џезу и диксиленду. Осим што је већина чланова осим својих „примарних“ свирала и још понеки инструмент, сви су били и добри вокалисти, па су на репертоару имали и доста афроамеричких спритуала, које су изводили у најбољем маниру чувеног вокалног "Golden Gate Quartet"-а.

С временом, упоредо са овим стиловима, ансамбл је у репертоар убацио и друге музичке жанрове, што је одлично пролазило код публике. Иако музика базирана на афроамеричкој тредицији од шездесетих до осамдесетих, није била нарочито популарна код шире публике, „Седморица младих“ су до престанка рада остали верни и џезу.

„Стилско сваштарење“, што у њиховом случају нема нужно негативну конотацију, изнуђено је током првог озбиљног ангажмана у иностранству – 1962. године у Сирији, у хотелу Гранд у околини Дамаска.

У хотелу се у том тренутку налазио велики број светских политичара и дипломата, па су „Седморца младих“ свој репертоар морали да прилагоде укусу публике. Након четири месеца проведених у Сирији, група је стигла у Београд и у сарадњи са Установом културе „Вук Стефановић Караџић“ покренула „денсинг вечери“, по узору на оно што су научили у Дамаску.

Наступали су широм западне Европе, у Немачкој, имали концерте широм Швајцарске, Аустрије, Холандије. Били су прва естрадна југословенска група која је имала турнеју по Совјетском Савезу, након избацивања Југославије из Комунистичког информационог бироа 1948. године, као и након смрти Стаљина.

Само у Совјетском Савезу су одсвирали око 1.000 концерата, а остаће зебележено да су током три дана одсвирали чак 17 концерата у Нориљску. Наступе су имали и у Сједињеним Државама у Линколновом центру, где су представљали РТВ Београд на данима југословенске телевизије, као и наступ у Аустрији, у берлинској „Дојче хали“, коју су пунили седам пута заредом. На иностраним турнејама су провели пуних 15 година.

Године 1975. проглашени су за југословенске амбасадоре културе и ослобођени су војске. Често су свирали политичарима и дипломатама, као и Јосипу Брозу Титу, и били чести гости у Карађорђеву.

Крајем седамдесетих година престали су да наступају у иностранству и наступали искључиво у СФРЈ. Загребачку салу „Ватрослав Лисински“ напунили су 14 пута заредом, као и многе друге престижне сале широм бивше Југославије.

Током своје дугогодишње каријере, ансамбл је снимио 30 сингл плоча и више од 10 ЛП плоча, једну од њих за немачку етикету „Саба“ и две у Совјетском Савезу.

Поред музичких способности, извођења више музичких жанрова истовремено, „Седморица младих“ су се истакли и као врхунски забављачи.

Били су заштитни знак Радио-телевизије Београд. Појављивали су се у породичним и забавним емисијама и серијама и прва су музичка група која је имала своје ТВ шоу програме, од којих је „Седам плус седам“ један од најгледанијих ТВ серијала свих времена на просторима бивше Југославије.

Осамдесетих година имали су своју емисију звану „Циркус седам младих“, а укупно су током каријере снимили више од 50 сати програмског садржаја.

Последњи концерт као ансамбл имали су у Сарајеву, у мају 1991. године. Симболично – крај СФРЈ био је и фактички и крај „Седморице младих“, мада су званично престали с радом 1999. године.

Од деветорице чланова групе, осим Јове Радовановића, живи су још бубњар Небојша Кунић и тромбониста (и гитариста) Љубиша Милић. Године 2007. ретроспективно је објављен албум „Седморице младих“ „Кад свеци марширају“, на којем се нашао избор џез, диксиленд и госпел композиција по којима ће их музички сладокусци најдуже памтити.