Када уметност инспирише све је лако као свила

Још током студија често су се сусретале с питањем – шта ћете са тим факултетом после. Иако тада нису имале јасан одговор, оно у шта су биле уверене јесте да од уметности неће одустати. И нису, Љубица Исаковић и Исидора Радојковић наставиле су да је живе кроз посао.

Kренуле су пре две године. Са јасном идејом да желе нешто оригинално, ручно рађено и ликовно писмено. Таква су била очекивања девојака које су мастерирале дизајн текстила на Факултету примењених уметности.

На том трагу Љубица и Исидора су почеле да осликавају свилене мараме. Формално знање дало им је предност, али и додатну одговорност.

„С једне стране нам је представљало проблем то шта би неко рекао на наш рад, како употребљавамо технику коју смо научили на факултету, јер то радимо на неки модернији и новији начин, а са друге стране, било нам је много лакше зато што ми буквално примењујемо знања која смо научили на факултету“, објашњава Љубица Исаковић.

Али до тога да се диче сопственим радом нису одмах стигле. Најпре су као дизајнерке радиле у приватним компанијама.

„Схватиле смо да је то доста сувопаран посао, да је доста једноличан, да када се ради за серијску производњу то нема креативности. Ми нисмо типови особа које би могле да раде од девет до пет и којима креативност не долази само кад нам неко каже и једноставно нисмо имали никакву слободу“, истиче Исидора Радојковић.

Слобода је наступила оног тренутка када је идеја за сопствени бизнис почела да се спроводи. То је значило да уметност постаје носива. Зато није било тешко ни да у гаражи саме направе рамове, набаве столове и упосле четкице на свили.

Љубица и Исидора искључиво користе понге свилу. То је једна од најтањих свила на којој се боја најбрже разлива, а самим тим је и најзахвалнија за осликавање.

На изглед мараме може утицати и купац, у смислу избора боја, дезена и облика. Ипак завршну реч у изради имају девојке, које се старају да се не наруши ликовна писменост и естетика. У раду се базирају на батик технику.

„То је индонежанска техника која се користи код њих од давнина и они је исто примењују данас. Батик се разликује у многим стварима, неки људи користе восак, неки људи користе разна помагала. Ми га користимо на модернији начин, то издаваја наше мараме од других марама од конкуренције на тржишту тренутно, чинећи их оригиналним“, тврди Љубица.

А оригинално вреди. Зато је најзахтевније било установити цену.

„Нама је требало добрих годину дана да установимо цене, како бисмо могли да исплатимо све и да зарадимо, али на почетку смо продавале за џабе, за минимум. Не жалим, зато што то је био добар тест да видим да ли ће људи куповати, да ли ће им се уопште свидети и да ли ће издвојити неки новац“, наводи Исидора.

Посао искључиво воде на друштвеним мрежама. Тако су дошли до првих купаца, а тако смо их и ми пронашли. Ако им је део стана атеље, Инстаграм им је канцеларија, у којој кажу нема правила када је реч о поруџбинама.

„Све зависи од сезоне, дешава се да некад и немамо наруџбина, али углавном сада, пошто се овим бавимо две године, имамо неки распоред како и колико радимо. Тако да је то између једне и три мараме дневно, а понекад нам треба и до 24 сата да бисмо урадиле једну мараму“, каже Љубица.

Оне мараме осликавају, а њих су мараме обележиле и зато их се, кажу, никада неће одрећи. Жеља им је да улепшају и друге одевне предмете, тако да већ сада раде на томе да следеће лето дочекају с новим ручно осликаним хаљинама.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 13. сеп 2020, 14:04) - Ilija M. [нерегистровани]

Digital ne Slikarije

Velma lijepo ste to uradile. Fantastic. Ja živim u Kanadi. Napravio sam mnogo apstraktnih digitalnih slika. Oko 3 hiljde su na mom Saturday show your arts.com/Wiliamales
Možete ih koristit8 za vaše projected Ako żelte. Naravno besplatno do minion komada. Poslu ćemo se dogovoriti.
Puno uspeha

IM