Radmila Petrović: Volim da se poigravam s onim s čime se ne bi smelo igrati

Radmila Petrović, mlada pesnikinja rodom iz sela Stupčevići kod Arilja, odskora izaziva veću pažnju čitalačke publike. O njenoj poeziji pohvalno se izražava Milena Marković, njene pesme na društvenim mrežama u mnoštvu onih koji to ovih dana čine, deli i sam Mile Kekin.

Zbog čega je jedna dvadesetčetvorogodišnja devojka, diplomirani ekonomista, zaslužila toliku pažnju i kakve su njene pesme koje privlače čak i one koji nisu redovni konzumenti poezije.

Radmila Petrović rođena je 1996. godine u Užicu, a odrasla u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama Miris zemlje (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku Celulozni rokenrol (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). 

Zastupljena je u pesničkim zbornicima, učestvovala na čitanjima poezije u Beogradu. Njenu novu zbirku pesama pod nazivom Moja mama zna šta se dešava u gradovima nedavno je objavila izdavačka kuća „PPM Enklava“.

Ko je Radmila Petrović? Šta je brine, a šta veseli?

– Ko je Radmila Petrović je pitanje kojim se Radmila Petrović bavi već nekoliko godina i, po svoj prilici, baviće se još dugo. Možda zauvek. Brine je pandemija korona virusa i još mnogo stvari, veseli je odlazak na selo kod roditelja.

O čemu mlad čovek razmišlja u opštoj histeriji izazvanoj koronom? Kako se nosi sa svojim strahovima?

– Mislim da će samo srećnici ostati čitavi nakon ove situacije. Sve čemu mogu da se nadam jeste da će ljudi koje volim biti među njima, tu ubrajam i sebe.

Trudim se da me ne pojede sopstveni strah. Hrabrost, međutim, ne znači odsustvo straha, već delovanje uprkos njemu. Nosite se s njim s više ili manje uspeha, na kraju je jedino bitno da vas nije progutao.

Kada se govori o Radmili Petrović, većina je poistovećuje sa jednim ruralnim imidžom koji ste o sebi stvorili. Čemu to poigravanje?

– Lepo si primetio da sam sama to stvorila. Primetio si to pre mene. S jedne strane to jeste poigravanje, a sa druge strane to je mehanizam odbrane. Zapravo, sve je to mehanizam odbrane. Valjda mi je bilo potrebno nešto čime bih opravdala osećaj neuklapanja.

Argument „ja sam izdaleka“ ili, još bolje, „ne znam o tome, dolazim sa sela“, uvek je bio od pomoći.

Kako razmišljate o mestu poezije u svom životu i uopšte u svetu? Pesnici često bivaju glas naroda, od njih se očekuje da tumače našu stvarnost, a zapravo mogu biti introvertni i zatvoreni.

– Kad bi čitavom svetu poezija značila koliko meni, pripadnici žandarmerije ne bi prebijali devojke na protestima, barem toliko bi bio bolji svet.

Poezija mi svakodnevno pomaže da tražim odgovore na pitanje ko sam ja zapravo. A to je jedino pitanje koje se računa.

I kada su introvertni, pesnici mnogo govore o svetu. Kakav uopšte može biti svet koji vas natera da izgradite jedan novi za sebe? Mora li pesnik biti angažovan?

– Ništa se ne mora, pesnik piše o svetu u kome živi, svom odnosu prema njemu, i potpuno je legitimno da progovori o nekim neuralgičnim tačkama društva. Naravno, to zavisi od njegove potrebe da kaže nešto i na tu temu.

Sam čin pisanja je svojevrsno razračunavanje. Ne morate eksplicitno napisati „Hoćemo promene" ili „Dole Vlada" da biste bili društveno angažovani. Lično, više cenim angažovanost na tematski nižim nivoima. Za mene je najveći angažman da pišem na svoj način, drugačije od ostalih.

Poigrava li se Radmila Petrović nacionalnim stereotipima? Srećemo stihove „prasići su bili hrskavi, jeli smo i mislili, okrutan je taj kapitalizam", ali i pesme kao što je „Srpkinja sam, ali mi Kosovo nije u srcu nego ti". Ima li novog smisla iza ovih rušilačkih stihova?

– Radmila voli da se poigrava s onim s čim se „ne bi smelo igrati“ i uvek to radi sa određenom namerom. Eto, na primer, sigurna sam da tog mučenog Kosova ima mnogo više u Radmilinom srcu, nego u srcu onih koji neprestano trube o njemu, a ništa konkretno nisu uspeli da urade.

Znamo da su se neke od najboljih pesničkih generacija u svetu, ali i kod nas, upravo razračunavale sa pređašnjim tradicijama. Gde je koren vašeg, čini se, duboko sociološkog razračunavanja?

– Koren svega je tuga koju osećate. Neko mora da okrene lice ka vatri. To rade neki pesnici. Oni se okrenu i kažu: nepravdo, ovog puta si naneta pogrešnom čoveku. Ne možete se razračunati kako treba ako gledate samo sebe, morate to uraditi i za one pre vas koji to nisu mogli/hteli/umeli da urade.

Samo jednu stvar treba da znate: kad počne, razračunavanje nikad ne prestaje. I nemojte misliti da će vas ljudi previše razumeti, vaša tuga ostaje samo vaša.

Od pesnika se očekuje da iznova stvaraju na poetskoj liniji kojom su krenuli. Plaši li vas pomisao da će posle početnog oduševljenja vašom poezijom očekivanja biti na visokom nivou?

– Već mi je jasno da postoje ta „visoka očekivanja“ kada je u pitanju moj budući rad.

Iskreno, to nije baš najprijatnija stvar. Kad sam imala sve petice u prva četiri razreda učiteljica je rekla tati videćemo dokle će izdržati. Kad sam završila osnovnu školu opet se čekalo da se vidi to.

Kad sam završila srednju, isto. Izdržala sam sve i izdržaću šta god bude potrebno. Neka svako očekuje mnogo od sebe, a druge neka ostavi na miru.

Nadam se da ću biti dovoljno hrabra da se menjam. Rekla bih da nisam osoba koja će da živi od „stare slave“. Naprotiv, potrudiću se da (na)pišem nešto bolje i drugačije. Cilj pisanja nije samo prenošenje slika iz stvarnosti već i poetičko, tematsko i stilsko istraživanje.

Tri pesme Radmile Petrović:

 

I - Govorili su mi da je Beograd grad
u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

ja sam šmeker-devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.

on je muškarac-dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.

mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.

bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.

tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muškarca koji na njih ne pada.

kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.

II - Moja mama zna šta se dešava u gradovima

moja mama nema sina
nema overenu zdravstvenu knjižicu
njeno srce nije od čelika

surutka joj teče pod prstima
samoća se razlistava u stabljike kupusa

i samo je motika ostavlja bez daha

ona zna da su tatine ruke armirani beton
reči crni luk blizu očiju

razume jezik bilja
ima odgovor na pitanje zemlje
ali ćuti

ovde čudan znači dobar
a budak znači smrt

moja mama nema sina da je zaštiti

razumno je bilo jedino napustiti nas

naopako, mama
šta bi tek od mene bilo da si otišla.

III - Samo želim nekog da rasklopimo
traktor mog oca u tišini

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru

stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo

ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek

birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si

a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik

noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio

opstaću kad gromovi udaraju
u trafostanice, kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru

sama sam, tata, jer je sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo, otvaram rane

ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj

samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam

traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak

nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji

broj komentara 11 pošalji komentar
(utorak, 27. okt 2020, 12:23) - anonymous [neregistrovani]

Sve pohvale!

I najlepse zelje za srecan zivot i rad.

(utorak, 27. okt 2020, 09:28) - MAU [neregistrovani]

Bravo!

Sjajna i originalna poezija! Dolazi iskreno...sa dna duse. Opisuje stvarnost i pesnikinju dok "pliva" kroz istu.
Bravo Radmila, samo naprijed, ostani svoja i originalna! Covjek se moze mijenjati i osvajati nove horizonte, a ipak ostati svoj i nepotkupljiv :)

(ponedeljak, 26. okt 2020, 16:05) - Danka [neregistrovani]

Bravo!

Bravo Radmila !
Ove tri pesme su fantastične. Kolko sutra idem u knjižaru.

(ponedeljak, 26. okt 2020, 02:44) - Ivan [neregistrovani]

Ivan

Ništa posebno i krajnje odvratno i degutantno hahaha!!!

(nedelja, 25. okt 2020, 00:13) - Branka [neregistrovani]

Uzivam u pesmama tvojim

Bravo, devojko. Divno i iskreno. Bogat, a tako jednostavan jezik. Ti si negde u svojoj poeziji slicna Srdjanu Valjarevicu. Mozda znas njegovu pesmu Otac. Proizvela si kod mene istu emociju! Bravo za tvoju recitost, direktnost, tvoj stav. Odlicna si. Zasluzujes najbolje.

(četvrtak, 16. jul 2020, 12:45) - anonymous [neregistrovani]

има их

Знам да оваквих девојака има. Само се боје да изађу. Изађите и борите се, храбро подигните главе и реците одакле сте. Победићете.

(sreda, 15. jul 2020, 16:23) - Весна [neregistrovani]

Радмила Петровић

Дивно. Искрено. Бритак језик.

(sreda, 15. jul 2020, 15:28) - anonymous [neregistrovani]

Predivno

Svaka čast devojko! Samo napred!

(sreda, 15. jul 2020, 10:04) - НИшЛеа [neregistrovani]

Свака част!

Изврсно, само тако настави Радмила!

(sreda, 15. jul 2020, 09:37) - anonymous [neregistrovani]

xxx

Интересантна девојка!

div id="adoceanrsvdcfhklggd">