Француски часопис „Монд Дипломатик“ у фебруарском броју објавио је серију текстова о Црној Гори. Новинари овог листа боравили су у више наврата након избора у овој земљи и својим читаоцима сада доносе осврт на актуелну ситуацију уз историјско-политички приказ тамошње сцене. С дозволом редакције преносимо репортажни део овог темата.

Како би се изборили са хладноћом која је оштра и крајем октобра на 1.700 метара надморске висине, саборци су се окупили око логорске ватре. Налазимо се на једној од висоравни на Сињајевини, планини на северу Црне Горе која је постала симбол борбе какав је некад у Француској био Ларзак (висораван у југозападној Француској која је између 1971. и 1981. године била поприште ненасилне борбе мештана против ширења војне базе, прим.)

Као и у француским брдима, и овде се мештани околних села, којима су се придружили борци за животну средину, плаше да би ови сурови пашњаци раскошне лепоте могли да буду претворени у војни полигон.

„Одлазећа влада жели да област језера Савина вода служи као полигон за војне вежбе и уништавање застарелог наоружања", објашњава Милан Секуловић који је 2018. године основао грађанску иницијативу „Сачувајмо Сињајевину". „Угрожени су пашњаци на којима педесетак породица изводи стоку, док број сељака непрестано опада због изостанка државне помоћи, улагања у путеве и у електричну мрежу. Наша земља увози 80 одсто хране коју троши, уместо да развијамо сточарство и самоодрживу привреду".

Од како је на изборима 30. августа неочекивано срушена екипа која је била на власти још од времена комунистичке Југославије, браниоци Сињајевине очекују недвосмислену одлуку нове владе, суочену са спољним притисцима, да ће се одустати од војних вежби.

Војска Црне Горе је од 2017. године део НАТО-а, чији је генерални секретар заузео нејасну позицију. Упитан за протесте на Сињајевини, Јенс Столтенберг је 21. октобра прошле године одговорио: „Сигуран сам да постоје начини да се природа заштити и да се истовремено омогући обука оружаних снага, што је важно за све чланице савеза." Ово је и даље веома осетљиво питање у земљи коју су авиони НАТО-а бомбардовали 1999. године, у време рата на Косову, док је још била део државне заједнице са Србијом. Оно уједињује не само екологе и сељаке, већ и оне који се изјашњавају као Срби, насупрот власти која је дуго била у рукама оних који се представљају искључиво као Црногорци, иако су ова два идентитета веома блиска, за неке чак истоветна. 

Протестне литије

Скупу се приближава црни џип. Из њега излази горостас у мантији. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић, тада други човек Српске православне Цркве у Црној Гори,  одлучним кораком прилази бранитељима Сињајевине, са украшеним штапом у руци и белом брадом коју мрси ветар.

„Ово је прекретница", каже нам, „последњи бој против комунизма и онога што је учинио у Црној Гори након 1945. године. Народ се сада враћа својој вери. Ови људи бране своју земљу, своје природне ресурсе, све што им треба да преживе. Они бране и своје наслеђе, историју својих породица."

За њега ова еколошка борба призива једну другу борбу која је довела до преокрета на политичкој сцени: борбу против закона „о слободи вероисповести" који је протумачен као средство да се Српској православној цркви одузму манастири и други верски објекти. „Они желе да нам одузму наше светиње, али и наш идентитет. Нисмо имали другог избора сем да кренемо у протесте", каже епископ који је прошлог маја провео три дана у притвору. „То је ујединило људе. На улице је изашло сто хиљада људи, што је као да у Француској протестује десет милиона."

Идентитетска питања

Демократска партија социјалиста (ДПС) Мила Ђукановића, директни наследник Савеза комуниста Југославије и политички камелеон без премца, на власти се одржала тридесет година, упркос вишеструким променама курса. ДПС је прво био савезник Слободана Милошевића а потом његов противник, залагао се против независности, а потом је био њен поборник, био је русофилски а потом атлантистички оријентисан...

Ову партију са власти нису успеле да скину ни небројене афере њених функционера, као ни егзодус омладине из земље. ДПС је, међутим, пао на питању идентитета, јер је желео да створи аутокефалну Црногорску православну цркву на штету Српске православне цркве, којој је већина становника остала верна.

На последњем попису из 2011. године, 72 одсто становништва се изјаснило као православно, 19 одсто као муслиманско, а 3 одсто као католичко. Што се тиче етничке припадности, православци се изјашњавају или као Црногорци (45 одсто), или као Срби (28,7 одсто); 8,6 одсто се изјашњава као Бошњаци, а 4,9 одсто као Албанци (томе треба додати оне који се нису изјаснили и остале категорије). Међутим, многи од оних који се изјашњавају као Црногорци су верници СПЦ. За време комунизма је било прихватљивије изјаснити се као Црногорац, што је учинило 90 одсто испитаних на попису из 1948. године и 68 одсто на попису из 1981 (када се 3,3 одсто изјаснило као Срби).

Раздвајање црногорског националног идентитета од српског није искључиво последица историјских или географских фактора, објашњава стручњак за геополитику Амаел Катаруца: „Милошевићева ауторитарна политика у Србији и стратегија међународне заједнице (пре свега Сједињених Америчких Држава и Европске уније), која је желела да изолује српски режим, допринеле су развијању суверенистичког покрета у Црној Гори који је правдао своје захтеве истичући својеврсну идеју о црногорском националном идентитету, заснованом час на етничким, час на грађанским критеријумима."

Међутим, након Милошевићевог одласка с власти 2000. године, процес распарчавања остатка велике Југославије, двочлане федерације СРЈ, водио је ка независности Црне Горе, за коју се 2006. године изјаснило 55 одсто оних који су изашли на референдум, док су они који се изјашњавају као Срби пали у неповољни положај.

Питања националног идентитета скривају социјалне проблеме. Црна Гора је пре свега подељена због изразито неравномерног развоја. На простору који је велики колико Париски регион, на коме живи 620 000 становника, има 66 милионера, док четвртина становништва живи на граници или испод границе сиромаштва (мање од 2.261 евра годишње по особи у 2019. години). Разлике међу регионима су још израженије, на шта указује стопа незапослености (у 2018. години, пре здравствене кризе): 36,6 одсто на северу земље, који је гласао за промену власти, и 3,9 одсто на приморју.

Марина за богате странце

На обали Јадранског мора, стотинак километара јужније, нова лука Порто Монтенегро припада неком другом свету. Некадашње велико бродоградилиште у Тивту, понос југословенске морнарице, претворено је у гето за богате странце, са јахтама за изнајмљивање по цени од 165.000 евра недељно, хотелима разметљиве раскоши, чији кич опонаша стил италијанске ривијере, и нападно луксузним бутицима.

Бока Которска, залив јединствен у свету по својим дивљим увалама, рибарским местима и средњевековним градовима који су на листи светске баштине Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско), за две деценије је променила изглед.

Страни инвеститори, привучени пореским олакшицама, бетонирају обалу не обазирући се на природна и историјска блага, као ни на урбанистичке законе.

Чим је Црна Гора 2006. стекла независност, канадски богаташ Питер Манк, оснивач „Берик голда", највећег произвођача злата на свету, прелетео је залив авионом црногорске владе чији је премијер био Ђукановић. За око му је запало бродогралиште, које је у то време запошљавало скоро петсто радника. Њих двојица су потписали уговор о приватизацији: нова држава је продала 30 хектара земље на изузетном положају за 23 милиона евра. Руски олигарх Олег Дерипаска, у чијем је власништву од 2005. године „Комбинат алуминијума Подгорица" - једини велики индустријски погон у земљи - инвестирао је у овај пројекат који је представљен као нови Монако, уз британског банкара Џејкоба Ротшилда и француског тајкуна Бернара Арноа.

Напуштене базе и касарне југословенске војске црногорска влада је наменила за луксузни туризам и страна улагања. То може да се види и у Кумбору, на супротном крају залива, где ћерке азербејџанског председника Илхама Алијева, Арзу и Лејла Алијева, и његов таст, Ариф Пачајев, граде луксузни хотелски комплекс, као и на полуострву Луштица, где компанија „Ораском дивелопмент" египатског милијардера Самиха Савириса подиже читаво туристичко насеље и марину.

„Иза свих ових пројеката, као и иза изградње аутопута, стоји црногорски подизвођач радова, компанија 'Бемакс', уско повезана са бившом владајућом партијом. Ова пословна империја је прогутала све остале грађевинске компаније у земљи", објашњава нам Вања Ћаловић, директорка Мреже за афирмацију невладиног сектора (МАНС) која се бори против корупције и која је обелоданила бројне афере које су до данас остале неразрешене.

И други пројекти изградње хотела, казина и забавних паркова су повезани са организованим криминалом. Најпознатији је хотел „Сплендид", у Бечићима, где су организоване свадбе ћерке, а потом и сина државног „кума", Бранислава Мићуновића, којима је присуствовао крем црногорског друштва.

Као и многе друге, и та зграда је изграђена „без дозволе", уверава нас директорка МАНС-а.

Бомба испред редакције

„Они на врху власти највише су укључени у корупцију", каже Милка Тадић Мијовић, новинарка, један од оснивача независног недељника Монитор и председница Центра за истраживачко новинарство. „У последњих тридесет година већина јавних предузећа приватизована је на волшебан начин. Ђукановић и његова породица постали су најбогатији људи у земљи. Ђукановићев брат Александар, који је био незапослен, сада је већински власник 'Прве банке', највеће финансијске институције у Црној Гори. Његова сестра Ана, која је била судија у време приватизације, власница је једне од највећих адвокатских канцеларија. Страном инвеститору који не жели проблеме у интересу је да користи њихове услуге."

Критички настројени новинари имали  су бројне проблеме због текстова које су објављивали у Монитору и опозиционим дневним листовима Дан и Вијести - од бомбе постављене испред редакције и рањавања новинара ватреним оружјем, до медијске хајке у листовима блиским ДПС-у. „Од када је земља постала независна, имали смо више од тридесет физичких напада на наше новинаре", објашњава Мијовић. „Дневне новине Побједа објавиле су више од двеста чланака о нама, у којима су мене називали 'проститутком' и 'издајницом отаџбине'. Требало ми  је седам година да их добијем на суду. Већина напада на новинаре никад није санкционисана, што указује на то да су власти вероватно умешале прсте."

Борба против корупције

Промена већине у Скупштини Црне Горе не значи и одлазак с власти Мила Ђукановића, који је у мају 2018. године изабран за председника са петогодишњим мандатом. У периоду кохабитације његова улога биће секундарна, али не и безначајна.

Када смо га питали о утицају корупције на његову земљу, деловало је да је има спреман одговор: „Малобројна смо заједница и ту је све пренаглашено, а имали смо и околност која вам је позната, да се тридесет година овде није променила власт, тако да су се они који су претендовали да дођу на место досадашње власти служили свим политичким средствима, па и преувеличавањем тог питања. Неупитно је да тај проблем постоји и неупитно је да се држава њиме озбиљно бави."

Жустрије је реаговао када смо поменули више неразјашњених афера, које би могле да се тумаче као доказ да има недодирљивих: „То је потпуно погрешна интерпретација. Људи који су јако блиски мени у међувремену су процесуирани и правоснажно осуђени."

Ђукановић овде мисли на Светозара Маровића, председника Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године и другог човека ДПС-а, који му је дуго био десна рука. Познат под надимком „будвански паша", Маровић је 2015. године ухапшен под оптужницом за корупцију и организовани криминал и потом осуђен на четрдесет и шест месеци затвора, да би потом побегао у Србију.

Иако је пад „клана Маровића" представљен као доказ борбе против организованог криминала, опозиција га тумачи као обрачун унутар режима. „Сада је најважније да имамо независно судство", коментарише Мијовић. „Сигурна сам да ће, ако нам то пође за руком, на светлост дана да изађу бројне афере које се тичу Ђукановића и његове породице."

На Скадарском језеру

Како бисмо разумели атмосферу недодирљивости која је затровала предизборну кампању лета прошле године, пошли смо у вожњу чамцем по Скадарском језеру са Драженом Ивановићем, бившим шефом Службе заштите у националном парку у коме се налази језеро.

Ово језеро на граници са Албанијом, које представља прави драгуљ биодиверзитета у региону, некада је врвело од јегуља, шарана и многих угрожених врста. Ивановић је током девет година пратио криволовце који пецају уз помоћ електричне струје и других недозвољених средстава. Показао нам је и трагове недозвољене градње коју је покушао да заустави.

„Казне не представљају проблем за криволовце; кад су ухваћени они их плате. Поред тога, имамо само пет веома спорих чамаца. Страшно је што се закони заобилазе", каже огорчен због недовољних средстава и малих казни за угрожавање бројних животињских и биљних врста.

Екоцид и корупција иду руку под руку

Река Тара, друго природно благо земље, троструко је заштићена - као национални парк, као подручје на Унесковој листи природне и културне баштине и кроз скупштинску декларацију.

То није спречило непоправљиву штету насталу током изградње ауто-пута Бар-Бољаре. Од Јадранског мора до границе са Србијом предвиђена је изградња 170 километара ауто-пута с четрдесетак тунела и двоструко више мостова. Огромни стубови вијадукта већ се уздижу двеста метара изнад кањона Мораче. На једном од њих је огромна црногорска застава, у част овог грађевинског подухвата.

Иако представља понос нације, овај пројекат не би био могућ без страних инвеститора. Кинеска банка „Ексим" одобрила је зајам од 809 милиона евра за прву деоницу од 41 километар пута, коју је изградила „Чајна роуд енд бриџ корпорејшн". Цео пројекат је коштао 2,5 милијарди евра, што је половина годишњег бруто домаћег производа Црне Горе. Према речима Александра Перовића који води еколошку организацију „Озон", екоцид и корупција иду руку под руку. Његова организација се бори за то да нова влада усвоји одредбе о еколошком планирању: „Плашимо се да ће друштво ући у период реваншизма, а ми желимо да наша иницијатива оде корак даље од празних речи о љубави према отаџбини. Истинска одбрана отаџбине морала би да почне од заштите животне средине и њених осетљивих природних ресурса."

Покрај Амфилохијевог одра

Наредног дана, 31. октобра, упутили смо се ка Цетињском манастиру, бастиону вишевековног отпора османској власти. Испред манастира смо затекли велики скуп у част Амфилохија Радовића, митрополита Српске православне цркве и кључне личности у борби против бивше власти.

Унутра је неколико истакнутих личности из победничке коалиције, укључујући мандатара Здравка Кривокапића, било окупљено око отвореног ковчега. Цетињског архиепископа однео је други талас епидемије ковида 19 који је снажно погодио читав Балкан. Откако је изабран за црквеног поглавара 1990. године, овај калуђер дуге браде и мрког погледа није престао да пешке прелази Црну Гору у настојању да обнови цркву.

Амфилохије је био и спретан политичар: подржао је Ђукановића када се 1997. године окренуо против свог ментора Милошевића, а иако се држао по страни током кампање за референдум о независности 2006. године, временом је постао критичнији према све ауторитарнијој власти која је оспоравала имовину Српске православне цркве, што је био израз националистичке политике која се испољавала кроз однос према језику и вери. Амфилохије је критиковао и председника Србије Александра Вучића и његове изјаве о Косову.

Наредног дана исту приврженост „ђеду", како су митрополита Амфилохија звали његови следбеници, осетили смо у огромној поворци која се слила на трг испред Саборног храма у Подгорици. Хиљаде људи који су дошли на сахрану не обазирући се на здравствене мере, спустило се на колена у тренутку када је пролазила погребна поворка. „Изгубили смо архиепископа, помиритеља народа", јада се деведесетпетогодишњи Светозар Павићевић који је на скуп дошао пешке из свог села.

Иако је упадљиво било одсуство председника Црне Горе, један други шеф државе стајао је у првим редовима, заједно са представницима цркве. Александар Вучић је први пут у Црној Гори откако је 2014. године дошао на власт у Србији (прво као премијер, а потом председник). Привидна уздржаност Вучића у односу с Ђукановићем крије оно што им је заједничко, а то је концентрисана моћ, иста склоност ка мегаломанским пројектима које финансирају страни инвеститори и исти начин управљања земљом као породичним предузећем, уз чврсту контролу институција и медија.

Нова разнолика већина

У интервјуу опозиционом телевизијском каналу Вијести, Вучић се бранио од тврдњи да са црногорским председником одржава тајне везе које му приписују, као и да се мешао у црногорске изборе: „Ја нисам америчка амбасадорка да од мене можете да чујете ко може а ко не може у владу", одбрусио је новинару, указујући да ако спољни притисци на Подгорицу постоје, они не долазе из Београда.

Неколико дана раније, амбасадорка САД, Џуди Рајзинг Рајнке, јавно је позвала Кривокапића и друге вође већинске коалиције да „обезбеде да појединци који ће бити изабрани на функције у новој влади - посебно на осетљивим положајима у безбедносном сектору - имају доказану посвећеност западним вредностима, суверенитету Црне Горе и евроатлантском курсу, који укључује и одговорности чланства у НАТО-у".

 

Здравку Кривокапићу, новом мандатару, који је пре избора био повучени професор машинског инжењерства на Универзитету у Подгорици, није било лако да формира владу. Као изабраник цркве, стао је на чело разнолике скупине у којој се налазе атлантистички либерали, конзервативци блиски Србији, али и еколози и бивши социјалисти. Не само што не може да се у целини ослони ни на политичку групацију с којом је победио на изборима, већ мора да се носи и са сумњичавим западним владама: Након што смо победили на изборима, нико није хтео с нама да прича", поверио нам се. „Послали смо седам дописа страним амбасадама 30. августа увече, али нико није хтео да нас прими. До првог контакта је дошло тек 8. или 9. септембра. Налепили су нам етикете 'проруски', 'просрпски'. Говорили су да ћемо угрозити стабилност у региону и да Црна Гора више није безбедна држава."

Страни фактор

Њихови страхови су убрзо одагнани. Челници нове већине окупили су се 8. септембра под покровитељством цркве у манастиру Острог како би се договорили око обавеза које су имале циљ да разувере Запад: да ће оснажити сарадњу са НАТО-ом, усвојити неопходне реформе за улазак у Европску унију, поштовати устав и црногорске државне симболе (заставу, химну), и да неће повући признање независности Косова.

Након споразума у Острогу, немачки амбасадор је примио Кривокапића, који потом каже: „То није био званични сусрет, нити смо објавили заједничку изјаву. Причао сам му о свом искуству у његовој земљи и рекао сам да је за мене Хелмут Кол био оличење демократије какву сам сањао у Црној Гори и којој сада можемо да тежимо."

Као добар познавалац намера и планова Запада, Ђукановић је 7. октобра отпутовао у Берлин. Поновио нам је упозорење које је упутио својим противницима: „Ако угрожавате државу онда ћете имати проблема са свима у Црној Гори који имају поштовање за десет векова трајања црногорске државности. И то ћемо бранити свим средствима. Нећемо ваљда да игноришемо ту инвазију коју голим оком видимо од 2016. године, од тренутка када се Русија упрегла да заустави црногорско чланство у НАТО-у, инвазију која се види и кроз уплив нелегалног новца и снажан медијски утицај из Москве преко београдских лансирних рампи (...) па до обавештајних служби". Новинарка Милка Мијовић тумачи: „Ђукановић је увек био врло проницљив у спољним односима. Увек је имао шефа. Деведесетих је то био Милошевић. Од њиховог раскида подржавају га Европа и Сједињене Државе које не улазе у природу власти у Црној Гори. "

Нова влада и стари председник

Састав нове владе објављен је тек 4. децембра. Главна тешкоћа тицала се могућности да за министре буду изабрани кадрови Демократског фронта -­ главне снаге у коалицији За будућност Црне Горе која има 27 од 41 посланика у новој већини - због сумњи у њихове везе са Русијом и Србијом. Андрија Мандић и Милан Кнежевић су осуђени на затворске казне у трајању од пет година због мистериозног „државног удара" из 2016. године са циљем да се сруши власт. Представници Демократског фронта кажу да је реч о лажном судском процесу на који су уложили жалбе (пресуда је у међувремену укинута). Они су, међутим, били приморани да одустану од дела свог програма који се тиче изласка из НАТО-а. „Ми бисмо желели референдум о чланству, али за то тренутно немамо политичку већину", признаје Мандић.

Миљеник Запада, атлантистички настројени либерал Дритан Абазовић, открива нам решење кога су се досетили: „Сумњам да би Вашингтон имао ишта против владе експерата." Скупштина је одобрила „техничку" владу у којој је Абазовић постао потпредседник...

Посланици Демократског фронта су прешли преко тога, надајући се да ће успети да спроведу сопствене приоритете: „Желимо пре свега да извршимо дубоку реформу државне управе и раскрстимо са методама власти наслеђеним из комунизма", објашњава Мандић. „Желимо и да ставимо тачку на дискриминацију Срба, који нису могли да се запосле у јавном сектору. Желимо, напослетку, да се боримо против недодирљивости и да изгласамо закон о лустрацији како бисмо удаљили корумпиране личности."

Уз здравствену кризу и њене последице по економију, унутрашње противречности нове већине и свеприсутно туторство Запада, делује да до промена неће доћи лако. Тим пре што Ђукановић намерава да у контексту све заоштренијих односа са Кривокапићевом владом искористи сва овлашћења којима располаже. Почетком 2021. године одбио је да потпише прве значајне документе које је Скупштина изгласала - на првом месту избацивање најспорнијих одредби Закона о слободи вероисповести.

Овај гест, којим је приморао посланике да поново гласају, показује да након тридесет година на челу ДПС-а и државе председник не оклева да подстакне поделе како би сачувао свој положај.

 https://www.monde-diplomatique.fr/index/pays/montenegro