На Видовдан 1915. у Лондону је, након отварања изложбе Ивана Мештровића, лорд Роберт Сесил организовао вечеру са занимљивим списком гостију, међу којима су, поред осталих, били ветеран младобосанског покрета Димитрије Митриновић и Хелфорд Џон Макиндер, утицајан британски геополитичар чије идеје до данас нису изгубиле на актуелности.

Димитрије Митриновић је, попут Иве Андрића, био посебно надарен за конспиративни рад. Конспирација - то је врховни закон професионалних револуционара. Да би подухват упео, он мора да буде неопажен. Зато свако крије своју сенку. Конспирација је основа завера и тајних друштава. А бар је Балкан крајем 19. и почетком 20. века био преплављен њима. Чеслав Милош назива то „кетманом". У исламу, то је „тахреја". Уколико сте суочени са много јачим непријатељем, смете да се понашате и неисламски, да узмете било који идентитет и понашање, само да би прикрили своје праве намере и циљеве. Ко се једном ухвати у коло конспирације, тај више не излази из њега. Митриновић се није разликовао по томе од других. Иако је касније прешао у потпуно идејне ствари, има доста знакова који указују да Митриновић, баш као и Андрић, никада није напустио своје основне идеје пансловенског јединства, што га смешта у исту линију с Титом и Стаљином, а после тога и „општечовечанског" уједињења. Због свог активизма у политичком покрету који је водио каснији атентатор Богдан Жерајић прозвали су га „Мита Динамита".

Југословенски чвор у Лондону 1915. године

Када се 1914. Митриновић упознаје с Василијем Кандинским, он у њему види „типичног представника револуције, не само у сликарству", а када у Минхену држи предавање, Митриновић најављује „освајање сутрашњице на јуриш" од стране Кандинског и „нове уметности". Увиђајући после почетка рата да више не може да остане у Немачкој, одлази у Лондон, без динара у џепу и без иједне речи енглеског. Српска влада наћи ће му се и помоћи 1914. када дође у Лондон, где ће бити формално запослен као саветник српског посланства.

Главни интелектуални и културни протагонисти југословенског уједињења у Британији, Чедомиљ Мијатовић, Николај Велимировић, Димитрије Митриновић и Иван Мештровић били су илузионисти и мађионичари узвишених циљева и идеала који су романтичним карактером опијали едвардијанску интелигенцију и аристократију која је била спремнија да се суочи са вером у имагинацију пре него са хладном интересџијском калкулацијом, што су чинили британски војни, политички и дипломатски естаблишмент.

Косово, симбол пораза свих југословенских народа

Средином 1915, односно 24. јуна, у Викторији и Алберт музеју у Лондону организована је изложба скулптура Ивана Мештровића која је укључивала и споменике исклесане да би се обележила годишњица Косовске битке. На самој изложби и током ње, Митриновић је био један од најважнијих протагониста. Он је уздизао и хвалио видовданску митологију Мештровићевих скулптура већ неколико година, тако да је и на тој изложби био њен промотер, не раздвајајући уметничко и револуционарно.

„Иван Мештровић говори да су Срби и Хрвати један народ, да је њихова морална љепота у томе да се они ослободе и уједине како би створили пун и моћан изражај националне душе и како би тиме представљали једну вредност у општој култури. Оно чиме је Иван Мештровић освојио италијанску и светску критику, то је артист у њему. Оно чиме је освојио наша срца, зашто га волимо и славимо сви ми, његова чељад Срби, Хрвати, Југословени, то је моралист у њему. То је националист. Револуционар!", написао је усхићени Митриновић.

Изложба је организована у част годишњице Косовске битке, 24. јуна 1915. и то у најтежим часовима по српску војску. Она ће бити присиљена да се повуче из Србије, преко Косова и Албаније, под притиском много снажнијег непријатеља. Мештровић је приликом отварања изложбе рекао да „сви Југословени имају своје Косово - поред српског, хрватско Косово је место где су војници мађарског краља Коломона убили краља Петра Свачића, босанско Косово је место где су Турци убили краља Твртка Котроманића и окупирали земљу". За њега је Косово било заједнички симбол свих пораза југословенских народа.

Тада су се обојица, Митриновић и Мештровић, упознали с Хелфордом Џоном Макиндером, али су и остали британски геополитичари и друге важне личности биле дубоко укључене у организовање изложбе, пошто је она изазивала огромно интересовање. У почасном комитету изложбе били су Лорд Курзон од Кедлестона, Артур Балфур, сер Артур Еванс и Огист Роден, док су текст за каталог написали Џемс Боне и Ситон Вотсон. На отварању изложбе у Лондону, будући нобеловац лорд Роберт Сесил саопштио је да ниједна нација која нема уметника Мештровићеве снаге, не може имати права ни претензије према домовини таквог уметника.

Тајна Сесилова вечера

Лорд Роберт Сесил је позвао скулптора и његове најближе госте на вечеру са бившим члановима члановима клуба „Коефицијент", који се у међувремену и проширио у „Round Table Review of Commonwealth Affairs" (Округли сто за послове Комонвелта), након што су се „Коефицијент" и Родосова група ујединили.

Мада је почео као новинар, Алфред Милнер је постао један од најутицајнијих колонијалних гувернера Краљевства. Био је колонијални министар финансија Египта, где га је наследио Роберт Сесил. После тога одлази у Јужну Африку и враћа се 1905. после Бурских ратова, када је постао управник „Родос траста". Био је и председник рударске компаније „Рио Тинто".

За себе је писао да је „националист, а не космополита", као и да је „првенствено британски, односно пре свега, енглески националиста". Милнеров ментор био је такође Салсберијев протеже. Када је Лојд Џорџ образовао националну владу 1916. именовао је Милнера у петочлани ратни кабинет. Постао је постепено друга најмоћнија фигура Краљевства.

Он је од напада Аустроугарске на Србију, био међу највећим критичарима те акције. „Суочићемо се са више раздвајања и подела, него што смо икада до сада могли да видимо на примеру Белгије", тврдио је Милнер. После рата оженио се удовицом Едварда Сесила. На почетку рата написао је чланак „Serbia heartending tragedy".

На вечеру организовану баш на Видовдан, 28. јуна 1915, само четири дана након отварања изложбе, дошли су Митриновић, Мештровић и Николај Велимировић. Те вечери су се упознали људи који ће касније бити блиски у различитим формама и преко Велса ће Митриновић доћи касније у орбиту часописа „Њу Ејџ" и његовог уредника А. Р. Оража (Alfred Richard Orage).

Часопис је 1907. Оражу и пријатељима препустио Џорџ Бернард Шо. Његова оријентација била је отворено социјалистичка, односно фабијанска и „гилд социјалистичка", коју је заступао Вилијам Морис и Артур Пенти. Будући да је Ораж желео да комбинује социјализам са Ничеом и филозофијом, Митриновићев спритуализам и форме ангажовања на немачком универзитету, природно су се спојили са Оражовим амбицијама. У њему ће прво почети да сарађује Николај Велимировић под необичним псеудонимом Вран Гавран, будући да су псеудоними сарадника или само потписивање иницијалима, били обележје овог екслузивног недељника. Касније ће под псеудонимом Космој (Cosmoi) Митриновић објавити 54 чланка од средине 1920. до краја 1921. Овој сарадњи је помогло и заједничко пријатељство Оража и Митриновића с Василијем Кандинским.

У служби Њеног Величанства

Овај разговор се није кретао само у кругу духовних ствари. Неки од учесника имали су и важну улогу у британској обавештајној служби. Роберт Сесил је био задужен за блокаду Немачке и, попут правог утописте, веровао је да ће рат да се оконча за само неколико месеци. Први тенкови су тестирани управо на имању Сесилових.

Млађи брат Роберта Сесила, Едвард, био је први државни секретар Њеног Величанства и оснивач британске Обавештајне службе. Трећи брат, Роберт, био је ван ових едвардијанских удружења. Био је посвећени кувар, али још већи утописта од брата Роберта. Он се, наиме, бавио стварањем ваздухопловства, што је био тада утопијски пројекат првог реда.

Отац све тројице Сесилових био је чувени Лорд Салсбери, председник три торијевске владе од 1885. до 1902. На том месту га је заменио рођак Артур Балфур који је управо био међу најважнијим организаторима изложбе. Неколико година касније, лорд Роберт је 1924. био члан кабинета са најважнијом дужношћу формирања Уједињених нација. За то је добио Нобелову награду за мир. Бертранд Расел је већ тада, уз помоћ и сарадњу лорда Салсберија, почео стварање мировног покрета, што је омогућило Британији да продре у Немачку током рата. Касније је заједно с потомком „црнорукца" Владимиром Дедијером водио познати Раселов суд.

Члан парламента и поморски капетан Леополд Емери, такође бивши новинар, који ће касније, од 1922. до 1924, постати први лорд Адмиралитета, само што се вратио из обавештајне мисије из Србије. Његов задатак, по налогу лорда Балфура, био је да испита војне услове на Дунаву. Емери је пред Други светски рат, како пише у својој аутобиографији, обећао да ће се Британија борити „онако како се борила за Србију 1914". Пред почетак Другог светског рата радо је долазио на планинарење у југословенске планине.

Коначно, у циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко „Радија слободних нација", у Југославији веома слушаног, емитован је 26. марта 1941. запаљив говор тадашњег министра за Индију, давнашњег пријатеља Срба, Леополда Емерија. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена". У то време 1941, Митриновић се обратио британском секретару спољних послова, Ентонију Идну, најављујући му свој меморандум о догађајима и стању на Балкану.

У друштву на видовдонској вечери 1915. код Роберта Сесила, Митриновић није могао ништа да уради; касније ће покушати да, заједно с Мустафом Голубићем, тенкове о којима се причало  прода совјетској Русији, о чему је писала и тадашња британска штампа.

Али, његове идеје су у Лондону нашле једног много важнијег слушаоца - геополитичара Хелфорда Макиндера.

Младобосанска фабрика идеја

Макиндеру је Митриновић 1915. предочио тежње Јужних Словена и њихову тврду жељу да се уједине у једну државу. Макиндер је тада био посланик у Парламенту, али и председник Британског географског друштва као и декан Лондонске школе економије. Упечатљиво излагање „виртуозног тумача духовних корена јединства" и српске одлучности да се не покори, како је Макиндер описао Митриновића у својим дневницима, уверили су га у то да Немци више не могу да доминирају у Централној Европи, нити на Балкану. „Ја сам настојао да нађем везу између географије и светске историје, а упечатљиви Србин између духовног развоја и геополитике", забележио је Макиндер у својим сећањима.

Макиндер је следеће, 1916. године, помогао да се образује Српско друштво у Великој Британији. Касније је наставио да се бави народима Централне и Источне Европе, заједно са Томашом Масариком и Ситон Вотсоном, у групи „Нова Европа" која је била окупљена око истоименог часописа. Макиндер је с пажњом и интересовањем слушао Митриновићеве идеје које је он просипао из своје „младобосанске" фабрике песама и оружја, додајући још поједине синтезе из индијске Рг Веде и Вергилијевих дела које је већ преводио на српски.

Екстатички Србин уверавао је Макиндера да је после рата потребно оснажити интегрално југословенство које ће се остварити у „уједињеном трећем Балкану" - синтези претходна два - хеленског и византијског, који би био спона између Нове Европе и Новог Истока. У складу с тим, на карти послератне Европе коју је израдио Макиндер, уједињена држава Јужних Словена зове се, управо, Велика Србија.

Фундаментални антагонизам Германа и Словена

Митриновић је од краја 1915. до краја марта 1916. боравио у Паризу, с циљем да и у „граду светлости" организује Мештровићеву изложбу. Али, ту се поново повезује са припадницима Младе Босне и Црне руке - правим идеологом Младе Босне и припадником Црне руке, Аписовим сарадником Владимиром Гаћиновићем и Тином Ујевићем. Поред њих, виђа се са Анатолом Франсом, Роменом Роланом и Анријем Бергсоном и планира објављивање Алманаха космополитског пацифизма о уједињавању Европе.

Три године после првог сусрета са својим српским гостима, Макиндер је у својој књизи „Демократске идеје и реалност" представио поглед на решење централне и југоисточне Европе и словенског питања. Књига је имала огроман утицај на обликовање послератне Европе, јер је била приручник државницима и другим учесницима Мировне конференције у Паризу, због чега је и објављена.

Европски проблеми, према Макиндеровом мишљењу, засновани су на „фундаменталном антагонизму" између Германа и Словена:

„Рат је, то не смемо никада да заборавимо, почео немачким напорима да покоре Словене који су устали против Берлина. Сви ми знамо да је убиство аустријског (немачког) надвојводе био само предтекст и да је аустријски (немачки) ултиматум словенској Србији само био метод да се наметне рат. Али, не може да буде толико често поновљено, да су ти догађаји били резултат фундаменталног антагонизма између Германа који су желели да владају источном Европом и Словена који су одбили да им се покоре", закључује Макиндер. „Уколико желите да избегнете невоље у будућности, ви не можете да прихватите ниједан други исход рата који коначно не решава питање између Германа и Словена. Потребно је да имате равнотежу Германа и Словена као и пуну независност сваког од њих", закључио је Макиндер.

Анексија Босне као узрок Светског рата

Источна Европа је чак задобила врхунску важност као централна тачке борбе за „Хартленд" између Немаца и Словена. Ту је Макиндер сажео своју геополитичку филозофију: „Ко влада источном Европом, командује Хартлендом; ко влада Хартлендом, он командује светским острвом; ко влада светским острвом - влада светом", писао је Макиндер. То је било проширење и модификација Бизмаркове изјаве после победе над Хабсбурзима 1866. код Кенигрица у Чешкој. Тада је Бизмарк узвикнуо: „Ко влада Чешком, влада Европом!"

Макиндер напомиње да је лорд Греј једном изјавио да је „трагични правац данашњих догађаја који су уништили европски поредак почео када је Аустрија погазила Берлински уговор и 1908. анектирала Босну и Херцеговину". Макиндер признаје да „нема сумње" да је то био „угаони камен" у историји, и да је одлука Берлинског конгреса и аустријска окупација „две словенске провинције" ближа стварном узроку Великог рата. Рат из 1876. који је довео до Конгреса, почео је устанком Словена Босне и Херцеговине против Турака и постао је европско питање због растућих симпатија у суседним земљама Србији и Црној Гори које су се такође бориле против Турака. Док се Русија уздржавала, Немачка почиње да јача своју армију, да би после слабљења Русије 1905. и након пораза од Јапана, Немачка наметнула казнене тарифе против Русије. Русија је 1907. отишла чак тако далеко да је прихватила споразум са Британијом, „својим непријатељом у последње две генерације и савезником последњег непријатеља", указује Макиндер.

„Када је, према томе, Аустрија 1908. предузела даље акције према Босни и Херцеговини, којима виконт Греј придаје такву важност, она је направила експлозију тамо где је су већ постојале варнице. Мали сусед, Србија, протествовала је, а њена велика сестра Русија ју је подржала, јер је за Србију то дефинитивно значило затварање врата историјским аспирацијама српског народа, поносно очуваним чак и после великог пораза на Косову у 14. веку", наглашава Макиндер.

Поштовање симболике Косова наставља се на речи које су изговорили словенски гости на вечери после Мештровићеве изложбе. То су људи који долазе из предела које он сматра кључним за преокрет у европској историји, за наметање Источног питања и потребе за његовим коначним решењем. Језик и стил су другачији, али порука је иста: Јужни Словени, а посебно Срби, не желе да живе под немачком окупацијом, него желе своје национално уједињење које се очекује још од Косовске битке.

(Југо)источни фронт немачког економског рата

После неколико немирних година, дошло је 1912. до Првог балканског рата, када су уједињени Јужни Словени одбацили турску армију, обучену од стране Немаца. Следеће године немачке интриге су навеле Бугаре да нападну Србе, али су били поражени, па су Букурештанским миром пробуђене нове наде Јужних Словена, а направљено је више препрека немачким амбицијама.

Позивајући се на извештај француског амбасадора из Берлина, Жила Камбона, који је још 1913. јасно саопштио да је Немачка одлучила да „својим мачем, у било којој прилици која јој се укаже, обезбеди позицију коју није успела да обезбеди победом", Макиндер наводи да прикупљени докази показују да је у недељи после убиства Франца Фердинанда у Сарајеву, Немачка одлучила да га „искористи као претекст да наметне ово питање, док се Аустрија „побринула да Србији због наводног саучесништва наметне такве услове које ни једна слободна нација не би могла да прихвати, мада је учинила крајње уступке", објашњава Макиндер. Да се Русија покорила као што је то учинила 1908, она не би могла да избегне судбину економског ропства.

Победа над Немачком је обезбедила основе за решавање проблема источне Европе и „Хартленда". „Ако прихватимо ишта мање од потпуног решења Источног питања у свом најширем смислу, довешћемо наше потомке пред неминовност да поново троше снагу на његово окончање", указује Макиндер, тврдећи да решење овог питања мора да буде „територијално".

Економски рат у којем Немци експлоатишу Словене и „Хартленд", дугорочно би служио наглашавању разлике између „континенталних" и „поморских сила" и свако ко размишља о уједињењу великог континента с модерним железницама, морао би да види или припреме за светски рат, који би неизоставно уследио, или коначне резултате рата. „Ми, западне нације, које смо поднеле тако огромне жртве у овом сукобу, не можемо веровати ничему што се може догодити у Берлину: ми то у сваком случају морамо да осигурамо. Другим речима, ми морамо да решимо питање између Немаца и Словена и морамо видети да је источна Европе, попут западне Европе, подељена у самосталне нације. Ако тако учинимо, ми не само да треба да умањимо немачки народ до његове одговарајуће позиције у свету, довољно велику за сваки појединачни народ, али ми морамо такође да створимо услове за Лигу народа", тражио је Макиндер.

Тампон зона између Немачке и Русије

Услови за стабилност у територијалном преуређењу источне Европе јесу „њена подела у три, а не у два државна система", а од животне важности је „постојање низа независних држава између Немачке и Русије". Његово решење било је стварање појаса „средњег простора" који би деловао као „целовита територијална зона препрека између Немачке и Русије".

Руси ће за једну, ако не и за две генерације, остати безнадежно неспособни да се одупру немачкој пенетрацији на било којој другој основи осим аутократије, све док не буду изложени директном нападу.

Руски сељаци не могу да читају, они су добили надокнаду када су били на страни револуционара у граду, а сада тешко могу да управљају својим малим поседима. Средња класа је толико патила да је била спремна да прихвати наређења, чак и од омражених Немаца, запажа Макиндер. Словенске нације између Немачке и Русије су „веома различитог калибра".

„Између Балтика и Медитерана постоји седам негерманских народа, свака од њих на нивоу другоразредне европске државе - Пољаци, Чеси, Словаци, Мађари, Јужни Словени (Срби, Хрвати и Словенци), Румуни, Бугари и Грци. Од њих, два су наши садашњи непријатељи - Мађари и Бугари. Они су слабији од осталих и не би могли да нашкоде ниједном од њих без пруске подршке", наводи Макиндер.

Геополитичка улога Југославије

Осврћући се на Јужне Словене, Макиндер каже да постоје њихова три „племена" - Словенци, Хрвати и Срби. „Њих је око 12 милиона. Они су такође подељени линијом између Аустрије и Мађарске, штавише они су из ривалских цркви, католичке и православне. За свакога ко познаје Балкан, то је речити доказ ефеката аустроугарске тираније - да су римско-католички Словени направили пакт са православним Србима на Крфу. Јужни Словени ће имати приступ далматинским лукама на Јадрану, а једна од најважнијих пруга света водиће долином Саве ка Београду, и онда коридором Мораве и Марице до Константинопоља", објашњава Макиндер.  

Најважнија идеја ове стратешке замисли, која држави Јужних Словена даје изузетан значај, јесте у заустављању немачке пенетрације и контроли саобраћајница. „Најважнија стратешка важност ових средњих држава источне Европе јесте да најцивилизованије од њих, Пољска и Бохемија, леже на северу и имају позицију најизложенију немачком нападу. Оне не могу да буду сигурно независне, све док се не створи шире подручје независности које се простире од Јадрана до Црног мора и Балтика; али седам независних држава које укупно имају више од 60 милиона људи, повезане једна с другом железницом и са излазом на Јадран, Црно море и Балтик са океаном, заједно ће бити ефикасан баланс Немачкој или Пруској и Аустрији и ништа више неће обезбедити тај циљ. Лига народа, такође, треба да има право да шаље ратне флоте у Црно и Балтичко море", образложио је Макиндер.  

Винстон Черчил, осврћући се на централну Европу 1920. године и поделу великих империја на мале националне државе, препознао је различити свет. „Рат џинова је окончан, рат пигмеја тек почиње", пророковао је Черчил.