Неколико дана након немачких избора изгледа извесно да ће нову немачку владу чинити Социјалдемократе, Зелени и Либерали. Било да на на позицију шефа дипломатије, које ће по свему судећи припасти Зеленима, дође Аналена Бербок или нешто искуснији Роберт Хабек, реално је очекивати мање тактичан однос према Србији по питању немачке политике према Приштини или Републици Српској.

Осим чињенице да са власти после четири канцеларска мандата дефинитивно одлази Ангела Меркел, протекле изборе у Немачкој карактерисало је још неколико новина.

Немачки избори одржани у недељу били су међу најнеизвеснијим изборима у послератној историји Немачке.  Доказ за то је минимална разлика у броју гласова између првопласираног СПД-а и првог пратиоца конзервативне уније ЦДУ/ЦСУ. Иако ће и у новом сазиву Бундестага бити најјаче снаге, мршави проценти две највеће немачке партије (око 25%) пре указује на узнапредовалу фрагментацију политичког система и крај концепта великих „народних партија" у Немачкој, односно партија које бирачко упориште имају у свим друштвеним групама.

Та фрагментација највероватније ће донети још један новум: нова влада на савезном нивоу први пут ће бити састављена од три партије (до сада су увек биле две). А нема сумње да ће таква констелација процес постизања компромиса учинити комплекснијим, напетијим а коалицију мање стабилном.

Семафор коалиција

У недељу вече су победу однеле оне партије које су оствариле раст од претходних избора одржаних пре четири године (СПД, Зелени и ФДП). Пре свих, СПД: Социјалдемократе су, највише захваљујући свом кандидату Олафу Шолцу, од 2017. порасле за 5 процентних поена и тако, на изненађење многих аналитичара, постали најјача партија у Бундестагу.

У кругу победника, благо разочарење у изборној ноћи доживели су само Зелени. И они су остварили раст од око 5 процената у односу на претходне изборе, али су њихова очекивања била оптимистичнија, будући да су анкете  обећавале резултат од 20 процената.

Најслабији међу победницима, Либерали, нису значајно поправили свој резултат, али председник партије Кристијан Линднер сада и са 11,5 одсто има угодну преговарачку позицију и не крије своје самопоуздање у сусрет предкоалиционим преговорима. Неколико дана после избора највише шанси за формирање владе управо се даје овим трима партијама.

Оне би, у складу са партијским бојама, формирали такозвану „семафор" коалицију. Највећи расцепи унутар тог савеза могли би се јавити управо између Зелених и Либерала, пре свега због различитих виђења социјалне и економске политике и приступу борби против климатских промена.

Јамајка коалиција

Уколико се „семафор" не упали, другу опцију би могла да предводи ЦДУ/ЦСУ. Иако је од претходних избора изгубила драматичних 9 процентних поена и тако остварила најлошији резултат у историји, ова партија би, бар аритметички, била у стању да предводи нову „јамајка" коалицију заједно са ФДП и зеленима. Ипак, многи, чак и у самом чланству, сумњају да би после овако лошег резултата лидер партије Армин Лашет имао морално оправдање да тражи канцеларско место.

Теоретски могућа опција било би и ново издање тзв. „велике коалиције" састављене од старих партнера СПД-а и ЦДУ-а, додуше, овај пут на челу са Олафом Шолцом, социјалдемократским канцеларом. Али њу за сада нико не жели.

Наредних неколико месеци обележиће фаза дугих преговора који могу потрајати и до Божића. За то време у „Канцлерамту" ће остати Ангела Меркел. Ипак, Олаф Шолц, тренутно најизгледнији канцелар, само дан после избора изјавио је да ће учинити све што је потребно да Ангела Меркел не одржи још једно традиционално новогодишње обраћање нацији.

Србија на радару

У изборној кампањи спољна политика није играла значајну улогу а у дебатним тв форматима који су претходили изборима Западни Балкан готово да није ни поменут. У складу с тим не треба ни очекивати нову динамику у односу према Србији и региону. Све партије које у овом тренутку имају реалну шансу да формирају владу формално се залажу за даљу интеграцију Западног Балкана у ЕУ.

Ипак, међу њима постоје одређене нијансе и оне могу доћи до изражаја у одређеним коалиционим аранжманима. Током шеснаестогодишње власти Ангеле Меркел шефови дипломатије су углавном су долазили из редова Социјалдемократа. И немачки и српски актери се добро познају, па велика одступања од досадашњег односа према Србији није реално очекивати.

Али на месту министарства спољних послова сада може доћи до промена.  Ако искључимо могућност  нове „велике коалиције", свака друга опција подразумева учешће Зелених. Тако би по џентлменском споразуму који је важио и до сада, ресор спољних послова и позицију вицеканцелара добила друга најјача партија у коалицији - овога пута би то били Зелени.

Али ни тада не би требало очекивати радикалне промене курса. Истина, у складу са израженом евроатлантском оријентацијом своје партије, шеф дипломатије из редова Зелених би са нешто мање разумевања гледао на економске и политичке везе Србије са Русијом или Кином. Али неспоразуме такве природе Зелени већ имају и то не само са Србијом као земљом кандидатом већ и са неким од чланица ЕУ.

Било да на на позицију шефа дипломатије дође Аналена Бербок или нешто искуснији Роберт Хабек, реално је очекивати мање тактичан однос према Србији по питању немачке политике према Приштини или Републици Српској.

Међутим, право питање гласи да ли ће влада коју ће чинити Зелени имати снаге да садржаје који чине суштину зелене политике - борба против климатских промена, зелена економија и заштите животне средине -  извезу и ван граница своје земље.