Затварање пумпи због несташице горива у Великој Британији жижна је тачка за читав колоплет политичких и економских процеса који се не тичу само богатих и развијених. Уместо „погледа у балканску прошлост“ од пре три деценије, сасвим је могуће да су догађаји са улица Лондона и градова Југоисточне Енглеске заправо „поглед у будућност“. Јер ако једној од најбогатијих земаља на свету овако нешто може да се догоди, коме не може?

Неколико недеља заредом пажњу светске јавности привлачила је неуобичајена слика гужви и панике на бензинским пумпама у Лондону и већим енглеским градовима због акутне несташице горива. Криза која још увек траје, и која је тек последњих дана почела унеколико да сплашњава са постепеном нормализацијом рада пумпи (и то тек након што се у снабдевање укључила војска), изазвана је низом несрећно комбинованих фактора.

Хронични недостатак лиценцираних возача цистерни у Уједињеном краљевству (процењује се да их на тржишту недостаје око 100.000) поклопио се са незапамћеним скоковима цена гаса и електричне енергије на европском тржишту, и када су медији почели да најављују могућу несташицу, панична куповина вишеструко је повећала притисак на логистички систем који је већ био пред пуцањем, што је довело до масовног затварања пумпи, по правилу у најгушће насељеним крајевима земље, што је само долило ватру на панику и изазвало вишенедељни саобраћајни колапс у земљи. Притом горива је све време било сасвим довољно у складиштима, али није имао ко да га превезе.

Јавност у Србији доживела је вест као повод за шалу: на друштвеним мрежама Срби су писали како су „Енглези тридесет година иза нас" и саветовали их да „пазе да им Румуни не досипају воду у канистер", док су се глумцу Џејсону Стетаму, приказаном на интернет меми како носи два балона са бензином, саветовано да „припази да флајке нису прокуване да се скупе".

Ове реакције у Србији нису ништа изненађујуће - деценијама навикавани на кризе, несташице, и ванредне ситуације, наши суграђани могу само са подсмехом да гледају на хаос који настаје у развијеним и богатим земљама када се суоче само са делићем онога што је за нас пре пар деценија представљало свакодневицу.

То, међутим, не значи да криза са снабдевањем у енглеским градовима може да се отпише на „размаженост потрошачке културе" и „наседање на медијску панику". Затварање пумпи због несташице постало је жижна тачка за читав колоплет политичких и економских процеса који се не тичу само „богатих и развијених". Велики број радника који не могу да дођу до својих радних места и ограничење снабдевања горивом транспортних предузећа претили су да експлодирају у општу кризу снабдевања храном и производима широке потрошње, што је само погоршало панику у земљи која се још увек бори са последицама пандемије ковида 19 .

У том смислу, уместо „погледа у балканску прошлост", сасвим је могуће да су догађаји са улица Лондона и градова Југоисточне Енглеске заправо „поглед у будућност". Јер ако једној од најбогатијих земаља на свету овако нешто може да се догоди, коме не може?

Пинг-понг оптужбама

Када је ситуација на улицама почела да ескалира, сви су потрчали да траже кривца: и док су мејнстрим медији нападали владу тврдећи да је несташица радне снаге директна последица Брегзита, влада је медије оптуживала да су вештачки изазвали панику и започели стампедо који је нестабилни логистички систем избацио из равнотеже. И у одређеном смислу, и једни и други били су у праву.

Званични излазак Британије из Европске уније крајем јануара ове године јесте натерао један део радне снаге да напусти земљу. Стручњаци процењују да се око једне петине возача цистерни који недостају односи не раднике из земаља ЕУ који су напустили Британију након Брегзита. Са друге стране, криза је постала акутна тек након што су медијски извештаји покренули грађане да панично гомилају залихе горива, што је испразнило резервоаре бензинских пумпи у најгушће насељеним местима брже него што је било могуће организовати снабдевање, што је само погоршано када су бензинске пумпе заиста почеле да се затварају због несташице.

Наравно, ово су само два параметра која су допринела веома комплексној ситуацији. Један од њих је свакако и поменути скок цена енергената у целој Европи, што је потрошаче учинило додатно склоним компулсивном прављењу залиха. Истовремено, ковид мере довеле су до успоравања процедура тестирања, лиценцирања и издавања сертификата новим возачима цистерни који нису могли благовремено да надокнаде одлив старије радне снаге у пензију (да не помињемо чињеницу да је хронична ситуација са ниским платама и неповољним условима на тржишту учинила тешки саобраћај непопуларним запослењем у земљи).

Најзад, улогу је одиграла и промена стандарда на бензинским пумпама у земљи која је уведена почетком септембра, према којој је удео биогорива, тј. биоетанола у бензину повећан са 5% до 10%, што је већи број мањих пумпи натерало да празне своје резервоаре до краја. Фактор је била и мања економичност нове врсте горива која је возаче у септембру терала да чешће свраћају на пумпе.

Најзад, фактор који не треба занемарити јесте сама економска култура Уједињеног Краљевства, чија предузећа и грађани нису навикли на државно регулисање тржишта, што је довело до тога да влада оклева с мерама које су јој биле на располагању - попут регулисања цена или радног времена пумпи, увођења приоритетних категорија потрошача, или количинских ограничења приликом продаје горива. Догма слободног тржишта учинила је паничне реакције потрошача „рационалним" и допринела чињеници да су, како је криза јењавала, и цене горива скочиле на највиши ниво за 8 година у Европи.

Приватизација доктрине шока

Проблем је на крају (делимично) решен тако што је британска армија ставила на располагање део свог персонала као привремено решење док се не обезбеде додатни возачи цистерни. Несташица још увек није санирана, али је број бензинских станица без горива значајно смањен, пре свега захваљујући грађанима који су схватили да ће стрпљењем и суздржаношћу најбоље допринети санирању ситуације.

Када се, међутим, подвуче црта, остаје утисак да највећу одговорност за то што је криза ескалирала до толико екстремних размера сносе медији. Медији који су, притом, само - радили свој посао. Ствар је у томе што је сејање панике и подржавање атмосфере вечите неурозе међу грађанима постало основни извор профита за медије који, попут бензинских пумпи, „раде на слободном тржишту". Паника и страх најбоље продају новине (и „генеришу кликове"), и када нема стварних повода за њих, повод се да измислити.

Када је пре петнаестак година Наоми Клајн објавила своју Доктрину шока, она је под тим концептом подразумевала вештачко стварање политичких и економских криза које диригује политичко-медијска олигархија за рачун неолибералне корпоративне клике.

Веома упрошћено, идеја је била да иза привидне „апсолутне слободе тржишта" стоји перфидна али сасвим рационална и калкулисана политика усмерена на успостављање светског „неолибералистичког" (прецизнији израз би вероватно био „глобалистичког") економског поретка који одговара мултинационалним корпорацијама. У сржи овог концепта лежи парадокс - контролисаним и планираним (sic!) политичким и државним манипулацијама економијом ради се на поткопавању суверенитета држава света и стварању услова да се крупни капитал у највећој могућој мери „ослободи" било какве државне контроле и планирања.

Оно што је, међутим, била заједничка особеност свих примера „доктрине шока" којима се бавила Клајнова јесте да су државне институције, глобални медији и мегакорпорације увек радиле у спрези како би омогућили да се остваре интереси олигархије која финансира и једне и друге и треће. Ова борба за слободу тржишта није се водила у условима слободног тржишта, већ у условима политичког монопола на управљање токовима информација и генерисање политичких и економских криза. Сада, када је цели пројекат ушао у своју терминалну фазу, и када је потчињавање глобалног система управљања крупном капиталу постало правило, и политичари и медији нашли су се са својим инструментима за произвођење смутње, панике, и хаоса - на слободном тржишту. И схватили су да могу да их користе и за властити ћар.

Несташица горива у Енглеској само је један у серији све чешћих случајева у којим медијско-информативни апарат „у сопственој авлији" креира проблеме које је раније рутински креирао у непоћудним „одметнутим нацијама".

Да ствар буде још забавнија, док њихови капацитети да сеју смутњу и медијски креирају кризе у Латинској Америци, Северној Африци или Источној Европи јењавају и слабе, јача њихова способност да подстичу и одржавају атмосферу „ивице грађанског рата" у властитим - богатим, развијеним и „постполитичким" - друштвима.

У условима слободног тржишта нико више нема монопол на кризе, политички и економски хаос, а историја, показујући још једном смисао за иронију, предаје инструменте „доктрине шока" из јавног у руке приватног сектора. Државни политичко-безбедносни апарат постаје жртва пословне флоскуле о „избацивању посредника", и претвара се - баш као јавна предузећа - у „само једног играча на тржишту". На крају Лондон остане без горива упркос пуним складиштима, а градови Америке и Енглеске све чешће у медијским извештајима почињу да личе на сцене из прошлости у неким другим, „пролетерским" земљама.

Хаос у најави

Чак и када се остави по страни медијско мешетарење и сејање панике, у чисто економском смислу криза у Енглеској представља само врх леденог брега системског проблема у коме се налазе националне економије развијених земаља. Тај проблем се може формулисати и веома једноставно: ако земља која је толико богата као што је Британија не може на тржишном нивоу да обезбеди довољно високе плате за тако есенцијалну радну снагу као што су возачи у тешком теретном саобраћају, чему могу да се надају сиромашније земље, које већ деценијама склапају крај с крајем управо тако што своју радну снагу шаљу у печалбу код богатих и развијених?

Наравно, није реч о томе да Британија „нема новца" за своје возаче цистерни, баш као што није била реч о томе да „нема горива" које би се могло продавати на пумпама. Ресурси постоје, али до кризе ипак долази. Зашто?

Реч је управо о промени унутрашњих односа у политичко-медијско-корпоративном тријумвирату, у коме су држава и медији преко ноћи добили статус „млађих партнера", ако не и потпуних слуга корпоративних и олигархијских интереса. Што је, ако се присетимо, управо оно што се догађало у земљама Источне Европе и Балкана у време када су код нас редовне појаве биле несташице горива. Национална економија, која је некада била комплексна наука државног вагања између расположивих ресурса и економских потреба становништва са спољнополитичким и глобалним економским факторима, на наше очи се претвара у „избор за мис Универзум", у коме је на првом месту пропагирање вредносних парадигми које у суштини и нису економске по смислу, али које иза себе имају мање-више очигледне интересе индустријских лобија и глобалних колонијалних центара моћи.

„Несташица горива, иако има горива", представља, стога, малу показну вежбу функционисања привреде у условима када су ресурси доступни, али су подређени економским процесима и интересима који у једначини немају елементарне економске интересе становништва.

И да то нема никакве везе са Брегзитом показује практично идентична ситуација на европском енергетском тржишту, где влада несташица гаса иако гаса има довољно (додуше, у Русији, а њен гас није гас, него „оружје хибридног рата" и „инструмент политичког притиска"), односно где влада несташица струје, иако енергената има довољно (али угља и уранијума, а то су енергенти које „није лепо користити", па се зато системски потискују и избацују из употребе).

Упркос обоготворењу појма слободног тржишта, у свим овим примерима видимо да се релативно једносмерни и једноставни економски процеси модификују, а затим и потпуно блокирају ванекономским вредносним компонентама и препрекама које постављају отуђене државне енергетске политике. А ефекат свега је врло прозаичан - обичан народ принуђен је да елементарне потрепштине као што су гориво, гас и струја, плаћају по вишеструко већим ценама него што то могу себи да приуште, или да се помире да енергената једноставно неће бити.

А ако имамо у виду огромне измене у економским парадигмама које ових дана корпоративне елите и индустријски лобији практично без икаквог отпора намећу најбогатијим и најмоћнијим државама света, можемо само очекивати још вештачки изазваног хаоса у коме ће најдебљи крај опет извлачити обични људи и коначни потрошачи.

Широм земаља развијеног света гледамо цунами политичких и законодавних мера у циљу забране фосилних горива и преласка на еколошке облике превоза, уз неодољив утисак да се економске последице по грађане уопште не узимају озбиљно у обзир.

Не морамо ићи даље од Велике Британије да добијемо упечатљиве примере. Влада Бориса Џонсона најавила је да планира да забрани возила која користе фосилна горива већ 2030. године, а популарно и у земљи широко распрострањено грејање на гас до 2040. године. И није реч само о томе да ове мере највише погађају обичне грађане, који ће бити принуђени да купују скупље аутомобиле и да се греју на скупље енергенте (што је за милионе њих финансијски неиздрживо), већ је реч о томе да цео план - са својим високо постављеним циљевима и кратким роковима - може лако да се испостави као економски неизводљив, при чему ће могућу штету опет да покрива обичан народ из својих џепова.

Један енглески твитераш је то језгровито формулисао прошле године: „Електрична мрежа не може да издржи 5 милиона чајника на полувремену Еф-еј купа, а треба да издржи 10 милиона електричних аутомобила прикључених на пуњаче у пет поподне". Ово одсуство елементарне бриге за свакодневне проблеме становништва већ је извор огромних трвења између политичких елита и грађана, и ми практично уживо гледамо како та напетост расте из године у годину. Уосталом, не треба заборавити да је најмасовнија грађанска побуна у Француској у овом веку - „Покрет жутих прслука" - избила управо као реакција на најављено повећање цена горива за рачун нових еколошких такси.

Поглед у српску будућност

Најзад, треба нагласити да овде није реч ни о каквим „проблемима првог света" који се нас у Србији не дотичу. Српска јавност се смеје редовима на пумпама по Лондону, али у питању је Дамоклов мач који нашој земљи већ годинама виси над главом. И чак када ставимо по страни да Европска унија као недемократски спољни центар моћи већ деценијама диктира Србији привредне законе и векторе економског развоја на корист европске и глобалне корпоративне олигархије, остаје чињеница да наша земља има системски проблем радне снаге, који нам дословно у било ком тренутку и у било којем сектору привреде може експлодирати у лице.

Претходних година одлив квалификоване радне снаге из земље осетно је закомпликовао ситуацију на српском тржишту рада и знатно отежао функционисање чак и елементарних грана привреде као што су угоститељство, грађевина или - саобраћај. Притом, чак и да немамо страшан одлив квалификованих радника, у чије оспособљавање је држава често уложила стотине хиљада евра кроз систем образовања, ситуацију на тржишту рада компликује негативна демографска слика која чини елементарну замену радне снаге за рачун природног одлива радника у пензију немогућим задатком, утолико пре што компаративно неупоредиво нижи социјални стандард у односу на просек ЕУ ограничава могућности Србије да рупе на тржишту рада попуни за рачун имиграције.

Сва решења која су Србији доступна приликом решавања овог проблема су лоша, а по свој прилици најдоступније подразумева краткорочно успоравање тренда за рачун продужења радног века и реформе пензионог система у смеру ограничавања гарантованих права грађана који су своје социјалне привилегије већ зарадили, издвајајући за њих од плате током целог радног стажа.

У том смислу Србија са одливом радника у печалбу и пензију, које демографски никако не може да надокнади, веома лако може да се нађе у ситуацији да је погоде галопирајуће несташице у низу дефицитарних сектора економије, налик на ово што ових дана гледамо у Енглеској. Пандемија ковида, која је током последњих годину и кусур дана отежала кретање преко границе, унеколико је ублажила оштрицу овог проблема, вративши у земљу значајан број грађана који нису имали стално запослење у иностранству (па је опет питање да ли је за економски систем земље кориснији њихов повратак него што су биле њихове редовне девизне дознаке породицама). Истовремено, пандемија је већ до границе пуцања напрегла десетковани здравствени и социјални систем земље, који је такође озбиљно погођен одливом квалификованих радника.

Зато ситуацију у Великој Британији, као својеврсни „поглед у будућност", треба пратити са великом пажњом. Јер у питању је велика светска економија која у овом тренутку покушава на системском нивоу да разради одговоре на проблеме са којима ће се и Србија веома брзо суочавати.  Гледајући тамошњу ситуацију, можемо донекле предвидети и антиципирати ситуације у којима ћемо се ускоро и сами наћи, избећи неке од грешака које можемо направити, и прескочити неке непотребне кораке на путу решавања социјалних и економских проблема. За почетак, у том смислу свакако вреди узети у обзир и чињеницу да је један од кључних и стратешких одговора британске државе на економске проблеме у својој земљи - напуштање Европске уније.