"Шест малецних народа се препирало око тестамента Великог тате Тита. Сви се боре за Бога, сви желе да буду вођа чопора, никог симпатичног ту нема. Сви су у праву као и обично, и сви воде ратове које су њихове деде водиле пре двеста година и изгубиле", пише Ле Каре у свом последњем, постхумно објављеном роману, чија се радња делом одиграва у Београду и Босни деведесетих. Овај роман, као и стокхолмски говор који је Ле Каре одржао на једном од својих последњих јавних наступа, приликом добијања награде "Улоф Палме" јануара 2020, представљају коначно свођење рачуна великог писца и његов својеврсни политички аманет.

Коначност смрти последњим речима често доноси симболику, чак и кад су речи изговорене или написане без свести да ће бити последње.

Дејвид Корнвел (1931-2020), свету много познатији као Џон ле Каре, оставио је иза себе велики, богат опус - 26 романа, мемоаре, кратке приче, есеје... "Ле Кареови романи нису били само шпијунски трилери, већ висока књижевност", пише недавно, поводом прве годишњице пишчеве смрти, левичарски часопис Јакобин. Мање-више је опште место да је Ле Каре потцењени жанр уздигао на ниво уметности.

Он је, у ствари, био жанр за себе. Далеко од џејмсбондовског манихејства, филозофски замишљен над питањима добра, смисла, вере, лојалности, у великом стилу је откривао читаоцима правила и законитости Велике игре... Иако су га копирали, нема дупликата. Стваралачким континуитетом од шездесет година сазидао је хронику епохе - Хладног рата, али и овога после.

У перцепцији Ле Кареовог дела постоји јасан рез. После "победе Запада" 1989, а поготово после 9/11 убрзања и инвазија на Ирак и Авганистан, на свом матичном терену оно неће више наилазити на неупитно одобравање и одушевљење као раније. Никад није запевао у хору заслепљених "победника" и "праведника", а како је време пролазило из њега ће све више проговарати разочарење, резигнираност, па и огорчење: својима, победницима, победом... Због тога је разне напрасно почео и да нервира. 

Сродство по избору

Игром судбине последњи већи Ле Кареов јавни наступ био је у Стокхолму - 30. јануара 2020. уручена му је награда Меморијалног фонда "Улоф Палме", која се додељује за "вансеријска достигнућа у духу Улофа Палмеа". Само дан после тога Велика Британија се коначно раздружила од Европске уније, а недуго потом корона је затворила Европу и читав свет; Ле Каре је умро 12. децембра те године.

Ле Кареов роман Silverview објављен је постхумно, у октобру прошле године. Хронолошки то није последње на чему је радио; књига је написана неколико година раније, али је Ле Каре за живота није објавио.

Стокхолмски говор и роман Silverview два су различита исказа; заједничко им је бар једно: представљају свођење рачуна.

Ле Кареове шпијунске приче у духу Улофа Палмеа? Да, у први мах то заиста може да звучи чудно. Али, као и увек, све зависи од угла посматрања...

"Сродство између Улофа Палмеа и Дејвида Корнвела очигледно је у њиховој заједничкој доживотној страсти за мир и солидарност, демократију и социјалну правду", стоји у образложењу одлуке Палмеовог фонда којим се још апострофирају Корнвелов ангажман и његови хуманистички ставови о слободи појединца и темељним питањима човечанства.

Својим делом Ле Каре је, елаборира се даље, подстицао на расправу о циничним играма моћи великих сила, похлепи глобалних корпорација, неодговорном поигравању корумпираних политичара с нашим здрављем и добробити, растућем ширењу међународног криминала, напетости на Блиском истоку и алармантном порасту фашизма и ксенофобије у Европи и Сједињеним Америчким Државама. 

Палмеов брат

Ле Каре није жудео за наградама. Тражио је, на пример, да га склоне са уже листе кандидата за Букерову награду јер се "не такмичи за књижевне награде". Гетеова награда, коју је примио 2011. године, била је изузетак за који је постојао јак разлог - године које је провео у Немачкој као дипломата и обавештајац утрле су пут његовој књижевној каријери. Када је о Палмеовој награди реч, рече како је образложење жирија чак и њему самом бацило ново светло на његово писање; присуство на свечаности доделе схватио је као обавезу.

Чланови његове породице сведоче да је, припремајући се за то, данима и недељама опсесивно ишчитавао и проучавао Палмеове текстове и говоре. У Стокхолм је дошао породично - са супругом, три сина, њиховим супругама, и са седморо унука. Остали су недељу дана. Желео је, сведочи Пјер Шори, да се његови најближи упознају са Палмеовом оставштином и да схвате зашто му је Палме био важан. "Палме ми је био брат којег никад нисам имао", рекао је за ручком својим шведским издавачима.

У јеку Хладног рата и трке у наоружавању осећао је, каже, како се не сме настављати са претњама обостраним масовним уништењем; у свеопштој буци недостајао му је "један глас". Тај глас за њега био је Улоф Палме. Фундаментална Палмеова тема била је заједничка безбедност, што је подразумевало да са непријатељем треба сести и преговарати; уместо јурњаве у нуклеарну конфронтацију, жестоко се борио за смањивање убитачних оружаних арсенала... 

Меморијални фонд Улоф Палме је "реликт старих времена" и "превазиђених" (социјалдемократских) вредности какве је оличавао убијени шведски премијер. Заједнички су га основали Палмеова породица и шведска Социјалдемократска партија, а стратешки правац даје му председник управног одбора Фонда Пјер Шори (1938), социјалдемократа старе школе, близак Палмеов сарадник и врхунски дипломата.

Иако је интелектом, искуством и рафинманом то заслуживао, Шори никад није постао министар иностраних послова Шведске. Променом парадигме после Палмеове смрти, Шори се, као палмеовац, нашао сувише лево. Добацио је до места амбасадора Шведске у Уједињеним нацијама, али није, на пример, могао да прође ни као високи представник ЕУ за Косово; Американци нису допустили.

Глас Палмеовог фонда је на неки начин глас из утробе (шведске) социјалдемократије. Имена лауреата, попут Данијела Елсберга, Роберта Совијана, Гидеона Левија... и Дејвида Корнвела (Џона Ле Кареа), сама по себи говоре о оријентацији и вредносном утемељењу. 

Шта је Ле Каре рекао у Стокхолму

Из онога што је говорио у Стокхолму рекло би се да је Ле Каре у "Палмеовом путу" видео изгубљени смисао и да је био уверења да се у данашњу бестрагију стигло јер је "Палмеов пут" нестао као алтернатива:

"Читање и размишљање о Палмеу наводи те на преиспитивање ко си. И ко си могао да будеш, али ниси. И где се денула морална храброст онда кад је била потребна. Питаш се која је то сила једног златног дечка из аристократске породице, бриљантног изданка најбољих школа и најбољег коњичког пука - вукла да од почетка своје каријере прихвати да заступа израбљиване, осујећене, потцењене, оне чији глас се не чује?"

"Не знам да ли ме је Палме читао (...). Али добро знам да ми је убрзо пошто сам почео да читам о његовом животу и идеалима који су га инспирисали, изгледало као да је свака књига коју сам написао нека врста несвесног корачања његовим стопама."

"...Желим једног Палмеа за своју земљу, која за мог живота није произвела ниједног државника његовог кова. Желим га сада. (...) Потребан нам је тај глас да нас пробуди из месечарења и спаси нас од овог безобзирног политичког и економског самоповређивања."

Иако је говор био свечарско-дипломатски, о судбини Улофа Палмеа као и о епилогу Хладног рата, Корнвел је говорио веома огољено и директно:

"Шведска је била посебно иритантна малешна нација, зато што је била европска, артикулисана, културна, богата и бела. Али Палме је волео да буде иритантан. Уживао је у томе. Уживао је да буде аутсајдерски глас, онај који одбија да буде категоризован...То је извлачило најбоље из њега. (...) Палме је одбијао да буде нерелевантан. Огласио би се макар га то убило. Можда на крају и јесте."

"Када се Хладни рат завршио и када је Западни свет још увек честитао себи, Смајли се осетио изданим, као и ја. И Палме би се осећао изданим, да је довољно дуго поживео. Где је обећани мир који смо чекали? Где је Велика визија? Помирење? Уговор о нуклеарном разоружању на коме је Палме неуморно радио? Где је био Маршалов план који би похабане народе дигао са колена? И пре свега, где је био глас наде и обнове? Да ли је превише нестварно да замислимо да би Палме, да је поживео, пружио тај глас?"

"Како би Палме желео да буде запамћен?", питао се Ле Каре у Стокхолму. "По животу, не по смрти. По хуманизму, храбрости, ширини и целовитости своје хуманистичке визије. Као глас истине у свету који врашки ради да је искриви. (...) Да ли има још нешто што би волео да додам на његов епитаф? Овај редак Меј Сартон у коме би уживао: 'Појединац мора да размишља као херој да би се понашао тек као пристојно људско биће.' А како бих ја волео да будем запамћен? Као човек који је добио награду Улоф Палме за 2019. годину - тиме бих био сасвим задовољан."

Ле Кареу је награду уручио Палмеов син Јоаким, а када су после аплауза сишли за позорнице, проломио се звук труба - кроз дворану је, између званица, корачао трубачки оркестар. Свирали су Бреговићево "Кустино оро" из Дома за вешање, затим и "Нишку бању"; на гочу који је пратио трубаче писало је "Дувачки оркестар Фејата Сејдића под управом Небојше Сејдића".

"Ми смо Суперстар оркестар, група Швеђана који свирају балканску музику", представио их је шеф и додао још неколико речи, које су у тој ситуацији, упркос своје једноставности, такође одзвониле: "Током деведесетих много људи са Балкана је дошло у Шведску. Они имају своје тулуме, а пошто воле тулуме, воле музику и воле трубачи", рекао је. "Ми се на тим тулумима појавимо, не знамо њихов језик осим најважнијих речи - пиво и бакшиш. Не знамо речи песама које свирамо, немамо појма о чему су... Тако да дођемо крадом и уз помоћ мелодија освојимо њихово поверење, њихову љубав, њихово пиво и бакшиш..."

Суперстар оркестар је затим трубачки најавио поновни Ле Кареов излазак на сцену где ће одржати свој говор - насловном темом из филма Шпијун који се склонио у заветрину

Близу кости

Роман Silverview за објављивање је приредио Ле Кареов син Ник Корнвел, такође писац. Оцу је, пише у поговору, давно обећао да ће, у случају да за њим остане неки незавршен рукопис, привести посао крају. Роману који је иза Ле Кареа остао, недостајали су практично само завршно брушење и коректура. Ипак, из неког разлога Ле Каре га је одложио на страну. Претпоставка Корнвела-јуниора је да је његов отац тим романом "засекао сувише близу кости":

"Silverview чини нешто што ниједан други Ле Кареов роман никада није. Приказује службу подељену, испуњену политичким фракцијама, не увек блаконаклону према онима о којима би требало да брине, не увек ефикасну или будну, и коначно, ишчилеле вере у сопствену оправданост. У роману британски шпијуни, као ни многи од нас, нису више сигурни шта држава значи и ко смо сами себи."

Ник Корнвел сматра да је његов отац, коме је британска обавештајна служба средином 20. века пружила ухлебљење и којој је служио до почетка шездесетих, чак и у позним годинама осећао отпор према гласном исказивању идеја које су се тицале ерозије вере (у сопствену мисију) код ветерана британске обавештајне елите.

"Ствар је у томе, стари момче (...) - што нисмо бог зна шта урадили да променимо ток људске историје, зар не? Да ти кажем као један стари шпијун другом, мислим да бих био кориснији да сам водио момачки клуб."

Ле Кареови дијалози шпијуна на заласку каријере и животног пута из овог романа подсетили су ме на сцену из филма Роја Андерсона О бесконачности, када растројени и изгубљени свештеник тражи одговор од оних на које је случајно набасао: "Шта треба да радим сад кад сам изгубио веру..." 

Југословенски контекст

У веома темељном осврту на Ле Кареов опус објављеном 2018. у часопису Модерна времена, Мухарем Баздуљ примећује како су Ле Кареов свет и судбина Југославије углавном неиспричана прича и размишља како би могао да изгледа његов роман о југословенским ратовима. Silverview донекле то мења. Није то роман о југословенским ратовима, нити је Југославија његова позорница, али се - кроз рат у Босни - појављује у флешбековима фундаменталним за закукуљивање заплета. То је, такође, било место и време пуцања вере.

Главни ток радње одиграва се у недефинисаној години прве деценије двехиљадитих, у малом месту у Источној Англији. Џулијан Лондсли, засићен животом лондонског Ситија, ту отвара књижару и врло брзо бива увучен у "игру" ексцентричног Едварда Авона, њему раније непознатог очевог пријатеља из младости. Као што то често бива код Ле Кареа, иза ексцентричности "сто ђавола вире". Авон је имао кривудаву линију (обавештајног) живота, са неколико заокрета, а деведесетих је као наводни хуманитарац обављао теренски посао у Босни, док је био на бројном стању британске амбасаде у Београду.

Југословенски контекст Ле Каре слика кроз оно што су општа места позната западној публици: "Шест малецних народа се препирало око тестамента Великог тате Тита. Сви се боре за Бога, сви желе да буду вођа чопора, никог симпатичног ту нема. Сви у праву као и обично, и сви воде ратове које су њихове деде водиле пре двеста година и изгубиле."

Авон је говорио језик, а симпатије су му биле на страни Бошњака, муслимана, које је доживљавао као жртве. Релативно брзо долази у конфликт са сопственом мисијом - види да важне (обавештајне) информације (које дели са надређенима) прекасно долазе до оних на терену којима би могле да буду од помоћи; у искушењу је да ради по сопственом нахођењу...

Поврх свега у Босни се "заљубио се у целу једну породицу у брдима" - секуларну, али дубоко укорењену у муслиманске традиције, која је радила за арапску невладину организацију. Село је имало џамију и две цркве, једну католичку и једну православну - "а понекад су се црквена звона мешала са мујезином, а то никога није било брига, што је Флоријан сматрао једноставно дивним". Ово је "начин на који су босанске заједнице успевале да живе пет стотина година пре него што су сви полудели".

Дотичну породицу чинили су јордански лекар Фајсал, школован у Француској, његова супруга Салма, која је студирала у Александрији, и њихов тринаестогодишњи син, школарац у Аману, који са родитељима проводи празнике. Фајсал и Салма водили су медицински центар из напуштеног самостана, под покровитељством невладине организације и с финансијским покровитељством Саудијске Арабије. Једног дана српске трупе су у селу извршиле масакр у ком су убијени Фајсал и његов син; Едвард је стигао у последњи час да спаси Салму. На српском је разговарао са српским пуковником и овај му је Салму дао као поклон...

Ту почиње оно што је Ле Каре у једном другом роману назвао "последњом илузијом човека без илузија"... Љубав, али и замршена игра (не)лојалности...  

Племенитија Европа

Темељно уверење Дејвида Корнвела било је да се суштинска природа једног друштва огледа у начину на који се (ре)продукује елита и како се опходи према најслабијима и најрањивијима. Сматрао је да криза данашњице креће управо са тог терена.

Био је дубоко разочаран политичком "екипом" која је довела до тога да се Велика Британија раздружи од Европске уније. Називао је то најгором (британском) катастрофом још од времена Суеца. У последњем роману који је објавио за живота, код нас преведен као Агент на терену (2019), претњу више не представљају Руси или домаћи издајници као што био Ким Филби, већ "интерни непријатељи", центри моћи из Лондона и Вашингтона.

У Стокхолму је, приликом неформалнијих сусрета, говорио како ће (из протеста) узети ирско држављанство. То је, према сведочењу његовог сина, касније те године и учинио. Умро је као Ирац. Са вером у неку племенитију Европу.

Кад интуитивно тумачи свог оца, Ник Корнвел каже како Ле Каре оставља простор за различита тумачења. Несумњиво је, међутим, да је Ле Каре био дубоко разочаран епилогом "краја историје" и у исто време веома забринут за судбину човечанства. Знао је и из непосредног искуства (о томе пише у мемоарима) какви све ограничени и тупави ликови имају "надлежност" да притисну "дугме"... У том смислу, Ле Каре је, на крају свих крајева - упозорење и позив на опамећивање.