Хрвати су арогантни чим се осећају сигурним и заклоњеним; Срби су самосвесни, али само кад имају посла с народима који „воле Србе“. Хрвати поседују лаку природу и верују да ће се ствари већ некако средити саме од себе; Срби пате од политичког фатализма и кроз историју шире намргођену атмосферу дај-ми-идеал-да-му-се-бацим-под-точкове. Било је времена кад су Хрвати желели и требали Србе за савезнике; Срби су повремено прихватали такве аранжмане, иако у стварности никад нису озбиљно схватали Хрвате као нацију. Хрвати уживају у епикурејском тапкању у месту; Срби често изгледају као да журе на неки термин са историјом. Срби знају да воде националну државу, а падају на испиту мултинационалних; Хрвати знају да руше мултинационалне државе, али се изгубе у националној. Има ли нечег што су та два народа пропустила да науче једни од других, а било је прилика?

Кад геостратешки интереси великих доведу рат човечанству на праг, време је да се поглед баци на мање и мале. Великима ионако не треба анализа. Они ће, као Запад, направити шта хоће кад схвате да могу или, као Руси, једино што им преостаје кад мисле да морају.

Али, како се мали носе са изазовима туђег, потенцијално светског рата? Да ли им је драго као балтичким народима, или су ужаснути пред предстојећим економским расапом као Мађари? Да ли, као Аустријанци, коначно мисле да је дошло време за освету Русима за 1945, или се као Грци упињу да сачувају остатке моралних премиса послератног поретка? Да ли довлаче нове НАТО контингенте, повећавају буџет за нове набавке оруја, припремају терен за нове мртве, или напротив дају предност хлебу, гасу и живима?   

Овде су од интереса два мала народа, Срби и Хрвати, као и њихове колективне карактеристике које су развили некад у додиру с великима, понекад једни с другима, повремено једни против других. Како је то чудно, како необично и каква подударност, али и поред историје блиских контаката, измешане територије, живота у заједничким државама, преклапања језика и културе, Срби и Хрвати недопустиво лоше познају једни друге.

На почетку одмах једно упозорење. Кад год се у тексту спомену Срби и Хрвати, не мисли се на људе са именом и презименом, нити на локалне колорите, већ на нације као политичке колективе. Мисли се на governmentality, на тип режима, владара и политичких система које та два народа на својим државним територијама бирају, допуштају и толеришу. „Срби" и „Хрвати" се посматрају као политичке генерализације великих група, не као особе. У крајњим ефектима, „governmentality" је диктатура народа над његовим изабраним представницима. 

Такође се у тексту избегавају најниже тачке у међусобним односима, парадигматски у тој категорији КЗ-Јасеновац. Најпре, такви догађаји спадају у патологију српско-хрватских односа, а то је онда посебна тема. Уз то, мора бити могуће да се у јавном дискурсу проговори о будућности односа Срба и Хрвата, а да се истовремено не добију реакције како због Јасеновца никада неће ни бити будућности српско-хрватских односа.     

Та два народа су у мени помирена. Надам се да ће их и будућност једном, опет, приближити, ако не у помирењу, онда у заједничком интересу.   

Ароганција: То надмено племе...

Код заједничког позирања за „породичну слику" с недавног НАТО самита у Бриселу (24. марта), хрватски ХРТ је у вестима пренео видео секвенцу у којој се види како учесници заузимају места додељена протоколом. Секвенца је кратка, скоро пројури као они неетични кадрови који се убацују у рекламе не би ли преко несвесног утицали на понашање потрошача; ко трепне, пропусти је.

Али и у том магновењу се распознаје једна мушка фигура окренута леђима према камери док је, јасно је из положаја руку и погнутости главе, застала да размени поруке преко телефона. Сви остали су углавном на својим местима, размакнути због пандемије, па се весело довикују као сваки пут кад иду у рат.

Једино споменути репусоар-политичар стоји обрнуто, у архаичној пондерацији без контрапоста, или просто речено - мушки бахато раширених ногу. Repoussoir су у ликовној уметности оне фигуре  које, окренуте леђима, мајестетично воде поглед посматрача у дубину слике.

Конкретно, у дубини раздрагани рат, а у предњем плану репусоар-леђа хрватског председника Зорана Милановића повијена изнад мобилног телефона док, статистичка вероватноћа, размењује увреде са премијером Пленковићем. Да је то Милановић, по форми, држању и стилу нема много места за сумњу.

Ко други би се усудио на такво развлачење времена неопходног да се отрчи на своје место, код осталих пропорционално обрнуто према размаку ка америчком председнику Бајдену, што даље, то брже? Само један Хрват. Милановић је урођену ароганцију хрватских политичара довео до високих драмских димензија, премда је и он само исполирао оно што је већ било ту.   

Може ли неко замислити било ког српског државника да се тако понаша на интернационалном паркету? Унутар Србије вероватно, будући да и тамо има мушки бахатих политичара, иако за тему небитно, јер ово није друштвена критика ароганције, већ функционална анализа балканског барбарогенија у дипломатији. Али, може ли се српски председник Александар Вучић замислити у тако драматичном репусоар-положају на НАТО самиту? 

Не баш. Прво, чисто технички: Вучића је тешко замислити на НАТО самиту, јер Србија није чланица, иако лично не бих имала ништа против. Епоха НАТО претње и доминације је нажалост тек почела, све што је тај савез до сада направио бледи пред оним што тек спрема, а онда је боље знати изнутра шта је то, па се евентуално и супротставити, макар онако немоћно али тврдоглаво као Орбан, него се сваки пут зграњавати.

Друго и важније: српски политичари генерално немају ту врсту с лакоћом ношене ароганције. Свакако да и њима не недостаје самосвести, јер без ње се не улази у политику. Имају и они, као и сви представници те бранше свуда на свету, усредсређеност на циљ, емотивну робустност, кратко памћење кад их се притисне уз зид, претеривање и монументални его, али њима се већ на лицу чита да они знају да су безобразни кад су безобразни; при томе свеједно немају природну, нехињену ароганцију једног Милановића, или одбрамбену ароганцију без покрића једног Пленковића. 

Од  момента кад приметите ту differentiu specificu, постаје практично немогуће да код хрватских политичара видите било шта друго. У последњих месец и нешто помно пратим ТВ-доласке европских и западних политичара на заједничке скупове поводом украјинске кризе. Нико тако сигурно не излази из службеног аутомобила, нико тако фокусирано - добар глумац на сцени која је свет - не закопчава дугмад на сакоу као хрватски политичар после вожње аутом од бриселског аеродрома до Европске палате. Самосвесни су као Клаус Марија Брандауер кад као краљ Лир на сцени бечког Бурга затегне појас пре него што Корделију протера са двора.   

Ако се погледа груба транспарентност и нерафинираност којом је украјински председник Зеленски постао неизабрани ауторитарно владајући председник Запада, или дрскост којом његов амбасадор у Берлину Андриј Мелник диктира услове немачке националне политике, човек се пита: а како то да Хрвати, с тако урођеном ароганцијом, већ не владају светом? Па тако што ствар није у домену логике, већ интереса Сједињених Држава. Да је космичке правде, би!     

Граматички мушки род се овде не употребљава као пркос Закону о родној равноправности. Напротив, мисли се на биолошки пол, на мушкарце у политици. Хрватске политичарке немају њихову лакоћу у суочавању са јавности. А и иначе, нема много достојанства у покрету којим једна политичарка исправља сукњу кад изађе из службеног аута.    

Има политичарки у Хрватској, иако су ређе него у Србији. Од 21 члана хрватске владе само су четири жене; у Србији је тај баланс у још актуелном сазиву 24:11. У националним парламентима је разлика такође видљива, јер по броју скупштинских посланица Србија стоји на 25. месту у свету, хрватски Сабор на 97.  

На ту реалну подзаступљеност хрватске политичарке додају и извесну несигурност у наступу. Махом носе фризуру и одећу као да су изашле из осамдесетих година. Тамо где су их хрватски комунисти довели у процесу политичке еманципације, ту су по хабитусу углавном и остале.  

Реализам: Не може шут с рогатим

Однос државног председника Милановића (социјалдемократа) и премијера Пленковића (ХДЗ) је термин кохабитације обогатио за једну потпуно нову димензију - хумор. Код Француза је кохабитација драматична као Марсељеза, код Американаца мрзовољна као подсећање на оружје масовног уништења у Ираку Садама Хусеина, а код Хрвата само забавна. Хрвати су весео и бучан народ, свакој свађи прилазе страствено, не само са суседима, већ и међу собом.  

Размак између Милановића и Пленковића посебно упада у очи кад реагују на рат у Украјини. При томе премијер важи као проукрајински, председник као проруски, што је, посебно ово друго, тотална глупост. Истинитије је да је премијер послушан у субординацији Вашингтону, а председник реалиста према позицији хрватске нације унутар ширег поретка ствари.

Нигде у својим јавним изјавама није Милановић икад рекао ништа што би се протумачило као похвала руском председнику Путину. Напротив, увек спремно понавља да је у Украјини на делу руска нелегална инвазија. Да је и поред тога зарадио епитет „руског пропагандисте", више говори о генералној неспремности западних јавности да се толерише и мрвица сумње у демократску природу украјинског режима, него о Милановићевим идеолошким позицијама.

Због његових изјава даваних неколико седмица пре избијања рата „да Кијев није спреман да уђе у НАТО", да у Украјини не влада ништа мања корупција него у Русији, да груби, централно вођени nation building угрожава мањине, или да „безбедносне захтеве Москве треба узети у обзир" - украјински десно-екстремистички портал „Миротворац" (sic!) Милановића је зимус ставио на црну листу „непријатеља Украјине".

Поента није у духовитим епизодама хрватске кохабитације, већ у нечем другом. У томе да су и Милановић и Пленковић, сваки на свој начин, слуге народа. Обојица су отелотворење генеричког рефлекса малих нација да се стално прилагођавају транснационалним захтевима, пазећи да их велики не би згазили, раскућили, санкционисали или, и то бива, бомбардовали.

Историјски гледано, Хрвати нису револуционари. Још од Бана Јелачића им боље леже контрареволуције. Не пате од превелике принципијелности и неће преузети авангардну улогу ни друштвено ни политички. Срби их због тога генерално гледају с висока, јер им то узимају као грешку у карактеру, не схватајући да је то само доследно однеговани рефлекс малог народа док покушава да преживи у условима који задају велики. Да преживи, напредује, састави крај с крајем, купи викендицу на мору, евентуално заузме српску 1991, да конфискује руску вилу или јахту 2022, да евентуално мало притисне друге још мање - назовите то како хоћете, али реч је о инстинкту колективног преживљавања у задатим условима на које се нема много утицаја.

Пленковићева лојалност лежи у Вашингтону и Бриселу, и зато што  је послушан; Милановићева лежи искључиво у Загребу, и зато је наизглед непослушан, али у суштини и један и други само воде хрватски брод кроз ЕУ којом екстатично одјекују позиви на сиромаштво, одрицање и рат, све за право Зеленског да фланкиран командантима „Азова" шаље драматичне апеле европским парламентима.  

Према великима, Хрвати ће сагнути главу. Према великима, Срби ће исплазити језик. Барем је тако било до недавно, док на власт 2012. није дошао Александар Вучић и, против сваког очекивања које је полазило од радикализације, започео постепени процес довођења српског колективног ега у пропорционални однос са (бројчаном) величином и значајем нације.             

Свет је велики и суров и ми треба да водимо рачуна о својим интересима. То је прошлог уторка изговорио Милановић, критикујући спремност хрватске владе да подржава санкције на санкције на санкције које Москви проглашава ЕУ. Није ли то истовремено реченица коју у различитим облицима и приликама изговара српски премијер па председник Вучић, кротећи српски стечени рефлекс да се као нација отворено и директно супротстављају много јачима?

Са османским Турцима је функционисало и неизмерно ми је драго због тога. Али остало - са аустроугарским Бечом, нацистичким Берлином, са Вашингтоном који је изгубио све моралне компасе, било је и промишљенијих, смиренијих, паметнијих начина да се избегне најгоре, ублажи најстрашније, одложи неминовно, превари силелџијско. Да се мало штрпне од поноса и назови „слободарства", али зато сачува национална супстанца. 

На 23. годишњицу почетка бомбардовања Србије прошлог месеца, медији су пренели Вучићеву изјаву: „...А шта смо мислили у пролеће '99, да ће неко да нам помогне?"

Овде се не посматра укупно деловање, евентуалне злоупотребе, поготово не карактер особе. Мисли се на став брзе пруге уместо брзих мегаломанија, на рефлекс скромности пред историјом који Вучић покушава да убаци у српски governmentality.

Већ једанаесту годину он различитим методама „тренира" Србију у ономе што Хрвати већ одавно знају - да су и Срби, иако дупло већи од Хрвата, такође мали народ, што их ставља у обавезу да се сналазе у условима које задају велики. Да и они у суштини бију битку да преживе, напредују, саставе крај с крајем, купе неку викендицу без отимања, заузимања и конфискације, да буду вештији с већима од себе, мудрији с мањима од себе.

Назовите то како хоћете, али Вучић покушава да код Срба пробуди инстинкт колективног преживљавања у задатим условима на које се нема много утицаја. Не пркосног умирања, јер то је Србима увек добро ишло, већ супротно, дугог живота у што дужим периодима економског напретка.

Зато успева да, за сада, земљу води у ЕУ, истовремено не прогласи санкције Русији, буде добар с Кинезима и избегне амерички бес који ће расти обрнуто пропорционално смањивању реалне моћи Сједињених Држава.

Да ли то значи недостатак кичме? За оне којима се гине и гладује, сигурно. За оне друге, то је само егзистенцијална дисциплина кичме.   

Стрпљење: Култура чекалица, чекања и почекуша

У историјско-политичком смислу, Хрвати су стрпљив народ, посебно кад их се упореди са Србима. Нема у томе никакве предодређености, намере, чак ни талента. Другачије није ишло. Као мали народ који у новијој историји никад није имао своју државу, развили су осећај за реалистичну процену у односу с моћнијима. Кад су схватили да им то иде, дошли су до ароганције и почели да гледају суседе с висока. Прекрасна географија са јединственом комбинацијом мора и копна је додала своје.

Да се избегну неспоразуми, под Хрватском се овде мисли на ону територију коју је нацији загарантовао комунистички АВНОЈ, минус извесних „историјских територија" у БиХ (Туђман). На крају су се Хрвати нашли први пут у (некриминализованој) властитој држави, сада као искључиви власници инфраструктуре и материјалног супстрата који су остали од Аустријанаца, Мађара, Италијана и Срба.

Нису сви ти наведени били освајачи, нити су их Хрвати све посматрали као такве, али су сви у оном крајњем исходу, кад се подвуче црта 1996. са интеграцијом источне Славоније у авнојевску Хрватску, прошли као освајачи.

Све се увек одвијало легално по неким позитивним прописима: Срби су им помогли да истерају Аустро-Угаре, југословенски комунисти су им помогли да истерају Италијане, Американци су им помогли да истерају Србе. Сад је, опет унутар транснационалног политичког оквира, створена потпуно легална ситуација у којој се конфискује оно што је остало од Руса.

Свако ко је дошао, свако ко се није угодно осећао у крилу хрватске нације, на крају је отишао и оставио нешто - „тосканске" градиће на врху истарских брежуљака, драгуље Серенисиме у Дубровнику, Куеново позориште у Загребу.

Није да су Хрвати сво то време стајали скрштених руку, вредни су, али нису имали проблема ни да туђе проглашавају својим, онако као што данашња Турска присваја остатке античких градова и хришћанских цркава. Некад су Хрвати паметно узимали оно што другима није било довољно добро, као рецимо архитекту Хермана Болеа, који у Бечу није могао да се пробије даље од шегрта тамошњих звезда академског стила, али је зато овде оставио низ грађевина за дивљење. Између осталог и Мирогој, можда најлепше гробље у Европи, због кога се у Загребу исплати умрети.

Срби махом презиру Хрвате због њихове способности да буду стрпљиви, чекају погодан моменат, да не улећу у сукобе пре него што су осигурали савезнике, као рецимо у Олуји 1995. Тек кад су имали Американце уз себе, тек кад је тадашњи министар спољних послова Југославије Милан Милутиновић преко свих европских медија изјавио да Србија/Југославија неће интервенисати, јер УН-ови плави шлемови штите Србе у Хрватској, тек тад је Хрватска војска кренула у акцију.

Увек на (максимално могуће) сигурно. Онако како је Милошевић требало да иде на албански УЧК и Косово, тек кад је осигурао савезнике. Јасно, тада Београд није имао савезника. Можда је требало да чека док се неки не нађе?   

Балканска Швајцарска и прелазни Вучић 

Не само од медијских људи у Србији, чак и од неких српских историчара, понекад се чује теза да су Хрвати „нација без идентитета", „нација без мита" и сличне неинформисане, надмене, а развој деведесетих је показао - и опасне површности. Хрватски идентитет је између осталог и тај да чекају грешке оних који мисле да су паметнији од њих.

За разлику од Хрвата који махом развлаче сваку неповољност до неког срећног краја, Србима се до недавно увек свуда журило. Слободарски мит је мит нестрпљења. Слободарски идентитет је идентитет нервозних нових почетака са шута бившег и срушеног.

Владари и администратори, од државног врха до општина, махом се прилагођавају тој широј друштвеној мустри и раде само за овде и сада, у последици само за себе живог. Све инвестиције, сва улагања, без обзира да ли емотивна или реална, планирају се тако да покривају мандат датог политичара. Чак не ни његов животни век, само мандат. После тога, потоп.

Условно „прелазних" владара, оних које не мрзи да почну нешто што ће тек касније генерације завршавати, у српској је историји мало, а управо такви су егзистенцијално неопходни. „Прелазни" су они који постављају оквир и смер развоја, иако су свесни да ће се плодови показати са задршком. Мисли се на стратешке и остале далекосежне одлуке, за које „прелазни" знају да ће славу једног дана покупити наследници, али свеједно не одустају. „Прелазни" не мисле само ван оквира свог мандата, већ и ван свог животног века. Без обзира да ли су сами стрпљиви као људи, они доносе стрпљиве одлуке и воде стрпљиву политику 

Једини „прелазни" у српском двадесетом веку је био принц регент Павле. Једини „прелазни" у овом је за сада Александар Вучић.

Хрвати су нација коју је Фортуна пољубила у чело. Имају међутим један велики проблем, који се тек сада примећује. Кад су коначно остали сами у дуго прижељкиваној националној држави, са драстично срезаним националним мањинама, одједном се више нису сналазили.

Мрзети освајаче и протеривати супарнике је једно, водити државу нешто сасвим друго. Управљати државом је више питање технике, вештине, знања и науке, него жеље и чежње. Чак и кад је постало јасно да  назадују, опет су одгодили негативну спиралу паметном одлуком. Ушли су у ЕУ, постали институционални део европске породице, а она ће увек спасити чланицу од банкрота. Нешто ће увек пасти са европског стола најгорима, тренутно су то Бугарска и Хрватска. Но поред те ЕУ трапез-мреже која спречава најгоре, развој самосталне хрватске драве је велико разочарање.

Иронија судбине - за нацију која се тако дуго припремала за самосталну демократску државу, Хрвати су испали прилично недржавни.  

Ту су Срби бољи. Након периода дезоријентације деведесетих и у првој деценији овог века, након фантомског бола откинутих делова Југославије, Срби су се коначно укрцали на пут стабилног развоја. Кад је требало преузети одговорност за властиту државу, ту су се присетили да им је технички део већ био у колективној меморији. Хронолошки се тај период консолидације поклапа са двојцем Вучић-Брнабић, али како су обоје „прелазни", битно је само не прекинути тај процес, јер ће га за коју годину ионако други водити даље.

Својевремено је Туђман обећавао Хрватима да ће им земља бити као Швајцарска. Како сада ствари стоје, пре је Србија на путу да постане Швајцарска. Не само у смислу позитивног економског тренда, већ и онако буквално, то јест војно.

Уз мало српске Фортуне, а дуго је није било, ствар иде ка томе да би и Американцима, и Русима и Кинезима одговарало да у том делу света имају неутралну ЕУ државу Србију. Сви се полако навикавају на ту идеју, још само да се Бриселу упали сијалица. 

Није коме је речено, већ коме је суђено.