Када се Мирдалу у Авганистану заглавио аутомобил у песку, дошли су људи и помогли му да га извуче на чврсто тле. Он ће људима понудити цигарете, али сиромашни људи ће одбити. Они су сматрали да није добро од госта узимати цигарете: „Ми нисмо извукли ваш ауто да бисте нам платили."

Лета 1958. Јан Мирдал допутовао је у Авганистан на четири точка. Знао је да Авганистан није био под влашћу неке европске колонијалне силе, сачувао је самосталност и сматра се неприступачном државом.

Јан Мирдал је, у друштву супруге Гун, желео да доживи Авганистан, а већ на првим страницама своје књиге На поткровљу света Швеђанин је написао да је путовање као љубав.

На граници, путописац се шокирао. Цариници му нису прегледали пртљаг. Рекли су: „Ми никад не прегледамо пртљаге часних људи."

Лето авганистанско је претопло, па Мирдал твди да се на аутомобилској хауби може испржити јаје, а небо изнад те државе описао је као дубоко плаво, као да прелази у љубичасто. „Авганистански пејзаж нема лепоту позне класике. Он је грандиозан".

Убрзо утврдити да је култура Авганистана, наравно, друкчија од шведске културе, али ипак слична: „Између мене и неког авганистанског сељака постоји врло мала разлика. Мања него она између мене и мог прадеде. Разлика је у техничком развоју."

Када се Мирдалу заглавио аутомобил у песку, дошли су људи и помогли му да га извуче на чврсто тле. Путописац ће људима понудити цигарете, али сиромашни људи ће одбити ту почаст. Они су сматрали да није добро од госта узимати цигарете: „Ми нисмо извукли ваш ауто да бисте нам платили."

А Херат је стари град

У то доба Авганистан је словио за мирну земљу, вишенационалну, у којој постоји мноштво језика, али два званична: паштунски и персијски. На југу и југоистоку живе Авгани, у централном планинском масиву Хазари, средњи део земље насељавају Таџици који говоре персијски, а на северу туркменски народи: Туркмени, Узбеци, Киргизи. Разни народи... али народ није био раслојен као данас. Разлика између земљопоседника и кмета није била огромна, те Мирдал закључује да се то друштво заснивало на односима међу људима, а не на односима међу стварима.

Гувернер Херата знао је 1958. оно што је рекао Мирдалу и што је овај забележио, не познајући будућност. Гувернер је причао путописцу да Американци желе да направе путеве у овој области и желе да зидају куће које имају ер кондишн; сматрао је гувернер да су народу, тада, биле потребне пре свега куће са лименим кровом. Одбили су понуду, а потом је дошао амбасадор и оптужио локалну власт да су непријатељски расположени према САД.

А Херат је стари град. Био је стар и онда када је Александар промарширао крај њега на путу ка истоку. Херат је од памтивека био раскрсница важних путева којима су освајачи долазили и одлазили. Уочи монголске похаре, град је имао 140 хиљада домова, 12 хиљада трговина, шест хиљада јавних купатила и 350 школа. Године 1222. град је напао Тоули, Џингис-канов син. Поједини извори наводе да је убио око милион и по људи, спалио школе и библиотеке. Херат је обновљен, али Тамерлан га 1383. руши. До темеља! Само четири године касније Шах Рук, син Тамерланов, узима Херат за престоницу и град је опет процветао и опет постао центар науке и уметности.

Знакови у времену

Пролазећи кроз Авганистан, Мирдал тумачи садашњост, напомињући каква је била прошлост, а ми, удобно заваљени у данашњицу - што је у односу на Мирдалову књигу будућност - боље разумемо тај однос: време-простор.

Централни Авганистан је област одакле потичу жито, грашак и сочиво, а сматра се и једном од три прапостојбине ражи. Ту се угнездио град Мајмана, у средњем веку познат као трговачка престоница овог дела света. Швеђанин је гувернера овог града описао као образованог и културног човека; на пијаци у Мајмани угледао је чак и крзна из земље Лапонаца.

Цела трговина Авганистана вековима је била заснована на камиљем транспорту. Ратови су, каже Мирдал, ометали трговину, али је нису могли прекинути. Предели Индије и Авганистана били су поприште ратова, јер су на путу између Кине и Европе. Роба долази, али роба и одлази. Нарочито ћилими; авганистански ћилим није ништа мање цењен од персијског. Стилови и шаре ћилима у Авганистану разлику се од села до села. Народ је поносан на умеће свих оних који су вешти да направе ћилим. Можемо сматрати да су стотинама година, у Авганистану, сви ћилими били уникатни.

Кључеви из Балха

Јан Мирдал је проговорио и о Аријевцима, истакавши најпре да термин „аријевски" нема никакве везе са расом, моралом, интелектом, а понајмање са Немцима. Мирдал тврди да су пре четири хиљаде година пределе између Пољске и Централне Азије насељавали полуномадски варвари који су припитомили коње и имали кола на два точка, кретали се у свим правцима и освајали територије, а домородачки народи, иако цивилизованији, нису могли да им се супротставе па су своје кћери удавали за јаче и утицајније досељенике на колима.

Остатак тог процеса, како тврди Мирдал, само је једна језичка породица у Индији - Аријас (племенито рођени). Подигли су град Балх који се називао мајком градова. Данас име Аријас живи само у именима Иран и Ирска, тврди Мирдал и додаје да ће се светска историја претумбати када археолози истраже Балх.

Ту, у Балху, Мирдал је ушао у чајџиницу чији је власник Хазар који користи руски самовар, гости су Узбеци, а лица су им монголска. То је тај необични град где су се, по многим мишљењима, најпре појавили точкови са паоцима.

Другачији поглед

Посетио је Швеђанин и Мазар-е Шариф, град споменик јединства Авганистана, јер двадесет година пре него што су се царска Русија и Британска империја споразумеле о границама Авганистана, Авганци су већ створили своју државу.

Опкољена црним и црвеним брдима, ту је и престоница Кабул, на око две хиљаде метара надморске висине. Ту живе људи који припадају многим етничким групама.

„Ту живе најпрљавија Божја створења. Они се не перу по свршетку природне потребе, нити перу руке после јела." Али, ове реченице није Јан Мирдал написао о житељима Кабула или Авганистана.  Ове реченице је написао калифов амбасадор Ибн Фадлан о Швеђанима које је видео у десетом веку. На то нас, врло вешто, подсећа Јан Мирдал и каже: „Сви смо људи једнаки."

Културе су различите, али људи нису 

Мирдал је посетио Авганистан у оно доба када та земља није била позната као данас и када није била ратом девастирана као данас, али прошлост ове земље говори о бројним војскама које су биле и прошле. Мирдал ће закључити да народ који никад није био побеђен чува своје достојанство. То је народ чија је малобројнија и неупоредиво слабије опремљена војска победила британску војску и срушила мит о непобедивости Британаца. То је народ који је изумео канате - подземне канале за наводњавање, широке пола метра, али дуге и по педесет километара.

Да ли би Јан Мирдал данас кренуо у Авганистан? Не могу га упитати, јер недавно је напустио овај свет. Он је, као вешт путописац, дао оцену свих путописа. Тврдио је да, ако се у путописима не налази доживљај заједничког свим људима, онда су путописи чиста лаж и пука измишљотина.

„Културе су различите, али људи нису", научио нас је Јан Мирдал, који нам је превео једну народну песму из Авганистана и тако нам у два стиха открио да и мушкарци у тој земљи девојкама поклањају цвеће, и да девојке истичу своју лепоту:

Немој ми, драги, долазити с цвећем,
Јер сам ти лепша од сваке руже.