У психолошкој теорији смеха, често се тврди да је он подједнако биолошка и културолошка одлика. Он је и друштвени лепак који користимо да бисмо учврстили већ постојеће друштвене везе или да бисмо створили нове.

Способност забављања перспективног партнера, његовог шармирања песмом и смехом, поезијом и разним лудоријама, представља нешто чиме се може похвалити само људско биће. Та способност испољава се непрекидно, поготово у млађим годинама, кад и жена и мушкарац траже партнера за заједнички живот и стварање потомства. Као што је некада у афричкој степи млади ловац морао стално да показује ловачку вештину да би импресионирао девојку на коју је бацио око, тако и модеран мушкарац мора стално да буде забаван како би његова перспективна партнерка била задовољна и насмејана.

У суштини, нечији смех нам обезбеђује одличан и неограничени увид у расположење и његову подсвест, јер у неким ситуацијама смех просто навире изнутра, говорећи о мислима свога власника.

За разлику матерњег или страног језика које морамо учити, смех је део универзалног речника људи и зато га сви одлично разумемо. Он увек нешто значи, јавља се сам по себи, представља способност с којом смо рођени и користимо је од средине четвртог месеца живота па надаље.

Једна од значајних особина смеха је и његова појава без утицаја воље. Никада не доносимо одлуку да се смејемо. Иако се можемо свесно уздржати од смеха, не можемо се свесно смејати, ни кад смо сами ни када смо у друштву. То је разлог због кога се не смејемо на команду и зашто свако препознаје лажни смех.  

Тајна сврачјих ножица 

Смех и друге промене изгледа лица нису само показатељи осећања људи на свим континентима и у свим културама, него имају и нека прикривена значења која се анализом могу добро разумети. Свако распознаје природан осмех. Углови уста повлаче се нагоре и уназад, а истовремено се у спољашњим угловима очију појављују троугласти набори звани „сврачије ножице". Боре у угловима очију шире се зракасто упоље и сигуран су знак да ли је осмех или смех аутентичан или није. 

Идеја да се по изразу лица може препознати нечије емоционално стање разматра се у вези са понашањем деце са аутизмом и прављењем софтверских алгоритама за откривање заробљених и неиспољених емоција. С друге стране, много психолога мисли да читање емоција с лица уопште није поуздано јер су сви покрети фацијалних мишића - укључујући гримасе - средства, тј. алатке које нам током социјалне интеракције служе да манипулишемо другима. То је у извесној мери тачно, и зато су импликације тога увек значајне.

Идеја да правилности покрета мишића лица показују наше емоције има иза себе дугу историју. Још у 17. веку популаризовао ју је утицајни француски уметник Шарл Лебрен, који је био дворски сликар Луја XIV. Он је описао изразе лица за шест страсних осећања, тј. пасија. То су: задивљеност, љубав, мржња, жеља, радост и туга.

Два века касније, Чарлс Дарвин је на основу својих експеримената навео да постоје универзални изрази лица у вези са срећом, тугом, страхом, љутњом, гађењем и изненађењем. 

Експерименти чији су резултати подржали Дарвинове тврдње појавили су се шездесетих година 20. века, када је амерички психолог Пол Екман спровео теренско истраживање у данашњој Независној Држави Папуа Новој Гвинеји, на основу којих су добијени докази да је тих „шест емоционалних експресија" заједничко за све људе у свим земљама света.

Екманов огроман посао био је од великог утицаја и инспиративан за друге студије које нису увек стајале иза идеје да је лице човека универзални билборд наших емоција.

Џефри Жирард, професор психологије на Универзитету у Канзасу (САД) и његов колега Данијел Мекдаф, главни истраживач у Мајкрософтовој лабораторији у Кембриџу, Масачусетс, који се бави укрштањем психологије и компјутера, 2017. анализирали су изразе лица преко 850.000 људи из 31 земље док прате телевизијске рекламе. Установили су да су се више смејали људи из земаља с мањим бројем становника и врло израженим индивидуализмом.

Упркос увреженом мишљењу да је смех биолошка особина која је свуда у свету слична или иста, ови примери показују да постоје и културолошки условљене разлике.

Етикеција

Једна од манифестација варијабилности смеха добро се види из једне студије о смеху на портретима сликара пре и после ренесансе. Британски професор психологије Ентони Манстед  је 2019. године анализирао портрете из предренесансне и ренесансне ере и утврдио да се на платнима осмех раздвојених усана са видљивим зубима први пут појављује тек у 15. веку.

Наиме, портрети мушкараца и жена пре ренесансе типични су по озбиљном изразу лица. Изузетак је „осмех" Леонардове Мона Лизе, о коме се увек говорило с дивљењем јер је двосмислен. У сваком случају, Ђоконда („она која се смеје") на портрету рађеном 1505. године не показује зубе, што је ускладу са сликарском праксом тог времена. Тек између 1700. и 1780. отворена уста и зуби постали су на портретима јасно видљиви.

Историчари сликарства мисле да је разлог за одсуство смеха с отвореним устима и видљивим зубима на портретима пре ренесансе и лош квалитет или недостатак зуба портретисаних особа. До битних промена дошло је тек с појавом зубарства и зубне протетике у 18. веку, најпре у Француској.

Осим тога, за европску аристократију смех је дуго био израз недостатка самоконтроле и лепих манира. Француски свештеник и учитељ Жан Баптист де ла Сал у својој књизи Правила етикеције и хришћанског понашања је 1703. године саветовао је читаоце да се уздрже од неделикатног испољавања емоција као што је гласно смејање.

А када је чувена сликарка свог времена Елизабет-Виже Лебран 1787. изложила аутопортрет са својом ћерком Јулијом, на коме је насликала себе како се смеје полуотворених уста с видљивим зубима, изазвала је згражање и гнев пуританаца, али је њих убрзо помела Француска револуција.

Од почетка 20. века наступа епоха индустрије оглашавања за коју су била важна лепа лица са здравим и лепим зубима. Осим тога, измењене су и друштвене норме у вези прикладности испољавања емоција, што је допринело и видљивим разликама у начину приказивања смеха, о чему сведочи једна студија.

Наиме, 2015. године публиковани су резултати фасцинантног истраживања Шири Гиносар на тему смеха. Она је у оквиру постдокторских студија на Универзитету Беркли са својим колегама анализирала 38.000 фотографија из традиционалних гимназијских годишњака у САД у периоду од 1905. до 2013. године. Показало се да се ширина осмеха на лицима фотографисаних ученика непрекидно повећавала све до 1950. године, када је осмех са раздвојеним уснама и видљивим зубима на свим фотографијама постао норма. 

Смех и метаболизам

Многи психолози и психијатри сматрају да смех има одлично дејство на здравље и у том смислу спровели су више истраживања. Једно од њих бавило се волонтерима који су гледали нарочито успеле исечке из разних телевизијских емисија познатих по добром хумору. Утврдили су да се после двадесетоминутног гледања крвни притисак добровољаца снижава, као и ниво холестерола. 

Установљено је и да се после доброг смеха повећава концентрација антитела у телесним течностима као и активност неких других ћелија које делују као убице разних непријатељских агенса. Смех тако појачава и имунске способности и квалитет мајчинског млека, а труднице које се често смеју рађају децу која ретко имају алергијске промене на кожи.

За сада се не зна много о механизмима који доводе до смеха, али се зна да је енергетски захтеван јер активира мноштво мишића, нарочито лица, груди, стомака, руку и ногу. Кад се смејемо, мењамо израз лица и стварамо лако препознатљив звук. Осим тога, током смеха се потпуно мења образац дисања. 

Необични покрети мишића трупа приликом смеха троше изненађујуће много енергије. Дуготрајан смех нас оставља без даха, знојимо се јер је температура тела повишена, а прави стакато форсиране елиминације ваздуха из плућа кроз душник захтева одличну мишићну синхронизацију и контролу. Због поплаве природних опијата у нашим венама, осећамо топлину и задовољство.

Заразни смех

„Ништа на свету није тако заразно као смех", писао је Чарлс Дарвин још пре 170 година. Ето,  прошло је више од века и по, а ми још увек не знамо зашто се смејемо кад се други смеју. Смех је заразан, па се некад смејемо чувши само звук нечијег смеха. Сви ми волимо добар смех, али ретко знамо због чега.

Хумор, голицаве приче и неконвенционално понашање могу изазвати оно хо-хо-хо или хе-хе-хе, али суштинска ствар у смеху није досетка или виц, већ особа или особе које се налазе у друштву. Обично се смејемо када смо задовољни оним што нам саговорник каже или оним што видимо на његовом лицу. Другим речима, смех је израз нечег заједничког, општег. Он је друштвени лепак који користимо да бисмо учврстили већ постојеће везе или да бисмо створили нове. 

Кад се погледа класична студија Смех (Laughter), коју је 1999. написао професор психологије и неуронауке Роберт Провајн, онда се види да је смех много озбиљнија појава него што се обично мисли.

Кад се посматра човек како се креће по неком од својих природних станишта, на пример неким тржним центром, током те шетње на његовом лицу појављују се осмеси много пута. Роберт Провајн тврди да се током два сата шетње кроз неки трговачки центар осмех на лицу јавља и до 1.200 пута, при чему је само у 10 или 20 одсто случајева он био резултат нечега што је подсећало на шалу или виц. Најчешће је смех био изазван нечијим баналним коментаром или мишљу израженом још безначајнијом фразом.

У својој књизи Провајн је изнео да се два пута чешће смејемо када говоримо него кад некога слушамо, а тридесет пута чешће се осмехујемо у ситуацији у којој имамо око себе познанике или чак непознате људе, него кад је испред нас социјални сурогат попут телевизије.

Нека занимљива испитивања скенирањем добровољаца функционалном магнетском резонанцом (фМР), показала су да звуци који у нама буде емоције (јаук, смех и слично) доводе до реакције мождане коре у предњем делу мозга, испред зоне где се налазе сви моторички центри за телесну мускулатуру, као и поља која координишу мускулатуру лица. Кад испитаник, волонтер, током скенирања чује смех, светлуцају поља у његовом чеоном делу мозга, у зонама за координацију мишића.

У ствари, показало се да се у мозгу налазе неурони који су као огледалца у којима се одсликавају активности мишића лица онога кога видимо или чујемо да се смеје, наводећи нас да се и сами смејемо. Другим речима, догађа се копирање понашања оних људи чије емоционално стање препознајемо и разумемо. Слично као кад посматрате бацача кладива, па кад полети кугла и сами скачете са столице. 

То може објаснити због чега је смех заразан. Јер гледано кроз еволуцију, смех је настао као израз пријатељства и одсуства жеље за борбом. Кад се сви смејемо истом вицу показујемо приврженост другима и то може бити разлог због чега је смех тако заразан.

Али постоје и врсте заразног смеха за које се не може рећи да су пријатне. Године 1962. у Африци, на простору садашње Танзаније, у селу Кашаша на западној обали Викторијиног језера у Тангањики, појавила се епидемија смеха. Она је започела у једној школи за девојчице, а онда се раширила кроз целу земљу и трајала је неколико месеци. 

Темељнијим истраживањем, показало се да је смех био симптом комплексног поремећаја познатог као „масовна психогена болест" или „хистерија", која је настала због великог социјалног притиска и несигурности у региону.

Ова масовна психогена болест у много чему подсећа на исто тако масовну болест тровања деце у Старом тргу на Косову и Метохији, за које никад није доказано да се догодило. 

Ко се коме смеје 

Смех се појављује у више форми и разним поводима. Први осмех на лицу бебе видимо најћешће после 4 месеца живота, чак и када је беба глува. Јавља се због неког изненађења, али само у потпуно безбедној ситуацији где дете не мора окретањем главе да проверава где су му родитељи као гарант сигурности. Пошто је смех увек праћен порастом активности и концентрације једног хемијског гласника у мозгу - допамина - и повећањем напона електрохемијског кола у коме се налази, јавља се реакција бебе која радознало испитује свет око себе јер се осећа сигурном и срећном.

Кад се деца упуштају у ратничке игре, онда је њихов смех сигнал да ратничке намере нису озбиљне. То омогућава испробавање личних и друштвених вредности, али и граница до којих се сме ићи без неке озбиљне последице. 

Психолози су одавно проучавали учесталост с којом се за време разговора појављују осмеси, смех и грохот од смеха.

Током тог заметног посла утврдили су, на пример, да се жене чешће осмехују и смеју него мушкарци. Оно што је најлепше, жене се на досетке и мудровања мушкараца смеју чешће него кад говори жена. Један од разлога појаве oсмеха на лицу жене јесте њена жеља да охрабри мушкарца и да у њему побуди интерес за себе. У ствари, то је непрекидна игра процењивања и упоређивања актуелних или будућих партнера. 

Разлике у разлозима осмехивања и смеха често се тумаче као доказ мушке доминације у друштву: жене се осмехују и смеју на мушке досетке јер смехом испољавају неку врсту субординације, а не зато што им је смешно. Такво понашање сматра се у круговима еволуциониста и изразом помирљивости. Уосталом, свако извињење или молба, ма како безначајни били, по правилу су праћени осмехом.

У животињском свету, еквивалент осмеху је изражавање мирољубивости и подређености, као кад, на пример, пас маше репом или га подвије, или кад примати издуже горњу усну у знак помирљивости.

И извесне форме „лажног" осмехивања и смеха могу бити прихватљиве јер смањују тензију у одговарајућим ситуацијама и у неку руку приближавају оне који су у неравноправним друштвеним и професионалним положајима. Уосталом, одувек се знало да је вероватноћа смејања младог доктора на духовите примедбе свог шефа много вероватнија од смеха којим ће шеф узвратити на духовитост свог млађег колеге. 

Смех, међутим, може деловати и стресно на околину и створити психолошки тешку ситуацију. Није исто смејати се и подсмевати се. Нека шала коју разуме само ужи круг људи у заједници, аутоматски искључује остале и тако показује ко је непожељан. Другим речима, смех може бити и нека врста претње. 

Али конвенционални смех је увек акт олакшавања компликованих процеса и у највећој мери делује као и уље на ротирајуће делове неког мотора. Он учеснике неког разговора или друштвеног догађаја ослобађа напетости и тако отклања агресију.