Двадесет девети јун

У касно пролеће и рано лето 1974, чувени плесач лењинградског Кировљевог балета, Михаил Николајевич Баришњиков, био је на турнеји по Канади са легендарним Бољшој театром. Био је двадесет девети јуни, кад је у Торонту напустио трупу и затражио политички азил. Имао је двадесет шест година и био већ глобално препознат по свом изузетном таленту.

Рођен је у Риги 1948, но родитељи му нису били Летонци, него Руси. Отац му је био инжињер, а мајка кројачица. Отац је радио за армију, док је мајка била уметнички тип и сину је открила театар, оперу и балет. Извршила је самоубиство кад је Михаилу Баришњикову било дванаест година, али већ је дотад на њега пресудно утицала. Он озбиљније почиње да се бави балетом управо од времена кад му се мајка убила. У идућих четрнаест година његова каријера у домовини се незадрживо развија. Жеља за емиграцијом јавила се много пре него што је успео да је оствари.

У једном интервјуу након што му је одобрен азил, Баришњиков је изјавио: „Нисам никада био посебно везан за Мајку Русију. Док сам живео у Лењинграду, знао сам правила игре и, као сви, сагињао сам главу и пазио да не погрешим. Поштовао сам неписане обавезе, претварао се да се слажем са системом који је био напросто језив. Требало је знати да се носиш с партијским главешинама, са опасним људима из тајне службе КГБ, с правилима која су наметали. Заправо, све је било застрашујуће. Тако је оно што је било добро, а, наравно, било је и тога, падало у други план. После неког времена све то почне да вас умара и бескрајно фрустрира, а онда схватите да више нисте спремни да трпите такву тортуру."

Баришњиков живи, ево, већ скоро пола века на америчком континенту и вероватно је у светском контексту најчувенији савремени уметник из сфере балета.