Недавно смо сведочили једној реткој појави у нашем јавном простору: у свом првом интервјуу за РТС као именовани наследник трона Светог Саве, Његова светост патријарх српски господин Порфирије цитирао је најновији филм Теренса Малика "Скривени живот". Тиме се открио као истински филмофил, али зашто је патријарх српски цитирао баш славног америчког редитеља асирског порекла, и о чему Маликови филмови заправо говоре?

„Верујем, Господе; помози моме неверју"
Јеванђеље по Марку 9:24

Упркос хвали критике и дугој каријери испуњеној најпрестижнијим филмским наградама (Венеција, Берлин и Кан), Малик је аутор који је и даље махом непознат широј публици - примера ради: мој први комшија у Бостону, где живим, један врстан музичар и пројектни менаџер у познатој болници, за њега никада није чуо! A Малик, свакако, припада пантеону филмских стваралаца попут Тарковског, Фелинија, Бергмана, Тара, Фон Трира, аутора који су филм уздигли до нивоа врхунске уметности - оних који су се у својим најбољим филмовима највише приближили „људским сновима", као што је говорио покојни Влада Петрић, врсни познавалац и теоретичар филма. Или би, у Маликовом случају, човек могао тврдити да је реч о аутору који се највише приближиo искуству хришћанске вере.

Свакако, вера је једна од тема која доминира читавим његовим опусом, у свим њеним облицима: страсна, пролазна, снажна, вера опхрвана сумњом, она која обеснажује, расте, опада, и она која гасне. Он изразе вере нуди кроз снагу филмског језика, откривајући уз то и лепоту овог света.

У Скривеном животу љубав према Богу и вера у заповест „не убиј" чврсто су укорењени у главном лику стварног аустријског сељака, Франца Јегерштатера, чак и ако то значи напуштање свега што му је најмилије - жене и деце, уврежене лепоте аустријских Алпа, цркве и земље (ове последње две ће њега напустити), чак и ако то значи сигурну смрт. Како је на то и патријарх Порфирије скренуо пажњу, подједнака љубав према Господу очитује се такође и код његове жене: када Франц због одбијања да служи у Хитлеровој војсци буде осуђен на смрт, пре погубљења пита своју жену да ли бар она разуме његов гест када нико други не разуме, она му каже не да га разуме, већ да га воли - љубав, као и хришћанска вера, превазилази сваки разум и поимање.

Улог је, међутим, још већи: невољан да се бори за нацисте у рату у који не верује, Францу се нуди да се придружи војсци у неборбеној улози и тако сачува образ пред својим земљацима, што нико, заправо, не би за то знао. Као што Барбара Ванденбур пише у својој филмској критици, Малик кроз Францове поступке, тј. њихово одсуство, сваком од нас поставља иста она питања која нам и сама хришћанска вера често поставља: „Зашто бисмо урадили исправну ствар уколико то ништа не мења? Чему вреди непосведочена жртва? Је ли је нечија духовна чистота вредна туђе патње?"

За Малика одговор лежи у цитату Џорџа Елиота којим се завршава филм и из којег он црпи наслов: „... Јер растуће добро света делом зависи и од неисторијских дела; да ствари нису лоше по нас као што су могле бити безмало дугујемо људима који су верно живели скривеним животом, и почивају у заборављеним гробницама."

У овоме је и директна паралела са незнаним атоским монасима који, попут Франца Јегерштатера, живе и моле се високо изнад мора, држећи у молитви читав свет на окупу, о чему је и патријарх Порфирије у интервјуу говорио.

Протагонисти у Маликовим филмовима крећу се прелепим непрегледним пејзажима (не увек људима приступачним), од огољених пустара Дакоте, преко у Другом светском рату крвљу натопљеног брда пацифичког острва, затим бујне природе Новог света, снегом покривених врхова Алпа са савршеним небеским плаветнилом и зеленим падинама, до нафтних поља и уредно поређаних кућа из предграђа Оклахоме, модерних лавирината Лос Анђелеса и Остина у Тексасу.

Маликовим филмским светом доминирају основни елементи - земља, вода, ваздух, ветар и ватра - које ми, као посматрачи, можемо готово дотакнути и опипати.

Тај свет настањују савремени путници кроз време и простор, који крећући се пажљиво проматрају све неправде и недела против природе и друштва, уз бес и огорченост који у њима куљају, трпећи бол који им се наноси и који они наносе другима.

„Чак се и његови најхеројскији ликови тешко носе са моралношћу, искушењем, насиљем и губитком смисла", приметио је филмски критичар Мајкл Џошуа Ровинг. Они тумарају светом као изгубљене душе, а њихове стазе су и визуелне и откривалачке; они се крећу и заустављају изненада, усред кадра, остајући увек у јединственом ритму са основним филмским елементима (монтажом, покретом камере, покретом унутар кадра, итд.), и у јединству и са божански инспирисаном музичком темом, у распону од Вагнера до нашег Арсенија Арсе Јовановића, и са музиком коју стварају њихово сопствено дисање, крици и шаптаји.

У филму Дрво живота, након што изгуби сина због неименоване породичне трагедије, госпођа О'Брајан тихо и оптужујуће шапуће: „Где си био?" Ово питање јасно је упућено Богу (филм почиње цитатом из Књиге о Јову, која почиње истим речима, „Где си ти био кад оснивах земљу?..."). Као што је писац Ијан Бакволтер приметио, Малик се „враћа основама не само света, већ самог универзума - сам можда пружајући одговор на питање његове јунакиње, као свезнајући приповедач или, ако вам је драже, из Божје перспективе - одговор који Јову открива чудо постања". Одатле почетних пола сата секвенце Стварања у Дрвету живота пролази у „вртлогу стварања и еволуције: галаксије које се окрећу, разнобојне небуле, планете у настајању; ћелије које се деле, развијају, претварају у медузе, чекићарке и диносаурусе, пре него што заврше управо у Тексасу педесетих година XX века, када госпођа О'Брајан рађа једног од своја три сина."

Да, постоји код Малика вера која је у кризи и сумња у веру, али постоји и вера у хришћанског Бога, „Алфу и Омегу, Почетак и Крај, Првог и Последњег."

Цена стварања филмова са бескомпромисном визијом можда јесте наизглед висока. Када је пре више од четрдесет година Малик 1978. снимио свој други филм Божанствени дани, Влада Петрић је написао: „Историја се упорно понавља... Када је снимљен Грађанин Кејн, многи критичари су писали да је визуелно 'сувише леп', као наратив 'сувише конфузан' и 'сувише хладан' по утиску који оставља. Готово исте критике упућују се сада Маликовом филму Божанствени дани."

Наизглед се ништа у међувремену није променило. Сећам се када смо мој пријатељ Влада Пиштало, док је још живео у Бостону, и ја много пута ишли на пројекције Маликових филмова са дубоким, ходочасничким поштовањем; из биоскопа бисмо увек излазили у тишини, а слабашни изрази дивљења ономе чему смо управо сведочили потекли би из нас тек уз помоћ рецине у оближњем грчком ресторану Десфина, који је био наша редовна постбиоскопска станица.

Готово као по правилу у сали би на пројекцијама Маликових филмова била тек шачица нас. Када смо моја супруга и ја отишли да погледамо Скривени живот на католичко Бадње вече били смо малтене једина публика у сали; тужни јер смо видели како друга публика хрли да види неки небитан романтични филм у суседној сали, али и срећни што нам се пружила прилика да се почастимо доживљајем приказивања Маликовог филм на великом платну само за нас!

Баш као што су Францови унутрашњи мотиви и дела остатку света били скривени, и Малик је пронашао један скровити кутак у којем може да размишља и ствара, одбијајући да присуствује промоцијама свог филма, одбијајући прес конференције, јавна појављивања и интервјуе, остајући веран чистоти филмског језика као средства којим се надилази стварност.

Од свих мојих путешествија с њим, чуваћу успомену на пут кроз Нови свет. То је ода безусловној љубави између Покахонтас и енглеског војника Џона Смита, љубави која пева углас са природом, а да у целом филму није приказан ниједан пољубац (сем једног кратког, нежног додира усана који се не рачуна) а камоли нешто више! И на овај начин боготражитељ Малик открива нам оно што се не да открити, меша карте гледаочевог искуства и очекивања и даје нам „старо за ново", што би рекао Душко Радовић, на нашем путовању - „ка чуду".                                                    

(Са енглеског превела: Јелена Жарковић)