Овде нема поштеног појединца. Овде су сви на државним парама и могу страдати само онда када им прође рок трајања. Сорогојенов филм „Пад краља“ бави се кварним људима који нису у стању да разумеју да су за нешто криви и суочени са истрагом само желе да још једном заобиђу систем и испадну паметни. Сорогојенова ТВ серија „Интервентна“, пак, једна је од најбољих полицијских серија икад

Шпански редитељ и сценариста Родриго Сорогојен започео је каријеру пишући и режирајући романтичне филмове некад са срећним а некад са мање срећним крајем, док је на телевизији радио читав низ мање поштованих форми, махом комичних серија базираних на гегу и скечу које су имале десетине епизода по сезони.

Стога, био сам помало збуњен када сам после гледања филма Нека нам Бог опрости (Que Dios nos perdone) схватио да можда сведочим појављивању једног жанровског велемајстора који се у том миљеу појавио ниоткуда.

Филм Пад краља (El Reino) показао ми је да сам био у праву. Овај филм је прошле године приказан код нас на фестивалу Слободна зона па чак и овог маја има градова по Србији где га можете видети на путујућој турнеји ове манифестације.

Реч је о изузетном европском трилеру, при чему „европски" наглашавам баш због онога по чему се овај филм разликује од холивудског формата. Наиме, филм је по свом профилу близак нечему што је у старо време снимао Алан Џеј Пакула, реч је о политичком трилеру, али урађеном у духу онога што је европска политика и поглед на ствари.

Живот партијских елита

Филм је вишеслојан у начину како показује бонвивански, дрски живот партијских елита у Шпанији, аутентично европски, са махинацијама које су баш карактеристичне за наш континент јер не само да имају везе са јавним фондовима Европске уније већ зато што не носе ту моралну тескобу на какву смо навикли у америчким филмовима овог типа. Овде нема поштеног појединца који је схватио да је систем корумпиран и да фаворизује некога у односу на принцип праведне и слободне конкуренције. Овде су сви на државним парама и могу страдати само онда када им „прође рок трајања".

Сорогојенов филм је насељен кварним људима који нису у стању да разумеју да су за нешто криви и суочени са истрагом само желе да још једном заобиђу систем и испадну паметни.

Један од таквих ликова је Мануел, у сјајној интерпретацији Антонија Де Ла Тореа, покрајински политичар који полако схвата како ће се на крају само њему око гуше стегнути омча када пукне чир једне корупционашке афере. То је наш главни јунак.


Мануел није најпаметнији на свету, није ни најпокваренији, није ни најциничнији, али као жртвени јарац успева да произведе дозу нервозне идентификације са нама. Тензија која се ствара око Мануела постаје готово физички опипљива, што је још једно од обележја Сорогојеновог рукописа.

Ипак, оваква прича не би функционисала без изузетно пропулзивног визуелног поступка у ком покрети камере и темпо излагања дају филму утисак једног непрекидног стања тензије и кошмара, све време правећи редитељске бравуре које су уклопљене у ток приче и препознају се тек на друго гледање.

Још једно занимљиво решење које је последњих година тек ушло у моду јесте прескакање, елиминисање оних деоница чији ток гледалац већ зна на основу жанровског предзнања, а то је поступак који карактерише само веома самоуверене зналце.

Пад краља се стога може гледати и као веома успела ангажована друштвена критика и као првокласни трилер високе формалне избрушености, зато што јесте и једно и друго.

Мала прича великог света

Истим путем Сорогојен наставља у серији Интервентна (Antidisturbios) коју је креирао заједно са својом редовном сценаристкињом Изабелом Пењом. Реч је о изванредној шпанској полицијској серији која на изузетан начин испуњава ону школску парадигму узорног дела које кроз малу причу даје велику слику света.

На нивоу циклуса, ова серија се може поставити у континуитет са Сорогојеновим Падом краља, и има сличну поставку теме али другачију обраду.

Серију отвара група полицајаца-оклопника који помажу при судском извршењу једног исељавања из стана. На једно од њих су послати у невреме, у августу, кад су мадридски полицајци на одмору и када су смене недовољно попуњене. Њих је премало да се изборе са активистима који су дошли да спрече исељавање, и упркос молбама судији да одложи акцију, морају да се активирају. Током задатка један од комшија страда.

Случај, али и протагонизам, преузима екипа из Унутрашње контроле и долази до доказа да су полицајци својом несмотреношћу довели до погибије тог човека, али исто тако да су радили упркос поновљеним упозорењима да немају довољно људи за задатак. Млада инспекторка из Унутрашње контроле креће да истражује случај и дубље од онога што је видљива грешка интервентне јединице и открива ланац корупције у ком се види раслојавање шпанског друштва на микропримеру класа које постоје између униформисаног и руководећег кадра мадридске полиције.

Вики Луенго је фасцинантна у серпикоовској улози полицајке из Унутрашње контроле, али са једном специфичном дозом женског „полицијског рукописа" који коначно показује шта је то што чини да ликови жена из полиције не буду исто оно што и мушки само што их играју глумице, а да истовремено нису стереотип жене у ком род умногоме одређује понашање лика. Све је у овом лику сјајно, од начина на који је постављен до тога како је глумачки реализован.

Разлика у односу на Пад краља састоји се у томе што паралелно пратимо две судбине, оклопнике из интервентне који су слични оном политичару и покушавају да се извуку из невоље, али упоредо следимо и траг истраге која ипак наративно уоквирује серију и обећава гледаоцу да ће га задовољирти сазнањима и казном за кривце.

Драматизована полиција

Ова серија је доживела премијеру на филмском фестивали у Сан Себастијану на ком је пре тридесетак година за филм Тито и ја награду освојио и Горан Марковић. Пре двадесет година Марковић је снимио филм Кордон који се бавио управо оваквом јединицом полиције током студентских протеста 1996. године. Не би ме чудило да је Сорогојен погледао Марковићев филм и да је можда њиме делимично био и инспирисан у деоницама приче које се баве овом можда и најмање популарном полицијском делатношћу а то је сузбијање нереда и наметање непопуларних одлука људима у разним ситуацијама.

Деценије гледања полицијских филмова и серија показују нам да је полиција драматизована уздуж и попреко, али понајмање су приказани ти људи у оклопу чија свакодневица носи задатке који могу привући искључиво антипатију, било да је реч о сузбијању политичких протеста или истеривању сиротиње из станова. Отуд, у историји приказа полиције на филму и телевизији, Марковић и Сорогојен заузимају посебно место због покушаја да разумеју ове људе којима су препуштени најомраженији задаци.

Сорогојен доноси један посебан ниво убедљивости и атмосферичности приказу оклопљених полицајаца у ком се малтене може осетити како им је, са веома брижљиво изведеним дизајном звука у коме је сваки њихов покрет праћен дискретном шкрипом панцира и шлемова.

Сорогојен ову серију није режирао сам, већ са својим секундантом, помоћником и коредитељем Борхом Солером, па не чуди да је сваки минут ове серије на високом и веома уједначеном нивоу.

Деценијама већ слушамо како је ХБО серија Жица (The Wire) најбоља серија свих времена, а управо је реч о највећим делом полицијској серији о корупцији и корозији у Балтимору. Лично, био сам при ставу да је та серија у свом покушају да буде величанстзвена успут некако заборавила да за почетак треба да буде добра. За разлику од Сорогојена, историја ме демантује. Међутим, што се мене тиче - ако желите да видите све оно што поштоваоци Жице тврде за ту серију, погледајте Интервентну.