"Више пута сам бестидно парафразирала великог писца Луј-Фердинанда Селина да ништа није џабе, а да све што јесте џабе смрди на џабалук. Тако отприлике каже Селин, а он је био врло оштар на речима: да све мора да се плати, да мора да се принесе жртва и да писац мора да изврне своју кожу и да свира по њој. То је била моја 'идеологија' откако сам одлучила да пишем, усвајајући врло рано стил који се састоји у брутализму уз јуродиви дечји вокабулар. Било шта да сам радила увек сам себе откривала. Овде сам, у роману 'Деца', то урадила до краја."

Награђивана песникиња, ауторка драма и сценаристкиња Милена Марковић у своју биографију уписала је још једно признање - Нинову награду за роман године 2021. Први пут после неколико година није било полемике у јавности о одлуци Ниновог жирија. За награђени роман у стиховима Деца као да су навијали и други критичари и публика, а уз то - ушао је и у најужи избор новоустановљене награде "Београдски победник".

На почетку разговора за ОКО, Милена Марковић на то каже: "Ја сам добила до сада више награда, поред осталих оне које носе имена Милоша Црњанског, Тодора Манојловића, Ђуре Јакшића и многе друге, и то ми је јако значило, нарочито кад добијете 'Црњанског" или 'Ђуру Јакшића'... Међутим, то су песничке награде. Али Нинова награда је као печат - с њом сви знају да сте писац и у одређеном смислу долазите и до шире публике. Шта даље? Нисам сигурна да ћу да наставим у истом тону, не из страха или да нешто не покварим, него то је елементарна логика. Већ сам чула битне и лепе ствари од људи који су ми важни, а то може мало да оптерети. Сада или ћу писати другачије или ћу мало сачекати. То је што се тиче књижевности. А што се тиче мојих других списатељских активности, кад ми неко нешто наручи - то ћу и радити."

ДРАГАНА ИГЊИЋ: То је та логика о којој сте говорили - поезију пишете из сопствених побуда, а сценарије по наруџбини?

МИЛЕНА МАРКОВИЋ: Сценарије сам углавном писала за Олега Новковића, мада сам писала и за друге колеге које су ми тражиле. Ако пишете сценарио, радите то по замисли редитеља, те у том смислу то није само моје литерарно дело, него су ту и глумци и директор фотографије и други. Постоје моје драме које су добре у литерарном смислу, и оне могу да буду и за читање, али су првенствено намењене извођењу.

Зашто Деца? У књизи кажете: „Ми и даље нисмо људи/ него нека страшна деца"? Јесмо ли сви ми деца?

Моја и теза и тема и идеја и мишљење је - да јесмо. Тиме сам се бавила у књизи, причом о мом детињству, мојој породици и мојој деци, мојим потомцима. А мислим да смо сви деца. И мислим да је човек као река, све тече и све је променљиво и све се одвија у исто време... И да - сви смо деца.

Много је интимног у Вашој књизи, отуд су многи Ваш роман поредили с романом Карла Увеа Кнаусгора, шест томова Моје борбе о њему и члановима његове породице, с тим да сте Ви све спаковали у нешто више од 160 страна и пар хиљада стихова. Колико је трајало то "брушење", да све буде тако језгровито?

Писала сам око пет година, али за то време нисам писала само Децу, пошто сам писала и сценарио за филм Жив човек и сценарио за прву и другу сезону серије Мочвара, и драму Ливада пуна таме. И кад год сам могла настављала сам да пишем овај роман у стиху. А Кнаусгорова Моја борба је ремек-дело. Све је питање форме и стила. Он пише на тај начин, а ја пишем језгровито. Тако сам почела и не знам да ли бих умела другачије, можда и бих... Није мана то што Кнаусгор има толико страница, напротив, а није мана ни што неки други писци, па и ја, имају мало страница. Увек је само питање како, ништа друго.

У Деци се много откривате... Може ли се бити превише личан у уметности?

Више пута сам бестидно парафразирала великог писца Луј-Фердинанда Селина да ништа није џабе, а да све што јесте џабе смрди на џабалук. Тако отприлике каже Селин, а он је био врло оштар на речима: да све мора да се плати, да мора да се принесе жртва и да писац мора да изврне своју кожу и да свира по њој. То је била моја 'идеологија' откако сам одлучила да пишем. Уз то, врло рано, откако сам се испилила, усвојила сам стил који се састоји у брутализму и јуродивом дечјем вокабулару - нешто што је сродно с руском авангардом. Тако сам, дакле, одлучила и било шта да сам радила увек сам себе откривала. Овде сам то урадила до краја, и немам никакав проблем с тим. А кад већ помињемо Кнаусгора и проблеме које је он имао...

... Њега је тужила фамилија. Како су Ваши реаговали?

Извињавам се Кнаусгору овом приликом, али моји родитељи и моја породица нису малограђани - то је кључна разлика. Они су нешто друго, пише у књизи. Има доста смерница, могу се препознати, али они нису малограђани. Они су апсолутно способни да разумеју, а неколико њих стварно и зна шта је озбиљна литература, тако да се никад не доводи у питање колико се ко открио, него само да ли је достојно и да ли је добро. А неки, када говорим о некој широј породици, који немају ту врсту врхунског укуса или образовања, неће се тиме ни бавити, него ће им или бити мило или неће ни читати... Мада, можда се и изненадим.

Кад кажете да се бавите "агонијом слободе" - у чему је та агонија и јесмо ли ми слободни или само имамо илузију да смо слободни?

Половина прошлог века бавила се тиме јер су људи били условљени и детерминисани вољом других: цркве, феудалних господара, старешина, родитеља... А онда је дошло доба у којем је човек могао сам да изабере како ће да живи. Тада се појавило питање које и ја постављам: да ли је слобода кад сам бираш како ћеш да живиш, или се то дешава све због "господина случаја" - или то говоре хорде предака из тебе... Да ли си стварно детерминисан нечим што је у теби и да ли постоји нешто што се назива слобода.

Свака врста повезаности с другим људским бићем, у било којој релацији, подразумева неслободу. Односно извесно чињење и жртву. Отуд агонија слободе - то је нешто чиме се бавим, а што је тема и писаца који су се појавили крајем прошлог и почетком овог века, и које сам детектовала као велике, попут споменутог Кнаусгора или Уелбека и Прилепина. Мада Прилепин на то гледа из потпуно другог система вредности, пошто није човек са Запада, али то су исте теме: шта значи легат слободе који је моја генерација здушно преузела.

„Милена озбиљно смртно озбиљно питам/ докле ћеш да се сећаш" - је ли то можда реторичко питање? Докле ћете да се сећате?

Ја се надам да ћу да се сећам до краја. То питање није реторско, то је врло важно питање. Кад нешто заборавите, то као да није ни постојало, било да је то особа, било да је реч о сећању народа, о причама, митовима, веровањима. Или да је у питању мали живот који ја имам. Надам се да ћу да се сећам до краја, па како буде.

За крај - колико Вам је важно што је роман Деца награђен Ниновом наградом, а у исто време је то једино дело које је било и најужем избору и за новоустановљену награду "Београдски победник"? Да ли Вам то импонује?

Немам ја проблем с вишком награда. То су институције. Кад имате културу где тридесет година траје урушавање институција - а знамо сви због чега, да се не бавимо сад тиме - онда су награде један од начина да покажете неком уметнику да је то што ради вредно. Онда само треба да се поведе рачуна ко је у тим комисијама и жиријима, а све остало је небитно. И да сада одговорим на ваше питање: да, импонује ми ако сам ја покрила оба та поља.