„Нема књижевника без завичаја, али има толико наших завичаја без књижевника“, написао је својевремено Анђелко Вулетић говорећи о Зији Диздаревићу који је убијен у Јасеновцу и коме је Бранко Ћопић посветио своју „Башту сљезове боје“. Завичај Зије Диздаревића могао би да буде било која босанска касаба, али исто тако и Сарајево и Београд. Исто би се могло рећи и за Звонимира Шубића, али би било вишеструко корисно завичајно га утемељити у данашњој Сребреници.

Са првим вестима о нападу Русије на Украјину овдашње сајбер складиште почело је убрзано да се пуни текстуалним и сликовним прилозима који су нас очас посла вратили у ратне деведесете. И када се са бројних статуса објављених ових дана на друштвеним мрежама склони подразумевајућа покорица исполитизованог хуманитаризма, суштина потребе да се у овако тешким тренуцима за собом остави ма какав дигитални траг углавном се своди на евоцирање сопственог искуства преживљавања најразличитијих тегоба које са собом доноси укидање мира.

У средишту таквих (при)сећања најчешће се нађе човекова способност да се прилагођава новонасталим околностима у којима ваља наставити борбу за опстанак. А једна од најважнијих карактеристика те способности јесте однос према протоку времена. Јер када ратну садашњост прихватите и као највероватнију скору будућност, онда се нада обавија стрпљењем, а један од начина да се истрпи реалност испуњена просторима испражњеним од мирнодопских рутина јесте и вођење дневника.

Дневници Воје Чолановића

Такав дневник водио је и један од наших најзначајнијих савремених аутора Воја Чолановић (1922-2014). Добитник свих најзначајнијих домаћих књижевник признања, али никада у довољној мери препознат као један од најинвентивнијих стваралачких гласова, овај притајени родоначелник постмодерног израза у српској прози оставио је у својој рукописној заоставштини десетак свезака дневника који је водио од 1941. до 1945. године.

Део Чолановићевих дневничких записа објављен је под насловом „Шапат испод обешених" у издању Службеног гласника. Књигом коју је брижно уредио Миодраг Раичевић и која је до данас доживела два издања обухваћени су први дани немачке окупације.

Целокупну дневничку грађу карактеришу све особине Чолановићеве поетике. У тим не само документаристички вредним записима похрањено је јединствено искуство младога човека који упркос дејству најразличитијих ограничавајућих сила успева да води богат унутрашњи живот у коме све време варничи између искуства проживљеног и прочитаног. Првенствено под утицајем модерне француске књижевности и тадашње англосаксонске популарне културе, Чолановић у дневничким записима открива и бројна друга читалачка искуства уз чију помоћ настоји да проникне у дубљи смисао ситуација у које доспева вољом ратног случаја комедијанта.

Тако у запису с краја новембра 1942. године, насталог током неке врсте присилног канцеларијског службовања у Гроцкој, описујући атмосферу у тамошњој мензи, пред Чолановићем оживљавају слике „убуђавелог живота паланачких чиновника из Шубићеве 'Каљуге'."

Чолановићево помињање нама данас потпуно непознатог писца и његовог исто толико непознатог романа пружа прилику да се макар за кратко, у редовима који следе, из актуелне атмосфере дубоке неизвесности лишене и најмањег трачка оптимизма вратимо у сада већ давно доба тридесетих година прошлога века. Тамо нас чека почетак приче о два босанскохерцеговачка писца који су своје прве и, испоставиће се, највеће књижевне успехе остварили у предратном Београду. 

„Почињући тако сасвим из почетка..."

Странице данашњих домаћих дневних новина готово искључиво чине бомбастични наслови посвећени скандалима из приватних живота јавних личности које су то постале „захваљујући" управо поменутим скандалима. Али необичне животне приче биле су и те како интересантне и уредницима дневних листова и пре деведесет година. Тако је на петој страници београдске „Политике" од уторка 22. децембра 1931. године штампан чланак посвећен Звонимиру Шубићу, победнику конкурса овога листа за најбољи роман. 

Шубићу је, након што је доказао ауторство романа „Кобна замена", исплаћена новчана награда од 30.000 динара, а у чланку се даље наводи како „име г. Звонимира Шубића није сасвим непознато читаоцима 'Политике'", који су на њеним страницама већ могли да читају његове приче и како је неколико својих приповедака објавио у часописима „Венац", „Мисао" и „Књижевна крајина". Потом следе Шубићеви основни биографски подаци, које деведесет година касније хтели-не хтели ишчитавамо у најосетљивијем историјско-политичком контексту:

„Г. Шубић је рођен 1902. године у Сребреници. Његов отац покојни Мијо Шубић био је пекар. Његова мати Анка, рођена Јакшић, родом је из Бајине Баште. Из тога брака у којем је отац Хрват и католик, а мајка Српкиња православне вере рођен је Звонимир."

Од овог места, пука новинска вест о имену добитника једне књижевне награде израста у грађу за какав награђивани роман! Шубић је у Београд из Сребренице дошао 1926. година, али без икаквих доказа да је свршио макар прва четири разреда основне школе, јер је сва документација изгорела у рату.

„И г. Шубић је у Београду започео своју каријеру тиме што је у палилулској основној школи положио сва четири разреда. Почињући тако сасвим из почетка", наставља аутор чланка, „он је почео да се спрема и за гимназију, Наравно, гимназију није могао похађати као редован ђак. Није могао ни због тога што је он у Београду морао живети од свог рада, јер никаквих других средстава није имао."

Радио је повремено, углавном као нижи службеник, прво у поштанској дирекцији, потом у Државном савету. Награду за свој роман Шубић је дошао да прими као чиновник у Управи државног монопола.

„Ожењен, и са двоје деце, он је поред свега тешког живота и борбе коју је морао да води, успео да као приватан ученик положи четири разреда гимназије. Решен да заврши гимназију, сада спрема и остала четири виша разреда."

На самоме крају чланка наводи се како Шубић свој први роман можда никада не би ни написао да није било „Политикиног" конкурса. „Написао га је за месец дана, у одмору који је сам себи дао после положених испита за четири разреда гимназије."

Можда је управо морање да што пре заврши закаснело школовање утицало на то да овај награђени Шубићев роман никада не буде објављен. Није тешко шретпоставити како је рукопис, услед хитрости писања, захтевао обимнију редактуру а да Шубић услед животних околности није успевао да за то нађе времена. Но, шта год да се десило током претпостављеног издавачког процеса, Шубићева библиографија казује како је своју прву књигу објавио тек три године касније.

Tегобaн живот људи из роднога краја

Збирка прича „Фазлића поток" остала је уједно и његова најуспелија књига. Књижевни критичари су је оценили повољно, а сем насловне приче, нарочито је истицана „Тимотијева смрт", без које би и нека данашња антологија наше међуратне приповетке била некомплетна.

А Шубић је писао о тегобном животу људи из роднога краја. Писане у јеку продора социјалне прозе која је настајала под снажним утицајем совјетске литература, ове кратке приче поседују једну сасвим особену енергију наговештаја свега онога што би њихов аутор могао да постигне у блиској будућности.

Ова енергија нарочито избија из поменуте „Тимотијеве смрти". То је прича о дану у коме се у кући сиромаха истовремено одвијају свадба и сахрана. Старац Тимотије не жели да својом смрћу омете унуково венчање, јер би то одгодило долазак снахе у кућу којој су потребне њене две вредне женске руке. Тако се уз припреме за весеље припрема и мртвачки сандук за Тимотија, при чему се води рачуна о што рационалнијем утрошку грађе.

У тим редовима има удаљених призвука и Фокнера и Бруна Травена, али Шубић успева да „атрактиван" сиже омеђи ауторским печатом. Једноставност његовог израза није изнуђена, већ достигнута. 

Међутим, све што ће Шубић после тога написати и објавити биће, нарочито у романима, обележено константним одсуством стваралачке снаге да се прворазредне замисли претворе у исту такву књижевност. Једнако важна карактеристика Шубићевог књижевног стваралаштва јесте његово настојање да свако наредно дело пише у потпуно новом тематском и поетичком регистру. Ова, у нашој књижевности, јединствена потрага за сопственим приповедачким гласом трајала је до краја Шубићевог животног и стваралачког пута.

Од „Хероја у папучама" до каљања „Каљуге"

Она прва, предратна фаза Шубићевог рада настављена је само годину дана након појављивања дебитантске књиге прича. У издању Геце Кона објављен је први Шубићев роман „Херој у папучама". Место сиромашних становника касабе и њихових суочавања са проблемима голог опстанка, на сцени је прељубничка прича чији актери таворе у колотечини провинцијалне малограђанске егзистенције.

И док је ефектност теме претворио у предност „Тимотијеве смрти", Шубић овде углавном не успева да књижевним поступком својим јунацима удахне ни тродимензионалност, ни метефизичност. Па ипак, on изненађујуће вешто излази на крај са грађењем атмосфере у еротским сценама, што му највероватније и доноси читаоце чија пак заинтересованост најзначајнијег београдског издавача доводи до замисли да од Шубића направи, како би се то данас рекло, писца књижевних хитова.

И тако се 1937. године у излозима књижара појављује нови Шубићев роман „Каљуга", који лево оријентисана књижевна критика дочекује на нож а његовог писца, испоставиће се, заувек лишава и најмање прилике да његово дело буде темељито сагледано и објективно оцењено.

Апсурдност целога неспоразума почива у чињеници да Шубић не сноси било какву „одговорност" за овакву судбину свога дела. Једини повод за отварање праве мале сезоне лова на аутора била је, по многима, неспретна и неодмерена реклама којом је Геца Кон најављивао нови Шубићев „хит". Исти тај текст налази се и на омоту саме књиге, а у њему се, између осталог каже:

„Снагом свога талента Звонимир Шубић би се можда могао поредити само са Борисавом Станковићем и Мирославом Крлежом; али ширином свога сагледавања, дубином захватања, читавом својом проблематиком, живошћу приказа, животном и уметничком истином која се јавља са његових страница, његова 'Каљуга' одиста превазилази 'Нечисту крв' или, на пример, 'Живот Филипа Латинчића'..."

Није забележно како је (ако јесте) Крлежа реаговао на ово случајно или намерно прекрајање наслова свога романа, али су нам доступни бројни прикази Шубићевог другог по реду романа. Најдиректнији и слободно се може рећи најокрутнији био је Велибор Глигорић, који је „Каљугу" окарактерисао као плиткоуман и лажни роман, ни савремен ни истинит.

Шубић, истина, још једном није успео да замишљеном садржају удахне преко потребну форму којом би се омогућило кретање оне енергије која књижевним јунацима даје неопходну тродимензионалност и карактеристичан глас. Ипак, „Каљуга" је, ако ни због чега другог, интересантна јер се радња романа одиграва у измишљеном Ђурђевцу, касаби која би по много чему могла да буде управо Шубићева родна Сребреница.

Баратајући потиснутим страстима и изобличеним амбицијама својих јунака, Шубић не успева да веродостојно уобличи и приведе крају вешто осмишљену мелодраму, али сасвим несвесно покреће неумитни жрвањ ентропије што данас овај његов роман чини и те како интересантним.

Остаје само питање како би маркетиншке службе актуелних домаћих издавача саставиле економско-пропагдану поруку која би читаоца навеле да потроши новац на ову Шубићеву књигу.

Грапели у босанској кафани

И док је те 1937. године једна списатељска звезда почињала заувек да се гаси, у „Политици" је објављена прича „У босанској кафани" Зије Диздаревића.

   „Сједе људи.
   Преко сасушених усана из дубине сагорјелих плућа, куља и вуче се дим. Иде тромо, слаже се, колутови се гомилају на средини кафане и испуњавају је све до свода. А људи сједе, непокретни. Ноге прекрштене, мисли досадно нејасне као полубијели дим што се повлачи около. Лица се не разазнају, чалме и фесови на час се чудно издуже, протегну, добију фантастичне изгледе у покојем новом валу дима, неко се искашље, а за 'оџаком' зазвечи џезва.
   - Расиме, једну и два!..."

Није Андрић, а није ни Карвер, али јесте јављање новог, самосвојног списатељског гласа који већ у првој реченици прве приче показује шта све зна, шта све хоће и колико може.

Диздаревићеву причу објављену у „Политици" прочитао је и Бранко Ћопић, који је у то време на истим страницама редовно објављивао приче из Подгрмеча и живео од тих хонорара. Ћопићу су прича свидела, али је, барем тако каже у својим сећањима исприповеданим Енесу Ченгићу, мислио да је реч о списатељици.

   „Замишљао сам Зију као бљедуњаву љепотицу крупних очију и унапријед се радовао нашем првом сусрету: Стоје једно наспрам другога пјесник села и пјесникиња идиличне босанске касабе, изгубљене међу брдима.
   Већ сам се видио како са Зијом шетам Калемгданом, како јој причам о себи, својој самоћи, изгубљености, чежњи...
   То је дјевојка мојих снова - понављао сам у себи!
   Једног јутра, тек што упадох код уредника 'Политике' Жике Милићевића, он намргођено али добродушно забобњи показујући на мршавог разбарушеног младића што је ту стајао:
   - Упознајте се. Ви сте земљаци! То је Зија Диздаревић!"

Тако је почело пријатељство које се наставило и након Диздаревићевог прераног одласка, Ћопићевим „Писмом Зији", на почетку „Баште сљезове боје".  

Прастаро ништа

Зија Диздаревић је рођен у херцеговачком селу Витина, код Љубушког 1916. године, али се породица убрзо сели у Фојницу, где, према сопственим речима, проводи „испребијано и поломљено дјетињство".

Школовао се у Сарајеву, где је завршио учитељску школу, али није могао да се запосли ни у једној школи, јер је у полицији увелико био забележен као предводник акција напредног омладинског покрета. Зато у септембру 1937. године долази у Београд, где на Филозофском факултету уписује педагогију. Сем што пише и објављује приче у „Политици", свира виолину и џез оркестрима који забављају публику по кафанама и хотелским ресторанима.

Диздаревићеве приче махом су смештене у босанску касабу, град који „живи тужно и заборављено, као да му је власник давно негдје умро..." У свом невеликом али уметнички изузетно вредном приповедачком опусу, Диздаревић непрестано покушава да искаже „прастаро босанско ништа". И то чини непрестано указујући на тешке материјалне околности у којима животаре његови јунаци.

Упоредо са књижевним радом, Диздаревић је био активан и на левичарској политичкој сцени коју су тих предратних година обележиле жестоке полемике и свађе. У средишту ових драматичних сукоба на левици нашао се већ помињани Мирослав Крлежа, коме је Зија Диздаревић на католички Божић 1939. упутио писмо, до кога су његови чланови породице дошли тек почетком XXI века, када је и објављено у часопису „Сарајевске свеске".

„Не знам како да вас ословим, а то је најзад сасвим свеједно", почиње Зија Диздаревић своје обраћање Крлежи, моли га да га саслуша до краја и на наредним страницама настоји да опише лошу атмосферу која влада међу лево настројеним београдским студентима, помињући, међу осталима и Радована Зоговића, Милована Ђиласа и Оскара Давича:

„И све што сам рекао и још много тога што, збуњен и несређен, нисам рекао, све сам то спреман јавно викнути у лице београдском фронту. Поражен вашом искреношћу и побуђен реченицама упућеним београдским студентима ја, један из масе ваших читалаца, морао сам да вам напишем ово писмо, да бих постигао свој унутарњи мир јер вас и сувише цијеним а да бих ћутао. Сад, управо у овом ретку налазим се на граници болећиво-сувишних признања чисто интимног карактера и која с начелним ставом немају никакве везе, а ето, јављају ми се у облику потребе да вам кажем бар једну топлу а садржајну и искрену ријеч, као захвалу једног човјека, захвалу на свему што сте до сада написали онако дубоко људски и што сам кроз ваше текстове прогледао. А те ријечи, као и увијек, нема."

А док се обраћао Крлежи, за Диздаревића се, опет према Ћопићевом, ћопићевским хумором озраченом сећању, интересовао Јован Дучић, који је, заједно са Драгишом Васићем, двојицу босанскохерцеговачких младих писаца желео да види у редовима новооснованог Српског културног клуба.

   „Приликом разговора са Дучићем и Васићем, којем је присуствовао и један познат стари београдски адвокат, приупиташе ме и за Диздаревића.
   Одмах се распричах о Зији и почех га хвалити као младог и талентованог приповједача.
   - Како се он осјећа? - пита Дучић.
   - Па ето, осјећа се, богами, добро: здрав, крепак и живахан младић.
   - А не то, момче, него национално, како се национално осјећа? - наставља Дучић.
   - Ма како да вам кажем... Осјећа се онако, више интернационално...
   - Немојте шарати, млади господине - упада у разговор адвокат. - Комуниста! Тако реците.
   - Не знам, бога ми - слагах." 

Каква је то држава, каква је то власт...

Ћопић, међутим, није лагао само у вези са Диздаревићевим идеолошким опредељењем, јер Зија, нажалост, није био ни здрав ни крепак.

У предговору Диздаревићевим сабраним делима, објављеним 1961. године у једном тому чувене библиотеке „Културно насљеђе" сарајевске „Свјетлости", Ризо Рамић између осталог каже и како је Зија био „не само сироти умјетник него и болестан умјетник, безмало од дјетињства. Злопатио се са болестима, неотпорним организмом, навукао је у средњој школи процес на плућима који је не једанпут пријетио катастрофом, што га је и спријечило да није отишао у борбу по избијању устанка... Болестан, у температурама, споро се опорављајући, кријући се од зликоваца... мјесецима је горио од нестрпљења да крене у борбу."

Диздаревић је ухапшен у Сарајеву само дан пре него што је требало да изађе на слободну територију и придружи се партизанима, у којима је од почетка рата био његов друг Бранко Ћопић.

До данас није разјашњено како је ухапшен а састављачи биографских белешки о талентованом приповедачу који за живота није објавио књигу најчешће наводе да га је препознао неки полицијски агент или да је дошло до полицијске провале илегалне мреже у граду.

Свој животни пут Диздаревић је окончао у Јасеновцу, где је убијен одмах по доласку у логор. Према неким изворима, успео је да се последњи пут јави родбини картом, „из Маглаја или Жепча".

У књизи др Николе Николића „Јасеновачки логор смрти", забележено је, истина романсирано упеглано, сведочанство о последњим Зијиним тренуцима.

„Довели су га с групом Сарајлија у прољеће ове страшне 1942. и поредали их пред заповједништво. Сви су знали своју судбину, одавде нема повратка. Из заповједништва су истрчали Лубурић, Љубо Милош, Матковић и још неки други јасеновачки кољачи. Лубурић је носио у руци папире, спроводнице и неки списак. Окретао је тај списао и прозивао сваког посебно, долазио до њега и загледао му лице.
   Узвикнуо је: Зијо Диздаревић!
   - Ја сам - одговорио је Зијо.
   Лубурић му се приближи.
   - То је тај комуниста из Фојнице, који нам замало није утекао у партизане у Враницу планину! А зашто си ти управо тамо у тој глухој касабици савио своје гнијездо?...
   Предосјећајући скору смрт, Зијо се, онако мршав, усправио, подигао главу и својим плавим очима пропалио Лубурића.
   - Ја вас питам, господине, ко то има има право, имате ли ви и одакле вам то право да располажете мојим животом и животима ових грађана?! Каква је то држава, каква је то власт, која без разлога и повода убија људе?
   ... Лубурић га је оштро проматрао, док му се деоња вилица тресла.
   - Вежите га и водите пријеко у Чалинке. Закопајте ту његову главу дубоко, да никад не измили из гроба! Ми смо данас држава, ми смо данас парламент, ми смо данас закон, ми смо данас оно право, које може да убија кога год хоће. Нека знаш, Зијо Диздаревићу, ми ћемо и тебе по том нашем праву данас убијати, јер си се усудио да нам оспориш нашу власт!" 

Кад се царства мијењају

Звонимир Шубић је, за разлику од Зије Диздаревића, успео да се докопа слободне територије 1944. године и постане члан редакције листа „Ослобођење".

По завршетку рата живео је у Сарајеву, где је наставио да пише, безуспешно покушавајући да у својим новим причама ухвати ритам нове приповедачке парадигме. Па ипак, то није била последња станица на његовом списатељском путу.

Пре своје смрти 1956. године, Шубић је успео да објави обимни роман „Кад се царства мијењају", који је требало да буде тек први део из циклуса „Са лица и наличја", у коме је намеравао да обради тему грађанског друштва у Босни и Херцеговини у периоду између два рата.

Последњи (а врло могуће и једини) Шубићев новински интервју управо је посвећен његовом раду на другом делу овог романа. Са писцем је за НИН разговарао Бранко В. Радичевић.

„Тражио сам писца 'Тимотијеве смрти'. Одавно се не појављује у својим свратиштима - код 'Торбице', 'Кисељака' и 'Дубровника'. Шубића просто нема у овом Сарајеву. Сетио сам се: можда је код куће. Али било је оно опасно време - пред ручак. Ишао сам несигуран да ћу га наћи. И гле, затекох га задубљеног над рукописом, другим делом свог романа 'Кад се царства мијењају'".

Радичевић затим примећује како је на корицама књиге изабраних Шубићевих прича, на месту данашњих „блурбова" објављена оцена рецензента, у којој се, између осталог, наводи и како су пишчеве могућности скромније, а да круг његових интересовања није широк. Потом прелази на опис пишчеве „радионице":

„Необична радна соба, са мачком уваљаном у пепео, са сивим зидовима и јутарњом сенком у подне. Сумњам да овде икад завири сунце! А писац, крупна људескара, са подочњацима човека који је многе ноћи пробдио, који је много доживео и видео, давао је том амбијенту још један тежак, тамнији тон."

Тежак и тамнији тон требало је да преовладава и у Шубићевом последњем роману, али је још једном оставши без приповедачког даха пред нама поново поједностављена и блеђа верзија онога што је хтео и започео. Интересантно како је други део романа писан са приметно више концентрације и воље да се до краја одржава постигнути приповедачки тон.

И овога пута далеко од врхунске прозе, последњи Шубићев роман опет успева да привуче пажњу данашњег читаоца пре свега због теме. Прича се опет одиграва у замишљеном Ђурђевцу, на самоме крају Првог светског рата. Пратећи промене кроз које пролазе како касаба, тако и јунаци овог романа од кога би се данас дала креирати сасвим пристојна ТВ серија, Шубић се храбро упушта у распетљавање међусобних односа припадника три вере, све време их преламајући кроз љубавне и интересне везе.

Пишући о Шубићевој збирци прича „Сељаци", Драгиша Витошевић је дао најкраћи и најтачнији опис домета његовог књижевног дела:

„Без Кочићевог темперамента, Андрићеве психологије и Ћопићевог лиризма, Шубић је међу приповедачима Босне заузезео скромно али пристојно место." 

Нема књижевника без завичаја, али има завичаја без књижевника

Тешко је претпоставити које би место, да је поживео, међу приповедачима Босне заузео Зија Диздаревић. Али и тек прегршт његових прича сасвим је довољно да га без било каквог двоумљења сматрамо за важног и великог писца.

Царства су, међутим, у Босни и Херцеговини настављала да се мењају и не намеравају да престану то да раде. Можда и због тога ни Шубић ни Диздаревић нису често били у средишту књижевног и друштвеног интересовања.

У Фојници је 1976. године одржан симпозијум „Књижевно и револуционарно дјело Зије Диздаревића", након чега је штампан и танушан зборник. Међу објављеним текстовима налази се и чланак Анђелка Вулетића „Писац и завичај", у коме овај песник примећује како „нема књижевника без завичаја, али има толико наших завичаја без књижевника".

Завичај Зије Диздаревића могао би да буде било која босанска касаба, али исто тако и Сарајево и Београд. Исто би се, вероватно, могло рећи и за Звонимира Шубића, али би било вишеструко корисно завичајно га утемељити управо у данашњој Сребреници. Истина, тамо се од скора додељује књижевна награда која носи његово име, а до почетка грађанског рата његово име је носио и сребренички Народни универзитет, који је уједно био и тамошњи дом културе, у оквиру ког су радили библиотека и биоскоп.

Народни универзитет у Сребреници почео је са радом 1960. године, а поводом двадесетогодишњице рада објављена је и пригодна монографија. Листајући ово скромно издање и наилазећи, на пример, на фотографију на којој се налазе полазници курса поцинчавања одржаног у Поточарима 1980. године, не можете а да се на запитате да ли би све у Сребреници било онако како је било да је Звонимир Шубић умео да пише боље а да је Зија Диздаревић имао времена да напише више?