Није више питање да ли ће, него када ће Кина економски престићи Америку и постати прва економија света – 2028. године или раније – и какве ће то последице имати по глобални поредак. Да ли је тај процес пандемијска 2020. година убрзала или успорила?

Амерички економиста Гордон Г. Чанг прославио се 2001. књигом Долазећи колапс Кине (The Coming Collapse of China), у којој је тврдио да ће скривени тешко наплативи зајмови великих кинеских државних банака угрозити темеље финансијског и привредног система земље и оборити комунистичку власт кроз пет година - 2006. године. Када се то није десило, антиципирао је извесни економски колапс Кине у 2011. годину, па у 2012, затим у 2016, онда у 2017. годину. На крају je његов кредибилитет, разумљиво, био сасвим уништен.

Озбиљни економисти се више не баве питањем које године Кина пропасти, већ када ће, након снажног економског раста који траје већ четири деценије, најмогољуднија земља на планети постати прва економија света - 2028. године или раније. Да ли је тај процес пандемијска 2020. година убрзала или успорила?

Пандемијска година

Током жестоког трговинског рата наметнутог од стране САД и пандемије вируса ковид 19 која је парализовала светску економију, ретко ко је очекивао да ће кинески робни извоз током 2020. порасти за 3,6 %, и то у исто време док је светска робна трговина опала за 5,6 %. У новембру 2020. раст кинеског робног извоза је износио чак 21,1% међугодишње, што је најбржи месечни раст још од 2011. Последично, удео Кине у глобалном извозу порастао је у септембру 2020. на рекордних 14,3%.

Кинески економски опоравак од пандемије је делимично чак и осујећен због глобалне несташице бродских контејнера, што је подигло трошкове транспорта и успоравало произвођаче у испуњавању брзих наруџби робе широм света. Наиме, кашњења у контејнерима који се због пандемије враћају у Кину (извоз три контејнера за сваки увезен), отежавала су посао извозницима из најмогољудније земље.

Кина је током 2020. постала највеће извозно тржиште за ЕУ, а на самом крају 2020, додатна подршка глобалном положају Кине било је потписивање Инвестиционог споразума са ЕУ, упркос напорима Вашингтона да то осујети. Очекује се да овај „дил" додатно ојача већ снажну сарадњу два економска гиганта.

Кина је коначно успела и да се јаче економски повеже са регионалним суседима. На самиту ASEAN-а (Асоцијације нација Југоисточне Азије) новембра 2020. постигнут је споразум „Регионално свеобухватно економско партнерство" (Regional Comprehensive Economic Partnership - RCEP) који окупља 15 азијско-пацифичких држава и покриваготово трећину светске популације и глобалнog БДП-а, чинећи ASEAN највећим трговинским блоком на свету. То, поред осталог, значи да државе Источне и Југоисточне Азије више не морају да траже првенствено западне трговинске партнере. Иако је Кина далеко највећа економија у оквиру RCEP-а, било би погрешно гледати на тај споразум као на само кинески подухват, јер је истинска покретачка снага преговора започетих 2011.био управо ASEAN.

Индикативно је да су се Кина, Јапан и Јужна Кореја сада први пут удружили у једном трговинском споразуму.  RCEP је импресиван пре свега због свог обима, док је у суштини мање обухватан од сличних трговинских споразума, можда због крајње хетерогености земаља учесница - од богате Аустралије, преко економија у развоју попут Tајланда, до сиромашних држава какве су Лаос и Мјанмар.

RCEP je фактички оквир за трговинскe аспектe њихових односа и он, између осталог, предивиђа умерено и релативно спорo смањење царина и бирократије, једноставнији оквир за права интелектуалног власништва и улагања, хармонизацију стандарда и смерница о правилима порекла.

Као резултат, унутрашњи азијски ланци вредности и снабдевања и производња у региону вероватно ће бити ојачани, на корист регионалних компанијa. RCEP има значај и због тога што је за већину земаља региона важно одржавање равнотеже између Кине и САД у њиховој спољној, трговинској и безбедносној политици.

Геополитички пуч

Јошка Фишер види RCEP као„геополитички пуч", који ће по овом аутору Кину ставити у средиште највећег светског подручја слободне трговине, повезујући огромно кинеско тржиште са тржиштима ASEAN-a, укључујући и важне америчке савезнике попут Јапана, Јужне Кореје, Аустралије и Новог Зеланда (Индија би се могла придружити касније), са јединим важним регионалним играчем који је изостављен - САД. По њему, с новом зоном слободне трговине доћи ће и нова геополитичке стварност; мрежа зависности настаће око Кине, јачајући њену позицију у индо-пацифичком региону. Док Кина из прошлогодишње кризе излази јача, Америка је слабија, што ће имати далекосежне геополитичке последице, сматра Фишер, и без обнављања америчког глобалног вођства под Бајденом, Кина ће бити на добром путу да постане доминантна сила у свету.

Дакле, чини се да Кина делује самоуверено, са економијом која се опоравља, модернизацијом војске, убрзавањем технолошког развоја и ширењем дипломатског утицаја широм света.

Међутим, Ден Блумeнтал Kину види истовремено као асертивну и амбициозну силу, али такође и са слабостима које би могле успорити њен успон. Он види бројне eкономске, социјалне и политичке изазове са којима се суочава Пекинг, укључујући растућу демографску кризу, успоравање раста БДП-а због поновног јачег утицаја државе над економијом, бег капитала (богати Кинези који износе стотине милијарди долара), деградацију животне средине, те могућност упадања у „замку земље са средњим дохотком".

С друге стране, амбиције те државе овај аутор перципира као глобалне, а никако регионалне. Кина жели да води нови светски поредак базиран насопственој моћи и управљан из Пекинга. Комунистичка партија Кине (КПК) синоцентрични међународни поредак сматра есенцијалним, а самоперцепција Кине као природног средишта света увек је служила као важан извор домаћег легитимитета.

Када је на америчким порталима октобра прошле године освануо текст уваженог Грејема Алисона: „Кина је сада највећа светска економија. Не би требало да смо шокирани", мало ко од упућених је био изненађен. Наиме, овај теоретичар међународних односа само је цитирао податке из базе података ММФ-а, и то у БДП-у по куповној моћи, по којима је, иначе, Кина већ одавно престигла Америку.

Колико хамбургера по глави становника

Међутим, већина главне штампе, са изузетком The Economista, и даље извештава да је америчка економија број 1, користећи притом тзв. тржишне курсеве, по којима кинеска економија чини тек две трећине америчке. Међутим, овај концепт претпоставља да 6,5 јуана купује исту количину робе у Кини као и један амерички долар, али је то тек пола до истине. Наиме, Economist већ неколико деценија користи једноставни „Big Mac index", из кога се може видети да се за 3 долара може купити бигмек у Пекингу (или за нешто мање у Београду), али не и у САД, где ће требати још толико новца за исту ствар.

Једноставно речено, то што је у САД све дупло скупље у просеку него у Кини (или Србији) само значи је концепт куповне моћи за поређење економија далеко исправнији.

Како је БДП неке државе мерило њене глобалне моћи, импликације су далекосежне, сличне онима у деценијама након што је америчка економија престигла британску негде око 1880. године. Уз то, Кина није само створила највећу економију на свету, него је постала и највећи трговински партнер скоро сваке веће државе (чак и Немачке), што је истовремено и полуга моћи. Константан двоцифрен раст војног буџета имплицира да је кинеска војска већ померила однос моћи у потенцијалним регионалним сукобима, посебно око Тајвана. Додатно, у овој деценији Кина ће надмашити САД у потрошњи на истраживање и развој, што је индикатор будуће конкурентности.

Ако пођемо од тога да поред паритета куповне моћи користимо и тржишне курсеве у поређењу двеју привреда, и ако, посматрајући званичне пројекције ММФ-а из 2020, претпоставимо да ће САД и Кина задржати номинални раст БДП-а из 2025. у наредне три године, што је доста реалистична претпоставка, већ 2028. кинески БДП по тржишним курсевима престићи ће амерички (за скоро 1%). Наша пројекција је у складу са пројекцијом британског Центра за економска и пословна истраживања (CEBR), који такође сматра да ће Кина услед пандемије свргнути САД као водећег покретача раста 2028, по њиховој процени пет година раније него што се очекивало пре само годину дана.

Када је у питању БДП по куповној моћи, он ће исте године бити за 55% већи од америчког.

У сваком случају, оно што постаје све извесније није да ли ће кинеска привреда постати највећа на свету по најважнијем економском мерилу величине економије, већ само када ће се то десити. Одступања су могућа, али она осим у случају веома изненадних ванредних околности, није реално да она буду већа од неколико процентних поена.

Овде треба додати да поред тога што је кинеска једина велика економија која је бележила повећање БДП-а током пандемијске 2020, пројекције за економски раст Кине и у 2021. су такође веома оптимистичне.

ММФ пројектује да ће Кина, после раста од 2,3% у 2020, остварити у 2021. повећање БДП-а од 8,3%, а затим 5,9% у 2022, док се раст америчке производње у те две године процењује на 5,1%, односно 2,5%. Наиме, док су све светске регије и разне врсте имовине претрпеле велике губитке због пандемије, Кина је прошла много боље стварајући перцепцију да је постала „сигурно уточиште".

То се огледа и у снажном расту вредности акција водећих кинеских компанија током 2020. и почетком 2021, при чему тржиште обвезница бележи огроман прилив, вођен већим приносима (кинеске десетогодишње државне обвезнице на дан  10. фебруара 2021. доносе 3,26% камате, чак 2,1 процентних поена више од америчких).

Адути Вашингтона

Америка је водећа у иновацијама и технологији, има дубока финансијска тржишта, те поседује најјачу војску на свету, што практично гарантује амерички глобални примат у догледној будућности. Иако се Кина етаблирала као огромна економска и политичка противтежа САД-у, великим делом заузимајући критичну позицију у глобалним ланцима вредности и, све више, као главни извор страних директних инвестиција, посебно кроз амбициозне транснационалне инфраструктурне пројекте (попут „Пута свиле"), Вашингтон је још увек у стању да доминантно утиче на глобални поредак. Међутим, јасно је да константан успон Пекинга забрињава САД и то је тема којом се баве познати теоретичари међународних односа.

Џон Миршајмер, Алфред Мекој и Бари Бузан тако сматрају да ће рапидан економски раст Кине пореметити доминацију САД, прво у Источној Азији, а потом глобално, угрожавајући Pax Americanu. Миршајмер сматра да ако се кинески раст настави (чак и са лаганим успоравањем), што он сматра највероватнијим, САД ће се суочити са најозбиљнијм геополитичким конкурентом у последњих 100 година. Он се залаже за стратегију „обуздавања" (contaiment), овога пута према Кини, и то по могућству у сарадњи са Русијом.

Снажно успоравање продуктивности је главни проблем америчке привреде, чији узроци су недовољне иновације и последично инвестиције корпорација, неадекватне квалификације радника, те дугорочна неодрживост пензионог система и система здравствене заштите (услед наглог старења популације), што су све структурни проблеми, где је мало вероватно направити битнија побољшања краткорочно.

Проблем представља и то што се Кина чак и у високо софистицираним технологијама, нпр. вештачкој интелегенцији, приближила САД и престигла земље Западне Европе. Додатно, Кинези више нису они који копирају, они полако узимају примат и по броју патената.

Заговорници изолације Кине на плану високих технологија верују да Кина мора бити активно спречена да сустигне америчку напредну технологију. С тим је повезано и све израженије економско-технолошко „одвајање" (decoupling) САД и Кине јер Вашингтон практично настоји да „извуче" Кину из глобалних ланаца дистрибуције.

Биполарна стварност

Нови Хладни рат би могао да се интензивира и поделом глобалног интернета (splinternet), односно кроз радикалније технолошко раздвајање две економије са опасним војним и негативним економским последицама (изолација водећег светског индустријског произвођача с највећим потрошачким тржиштем би озбиљно пореметила глобалне ланце снадбевања). Покушај САД да трговинским ратом, а пре свега делимично блокадом извоза high-tech (високо технолошких) производа и технологија, вероватно је последња озбиљна стратегијска акција САД.

Роберт Боксвел сматра да ће откривање начина живота с новом биполарном стварношћу бити један од највећих изазова у наредним деценијама. Евентуални неуспех, или делимични успех, значио би да је технолошки catch-up две највеће економије неизбежан, и да ће могућност Америке да доминантно обликује глобални поредак бити драматично сужена.

Војно посматрано, америчка администрација кроз своју индопацифичку стратегију развијену у пуном партнерству с Јапаном и другим савезницима, предузима мере које указују Пекингу да ће се повећати трошкови сваког покушаја Кине да доминира регионом. Ипак, ови потези нису значајно променили кинеске акције у Јужнокинеском мору и даље, нити су преокренули за САД неповољне промене у регионалној равнотежи моћи.

То је разлог зашто многи аналитичари, као Дејвид Лејн, предлажу промену приступа и кретање ка признавању успона Кине и укључивање ове земље у хегемонијско језгро, на тај начин прихватајући чињеницу да се глобални економски пол померио ка истоку и да се игнорисање интереса Пекинга може показати као прескупо.

Реалполитика

Да односи између две земље имају огроман потенцијал за унапређење, иако су тренутно на најнижем нивоу откако су нормализовани 1979, показују финансијске корпорације. Наиме, док америчка влада спроводи финансијске санкције против Кине, америчке финансијске компаније све више улазе на кинеско тржиште, где их Кина оберучке дочекује.

Иако је Трамп често користио финансијске полуге у свом сукобу са Кином, кинески званичници су препознали да западне финансијске компаније достављају капитал (у америчким доларима), иновације и најбоље праксе, посебно за инвестиционо банкарство, те је последњих година Кина либерализацијом прописа почела да привлачи посебно америчке фирме, да би парадоксално могла боље да издржи „раздвајање" са САД. У оквиру трговинских преговора са САД, Кина је компанијама за управљање фондовима и компанијама за животно осигурање уклонила ограничења на страно власништво над хартијама од вредности, иако ће то нагристи доминацију домаћих субјеката на тржишту.

Када је у питању став нове америчке администрације, Џорџ Магнус сматра да постоји мало разлога због којих би Бајден отежао приватним америчким финансијским корпорацијама пут ка Кини, будући да би такав приступ исцрпео његов ограничени политички капитал, не доносећи практично никакав повраћај у смислу економског опоравка, запошљавања и иновација. Ипак, јасно је да би Бајден могао претрпети снажну негативну реакцију у земљи ако превише скрене с политике „America first", популарне међу Трамповим присталицама.

Важан елемент раста Кине је релативно слабљење САД које се убрзало од Велике депресије 2008, као и услед текуће пандемије. Како тврди Мајкл Линд, стварни узрок саме кризе је сплет пет криза: политичке кризе, кризе идентитета, социјалне кризе, демографске кризе и економске кризе.

Политичка криза

Политичка криза последица је централизације моћи на мали броју амбициозних елитних фракција и котерија, где националне странке више нису функционалне организације, већ пуки брендови (један који је Трамп успешно преузео 2016, и други, који је Сандерс био близу да приграби 2020). Партијске организације су калеидоскопски савези донатора, политичара, консултаната, медијских оперативаца и идеолога.

Додатно, Републиканци су започели циклус ескалације 1990-их, одбацујући идеју двостраначког консензуса.

Криза идентитета

Криза идентитета се огледа у недостатку заједничког америчког наратива и патриотизма. Деценијама су републикански демагози попут Пата Бјукенена и оперативци попут Карла Роува говорили републиканским гласачима да су демократе „социјалисти" и „феминисти" који желе да униште Америку, док многе демократе - укључујући готово искључиво демократске новинаре корпоративних медија и практично све демократске професоре - рутински описују половину бирачког тела које гласа за републиканце као беле националисте који намеравају да сегрегирају обојене људе.

Социјална криза

Социјална криза пак производи изоловане појединце који су природни извори за политичке војске. Иако се њихове идеологије разликују и регрутују их различите политичке војсковође, млади људи који вандализују продавнице и канцеларије у име Black Lives Matter често деле заједнички недостатак социјалне укорењености са својим милитантним колегама из конзервативних покрета (људи који су укорењени у стварним заједницама - шире породице, еснафска удружења, верске заједнице - нису добри пешаци у партизанским војскама које распоређују удаљене елите које се боре за контролу власти).

Демографска криза

Демографска криза се огледа у порасту неожењених и бездетних младих Американаца у двадесетим и тридесетим годинама, које лево и десно могу да мобилишу за неограничено партизанско ратовање. Она је део веће демографске кризе (укупна стопа фертилитита пала је са 2,1 у 2007. на 1,7, а ако је наталитет низак, тада удео становништва који чини недавна имигрантска дијаспоре може брзо да се повећа, изазивајући нативистичку реакцију). Повезано с тим, главни разлог за одлагање брака у САД ствара економска криза и последична несигурност за младе.

Стратегија америчког бизниса, коју од 1970-их подстичу неолибералне демократе и либертаријански конзервативни републиканци, била је да смањи трошкове радне снаге у САД. Сходно томе, већина радних места која је америчка економија створила током последњих неколико деценија били су слабо плаћени послови.

Тајна кинеског економског динамизма

Права тајна која стоји иза кинеског економског динамизма јесте „усмерена импровизација" - експериментирање на локалном нивоу вођено директивама централне владе. Инвестиције су неоспорно главни покретач раста, чинећи чак 45% БДП-а 2018, и поред успоравања од краја 2013. С таквим уделом инвестиција у БДП-у, и самим тим способношћу земље да се одрекне тренутне потрошње у корист штедње, и свака друга економија би остваривале стопе раста сличне кинеским.

Кинеска привреда бележи, истина споро, повољне структурне промене. На пример, док је 2006. такозвани секундарни сектор (претежно индустрија, укључујући и грађевину) представљао чак 48% кинеског БДП-а, а терцијарни свега 42% БДП-а, већ 2018. 41% БДП-а чини секундарни сектор а 52% услуге, што је повезано са појачаном урбанизацијом земље.

Експанзивна фискална и монетарна политика, која се, пре свега, огледа кроз рапидан раст јефтиног кредитирања (добрим делом према државним компанијама), који је бржи од економског раста, извесно ће остати снажан инструмент владе у Пекингу у постизању циљаних високих стопа раста. Наиме, обимни кредити и фискални стимуланси одржавају многе фабрике и градилишта, и значајно успоравања раста услед њихове ликвидације, односно последични ризик социјалних немира, нешто је што није спојиво са идеолошким утемељењима владајуће комунистичке партије.

Оно што је реалност јесте да би темељне цивилизацијске тензије између САД и Кине могле да се наставе у будућности, а могући исход је, поред осталог, бифуркација дигиталног света, што би резултирало озбиљним заостајањем у односу на време глобализације. Овај за Пекинг веома опасан сценарио, где би Кина била делимично изолована од Запада, натерала би Пекинг да значајно више да сарађује са својим азијским суседима.

Систем у стресу

Пекинг жели значајнију улогу у стварању инклузивног и правичнијег глобалног поретка који је усклађен са његовим националним интересима и погледима на свет, и то може бити реализовано само уколико се та земља, са новим статусом, види као легитимна у очима других нација. У том контексту, проблеми Кине су, поред осталог, субвенционисање монополских државних предузећа и релативно затворено тржиште услуга. Додатни проблем је политички легитимитет, односно на Западу негативно перципирана ауторитарност кинеског режима. Истина, Кина сарађује са САД по питањима глобалних климатских промена, вируса еболе и нуклеарног програма Северне Кореје, али је то далеко од довољног.

Насилне транзиције моћи, у којима растуће силе (као данас Кина) свргавају с престола водеће силе (САД), креирајући нови поредак уз велики и насилни прасак, нису неизбежне. Наиме, данас функционише значајан број општеприхваћених и снажних међународних институција које су имале одређеног успеха у амортизовању криза и регулисању односа међу државама. Док поједини аутори (као Брукс и Волфорт) сматрају да је униполарни свет и даље одржив и да ће као такав бити доминантан и у блиској будућности, чини се да су убедљивије тезе о надолазећој мултиполарности, тј. више међусобно избалансираних центара моћи (Гнесото и Греви). Биполарни свет би могао израсти као реприза Хладног рата, у коме би Кина заузела место СССР-а.

Тимофеј Бордачев објашњава велики стрес данашњег међународног система, појачан текућом пандемијом, као последицу најопсежније прерасподеле моћи између водећих сила од прве половине 20. века. Наиме, колосални раст економске снаге Пекинга није само довео до сукоба са САД, већ и до слома практично свих институција, правила и норми насталих после Другог светског рата, захтевајући реструктурирање великих размера.

Док Пекинг настоји да свој утицај у светским институцијама усклади са промењеним могућностима, САД покушавају да задрже способност да одређују политике глобалних институција или пак да их чине ирелевантним у случајевима када не могу да служе националним интересима Вашингтона (Светска трговинска организаца, ОУН, Светска здравствена организација), што се неће битније променити са ново администрацијом Демократа.

Глобални поредак

У есеју у Foreign Affairs, најугледнијем часопису те врсте, Рана Митер поставља питање да ли Кина жели да трансформише глобални поредак. Одговор који он нуди није једноставан, али доказује да понашање Пекинга нуди доста материјала и онима који експанзионистичку Кину виде у контексту с Хладним ратом који је већ почео, као и онима који истичу прилагодљивије карактеристике кинеске политике.

Аутор види кинеску моћ као динамичну, која се најбоље може описати преко њене ауторитарности и глобалних амбиција, али и преко конзумеризма и напредне технологије. Све ово обликује идеју Пекинга о месту у реконституисаном светском поретку, у којем би Кина преузела главну улогу у Азији, а широм света промовисала свој модел инвестиција базиран на комунитарним идејама развоја, бивајући равнодушна према либералним нормама и потенцирајући уместо тога свој концепт меритократије.

Додатно, Кина жели да се постави као лидер глобалног Југа, некада званог Трећи свет, где оне земље које подржавају Кину тврде да је њен модел подстицања развоја флексибилнији од било ког модела који би садржао либералну демократију. „Пут свиле", огромни међународни програм улагања у инфраструктуру, главно је средство кроз које Пекинг настоји да своје вођство пројектује у иностранству.

Нереално је очекивати да ће држава те величине учествовати у глобалном поретку искључиво под условима својих ривала, али је потребно да Кина схвати да глобално лидерство захтева уступке, великодушност и спремност да се прихвати критика, што је тешко остварити у земљи ауторитарне домаће политичке културе.

Ко шта хоће?

На крају, иако је неопходно препознати промену у америчким погледима на Кину, подсећање на оно што се између две силе није променило, и што се вероватно неће променити, још је важније када се креира одговорна америчка политика у источној Азији.

Прво, ни Кина ни САД не желе да нападну једна другу, јер нуклеарно оружје чини промену режима сигурном катастрофом.

Друго, Кина је окружена способним силама и географским баријерама који отежавају територијално ширење.

Треће, Кина жели трговину јер благодет популације, економски раст и опстанак режима зависи од трговине, а трговина зависи од довољно сигурних морских путева, које у великој мери контролише САД.

Четврто, спољне силе попут САД не могу много да ураде око онога што се дешава у Кини и немају снажне полуге да спрече да се те ствари догађају осим маргинално.

Пето, Тајван није савезник САД, јер не постоји званични међусобни уговор о одбрани.

Оно што се вероватно може очекивати јесте наставак тренда дисперзије ауторитета и моћи на глобалном плану, који ће бити убрзаван услед појаве нових глобалних играча.

САД ће, скоро извесно, ове деценије остати водећа глобална сила и то захваљујући могућности да снажном дипломатијом и мрежом савезништава углавном прогурају своје приоритете, као и војној супремацији и доминирајућем културном обрасцу.

Док ће ЕУ наставити да буде фокусирана на себе, раст Кине ће имати појачане глобалне импликације, подстичући кретање ка мултиполарности или пак биполарности.

Реална је и појачана улога државе, посебно у економији. За разлику од друге половине претходног века, САД има лимитирану могућност за унилатералне акције, док Кина има велике користи од тренутног геополитичког аранжмана и глобализације.

По свему судећи, „велика игра" ће наставити да се убрзава током деценије пред нама, а економија ће у великој мери одредити нову геополитичку консталацију.