Маријана Мацукато покушава да промени нешто фундаментално: начин на који друштво размишља о економској вредности. Она поставља питања о капитализму које смо давно престали да постављамо, а одговори које нуди би могли да олакшају суочавање са најтежим изазовима нашег времена.

Економско размишљање Маријане Мацукато је у супротности са савременом конвенционалном мудрошћу да је влада ту само да буде коректор тржишних неравнотежа, те да би требало да остави простор приватном сектору да води иновације. По њој, управо је такво поимање ствари и довело до финансијске кризе 2007-2008, последично штетног таласа штедње (посебно у Европи), те до неспремности за текућу пандемију. Она мисли супротно: влада треба да постави основне велике циљеве и дефинише мисије неопходне за њихово постизање, посебно када је у питању подстицање и улагање у иновације.

Ипак, њена платформа је далеко сложенија него једноставно подстицање јавних улагања. Предлаже да владе (и инвестициони субјекти које подржава држава) „социјализују и ризике и користи". Сматра да држава има право на поврат (зараду) од јавних улагања путем ауторских права или удела у капиталу. У њеној (револуционарној) визији, владе би учиниле оно што су им многи традиционални економисти дуго говорили да избегавају: прихватиле неизвесност и преузеле велике ризике, те створиле и обликовале нова тржишта (креирајујући и потражњу за новим производима путем јавних набавки).

Маријана Мацукато покушава да промени нешто фундаментално: начин на који друштво размишља о економској вредности. Она поставља питања о капитализму које смо давно престали да постављамо, а одговори које она нуди би могли да олакшају суочавање са најтежим изазовима нашег времена. Иако су и многе њене колеге у последње време критиковале капитализам, она је, у покушају да га суштински трансформише, поново осмислила његове основне премисе одговорајући на питања: Одакле долази раст? Шта је извор иновација? Како државни и приватни сектор могу заједно радити на стварању динамичних економија?

Економска звезда

Њене идеје наилазе на пријемчиву публику широм света, посебно прогресивне, односно лево оријентисане јавности. По њој, левица губи широм света јер се превише фокусира на прерасподелу, а недовољно на стварање богатства. Та, међу многим другим порукама Маријане, допала се и многим америчким политичарима. Бивши председничким кандидатат Елизабета Ворен је уврстила њена размишљања у неколико својих предлога за вођење политике (посебно око повраћаја владиних улагања у фармацеутску индустрију). Конгресменка Алекандрија Окасио-Кортез је консултовала Мацукато о начинима на које би активнија индустријска политика могла да помогне нови зелени договор.

Мацукато саветује креаторе политике широм света о државним инвестицијама и иновацијама, о одрживом и инклузивном расту, „зеленој транзицији" и индустријској политици. Последњих година она је свој приступ „оријентисан на мисију" довела у средиште економске политике.

Мацукато је саветовала водеће креаторе политике ЕУ; поред осталог била је члан две радне групе ЕУ (о иновацијама и паметном, одрживом економском расту). Саветодавно је помогла оснивање Националне инвестиционе банке у Шкотској, те креирање индустријске политике Британије. Ради као саветник за велики број влада и организација широм света, укључујући италијанског премијера, председника Јужне Африке, Светски економски форум, ОЕЦД, док се Комитету ОУН за развојну политику придружила 2019. Била је чланица Савета економских саветника британске Лабуристичке партије 2015-2016. (у време док је лидер Лабуриста био изразито лево оријентисани Џереми Корбин), заједно са Нобеловцем Џозефом Штиглицем Томасом Пикетијем, писцем светског економског бестселера Капитал у 21. веку. Куриозитет је да је постала прва жена која је учествовала на „Раул Пребиш предавањима", организованим од стране Економске комисије ОУН за Латинску Америку и Карибе у Сантијагу, априла 2016.

Њена главна порука је да владе широм света морају да искористе своју моћ да убрзају иновације за бољитак човечанства. Сада је ангажована у примени својих идеја као председавајући Савета Светске здравствене организације за економију здравља за све, чија је улога решавање међусобно повезаних економских и здравствених изазова, са акцентом на кризу изазвану пандемијом Ковида-19, коју она види као прилику за преиспитивање улоге државе. 

Италијанка у Лондону, школована у Америци 

Маријана Мацукато (Mariana Mazzucato) је Италијанка, рођена 1967. у Риму. Петочлана породица Мацукато се 1972. преселила у Њу Џерзи, будући да је отац, физичар, добио професуру на Принстону. Мајка, која је предавала кулинарске уметности, због релативно слабог енглеског посветила се кућним пословима. Маријана, која је од мајке научила италијанско кување, већи део свог раног живота провела је у САД, а онда се као предавач вратила у Европу, тачније Британију. Дипломирала је на Универзитету Тафтс у Масачусетсу, а докторирала економију на њујоршкој New School for Social Research. Од 1995. је ванредни професор економије на Њујоршком универзитету, две године касније прелази на Универзитет у Денверу да би 1999. постала предавач на "Open University", највећем универзитету у Великој Британији, где постаје редовни професор 2005.

После континуираног успеха у каријери, од 2017. постаје професор економије иновација и јавне вредности на University College у Лондону (UCL), где је оснивач Института за иновације и јавне сврхе, фокусираног на преиспитивање улоге државе и њене интеракције са другим ствараоцима вредности, како би се подстакао економски раст који је инклузивнији и одрживији. Мацукато има тим од 30 научника који развија програм магистра јавне управе са фокусом на иновације, јавну политику и јавну вредност. Она има за циљ да обучи државне службенике да примењују своје идеје у влади. Са буџетом оствареним од прихода од наставе, бесповратним средствима за истраживање и политичким консултацијама, институт је већ помогао Шкотској да оснује националну инвестициону банку, ЕУ да усвоји политику истраживања и иновација засновану на мисији, а Британији да развије иновације и индустрију стратегија.

Професорка Мацукато користи своје изванредне комуникационе вештине не само у послу већ и у породичном животу. У дому у Лондону, где свих шест чланова породице говоре мешавину италијанског и енглеског, заједнички оброк после кога следе расправе о школи, послу, филмовима и економији је нека врста обавезе. Карло Кресто-Дина, њен супруг, иначе италијански режисер, човек је са којим ова економска звезда у успону има чак четворо тинејџера у доби између 14 и 20 година.

Маријана је извесно веома храбра жена, спремна да се суочи са моћним економским естаблишментом који је наставио да заговара тржишни фундаментализам упркос кризама с којима се свет суочава од 2007. Она се истиче у професији у којој су жене одавно недовољно заступљене и многи је виде као одличан узор шта жена може да постигне. 

Прдузетнича држава 

Рад Маријане Мацукато о односу између иновација и правца економског раста има глобални утицај. Quartz види Мацукато као једног од најутицајнијих светских економиста „на мисији да спаси капитализам од себе самог". По Адаму Тузу, тренутно једном од најутицајнијих светских историчара, Маријана Мацукато не тражи ништа мање од потпуног преиспитивања нашег система економских вредности. По Папи Фрањи, Маријана нас тера да се суочимо са дугогодишњим уверењима о томе како заиста функционишу економије.

За њену најутицајнију књигу Предузетничка држава, водећи колумниста Фајненшел тајмса Мартин Волф, каже да нуди „контроверзну тезу, која је основи тачна", и упозорава да би „непризнавање улоге владе у подстицању иновација могла бити највећа претња расту".

The New Republic ју је прогласило једним од „3 најважнија мислиоца о иновацијама", Fast Company је сматра једним од 50 најкреативнијих људи у бизнису, док је према Wiredu она један од 25 лидера који обликују будућност капитализма.

Добитница је бројних међународних признања, укључујући „John von Neumann Award" за 2020, Награду „Madame de Stael" за све европске академије 2019. и Леонтиjефову награду за унапређење граница економске мисли за 2018. Константно је присутна на британским телевизијама, а често и на америчким, попут CNN-а или PBS-а. Колумниста је Фајненшел тајмса и Гардијана, док практично сви водећи медији света узимају њено мишљење као релевантно. Одржала је предавања за популарни ТЕД 2019 и 2020. 

Ауторка је три високо хваљене и утицајне књиге: Предузетничка држава: разоткривање митова о јавном насупрот приватног сектора (2013), Вредност свега: стварање и узимање у глобалној економији (2018) и Економија мисије: "Moonshot" водич за промену капитализма (2021).

Аргумент за преиспитивање улоге владе изнела је у својој књизи Предузетничка држава, после које се убраја међу најутицајније економисте на планети. На тој књизи почела је да ради на након финансијске кризе 2008, када су владе широм Европе почеле да уводе политике штедње у име подстицања иновација - образложење које је она сматрала економски деструктивним. У овој монографији тврди да се велики део приватних иновација у здравству, технологији и другде ослања на истраживања финансирана од стране држава у која приватна предузећа не могу или неће да уложе.

Мацукато посебно указује на улогу америчке владе у финансирању високо-ризичних инвестиција (пре него што се укључи приватни сектор). Поред навођења улагања у биотехнологије и нанотехнологије, потенцира финансирање фармацеутских истраживања која помажу произвођачима лекова, као и удео државе у креирању софистицираних технологија које стоје иза Епловог ајфона и сродних производа. У поглављу о ајфону она описује како су све технологије које га чине „паметним"- интернет, ГПС, екран осетљив на додир и гласовно активирана сири - финансирала влада. Књигу закључује тврдњом да су у свим овим примерима ризици социјализовани док су награде приватизоване, и разматра како произвести „инклузивнији раст".

Вредност свега и Економија мисије

Годеин 2018. Објавила је нову, веому утицајну књигу Вредност свега (за коју тврди да ју је написала јер су се идеје из Предузетничке државе заиста укорениле и довеле до стварних промена политика у много земаља).

У овој књизи она подробно описује како се финансијске компаније понашају као тражитељи ренте уместо да саме стварају вредност, и да законодавство подстиче ту врсту понашања. По њој, проблем није само у томе што су глобалне компаније све више вођене краткорочним приносима и максимизирањем вредности акционара (финанцијализација), већ и у начину на који су финансијске активности усмерене на извлачење вредности награђене у односу на активности усмерене на стварање вредности - што често доводи до уништавања вредности.

Мацукато објашњава да чињеница да су послови медицинских сестара (и болничара) као и возача-достављача међу најниже плаћеним, није ништа друго него последица рачуноводствене дисторзије у економији. Наиме, прорачуни БДП-а рачунају финансијске услуге јер генеришу накнаде иако не стварају ништа ново, али је тешко дати вредност систему јавног здравља или јавног образовања (стога се БДП обрачунава према платама упослених). Мацукато потенцира и опште познату тезу да, иако се америчка економија утростручила од 1980, плате прилагођене инфлацији нису се помериле, осим за 10% најбоље плаћених.

У књизи Економија мисије узима инспирацију из програма „Moonshot" 1960-их, у оквиру кога су успешно координисане активности јавног и приватног сектора су довеле до спуштања човека на Месец те отварања таласа иновација у великом броју области, и позива да се исти ниво смелости и експериментирања примени на највеће проблеме нашег времена.

Наводи да је и пре пандемије 2020. капитализам био у дубокој кризи немајући одговоре на низ проблема, укључујући неједнакост, поделу дигиталних сфера, болести, те еколошку кризу. Кроз читаву монографију она сагледава велике изазове са којима се суочавамо на радикално нов начин, тврдећи да морамо преиспитати капацитете и улогу владе у економији и друштву, а пре свега вратити осећај јавне сврхе. 

Критичари 

Ипак, многима тезе Маријане Мацукато превише звуче као централно планирана индустријска политика, за коју тврди да неће успети јер влада сама по себи није у стању да подстакне иновације. Најоштрији критичар Мацукато, донекле парадоксално, је њен земљак Алберто Мингарди са института „Като", који ју је назвао „највећим светским представником данашњег расипништва".

Овај професор на Универзитету IULM у Милану, историчар политичке мисли, 2015. је објавио критику Предузетничке државе. Он сматра да је су њене тезе „климаве" и да она „не успева да докаже да су посебне владине интервенције које она сматра корисним биле намерно усмерене на постизање конкретног исхода". Када Маријана Мацукато потенцира да су војне инвестиције у технологију имале позитивне ефекте на цивилну економију она тврди да то није само позитивни спиловер, већ су резултат усмерених политика, што Мингарди (чини се успешно) оспорава.

Мацукато пак (индиректно) одговара да се занемарују подаци о подршци влада новим технологијама у ризичним раним фазама, наводећи да су и Стив Џобс и Бил Гејтс сами препознали да раде на унапређењу нечега што већ финансира влада. Она акцтентује улогу Агенције америчке владе за одбрамбене напредне истраживачке пројекте, основане позних 1950-их ради преузимања ризика, чије је истраживање поставило темеље за већину данашње информационе технологије и интернета (с тим повезано, Маријана се пита како објаснити то да су САД трошиле милијарде долара на успостављање ГПС система, који је кључан за тржишни успех УБЕР-а).

Мацукато каже и да није за централно планирање, већ за то да грађани имају користи од инвестиција државе у иновације. Сматра да патенти не смеју бити злоупотребљавани и да нпр. цене лекова морају бити формиране узимајући у обзир јавне инвестиције које су претходиле њиховом патентирању. 

Теорија и пракса

Истраживање Маријане Мацукато се фокусира на однос између финансијских тржишта, иновација и економског раста - на нивоу компанија, индустријских грана и читаве економије. Њен главни допринос је истицање неповезаности између вредности и цене и поновно повезивање теорије и праксе политике кроз рад са владама. Мацукато се противи дуго прихваћеној бинарности „агилног" приватног сектора и „неефикасне" државе. Позивајући се на тржишта и технологије попут интернета, ајфона и чисте енергије - који су у кључним фазама финансирани јавним доларима - она ​​каже да је држава потцењени покретач раста и иновација.

Мацукато од 2014. развија концепт улоге државе у економији (Економија мисије) у „стварању и обликовању нових тржишта" (кроз усмерена приватна и јавна улагања), а не само њиховог коректора. По њој, такво гледиште може омогућити ново разумевање „зелене економије" у напорима за преусмеравање целокупне економије ка еколошки одрживој.

Њени аргументи изгледају једноставни и очигледни, али су у ствари револуционарни у имплицирању сасвим нову улогу влада. Наиме, имплементација Економије мисије могла би довести до тога да моћне владе покрену и координирају сваку фазу иновација за решавање питања од рака до климатских промена (док су могућности приватног сектора за тако нешто ограничене, поред осталог због високог ризика од неисплативости појединачних пројеката).

Тезу неолиберала да смањење јавних буџета подстиче економски раст, она сматра опасном јер је такво (уврежено) економско размишљање произвело погрешне политике. Мацукато оспорава многа начела неокласичне економске теорије која се предаје на већини академских одсека: од претпоставке да силе понуде и потражње воде до тржишне равнотеже, изједначивања цене са вредношћу, те посматрања државе као инвеститора у крајњој нужди (чији је задатак да поправи тржишне аномалије). Она обраћа пажњу и на језик коришћен у економији, односно „дискурзивни оклоп" неолибералне доктрине. Нпр. појам „потроши" уместо „уложи" се, по њој, користи за подривање привлачности државе као динамичног економског актера.

Посебно је важно њено инсистирање на супротности између начина на који се вредност ствара и начина на који се вредност „извлачи" у савременом капитализму. Она јасно потенцира неравнотежу између „колективне" расподеле преузимања ризика у процесу иновација и уске расподеле награда. Док стандардна теорија претпоставља да до стварања вредности долази у бизнису, а да га јавни актери само маргинално помажу, Мацукато тврди да се вредност ствара колективно, укључујући и директним улагањима државних институција.

Из тога проистиче кључно питање: ако се вредност ствара колективно, да ли се она такође може и делити на тај начин. Јасно је да је Маријана Мацукато „померила" дебату о улози владе, потенцирајући да влада може и мора бити део решења (тзв. „инвеститор у крајњој нужди"), као главни актер у покретању раста заснованог на иновацијама.