Вреди сетити се Боба Дилана овога дана, на његов осамдесети рођендан, јер он представља - Америку коју волимо.

Ударац бубња којим почиње Like a rolling stone је попут обавештења којим пилот саопштава члановима посаде да полетање управо почиње. Оно што следи је осећај као када заваљени у седиште осетите да је капетан дао пун гас и да крећете ка десет хиљада метара висине. Диланов глас вас води на путовање за које вам није потребна авио карта.

Музичким листама средином шездесетих доминирају лаке теме. Хитови разглабају о неузвраћеним љубавима. Од Дилана сви очекују да настави са оним по чему је до тада познат, са акустичном борбом против неправде. Уместо тога, Дилан нуди необичну мешавину електричне гитаре, оргуља и циничног описа пропадања и немилости живота. 

How does it feel, how does it feel?
To have on your own, with no direction home
Like a complete unknown, like a rolling stone

Авион ће полетети након четрдесетак секунди, док са Like a rolling stone узлећете преко шест минута. Тако дугачке песме нису снимане те 1965. године. Топ листама доминирају Битлси и Help која једва пребацује стотридесет секунди. Менаџери су младом Дилану саопштили да песму која толико траје нико неће пуштати. На крају, неко ипак јесте. Они који воле да праве ранг листе не пропуштају да је наведу као једну од најважнијих песама двадесетог века. Часопис Rolling Stone добио је име баш по њој. Четири листа папира на којима је Дилан нашкрабао стихове постали су најскупљи папир у историји савремене музике. Не постоји манускрипт који je продат за више новца. 

Oсетио сам потребу да напишем неколико редова поводом осамдесетог рођендана Боба Дилана. Али како? Написати кратку причу о шест деценија стварања? Обмањивати да је могуће направити резиме четрдесет студијских албума? Подсетити на то да његове песме изводи толико других музичара да су издавачи Диланових плоча свог пулена рекламирали слоганом "нико не пева Дилана као Дилан"? Поделити снимке са два београдска концерта? Испричати како сам доживео онај из 2010. и наћи саговорнике који су били на Земунском стадиону 1991? Присетити се чувене изјаве када је пре неколико година нагласио да афроамериканци могу да препознају Кју-клукс-клан, Јевреји нацисте, а Срби усташе? Одговор на питање како обележити Диланов рођендан лежи у томе да исповедимо шта ми заправо имамо да славимо. 

Диланова магија је што он обесмишљава оцене седих глава уважених критичара и самопроглашених представника естетске скупштине. Ретко ко је показао такву незаинтересованост према оценама сопственог дела. Он показује да вреди пратити сопствени пут, куда год он водио. Неспособност да се прилагоди oчекивањима учинила је да посвећеност публике Дилану не престане чак и када проведе деценију правећи албуме за које ни најзагриженији фан не може рећи да су радост за уши. Нико није подигао толико успешних револуција против диктатора укуса:

Ah, you've been with the professors and they've all liked your looks
With great lawyers you have discussed lepers and crooks
You've been through all of F. Scott Fitzgerald's books
You're very well-read, it's well-known
But something is happening here and you don't know what it is
Do you, Mr. Jones?

Како судити човеку који је стиховима:

You don't need a weather man
To know which way the wind blows

инспирисао стварање организације Weather Underground, најважније радикалне леве студентске организације у историји САД? Стихови песме Subterranean Homesick Blues постали су део статута ове групе коју је ФБИ третирао као терористичку. 

Увек је бирао шта ће бити и шта ће постати. Рођен је као Роберт Цимерман. Роберт му се учинило једноставно али недовољно једноставно, па је постао Боб. Волео је велшког песника Дилана Томаса, па је пожелео да узме његово име за своје презиме. Свирао је туђи фолк, да би потом правио сопствени. Покушавао је да постане хришћански проповедник, окретао се јудаизму и враћао Библији. Нестајао је и поново се враћао. Стоички упорно експериментише шест деценија. Вероватно и зато и даље може да направи бриљантне песме, као што је I contain multitudes

All the old queens from all my past lives
I carry four pistols and two large knives
I'm a man of contradictions, I'm a man of many moods
I contain multitudes

Након 1964. године и The Times They Are A-Changin' Дилан је постао херој читавог покрета. Борио се против светог америчког тројства беле коже, протестантизма и богатог порекла. Стихови

Come mothers and fathers
Throughout the land
And don't criticize
What you can't understand
Your sons and your daughters
Are beyond your command

нагнали су побуњену генерацију да позове Дилана да са акустичном гитаром и ангажованим темама преузме вођство над једним покретом. Он никада није престао да пише о обесправљенима који тумарају по сокацима овога света. Средином седамдесетих ће написати чувену песму посвећену неправедно осуђеном афро-америчком боксерском шампиону Рубину "Ураган" Картеру: 

How can the life of such a man
Be in the palm of some fool's hand
To see him obviously framed
Couldn't help but make me feel ashamed to live in a land
Where justice is a game
Now all the criminals in their coats and their ties
Are free to drink martinis and watch the sun rise

У периоду 1965-1966, за четрнаест месеци Боб Дилан издаје три нова албума. Мећутим, баш када су сви очекивали да се Дилан држи само политике, политичких тема је било све мање. Стихови постају све загонетнији и његов глас плеше по танкој линији свакодневног и универзалног. Напушта кратку косу, старе фармерице и радничке кошуље. На себе навлачи необичне јакне и без обзира да ли је дан или ноћ, на њему су најтамније наочаре. На врхунцу популарности доживљава и врхунац притиска да буде нешто што не жели. Наводно се тешко повредио након пада са мотора. Нема баш доказа да се нешто тако догодило, није био ни у једној болници. Снимао је музику али није било турнеје наредних осам година.

Можда је контраинтуитивно да један историчар ово каже, али прича о Дилану није прича о детаљима његовог живота. Зашто говорити о чињеницама из живота човека који у документарном филму Мартина Скорцезеа Rolling Thunder Revue детаљно и нашироко прича о једном камерману, једном концертном промотеру и младој плавој групи девојци. Мали проблем је то што они никада нису постојали. Шпица не нуди никакво појашњење. Гледаоци нису обавештени да то и није баш документарац. Измишљајући детаље, Дилан суптилно поручује да није ни важно шта је тачно било, важна је прича и причање. 

Не треба набрајати награде и успехе, ни Нобелову награду за књижевност, нити било коју другу. Најнедилановскија ствар која постоји јесте славити било кога. Зато не треба ни заборавити да је сам признавао да је многе ствари радио само због новца а и да су многе његове револуционарне песме доцније коришћене у рекламама банака и других корпорација. Наравно, уз надокнаду.

Дилан не представља Америку-светску силу. Раних шездесетих направио је у песми Masters of war јасан отклон од индустрије вечног рата:

You that never done nothin'
But build to destroy
You play with my world
Like it's your little toy
You put a gun in my hand
And you hide from my eyes
And you turn and run farther
When the fast bullets fly

Вреди сетити се Дилана овога дана јер он представља Америку коју волимо. Не државу сталног рата и наметања моралних принципа, већ земљу широког пута која је довољно велика да по њој непрекидно лутате. Земљу која може да удоми људе са свих страна света и да изнедри оне који ће о неправди у њој умети да певају. 

Вреди се сетити Дилана и зато што је беспрекорни познавалац анатомије љубави. И онда када она настаје, када је слатка, када пожуда учини да се осетимо живљим него икада. И онда када буде паклено тешко када дође крај. Због тога, остало нам је много због Дилановог живота. Јер када се Дилану сломи срце, настајала је поезија.

So long honey babe
Where I'm bound, I can't tell
Goodbye is too good a word, babe
So I just say fare thee well
I ain't sayin' you treated me unkind
You could have done better but I don't mind
You just kinda wasted my precious time
But don't think twice, it's all right

Срећан рођендан Бобе.