"Био је вероватно најбољи блуз гитариста кога је Британија икада имала - због нежности и способности да покаже како нечија душа може бити огољена", речено је о Питеру Грину. Умро је прошле године, на данашњи дан.

Брзо је прошло годину дана од када је отишао гитариста сломљене душе, онај чије су руке произвеле толико енергије и емоција да многи домови од његове музике и данас светле.

Донекле заборављен, годинама посвећен омиљеном хобију, пецању, Питер Грин, оснивач групе Флитвуд Мек, у сну је напустио овај свет 25. јула 2020, три месеца пре него што би 29. октобра прославио свој 74. рођендан. 

Звук његовог гибсона

„Стајали смо поред шанка, чекали да почне концерт и разговарали о цени пива... Питер је био у обичној мајици кратких рукава и фармеркама. Пришао нам је Ерик Клептон, у некој гламурозној туници, с прстењем на сваком прсту и натапиране косе. Рекао је Питеру: 'Ако наставиш тако да се облачиш, никада нећеш бити рок звезда!' Питер се само насмешио."

Ова прича Стена Веба, гитаристе Чикен Шека, део је скоро филмског сценарија о бујајућој британској блуз сцени средином шездесетих која је јурила ка свом врхунцу, још увек се опирући комерцијализацији и чувајући срж из кога је настала. Питер Грин се нашао у њеном средишту, да би у кратком периоду створио толико квалитетних дела која у некој замишљеној музичкој галерији, у одељку блуза и рока, сигурно стоје на њеном најзначајнијем зиду. Пар реченица Ендија Пауела из Вишбон Еша то најбоље илуструју: „Питер је вероватно најбољи блуз гитариста кога је Британија икада имала - због нежности и способности да покаже како нечија душа може бити огољена."

Свирајући у сенци светог тријумвирата - Ерик Клептон, Џеф Бек и Џими Пејџ - Питер Грин је поседовао (у техничком смислу) најбоље од свакога од њих, и још мало преко тога. Сигуран у себе излазио је пред публику, а када би укључио свој гибсон у појачало, све около би престало да постоји.

„Био сам у клубу 'Радио' у Белфасту, Грин само што је заменио Клептона у Блузбрејкерсима", описује Гери Мур свој први сусрет с њим. „Стао је испред огромних кутија појачала селмер, за које се у данашње време не може рећи да је нека марка. Испред бине сви су били с прекрштеним рукама на грудима и сумњичавим ставом 'Ајд' сад да те видимо!' А онда, када се укључио и одсвирао прве тонове 'All Your Love', уништио је све испред себе, под се затресао. Био је то најневероватнији тон који сам чуо. Никада у животу нисам чуо тако дебео тон гитаре, нико до тада није толико дубоко сишао и правио такав одјек. Одувао нас је! Био сам у првим редовима, гледао га како свира, прсти су једноставно шетали преко жица. То је било тако елегантно и чисто!"

Постоји прича да је Питер Грин до тог посебног звука дошао случајно, тако што је, покушавајући да имитира Клептона, довратни магнет на златном гибсону лес полу '59 обрнуо наопачке.

Гери Мур је Грину касније посветио цео албум, Blues For Greeny, а потом од њега и купио његову чувену гитару и на њој одсвирао „Parisienne Walkways".

Станица Блузбрејкерси

Гринов пут се укрстио с Клептоновим у још неколико наврата, али најважнији је био онај у „станици" званој Џон Мејлс Блузбрејкерс (John Mayall's Bluesbrakers). Вероватно најважнији скретничар тадашње британске блуз сцене створио је у својој групи чвориште за одабране, место на коме је Клептон зарадио чувени графит „Eric is God!", а Мик Тејлор завршио средњу школу за прелазак у Ролингстоунсе.

Сумња да до тада непознати гитариста бендова Питер Би Лунерс и Шотган Експрес може да замени до тада неприкосновеног Клептона, нестала је онда када је овај октобра 1965. одлучио да напусти Блузбрејкерсе и са групом пријатеља задимљене клубове замени путовањем чувеним хипи магичним аутобусом до сунчаних острва Грчке.

Ипак, први покушај да Грин остане на бини поред Мејла трајао је само колико је Клептону било потребно да се засити уживања под маслинама и онако преплануо поново заузме место које је напустио из тренутног хира. Али следећи сусрет Питера Грина с Џоном Мејлом, јула 1966, произвео је конкретну понуду: „Клептон ће да формира Крим (Cream). Хоћеш ли да дођеш код мене и ухватиш нешто од искуства у блуз групи или ћеш и даље да покушаваш да будеш нови Booker T & the M.G.'s?"

Уз мало оклевања, јер му је Ерик Бардон управо понудио заједничку турнеју по Америци, Питер хитом „Soul Dressing" напушта лагани звук Питер Би Лунерсa и улази у Блузбејкерсе.

Уџбеник блуза

Мајк Вернон, продуцент свих значајнијих Гринових ствари и оснивач чувене дискографске куће „Blue Horizon", касније ће се сећати првог сусрета с Грином, на снимању другог студијског албума Бузбрејкерса A Hard Road:

„Нисам знао за њега. Намештали смо у студију опрему да снимимо нов материјал Блузбрејкерса када се појавио Мејл са Питером. Питао сам Мејла: ‘Где је Клептон?' Одговорио ми је: ‘Он није више с нама, али не брини, добили смо бољег.' 'Бољег од Клептона?!' Џон је одговорио: ‘Можда није бољи сада, али за пар година биће најбољи!' Онда ми је представио Питера. Када смо га питали где хоће да поставимо појачало, рекао је: ‘Где год, само хоћу да видим како мембрана дише'. То је сан сваког инжењера и продуцента! Рекао ми је после да му је то било тек други пут да снима у студију. Одмах сам приметио да нико од тадашњих гитариста није постизао такав продужени тон вибратом леве руке."

Чувени албум A Hard Road, уџбеник многим музичарима, објављен фебруара 1967, оставио је у сенци композицију „Out of Reach", која није уврштена на албум већ је изашла као Б-страна сингла „Sitting In The Rain", и која представља камен-темељац будућег Флитвуд Мека.

Базична блуз мелодија коју је Грин написао и отпевао својим сомотским гласом, са атмосфером осмомилиметарског филма и с хипнотично дубоким гитарским тоном, дуго је остала ‘иза ћошка', иако је сигурно у врху најбољих Гринових нумера. Тек у овом веку уврштена је у допуњена издања албума A Hard Road. Њен значај је и у томе што је Грин, уз потврду јединственог стила свирања гитаре, преко ноћи израстао и као певач и композитор. Без обзира на много познатије песме са албума Блузбрејкерса, од насловне „A Hard Road", прекоSupernatural", „You Don't Love Me" и бисерно одсвиране „Jenny" до „So Many Roads" (неки мисле да је Грин ту одсвирао свој најбољи соло), уз чињеницу да ју је сам написао, "Out of Reach" је врхунац Гринове сарадње са Џоном Мејлом.

Ускоро је у „Мелоди мејкеру" изашао чланак о „Седам величанствених " гитарских хероја: Клептону, Хендриксу, Беку, Пејџу, Винвуду и Грину - најновијем, најчвршћем и најопакијем међу њима!

Блуз пијаниста Еди Бојд поклонио му се као великом блузеру речима: „Питер је црнац, само изврнут од споља ка унутра!" Тада је и графит „Eric is God!"  промењен у „God Is Green!"

Када је увидео да Џон Мејл иде у надолазећу струју џеза, одлучио је да га напусти. На темељу песме „Out of Reach" настаје Флитвуд Мек. Којим правцем бенд треба да крене, није имао сумњу. Гринов биограф Мартин Келминс наводи речи којима је Питер описао тадашњу блуз сцену: „Имамо милион група које праве спрдњу од блуза, милион гитариста свира све брже и кажу да је то блуз. Нисам желео да се с том музиком зафркавам, ваљда сам био посесиван. За мене, када је ствар спора то је блуз, ако је брза то је рок! "

Који би то главни гитариста и оснивач дао име својој групи по двојици чланова ритам секције, бубњару Мику Флитвуду и басисти Џону Меквију с надимком Мек? На његово инсистирање је из првобитног назива групе - Peter Green's Fleetwood Mac - после првог албума избачено његово име. Касније је Грин објаснио: „Мислио сам, ионако ћу их у једном тренутку напустити па би било добро да и они имају своју групу."

Комплетирање поставе завршено је са још двојицом гитариста, Џеремијем Спенсером и Денијем Кирвејном. Када је Џереми питао Питера како му се чини његово свирање, одговорио му је: „Ти си једини поред Џимија Хендрикса који може да ми измами осмех."

„Њега слава није интересовала", описивала га је Кристина Мекви, клавијатуриста и певачица из друге поставе Флитвуд Мека. „Био је исти на сцени и ван ње. Имао је уврнут смисао за хумор. Увек с осмехом на лицу, ниси могао да се не смејеш његовим безобразним шалама."

Сва пажња га је бунила и узнемиравала: „Зашто се одједном сада сви интересују за мене када сам пре само неколико година био месар за кога нико није марио", питао се Питер Грин који је непосредно пред почетак музичке каријере заиста радио у месари. „Сав тај аплауз, само зато што свирам гитару?" 

Три плоче и слава

Између 1967. и 1970. с Флитвуд Меком Питер Грин снима три албума.

Први албум, једноставно назван по групи, чисте блуз оријентације, извукао је, поред осталог, и екстракт блуза у песми „The World Keep On Turning". Само Грин и акустична гитара, камен и со, огољена емоција. Одсвирана у стилу „мање је више", једноставним акордима, без фразирања, посебних аранжмана и продукцијских ефеката, ова песма се сматрала обрадом Роберта Џонсона.

„Знао шта хоће да постигне ", прича Вернон. „Његова сола нису била написана, није их имао глави ноту по ноту. Некада је имао само тему и градио је око ње, а онда у зависности који га је осећај у том тренутку понео, настављао би даље. Блуз музичар ствара другачије, он не копира из књиге. Одатле све почиње. Тако је и са његовим свирањем усне хармонике на 'No Place To Go' Хаулин Вулфа... Прав тон, помало подсећа на Волтера Хортона... Он је био јединствен таленат јер није компликовао..." Уз додатак да Питер никада није користио педале.

Слава и пажња не само блуз публике дошла је са „Black Magic Woman" (иако је већи комад славе узео Сантана), инструменталом „Albatross" и песмом „Need Your Love So Bad", обрадом Литл Вилија Џона из 1955, најкомплекснијом од свих, брижљиво аранжираном, са гудачима, објављеном у верзијама од 3 и 6 минута.  

Други албум, Mr. Wonderful, намерен да постане још блузерскији и  снимљен уживо с микрофонима испред појачала, на неки начин је сам себе придавио одређеним клишеима Елмора Џејмса. Чак четири ствари са плоче су почињале сличним рифом. Ипак, песме „Love That Burns" и „Trying So Hard To Forget" биле су довољне да се емоција не уруши, већ се прелије у експеримент последњег албума Флитвуд Мека са Питером Грином - ремек-дело Than Play On, названо по стиху из Шекспирове  Дванаесте ноћи: „Ако музика љубав храни, онда настави да свираш."

Изразито мрачан, депресиван, албум Than Play On дошао је на изненађујуће 5. место најпродаванијих плоча у Великој Британији.

Осим заокрета у музици, на овом албуму први пут су променили начин снимања - наснимавање помоћу вишеканалних магнетофона им је дало дебљи звук и жустрину. Охрабрени утицајем Грејтфул Деда смело су ушли и у експеримент с импровизацијама - Грин је сам проводио сате у студију свирајући све инструменте док је остатак групе у оближњем пабу чекао. После једне од сесија, техничар из студија је одсвирао део Мику. Кад га је овај питао: „Шта је то?", овај му је одговорио: „Ствар са ваше нове плоче!"

Дени Кирвејн је преузео поприличан удео у компоновању албума Than Play On (скоро половина нумера је његова), померајући Флитвуд Мек ка року с примесама психоделије. Инструментал „Albatross", који није нашао место на албуму већ је изашао на синглу, и који је био потпуна супротност свему што су до тада радили, извукао је Флитвуд Мек и пред ширу публику. За сетно-лагани дуел гитара Питер Грин одаје заслугу Кирејну: „Да није било њега, 'Albatross' не би никада био број 1 на топ-листама!"

Ка психоделији 

Померање из чистог блуза ка хард-рок-блуз-психоделији је било и под утицајем тада врло живе америчке сцене. Дуге турнеје на америчким турнејама уз сапутнике као што су Грејтфул Дед, имале су двојак утицај на Грина, ментални и музички. Други је очит на Then Play On, али онај први, ментални, потпомогнут Џеријем Гарсијом из Грејтфул Деда с којим је волео да размењује сола на гитари али и опијате, одвео га је на један други пут од кога се, на жалост, више никада неће опоравити.

На турнеји по Калифорнији, Грина су упознали са Оугустусом Оусли Стенлијем III, главним произвођачем ЛСД-а и снабдевачем групе Грејтфул Дед и Кена Кесија, антихероја књиге Тома Вулфа The Electric Kool-Aid Acid Test. Оусли је тада био централна тачка музичко-уметничког света Сан Франциска и магнет за већину музичара из Британије. Као највећа заслуга му се приписује настанак концептуалног Sergaent Pepper's албума, инспирисаног његовим услугама.

О готово плачућој песми „Closing My Eyes" са албума Than Play On, Грин је касније причао: „Та песма је написана у време када сам имао огромну веру у Исуса. Осећао сам да ходам и причам са Богом. Поредио сам себе са Исусом, бунило ме је то што је моја коса била тамнија од његове али сам утеху нашао у фотографијама када сам био беба. Ту се виде наранџасти преливи на мојим коврџама. Хтео сам да кажем људима нешто о томе, али су ми они окренули леђа и покушали да угасе моје снове. Написао сам је пошто су сломили моју веру!"

Нумера „Before The Beginning", којом се албум Than Play On завршава, издељене је мелодије, подвучене драматичним тимпанима и стиховима из понора: „Морам да нађем место где могу да певам своје речи / да ли ико тамо слуша моју песму." Ту је и чикашка „Show-Biz Blues" и бучна, од публике на концертима омиљена „Ratlle Snake Shake", прото-метал ода мастурбацији, настала , како је сам Питер на једном концерту изјавио, као последица вишемесечне апстиненције.

Деветоминутна нумера „Oh Well (Part 1&2)" тек накнадно је уврштена на америчко издање албума. Од ње су на радију, због дужине и необичне структуре  - промене из динамичног првог дела у спору латино-драму у другом - пуштали само први део, иако је Питер волео више други, који звучи тако као да га је негде на југу Аргентине писао заједно са Енијом Мориконеом за сцену пред финални револверашки обрачун.

Џон Мекви сматра да је „Oh Well" последица Питеровог истраживања Стравинског и инспирације енглеским композитором Воном Вилијамсом и његовом композицијом „Lark Ascending". Чак ни Мек и Џон нису веровали у „Oh Well". Кладили су се у 5 фунти да неће ни ући на топ листе.

ЛСД санфранцискоитис

Блуз покрет је крајем шездесетих имплодирао. Неподесан за комерцијализацију, неприкладан за стадионе, блуз је, као и џез, постао алтернативни жанр, резерват у најезди психоделије, хард рока и хеви метала. Дискографска кућа „Reprise Records", за коју је Флитвуд Мек снимио Than Play On, као да није знала како да групу промовише. Концерте су већином држали са двоструким програмом. Први је чинио материјал са плоча, док су у другом делу свирали већином обраде рока педесетих, где је ствар у своје руке преузимао Џереми.

А Питер Грин је постајао све нестабилнији. Уз обиље у то време легалног ЛСД-а заразио се ‘санфранцискоитисом', како се тада говорило. Како је група постајала све популарнија - предгрупе Флитвуд Меку на „Бат Блуз Фестивалу" 1969. били су Џон Мејл, Тен Јирс, Лед Цепелин и Чикен Шак - Питер је постајао све жеднији стимуланса.

О томе говори догађај у Минхену, који је додао још мало барута на његову већ запаљену душу. О њему је Питер Грин сведочио:

„Сачекали су нас на аеродрому једна лепа девојка и неки младић, били су у бундама, и одвели су нас у неки замак. Узео сам ЛСД и свирао гитару. Било је то другачије од онога што сам до тада радио и веома ми се допало. Све је снимљено, то ми је једна од омиљених трака - ЛСД трака. Био сам на крају толико уморан да сам само желео да спавам како бих се одморио за сутрашњи концерт. Нека девојка ми је помогла да легнем на голи душек. Лежао сам тако на њему и мислио како сам направљен од кристала. После сам поново узео ЛСД, мало свирао а онда почео да размишљам о свему; толико сам брзо размишљао да сам на крају остао без мисли..."

После једног другог „трипа" имао је сан који је испричао у интервјуу за магазин „Moџo": „Сањао сам да сам мртав, нисам могао да се померим. А онда сам се изборио да се вратим у своје тело. Пробудио сам се, била је тама, а ја сам почео да пишем песму 'Green Manalishi'. То је песма о новцу, green manalishi је новац"

Слободни пад

Сингл „The Green Manalishi (With the Two Prong Crown)", објављен у мају 1970, био је и последњи сингл који је Питер Грин снимио с Флитвуд Меком. У насловној песми бол је преточен у комбинацију хеви-метал рифова и позоришне драматургије једног Фантома из опере, с повременим психоделичним искакањем.

Почео је да преиспитује свој однос према материјалном. Уместо новог ролс-ројса, купио је половног јагуара за 700 фунти, а кажу да је једном чак јурио свог менаџера пушком јер је овај покушао да му уручи чек на 30.000 фунти, што га је силно разбеснело. Мало је рећи да се новац слаповима обрушавао на целу групу. Као спас за душу, Грину се чинило да је најбоље да све паре поклоне у добротворне сврхе и у фондове црних музичара, јер је сматрао да све што је постигао дугује њима. После кратке расправе, остатак групе је ту идеју глатко одбио.

Добровољном слободном паду из музичке елите с убеђењем да не постоји цена за блуз, допринело је и разочарање у Би-Би Кинга. Када му овај током заједничке турнеје није дозволио да у аутобусу седи поред њега, изјавио је: „Претворио је блуз у шоу-бизнис, његова музика не води нигде." Ипак није одолео да на једном од последњих наступа са Флитвуд Меком у Њу Орлеансу одсвира обраду његове „ I've Got A Mind To Give Up Living", уз фантастично-бесконачни соло, за многе један од најбољих које је уживо одсвирао.

Последњи наступ с Флитвуд Меком имао је 20. маја 1970, а онда је саопштио да напушта групу.

„Све се нагло завршило", присећао се Џереми Спенсер. „Клиф, менаџер, замолио ме је да покушам да га убедим да још остане са нама... Били смо у Питеровој хотелској соби, сви смо гледали у под. Схватио сам шта жели да уради, ништа нисам покушао...."

Питерова идеја о Флитвуд Меку као групи лутајућих Цигана који живе само за музику, распала се. Разочарање се претворило у борбу са демонима. Она није престајала до последњег тренутка па тако ни он често није био присутан у свом телу, с потиснутом свешћу о ономе шта је пружио музици и цену коју је за то платио.

У једном каснијем интервјуу рекао је да га је толико болело док свира блуз да то више ни физички није могао да поднесе. И сагорео је.

Започео је његов пад у провалију. Дијагностификована му је шизофренија и уследила је борба по менталним установама са суровим електро-шок третманима из којих га је избавио његов брат Лени. Потпуно се запустио, променио је неколико занимања, кратко време је радио и као гробар. Музика коју писао више се качила на стару славу него на квалитет, једном су га нашли у башти како гитаром покушава да комуницира са птицама и цврчцима. У покушају да га врати свирању Марк Болан му је поклонио гитару коју ју је Питер убрзо изгубио. Нашли су је касније у гепеку аутомобила. Почео је да распродаје ствари. На ред је дошла и чувена грини, коју је од њега купио Гери Мур.

Судбина гитаре

Али пре него што је славна гитара дошла у Геријеве руке, умало да постане власништво Сноуија Вајта, гитаристе Тин Лизија: „Питер ми је тражио за њу 100 фунти. Погледао сам га, мало размислио и закључио да ако је купим, то ће и даље бити његова гитара а не моја. Помислио сам да ће једног дана поново пожелети да свира на њој и рекао му да је не продаје. Или, ако хоће, могу да је ставим код мене на таван и да је чувам колико год он буде хтео. На крају, ипак ју је продао Герију, како се прича, за 300 фунти..."

Међутим, као и његов идол, и Мур је након неког времена упао у проблеме и због дугова је продао гитару - кажу за 1,2 милиона долара - једној музичкој компанији која ју је касније препродала преко свог вебсајта за, прича се, око 2 милиона долара. Гринова гитара сматра се једном од три најскупље у историји.

Мењајући власнике још неколико пута, гитара је на крају дошла у руке Кирка Хемета, гитаристе Металике и великог Питеровог поштоваоца. „Био сам у једном лондонском хотелу када је са гитаром и малим маршал појачалом дошао мој снабдевач гитарама и понудио ми је", причао је Хемет. „Имала је фантастичан звук и одмах сам приметио ‘превару' са магнетима (неки шрафови нису били на свом месту), тек тада схвативши зашто звучи као стратокастер прикључен на 100 вати маршал торња! Нисам је одмах купио. Послао сам поруку Џимију Пејџу који ме је убедио да не оклевам!" Цена коју је платио за гитару, била је ипак, како он каже, мања од тражених два милиона долара.

Киркова прича иде даље. Он описује посету свом идолу јануара 2020, организовану уз помоћ Гриновог тада јединог блиског пиријатеља. Када је пред њим из футроле извадио тек купљену гитару и поносно му је показао, добио је кратак одговор: „То није моја гитара!" Не мању збуњеност осетио је после заједничког слушања Киркове обраде песме „Man of The World" с Миком Флитвудом на бубњевима. „Мало је тапкао ногом док смо слушали, направио неколико гитарских покрета у стилу свирања сола на ваздушној гитари, и када се ствар завршила, питао је нешто о времену. Без икаквог коментара о обради"

Касније му је Марк, Питеров пријатељ, протумачио тај говор тела као одобравање, а да гитару није препознао јер се временом излизао црвени премаз на њој. Наравно да је то био племенит начин да се замагли чињеница да онај Питер Грин није с нама још од почетка седамдесетих. „Узео сам ЛСД и још се нисам вратио", изјавио је у последњем интервјуу који је дао за новине априла 2012.

Избледела ватра

Албуми Питера Грина настали после Флитвуд Мека као кроз паус папир приказују замућене, нејасне обрисе најбољег блуза шездесетих, уз неке солидне моменте као што је албум In The Skies из 1979, са инструменталом „Slabo Day" и песмом „Fool No More", обрадом композиције коју је написао крајем шездесетих.

Али музика која је некада настајала из болних емоција и жеље да побегне од себе, постала је сентиментална и без ватре. Музика за коју је живео с годинама постала је хоби а главна преокупација пецање и повремене свирке с пратећим групама посвећене року педесетих.

У то смо могли да се уверимо и овде, у Београду, на два концерта која је одржао. Видети га са гитаром, како излази на бину носећи славу најбољег из златног доба музике, да би првобитно усхићење током концерта спласло. Кажу да на концерту у хали „Пионир", маја 1983, можда он није ни свирао гитару, већ нека замена иза завесе. Онај други концерт, у Центру „Сава" јула 1998, више је приличио неком tribute tо наступу. У тим тренуцима тешко се могао реконструисати пут уназад до реченице Би-Би Кинга: „Питер је једини гитариста чији звук ми низ кичму тера хладан зној!"

Последњи омаж

Са готово суровом случајношћу, неколико месеци пред његову смрт Мик Флитвуд је, уз помоћ многих који су осетили потребу да подсете да је један од највећих још увек међу нама, Питеру Грину у част организовао концерт у лондонском „Паладијуму". Пријатељ с којим се Грин највише виђао између пецарошких похода, Берни Мерсдин, гитариста Вајтснејка, питао га је: „Да ли си свестан колико си ти значајан?" Питер је на то само слегнуо раменима као да му је непријатно, па га је, да би скренуо причу, одвео до нове колекције штапова за пецање. На питање да ли хоће да оде на тај концерт, мало се замислио, па је питао да ли могу да му обезбеде ложу из које би то он могао све из прикрајка да посматра. Када му је одговорено да је то могуће, рекао је: „Не, хајде ипак да попијемо један чај овде код мене?"

Осим Флитвуда, да подсете на човека без чијег постојања би многи од њих имали рупу у каријери а неки од њих не би је уопште имали, на концерту посвећеном Питеру Грину су били Кристина Мекви, Џон Мејл, Џереми Спенсер, Кирк Хемет, Пит Таунсенд, Нил Фин, Бил Вајмен, Зак Старки, Стив Тајлер, Дејвид Гилмор, Били Гибонс и на крају, један од најмлађих, Ноел Галагер, који је све сумирајући рекао: „Уз поштовање према свим осталим британским блуз уметницима, Питер је тај, тачка!"