Пре осамнаест година у истанбулском полуфиналу Евросонга песма Жељка Јоксимовићева "Лане моје" била је на првом месту, али је у финалу изгубила од другопласираног полуфиналисте. Нема доказа, али не би чудило да је „тактичко гласање" неком интерном комбинацијом спречило победу песме земље која се тада, под тим именом, први пут појавила на Евровизији, и то носећи за собом и донедавни статус међународног изопштеника. Победила је Руслана и тиме постала најпопуларнија украјинска поп звезда у Европи.

Некада смо све украјинске поп производе сматрали руским, односно совјетским - то је било „исто": Блохин и Шевченко, Динамо из Кијева и Динамо из Москве... 

Тренутак кад су многи схватили да су то стварно две земље - Русија и Украјина - догодио се тек десетак година после распада СССР-а, кад се на Евровизији појавила једна певачица која је испред носа однела победу Жељку Јоксимовићу. На тој разлици, она ће направити каријеру.

Ових дана, Русија је избачена са такмичења за Евросонг, а Руслана, највећа украјинска поп звезда, поводом рата у њеној земљи објавила је и следећу поруку: Поводом актуелног рата у њеној земљи, међу порукама којима се огласила је и следећа: „Као амбасадор своје државе, као победница Евровизије, обраћам се у име читавог свог народа. Тражимо од председника Џоа Бајдена и генералног секретара НАТО-а господина Јенса Столтенберга да заштите наше небо. Украјинска војска ће штитити Европу ако ви заштитите нас. Донесите одлуку због сигурности целог света. Ми Украјинци никад нећемо одустати. Сви смо у опасности, не само Украјинци. Знате ли шта то значи? Ја не разумем зашто нас руска и белоруска војска напада? Морате схватити да је Путин врло опасан терориста за све људе на свету. Реагујте пре него што буде касно... Желите ли Чернобиљ 2?" 

Једна безазлена Евровизија у једној другачијој Европи

Такмичење за Песму Евровизије 2003. године одржано је у Риги, у Латвији. Победила је, први пут у историји фестивала, Турска, с песмом, иронично, на енглеском - „Everyway that I can" - „Како год могу". Написао ју је Демир Демиркан, иначе хеви метал гитариста (и то из најжешћег поджанра, такозваног „треш метала"), а продуцирао је Озан Чолакоглу, академски музичар образован на „америчкој џез Сорбони", универзитету Беркли и сарадник највеће турске поп-звезде Таркана. Његове je чак две песме деведесетих обрадила Јелена Карлеуша и с њима имала хитове у турбо-фолк ери: „Şıkıdım" је постало „Зовем се Јелена Јелена", а још успешнију „Şımarık", касније интернационалну „Kiss kiss", Карлеуша је извела као „Жене воле дијаманте". Није безвезе (западно) Забрањено пушење у својој песми „Халид мјесто Халида" прецизно подбадало: „То нису чиста посла, ту се турске пјесме хапају...".

Прву турску евровизијску победу донела је Сертаб Еренер, класично образована оперска певачица и бивши бек-вокал највеће турске женске певачке ведете Сезен Аксу. Исте оне Сезен Аксу чији ће међународно најуспешнији албум продуцирати Горан Бреговић и дати јој своје најпознатије песме да их она преведе и отпева на турском. 

Једна од њих била је „Hidrellez", од речи која се појављује и у варијанти „Hidirellez" и „Hiderles", што је сложеница од имена Хидер и Илијаз и означава дан кад су се на земљи сусрела ова два исламска профета, празник који пада 6. маја сваке године и на који се по народном календару слави и почетак пролећа. Звучало је познато. И заиста, довољно је било чути прва четири тона песме да схватимо да смо добили и „Ђурђевдан" на турском. И кроз њу реч која се вратила кући - „Hidrellez" - „Hiderles" - „Едерлези".

Рефрен пак турске победничке песме Евровизије 2003. ишао је: „Every way that I can, I'll cry, I'll die, make you mine again" - „Како год могу, плакаћу, умрећу, све да те учиним опет својим". 

У Стамболу, на Босфору

Турска је иначе, као што се средовечни и старији сећају, слабо пролазила на европском такмичењу; било је и година кад би им се неке чак не лоше песме враћале кући с нула бодова. На Евровизији ретко шта с гласањем жирија иде лако и случајно, одвајкада, а нарочито након уједињења Европе и прикључивања земаља бившег Источног блока, које раније на овом такмичењу нису учествовале.

Већ је постало опште место да збир гласова, поготово најмоћнијих и највећих западних земаља-учесница, најчешће нема везе с музиком, него бодови и подршка, свесно и несвесно, шаљу разне културне и идеолошке поруке. Отуд је победа Турске 2003. делом била и прећутна „порука" потврде припадања тада уједињеној Европи, нарочито после деведесетих година, али и потребе за јединством након америчког 11. септембра.

Песма Евровизије селила се дакле први пут у Турску, у Стамбол, да се тамо одржи идуће, 2004. године. Очекивало се да ће Турска учинити све да приредба буде посебна. До тога је било стало и домаћину и организатору ЕБУ, Европској радио-дифузијској унији која дужи фестивал, и то не само не из оних на први поглед видљивих и очитих разлога. 

Ако је неком још требао доказ да Евровизија, која је одавно постала део популарне културе Европе, више није само фестивал лаке песме с веома ретко високим квалитетом музике и с хипертрофијом очекиваног, углавном симпатичног кича, у Истанбулу је потврђена и једна друга, неестрадна и раније мање видљива разина.

Између осталог, представљен је тако и нов лого где је слово V у речи Eurovision стилизовано у облику срца у коме се налазила застава државе домаћина. Гесло такмичења било је „Under The Same Sky" - „Под истим небом", а организација фестивала објаснила је да се залаже „за уједињену Европу и Турску као део такве Европе".

Тактичко гласање

Прва Евровизија на Босфору те године имала је, поред свега осталог, и четири дебитанта, четири нове земље-учеснице, од којих су једну, парадоксално, чиниле две земље, а од те две, још компликованије, била је присутна само једна: наиме, те 2004. године је први пут наступила и Државна заједница Србија и Црна Гора, заједница сa овим и оваквим називом који се формалнологички и језички једва даде изговорити без сарказма.

Но најважније је било друго: први пут након распада заједничке земље, и као последња од некадашњих југословенских република, на Евровизију је дошла Србија. Представљао ју је тада још увек не нарочито познат Жељко Јоксимовић.

Необичан је био тај наступ, имао је неку чудну драматичност, нешто што се већ тада наслућивало „у ваздуху", између редова, а не из касније и данашње накнадне перспективе.  Овој ридикулозној музичкој смотри која дуго већ није имала музике која би била више од клишеја и потрошених општих места једног уморног жанра и уморне културе, фестивалу посусталом од „кемповског" и иронијског, и једнако тако идеолошког багажа, овај наступ је давао неку посебну тежину.

Фестивал је од деведесетих година код доброг дела публике садржавао и обавезни, постмодерни иронијски „миг" да се представа гледа са свешћу да се гледа кич. И везано уз то, фестивал су због његовога шљаштећег, прешминканог, шареног „кемп" елемента пригрлили и почели да промовишу и представници такозваних сексуалних мањина.

У истом периоду, укључивањем бивших земаља Источног блока настао је готово одмах и специфичан „рат другим средствима" око тактичког гласања за комшије у земљама где је присутна јака етничка заједница или мањина из суседних новонасталих независних држава. Било је чак и гласања у којима политички завађене нације на истоку једна другој дају највећи број бодова, што на Западу никад нису успели да разумеју. Све дакле осим музике (ионако упитне вредности).

Лане моје

У читаву ту циничну постблоковску, постмодерну, обезглављену папазјанију Жељко Јоксимовић донео је њену супротност - донео је озбиљну песму. Тим из Београда приступио је свему озбиљно и без подсмеха, с чудном енергијом у којој је била доза извесне самоважности и гордости уз децентно прикривену повређеност.

Песма коју су донели певач и земља није се ослањала на нов трик као код многих - песма није била иронична, није била штос, ни карикатура. Друго, није користила рецентну промену пропозиција по којима се од деведесетих могло певати и на енглеском (најчешће комичног изговора).

Певало се на српском, једноставним а поетичним, лирским речима. Песма није била ни имитација западних поп-жанрова, иако је долазила од представника из некадашње земље која је једина међу словенским имала развијену поп-културу и озбиљно познавање тог жанра. И најважније, песма је у себи имала елементе музичког фолклора, тон овдашње традиције, властиту боју и мирис.

Треба видети поново тај наступ данас. Уводни звук кавала, балканске народне фруле, био је сигнал публици у Стамболу да ће то бити песма која долази - с Балкана. Пре него што је кренуо ритмички „loop" и кад су се укључили остали музичари, трен пре него Јоксимовић излази на сцену, публика је хукнула у искреном и топлом, громогласном аплаузу.

Треба онда пратити даље, ослушнути извођење, кад солиста запева ту лепу мелодију чути музику необичне динамике, пригушену и без накарадних гести. Све то усред бомбастичних „што више - то боље" песмуљака прављених тако гласно као да су за дискотеке (у које неће доћи), или карикатуралних гранд балада које се напињу из свих сила да донесу емоцију које у песми нема, на фестивалу који већ дуго нема ниједну озбиљну емоцију и намеру, а да то и не зна, као што не зна ни зашто је више нема. Ова песма, напротив, имала је самопоуздање.

Маштовито, вокално и инструментално паметно аранжирана, с гудачким пасажом сљубљеним с народним инструментима сазом и кавалом и са својим трилерима у незападним интервалима, песма је крећући из дура стављала (нарочито западно) уво на погрешну ногу и мењајући неочекивано и брзо властиту атмосферу и динамику расла до химничног али молског рефрена, дижући се према кулминацији.

Већ након тог првог рефрена, кад је кренуо виолински соло, песма је добила овације на отвореној сцени, а након драматичног финала и последњег тона и експлозију искреног одобравања из публике. И традиционално саркастични, чувени Би-би-сијев водитељ и коментатор Евровизије Тери Воган, биран да деценијама ритуално исмева такмичаре, уздржано и без трунка ироније промрмљао је: „Ово је добра песма".

Било је јасно да је децентни, фолклором окупан и поносит деби из необичне државне заједнице материјал за победника. Није било тако. Али замало јесте.

Другачији хит

Та узбудљива песма „Лане моје" није се обраћала само Европи. Њен ефекат, тренутни, на територији који је некад био јединствен одјекнуо је као ништа пре.

И потписник овога памти како је Загреб те ноћи горео од узбуђења и неког непојамног ероса кад се кроз градску ноћ са свих страна у исти час кроз прозоре чула та песма, и како је дан касније већ сваки кафић, сваки клуб, сваки клупски бенд и оркестар изводио „Лане моје", по неколико пута на вече, и како је публика на њу реаговала сваки пут - на песму која је ушла где ниједна из Србије дотад није могла. „Лане моје", из земље која је била непријатељ до прекјуче, била је прва песма која је постала дозвољена и ушла у мејнстрим нове, тада тек тринаест година старе државе.

А тако је било свуда од Љубљане до Скопља. Са Сарајевом ће се композитор две године касније у Атини удружити и још лепшом песмом опет замало победити и утрети стазу за следећу годину, кад ће Марија Шерифовић напокон тријумфовати. Ако је истина оно што кажу да је покојни Тоше Проески први певач који је поново спојио бившу земљу, „Лане моје" је била прва песма која је то учинила.

У полуфиналу је Јоксимовићева песма била заправо на првом месту, али је у финалу изгубила од другопласираног полуфиналисте. Нема доказа, али не би чудило да је оно раније поменуто ноторно „тактичко гласање" неком интерном комбинацијом спречило победу песме земље која се први пут појављује на Евровизији а, кључно, за собом тада још носи тапију „свега онога" из деведесетих, непоменуту тежину и донедавни статус међународног парије и изопштеника.   

Дивљи плесови

Победник те године у Стамболу била је песма из земље која се и сама тек други пут појавила на фестивалу, из државе једва деценију старије од чудне заједнице из које је дошао морални победник Евровизије.

Ова песма је користила „цаку" с текстом у првом делу отпеваном на енглеском (и такође de rigueur с криминалним акцентом и изговором), док у другој строфи прелази на матерњи украјински. Звала се „Wild Dances", а отпевала ју је и, што је реткост, сама написала њена интерпретаторка - Руслана, представљена тако, без презимена, као Мадона или Нена.

Руслана, дакле, певачица и музичарка из Украјине. Да, стварно музичарка: Руслана Стјепанивна Лижичко, испоставиће се, диригент је и концертни пијаниста с дипломом лавовске музичке академије. Из њене појаве то се никад не би погодило: певачица „амазонка" која ђипа на сцени у стилизованом кожном ратничком костиму, окићеном крзном, нитнама и металом, са имиџом Ксене ратнице из смешне, квазимитолошке, криптолезбејске холивудске серије из деведесетих. 

Или је можда ипак било логично: ако је неписано правило фестивала постало оно наопако „постмодерно" осећање - „ако је лоше добро, онда је најлошије најбоље", могуће да је Руслана у борби и жељи за успехом пристала на ту изврнуту конвенцију. И добро је ту карту одиграла, иако на кладионицама пре фестивала није била фаворит.  

Њена песма је била највећим делом од оних из „касноевровизијског стила", с много плесног бацакања и синхронизованог тима играча на сцени, а с мање музике. Сонг је додуше направљен врло ефектно, базиран на једној мелодијској реченици, хардрокерским ферматама и рифу скоро хевиметалском, али је у далекој даљини, у вокализи и рефрену, имао можда и неки далеки словенски и народни ехо. Деловало је све то прилично зихерашки.

Међутим, у модулацији пред крај засвирало је одједном у позадини нешто у контрамелодији, у тону и боји каквих нема тамо одакле је певачица - две фразе трубачког оркестра. Зазвучало је то као нешто одавде, с нашег југа, као чочек. Откуд то ту?

A la Serba

Прва мисао која се јавила била је, уз осмех препознавања, да то мора да је била резултанта, укупност сила деловања и учинак ефекта који има своје име. А то име је Горан Бреговић.

Због њега и његове филмске музике, а онда и неуморног свирања свуда, „трубачи" су ушли у музичарско „колективно несвесно" по Европи и свету. То је тон, мелодија и ритам који трајно узбуђују и импонирају музичарима као што импонирају све ствари које се тешко имитирају, а још теже уверљиво свирају.

У том малом пасажу „A la Serba" који је Руслана укључила у своју песму можда је било управо то. А можда и друго, такође недоказиво: поздрав и знак поштовања месту одакле је тај звук дошао, из земље која се те године први пут такмичи и, излазећи из дуге изолације, одмах показује шта је у стању.

Показала је и још нешто чудно - за нас, не за свет: уместо потрошености и умора, што би се очекивало, овде као да су се напротив таложиле инспирације и само чекале да изађу, у тачној мери колика је била и фрустрација због дуготрајне затворености и ограничења. И кад је дошла прилика да се изађе, бљеснуо је тамни, јединствени таленат који се зове култура, њена осавремењена традиција и - не може другачије да се каже - нека врста посебне интелигенције која иде изнад личног, бистрине која се видела и чула кроз музику изведену на месту и у контексту тада готово недостојнима.

Да ли је у трубачком цитату било намере или не, то се не зна, али Русланина хипотетичка посвета не само што је победила те године, него је, за разлику од највећег броја победничких фестивалских песама од деведесетих наовамо, тај њен полукомични али узбудљиви „Wild Dances" - или „Дикі Танці" у украјинском оригиналу - изборила статус bona fide европског хита, од Турске и Грчке па све до Скандинавије.

Плоча с „Дивљим плесовима" била је златна у Белгији, Шведској, Грчкој, Чешкој, Словачкој - и Русији. Руслана ће постати апсолутно највећа естрадна звезда у својој земљи, непревазиђена по продаји плоча и комерцијалном успеху. С тридесет две године, њено лице било је на украјинској државној поштанској марки.

Није стало на томе.

Од Евровизије до Евромајдана

Руслана је метафора различитости и два супротна схватања такмичења за песму Евровизије: у западним земљама то је пре свега необавезна забава натопљена иронијом, тек с покојом несвесном натрухом идеологије, где се старим колонијалним рефлексом ту и тамо шаљу поруке о властитој некадашњој и садашњој моћи (такозвани „Big four", четири најмоћније чланице радиодифузне европске федерације, подсетимо, по правилима пролазе на такмичењу сваке године, без обзира јесу ли добиле иједан бод).   

У земљама Централне и Источне Европе - Евровизија је друштвени догађај.

Ко не верује, нека покуша да замисли овако нешто било где на супротној страни континента - или чак и код нас: после своје победе, Руслана је постављена за саветницу украјинског премијера, а од тадашњег председника Леонида Кучме је добила највеће државно признање, сасвим совјетски звучећу титулу: „Наро́дний арти́ст Украї́ни" - „Национални уметник Украјине". Проглашена је и за најутицајнију јавну личност земље. Онда је кренуло.

Учествовала је затим у „Наранџастој револуцији", у којој је збачен Јанукович (који ће се вратити на власт пет година касније, да би 2014. опет био збачен), и посветила јој песму „Плес с вуковима" (!), подржала председника Јушченка на контроверзним изборима исте године, држала јавне говоре масама на протестима и изабрана је ни мање ни више него за чланицу парламента.

Подржала је затим Јулију Тимошенко, и била један од протагониста и на протестима на „Евромајдану" 2014, држећи говоре и певајући украјинску химну.

Примајући 2014. у Вашингтону америчку награду за активизам рећи ће: „Сутра ћемо се пробудити и видети да је Путин отео све што је желео", а шпански дневни лист Ел Мундо успоредио је Руслану с Јованком Орлеанком.

Када је победница сада већ давног евровизијског такмичења гостовала недавно у Немачкој, њена песма „Дивљи плесови" изгласана је од публике за омиљену песму Евросонга свих времена.

Оставила је на листи за собом и „Waterloo" групе АББА, ратну метафору о приватном слому љубави, и најуспешнију немачку песму-победницу, коју је као директно из католичког интерната пристигла Никол извела пре равно четрдесет година - „Ein Bißchen Frieden" - „Само мало мира".

Русланин последњи албум је из 2012. и зове се „Мој брат (Заједно!)". Последња песма на албуму је обрада најпознатије песме Миколе Можговија, украјинског композитора из доба социјализма. Песма има наслов „Крај".

Продуцирао ју је Горан Бреговић.