Ово је прича о дугачком путу Александра Вертинског, песника, глумца и тужног Пјероа руске шансоне који је уочи Октобарске револуције најпре певао о беспомоћнима на мокрим булеварима Москве, па се онда четврт века потуцао по Цариграду, Кишињеву, Варшави, Палестини, Паризу, Берлину, Београду, Њујорку и Шангају певајући о самоћама, љубавима, смртима и неизлечивим чежњама "расељених лица", туђих људи у туђим земљама. По повратку из изгнанства 1943. у своју земљу, трудбеницима изградње социјализма од Сахалина до Донбаса отварао је прозор у романтични свет снова и илузија. Стих "Не знам зашто и коме то треба" је певао 1917, 1918, 1920, певао се и 1990, а пева га понеко и сада. Јер песме, као и освете и несреће, увек сачекају своје време.

Како лаке ноте боље од тротомних историја говоре o духу времена, како смутног тако „празног и досадног", говори прича о дугачком путу Александра Вертинског чије су „аријетке" преживеле два светска рата и две револуције.

Песму Дорогой длинною (Дугачким путем), са стиховима Константина Подревског и музиком Бориса Фомина, аутора најпопуларнијих руских романси 1920-их, Вертински је чуo у неком ресторану руских изгнаника у Паризу и први пут је отпевао 1926. године, делећи с избегличком публиком носталгију за срећним данима тамо у Русији завејаној мећавом.

Четрдесет година касније, култне 1968, Мери Хопкин је на исту мелодију и са стиховима Џина Раскина снимила песму о веселом сећању на боља времена Those Were the Days (То су били дани). Пол Макартни из Битлса чуо је неку верзију Раскинове песме у лондонском ресторану „Blue Angel" и одлучио је да буде продуцент. Песма је постала планетарни хит, а њен наслов незаобилазна реченица при сусрету старих пријатеља.

Код нас су је у препевима певали Зденка ВучковићНена ИвошевићРадмила КараклајићСањалице...

Неке лаке ноте трају дуже од империја и идеологија, таласа моде и сензибилитета епохе. Две верзије исте песме настале у размаку од четири деценије, са сличном мелодијом а веома различитом интонацијом, симболички рефлектују два погледа на живот.

У новијој се уз много ла-ла-ла, кокетира са сећањем генерације бејби бумера на слатко пиће младости, уз наивну поруку оних који су се „борили и никада нису изгубили". У оригиналној верзији је стегнута срца тешко заборавити тројке с прапорцима прошлости које ће једног дана окренути ка гробљу. И не присетити се судбине њеног првог певача, Александра Николејевича Вертинског. 

Туђе дете

Први чин одисеје Александра Вертинског, тужног Пјероа руске шансоне, његово детињство и рана младост, личи на неку педагошку поему о беспризорнима.

Његов отац Николај Петрович Вертински био је адвокат и новинар. Пошто се није развео од своје прве жене, није могао да се ожени његовом мајком, Евгенијом Степановном Сколатском, девојком племићког порекла, „најмлађом, најнежнијом и најкроткијом од четири сестре Сколатски, која је, проливши много суза, за своју прву и последњу љубав платила изгоном из породице", како ће касније записати њен син.

Александар се родио у Кијеву 21. марта 1889. Имао је две године када му је отац умро од пијанчења, а годину дана касније остаће и без мајке. Њега и његову старију сестру Надежду узели су различити рођаци из мајчине фамилије и брутално их раздвојили - Александру су рекли да му је сестра умрла, а Надежди да јој је умро брат.

Александар је одрастао и школовао се у Кијеву. У Првој кијевској гимназији на почетку је имао одличне оцене, али је после две године избачен због лошег успеха и владања и пребачен у лакшу Четврту кијевску гимназију, али је убрзо избачен и из ње.

Јануара 1905. избија прва од руских револуција. Код Јеврејског базара у Кијеву пуцано је у гомилу и побуњене војнике, било је много рањених и мртвих. Револуционарна грозница ухватила је и омладину. Атмосфера је, сећао се Вертински касније, била таква да ако би, на пример, неки ученик петог разреда умро од шарлаха, сви из гимназије ишли би за ковчегом и певали: „Ви падосте жртвом у борби судбоносној" („Вы жертвою пали в борьбе роковой!").

Тетка је била бесна због његове „револуционарности": „Не само да си скитница, избачен из свих гимназија, желиш ли да сви будемо похапшени због тебе?" На крају га је избацила из куће, вероватно не због револуционарне делатности. Вертински се нашао на улици. 

Овог периода живота на дну Александар Вертински се сећао с мешавином кајања и гађења. У својим успоменама писао је како су он и његови компањони зими „прелазили" у Кијевско-печерску лавру, у чијој манастирској трпезарији су бесплатно добијали боршч и црни хлеб.

Од јутра до мрака у лавру су из удаљених крајева долазили сељаци са децом, старци и старице, богаљи, богомољке, бескућници и луталице. Испред манастира су седели слепи украјински певачи-кобзари, од којих су већина били симуланти, свирали на кобзама, старим народним жичаним инструментима, и срцепарајућим хистеричним гласовима певали лаковернима невероватне приче о житијима светаца и мученика, пресецајући своје арије високим ферматом „О, Лазар је жив" и под нос им подметали дрвене посуде за милостињу.

Испод лавре налазиле су се катакомбе с телима мученика. Тунели су се дубоко под земљом простирали чак испод корита Дњепра, а Александар и његови другари су се у њима гурали кроз гомилу „многострадалних Јова" који су долазили на поклоњење, и претварајући се да и сами целивају мошти светаца, устима би вешто дохватали бакарне новчиће које су ходочасници прилагали, а затим би их испљунули у руку и трпали у џепове.

Бедни песник у салону Софије Николајевне Зелинске у Кијеву 1912. 

Млади Александар Вертински је у Кијеву зарађивао за живот као продавац разгледница, утоваривач, лектор у штампарији и рачуновођа у хотелу „Европљанин", одакле је отпуштен „због неспособности".

Привлачила га је позорница. Још као гимназијалац, у позоришту „Соловцов" добио је прилику да статира у једној представи. Три дана је вежбао како да у униформи гардисте пре уласка Наполеона на сцену изговори прву реч у представи: „Император!" Проблем му је била његова говорна мана - због „немачког р" на сцени је закричао: „Имперјаторј". Отерали су га из позоришта, али не због „р", већ зато што је „откинуо" позоришни двоглед у намери да га прода - јер је био гладан, како се правдао.

У кијевском „Клубу фармацеута" изашао је на позорницу да отпева једну романсу, али када је отворио уста грч узбуђења му је одузео дах - „заэкал, замэкал" и посрамљен се повукао. Али већ следеће суботе појавио се на истој позорници као приповедач јеврејских анегдота и скечева, који су, каже, били резултат његовог уличног искуства и посматрања суграђана.

У часопису „Кијевска недеља" 1912. године објавио је прву причу „Моја невеста", „написану у тада модерном декадентном маниру", како је признао, затим још неколико, и скренуо пажњу на себе.

Софија Николајевна Зелинска, професорка у кијевској гимназији из које је био избачен, интелигентна и образована жена са суптилним књижевним укусом, примила га је у своју кућу. Увече се код ње окупљало учено друштво, на столу је кувао самовар, уз чај су служени сендвичи са хладним ћуфтама и кобасицама, и причало се о уметности.

У предвечерје Првог светског рата у кући Софије Николајевне окупљао се шаролики круг кијевских интелектуалаца, од којих ће неки оставити велики траг у светској култури, као филозоф Николај Берђајев и сликари Казимир Маљевич и Марк Шагал... Муж Софије Николајевне је, иначе, био Николај Васиљевич Луначарски, рођени брат Анатолија Луначарског, марксисте и револуционара, потоњег совјетског народног комесара за просвету.

У мемоарима под насловом Дугим путем, који су истовремено социолошка студија неколико смутних епоха, сведочанство о туги избеглиштва и преглед историје уметности прве половине 20. века, Вертински је написао да му је управо Софија Николајевна помогла да развије укус за праву поезију, као и за њега посебно важан осећај за меру, спречивши га да се претерано одушеви првим јефтиним успесима, али и да не одустане од амбиције да се посвети уметности.

У Москву, у Москву, међу футуристе 1913. 

Надајући се да ће направити књижевну каријеру, Вертински се 1913. преселио у Москву. Тамо улази у круг футуриста о којима ће написати да су тада „шокирали буржује пишући мутне песме, излажући очигледно подругљива платна и претварајући се да су генији".

„То је био", каже он, „одличан начин за нас, младе и непризнате, да скренемо пажњу на себе: носили смо цилиндре и жуте јакне са црним широким пругама и дрвеним кашикама уместо дугмади, мазали смо лица као Индијанци, шетали око Кузњецког моста, окупљали се у ресторанима, кафићима и кабареима и тамо читали наше мутне песме, сламајући и разбијајући све дотадашње укусе и концепте који су се развијали вековима".

У Москви, у бучној и прометној Тверској улици преко пута Хотела „Лукс" (за који наш читалац зна из једне друге биографије), налазио се удобан, топао и елегантан кафе „Бом", чији је власник био Мечислав Антонович Стањевски, Бом из чувеног кловновског дуета Радунски-Стањевски „Бим и Бом".

Под стаклом на столовима кафеа и по зидовима били су изложени цртежи, песме и аутограми младих уметника који су се ту окупљали, међу њима Алексеја Толстоја, Иље Еренбурга, Анатолија Каменског, Пјотра Кончаловског...

Међу том „футуристичком младежи" често су се могле видети и тадашње познате манекенке Настја и Шурка-Монахова, као и „луда Динка", грофица Ротермунд, „још увек веома лепа, са великим жутим дијамантима који су јој чупали уши, али већ увенула од опијума и кокаина", како је описује Вертински. И он се, двадесетчетворогодишњак, навукао на кокаин, тада популарни немачки „марк", који су глумице носиле у пудријерама. 

У Москви је Вертински упознао и Владимира Мајаковског, најмаркантнију фигуру међу руским футуристима чијем се таленту дивио, упркос његовом карактеру. „Био је неумољив и немилосрдан у својим судовима, охол до крајности... У његовом држању, у фигури и гестовима, осећао се неописив презир према другима и јасан изазов друштву."

За Вертинског је „елеменат који обликује свет", међутим, била поезија Брјусова, Белог, Ахматове, а највише од свих Александра Блока: „У московском боемском свету свако се разметао натегнутом оригиналношћу погледа и непопустљивошћу критичких оцена. А изнад свега тога дувао је опојни ветар Блокове поезије, трујући срца сновима о Лепој дами, Незнанки."

Вертински пише песме под утицајем Блоковог циклуса Маске, и покушава да се укључи у московску позоришну сцену спремајући поставку Блокове Луткарске представе. 

Дружећи се с глумцима, Вертински се једном затекао у башти Позоришта минијатура, где га је приметила власница Марија Александровна Артсибушева и понудила му ангажман. На питање колики ће хонорар за то добити, насмејала се: „Јеси ли полудео? Боље питај колико ћу ти наплатити што сам те учинила човеком! У три сата поподне ручамо, увек имамо боршч и котлете. Можеш да ручаш са нама."

На сцени овог позоришта Вертински је поставио представу Танго, засновану на аргентинском плесу који је тада био „последњи крик моде". У представи балерина и њен партнер су у спектакуларним костимима плесали на позорници, док је Вертински у фраку стајао са стране и говорио своје ироничне стиховане „коментаре".

Тањир боршча је био његов први глумачки хонорар. Али зарадио је и нешто значајније - један ред у рецензији утицајне „Руске речи": „Духовит и симпатичан Александар Вертински".

„То је било довољно да подигнем нос", признао је Вертински. На крају месеца ипак је, поред боршча и котлета, добио и прави хонорар од 25 рубаља, који је потрошио - на кокаин.

На испиту код Станиславског

Септембра 1913. у Московском художенственом театру, чувеном МХАТ-у, расписан је конкурс за пријем нових глумаца. Пријавило се пет стотина младих, гладних и жедних кандидата, међу њима и Вертински. Од њих петсто, петоро је могло да уђе у ужи избор, да би свега двоје или троје било примљено.

Испит је почео у свечаној атмосфери, сећао се Вертински. За дугачким столом прекривеним платном седеле су, каже „све боје московског театра", поред осталих Чеховљева удовица Олга Чехова Книпер, и оснивачи МХАТ-а, редитељ Владимир Немирович-Данченко и теоретичар психологије, етике и технике глуме Константин Станиславски.

Вертински је на испиту говорио стихове младих песника из свог круга, за које жири никада није чуо, па је уследило питање:

„А Пушкина, читате?"

„Не."

„Зашто? Не волите га?"

„Волим, наравно. Како да не волим Пушкина!"

„Па како то да волите, а не читате?"

„Оскар Вајлд је рекао да су класици писци које треба пажљиво проучити - и одмах заборавити."

На крају испита, Станиславски, размењујући погледе са Немировичем и окрећући оловку у руци, изненада га је упитао: „Не изговарате добро слово 'р', шта мислите да радите с тим недостатком?"

Дрхтавим гласом Вертински је одговорио: „Проучићу и поправити".

„Довољно. Хвала вам."

Другови су му честитали, уверени да је прошао на испиту. Сутрадан, када је стигао у позориште, одјурио је до табле са листом примљених. Његовог именима тамо није било. 

Анђео у снегу у Јасној Пољани 1914. 

Иља Лвович Толстој, син Лава Толстоја и „као две капи воде сличан оцу", у зиму 1914. снимао је филм по причи свог оца „Како људи живе" и тражио глумца за улогу анђела, који по сценарију пада с неба право у снег, потпуно го, само с крилима на леђима. Пошто улогу нико није хтео да прихвати, понудио ју је Вертинском. Он је пристао, из чистог младалачког хира, како је рекао, иако су му пријатељи говорили да је луд и да ће добити упалу плућа.

„Колико желите за ову улогу?", упитао га је Толстој.

„Сто рубаља!", прошапутао је Вертински.

Сума је била огромна, али на опште чуђење Толстој је одмах пристао. „У то време анђели су били ретка роба", пише Вертински.

Неколико дана касније, њих двојица су сели у вечерњи воз и ујутру изашли на малој станици у Јасној Пољани. Иза станице чекале су их санке прекривене медвеђом кожом које су их одвезле до куће, где му је Иљина мајка Софија Андрејевна дала чај с ђеврецима, а онда су га у кочији одвезли на снимање.

Вертински се скинуо до гола, ставио крила на леђа, попио гутљај коњака из чутурице коју му је дао Иља Лвович, попео се на кров, скочио у снег и по снегу, не осврћући се, одшетао у даљину, тачно како је сценаријем и било предвиђено.

После снимања су га, залеђеног и утрнулог, умотали у овчије кожухе, ставили у кочију и вратили у село, где су га трљали снегом, дали му још коњака, и он је, већ пијан, убрзо блажено заспао крај пећи испод планине бунди. Док је тонуо сан, сећао се, нека старица је јецала, мислећи да су га укућани пронашли напољу полумртвог, опљачканог и баченог у снег.

По повратку у Москву сачекали су га новинари и распитивали се о филму, његовој улози и боравку у Толстојевој кући. На питање колико је добио за улогу анђела, Вертински је одговорио: „Сто рубаља! Мало сам узео - каква сам испао будала!" 

Брат Пјеро у санитетском возу број 68. 

У лето 1914. почео је Велики рат. Вертински се, из неког разлога под именом „Пјеро", пријавио у добровољце да помаже у збрињавању рањеника у санитетском возу са двадесет пет сивих вагона треће класе који је организовала Марија Савишна, ћерка трговца Морозова, и чији је начелник био гроф Никита Толстој. Воз је саобраћао од Москве до фронта, преузимао рањенике и враћао их у престоницу.

У том санитетском возу број 68 Вертински је провео другу половину 1914. и скоро целу 1915. годину, помажући при превијању и збрињавању око 35.000 рањеника, како је наведено у евиденцији. Понекад је Брат Пјеро, како се представљао, рањеницима читао песме, понеком од њих писао је писма кући, забављао их духовитим стиховима и у слободним часовима свирао гитару, рецитовао и певао циганске и романсе.

Сведочанства с фронта која је слушао била су драматична, „Неспособна команда је губила рат, војници су гунђали, нису веровали властима, дрским официрима су се ругали, а понекад им пуцали у леђа током битке", писао је Вертински. „На престолу је седео лукави мужик Распућин и вртео слабог суверена како је хтео. Свуда су отворено говорили о издаји и предаји."

Почетком 1916. санитетски воз је расформиран и Вертински се вратио московској боемији.

„Са фронта су и даље доводили и доводили нове ешалоне богаља - без ногу, руку, слепих, осакаћених немачким гелерима и експлозијама. Престо се тресао и није имао ко да га придржи. Земљом су кружиле монструозне гласине о Распућиновим авантурама, о издаји генерала на командним положајима, о погибијама слабо наоружаних и полуголих војника, о снабдевању војске трулом робом, о миту и корупцији. Земља је дрхтала као у грозници, сагоревајући изнутра ватром. Русија је била болесна... Фебруарска револуција многе је обрадовала, многе узнемирила, али сваког је погодила и избацила из колосека."

„Кокаинетка" на мокрим булеварима Москве 

Кад се вратио у московску боемију, Вертински је наставио да наступа у Позоришту минијатура, али овога пута у лику тужног Пјероа, с лицем прекривеним „јако белим оловом" и с јарко црвеним устима, у посебно скројеном белом костиму. За наступ под маском, што тада није представљало реткост, одлучио се, како каже, да би сакрио стид и страх од публике.

„Импресиван и похлепан за романтиком, женски пол ме је дочекао претерано одушевљено, бацајући цвеће на мене", сећао се. „Мушкарци су се мрштили и презриво гунђали:

'Кокаиниста!'

'Неки лудак!'

'Шта сте нашли у њему?', питали су своје жене у недоумици.

Нисам знао ни сам. Нисам умео да певам, био сам прилично скроман песник, а композитор утолико наивнији! Нисам знао ни ноте, па је увек неко морао да запише моје мелодије уместо мене. Уместо лица, имао сам маску. Шта их је толико дирнуло?"

Пошто је био на концерту царског тенора Леонида Собинова, размишљао је: „Ево славуја руске оперске сцене, али о чему он пева? Опет о некаквим ружама. Те песме не говоре ништа ни уму ни срцу..."

Он је одлучио да крене тежим путем, певајући „аријетке", али тако да „на засенченој позадини мелодије остану стихови". Изводио је сопствене, али и песме поета и поетеса руског „сребрног века" - Блока, Ахматове, Гумиљова, Аненског, Северјанина... Марина Цветајева се, кажу, љутила што је неке њене стихове за по неки слог скратио да би их лакше певао.

Вертински је стварао сопствени жанр који до тада није постојао на руској сцени, певајући под маском Пјероа песме о усамљенима, нехваћенима и беспомоћнима. И његове песме нашле су пут до публике.

„Почео сам да пишем песме-приче, у којима је пре свега био важан сиже, садржај... У песми Безнога (Безноженьки) певао сам о девојци богаљу којој док спава на гробљу 'љубазни и благи бог' у сну залепи ноге - 'велике и нове'. У Господском балу (Бал Господень) певао сам о жени која живи у прашњавом градићу и читав живот сања о Версају, принцу и баловима, а онда једног дана добије дивну хаљину из Париза, коју, авај, није имала где ни кад да обуче, и у коју су је обукли када је умрла!"

У песми Кокаинетка певао је о напуштеној девојци са мокрих булевара Москве:

Разапета кокаином по мокрим булеварима Москве!
Боље затегни жоржету око свог плавог врата
И иди тамо где те нико неће питати ко си!

Када је у Кијеву на концерту изводио ову песму, неки учитељ је скочио на бину и викнуо: „Омладино! Не слушај га! Он позива на самоубиство!"

Омладина га је уз смех одвукла од бине.

А иза Кокаинетке мора да је стајало и његово лично искуство достојно античке драме.

Наиме, једног дана, док је још био у возу 68, једна од медицинских сестара, која га је мало боље познавала, рекла му је:

„Пјероша, кажу да ти је сестра мртва!"

„Умрла? Где?"

„У Москви. У неком хотелу. Отишла у кревет, затворила врата и узела неколико грама кокаина..."

Да његова сестра Надежда није умрла у раном детињству, како су му рекли, сазнао је пошто је по доласку у Москву у часопису „Театар и уметност" прочитао текст потписан са Н.Н. Вертинскаја, па је на адресу позоришта послао писмо ауторки у коме је стајало: „Драга, непозната Н.Н. Вертинскаја, ја се исто презивам као ти. Имао сам једном сестру Нађу. Умрла је млада. Да је жива, била би и она Н.Н. - Надежда Николајевна..."

Тако су се он и сестра поново срели и једно време су живели заједно, да би их рат раставио. А сада су му поново саопштили да је умрла. Није сазнао ни где је умрла, ни где је сахрањена. „Без обзира колико сам тражио тај хотел, ма колико се распитивао, ништа..." 

Бенефис А. Вертинског у Москви 25. октобра 1917.

За први велики театарски наступ који је спремао у Москви, Вертински је написао неколико нових песама и наручио нови костим за Пјероа, црни уместо дотадашњег белог, нови цилиндар и бели шал. Москва је била облепљена плакатима с натписом „Бенефис Вертинского", позивајући на представу заказану за 25. октобар (7. новембар) 1917. - на дан почетка Октобарске револуције.

Улазнице за наступ су распродате за један сат.

„Москва ми се буквално поклонила!", записаће у својој књизи о свом московском тријумфу. „Цео фоаје био је напуњен цвећем и поклонима - великим стоним лампама са порцеланским фигурама Пјероа, бронзаним сетовима за писање, сребрним ловоровима венцима, парфемима, прстењем са опалима и сафирима, везеним јастуцима за софу, гравирама, сликама, свиленим пиџамама, шаловима, сребрним табакерама... Поклони су однети у позоришну канцеларију, а цвеће остављено у фоајеу на поду, тако да публика није имала ногом где да стане."

После „Бенефиса", у један сат ујутру оставио је поклоне у позоришту и пошао кући, поневши са собом - на три фијакера - само цвеће спаковано у кутијама: ђурђевке, зумбуле, руже, јорговане.

На путу кући чула се пуцњава.

Фијакеристи су застали, нешто се сашаптавали и рекли му:

„Сиђите, господине! Нећемо даље. Пуцају."

Размисливши шта му је чинити, наредио је фијакеристима да кутије са цвећем однесу и оставе код споменика Пушкину, и отишао пешке кући.

Неки историчари кажу да „Бенефис Вертинского" није одржан 25. него 27. октобра и да је Вертински у својој књизи мало доправљао прошлост зарад ефекта, али свеједно, мемоари су мемоари.

Револуција је почела и лице Москве се променило.

„На свим местима били су нови, непознати људи, 'бољшевици', које нико раније није видео: директни и наметљиви, груби и прости, долазили су из фабрика, погона, рудника и чврсто држали своја места, која, по свему судећи, неће никоме уступити", сведочи Вертински. 

„Где су нестали учтиви, елегантни саговорници - помоћници адвоката, весели, љубазни службеници из чувених Чичкинових млекара? Где су нестали снисходљиво либерални московски барини (у предреволуционарној Русији, људи из привилегованих класа), земци и јавне личности? Сакрили су се и чекају. Москва је ућутала."

Вертински је наставио да наступа у театру Марије Николајевне и пише нове песме, али је ускоро, због глади, зиме и притиска револуционарног терора, почело масовно исељавање из великих градова, нарочито припадника племства и средњег сталежа, и то углавном ка мање револуционарном југу земље.

Вертински је у сећањима описао свој први сусрет с револуцијом. Под утиском погибије три стотине московских кадета у револуционарним данима испевао је тужбалицу Шта имам да кажем: 

Ја не знам зашто и коме то треба,
Ко их је непоколебљивом руком послао у смрт,
Тек тако, немилосрдно, тако зло и непотребно...

Кад га је о тој песми испитивала чувена ЧЕКА, Вертински се бранио: „То је само песма, не можете ми забранити да их жалим!" Одговор је гласио: „Надо будет, и дышать запретим!" - „Мораћемо, и дисање ћемо забранити!"

Као и глумци Худежественог театра, и Вертински је кренуо са својом публиком на југ, где ће у градовима који су углавном били под контролом белих војски - у родном Кијеву, Ростову, Одеси, Харкову, Јекатаринославу - наступати следеће скоро две године.

Писац и публициста Константин Паустовски у књизи Почетак непознатог доба пише да је песму Шта имам да кажем чуо на концерту 1918. и да је у њој Вертински певао о масакру кадета у селу Боршчаговка код Кијева, послатим у сигурну смрт против снага озлоглашеног украјинског атамана Симона Петљуре.

Паустовски пише да када је Вертински завршио песму о младићима послатим у сигурну смрт и склопио своје танке прсте у болу, салом се проломио аплауз. Онда је један пијани официр узвикнуо: „Певај Боже чувај цара!", на шта му је неки старац довикнуо: „Теби је место на фронту против бољшевика, а не овде. Ресторанный шаркун!" Официр је тада дохватио флашу, поскакали су и остали, жене су завриштале, а Вертински је снажно ударио по диркама клавира, подигао руку и, кад је галама утихнула, рекао јасно и надмено:

„Господо! То је једноставно - глупо!"

Окренуо се и полако отишао са сцене.

Сахрана Вере Холодне у Одеси 1919. 

Фебруара 1919. Вертински се затекао у Ростову на Дону, када је у његову хотелску собу стигао телеграм из Одесе: „Вера Холодна је умрла."

Двадесетпетогодишњу руску филмску диву снених зелених очију у Одеси је ухватила „шпањолка", како се тада звао грип. „Изгорела је као свећа за два-три дана", пише Вертински.

У својим мемоарима тврди да је он био тај који је први „у скромној, непознатој и веома лепој жени заставника Холодног уочио демонску лепоту и открио њен глумачки таленат", а затим јој показао јој пут ка филму чија је она постала велика звезда.

Вертински је многе песме њој посветио. Једна од њих била је Твоји прсти миришу на тамјан (Ваши пальцы пахнут ладаном), са стиховима:

Твоји прсти миришу на тамјан
И туга спава у твојим трепавицама.

Када јој је прочитао песму спремну за штампање, уз посвету „Краљици екрана Вери Холодној", она је узрујано почела да виче машући рукама:

„Шта си учинио! Немој! Немој! Не желим! Да лежим у ковчегу? Никад! То је смрт! Уклони посвету одмах!"

„Било је нечег трагичног у свему томе. Дефинитивно је предосећала своју смрт," написао је Вертински у мемоарима. „Пред штампање песме, уклонио сам посвету".

Сачуван је снимак сахране Вере Холодне у Одеси фебруара 1919. Било је у штампи много сензационалистичких текстова без чињеничне основе у којима је њен постхумни живот продужаван, писало се да није умрла од „шпањолке" него да ју је убио неки љубоморни бели официр, да су је стрељали бољшевици, да ју је отровао француски љубавник или да ту има прстију и самог Франшеа Депереа... 

Жутозубе петерсбуршке даме, сиромашне али поносне, у Одеси 1920. 

Када је 1919. Вертински стигао у Одесу, њеним улицама су мирно шетали и Црнци, Алжирци и Мароканци, које су ту довели француски интервенционисти. Били су равнодушни и безбрижни, јер су слабо схватали у чему је ствар и зашто су ту уопште доведени. Грађани Одесе су њиховим изгледом испрва били уплашени, а онда су се смирили, уверивши се да „нису нимало страшни и да не уједају". У Одеси је тада било релативно мирно. Црвени су били негде другде.

Вертински је добио ангажман у кабареу Дома уметника у коме је наступао и Жан Гулеско, чувени румунски виолиниста и миљеник петерсбуршке публике. Кабаре је био атракција Одесе, а главна је била коцкарница у његовом саставу, у којој су свако вече пуковски бели официри играли бакару, вечерали, пили и наздрављали за Цара, Русију, и онако...

„Старе, жутозубе петерсбуршке даме у мушким мекинтошима и са турбанима на главама, вадиле су из торби последње краљевске поклоне с дијамантским орловима, залагале их или продавале одеском златару, осиромашене али с поносним изразом лица", пише Вертински. Млади официри хусарских и драгонских пукова лепо су живели пратећи одеске даме.

У кафани код Робина седели су просперитетни шпекуланти и продавали колаче, кокосово уље и шећер. У баштенским ресторанима, служио се свеже уловљени иверак. Просјаци су скакали на кочије у пролазу и услужно јављали најновије вести са фронта. 

Позив генерала Слашчова на чашу вина у три сата ујутру 

Једном су Вертинског у три ујутру пробудила два напета елегантна ађутанта генерала Јакова Александровича Слашчова-Кримског, „хероја са Пјерекопа". Љубазно, али упорно су понављали: „Његова екселенција вас моли да дођете у његов вагон на чашу вина..."

„У огромном 'Пулмановом' вагону, јако осветљеном, око стола је седело десет или дванаест људи", описује Вертински овај сусрет. „Прљави тањири, флаше и цвеће... Високи Слашчов брзо и бучно устаје, пружа ми огромну руку и каже:

'Певате о многим стварима које нас све муче. Хоћете кокаин?'"

Слашчов је девет пута рањаван и болове је ублажавао најпре морфијумом, а онда је прешао на кокаин.

Тражи да Вертински пева „оно... О дечацима... Не знам зашто...'"

Док је Вертински певао, високе свеће у флашама осветљавале су Слашчовљево лице налик на гипсану маску. Зној му је цурио низ чело. Угризао се за усне и мало заљуљао, па кад је Вертински завршио, упитао га је:

„Зар се не бојиш?"

„Чега?"

„Да, сви ти млади животи... у канализацију! За неко копиле..."

Гости су ћутали.

„Уморан си?", тихо упита Слашчов.

„Да, мало..."

Дао је знак ађутантима.

„Не љути се", рекао је, смешећи се. „Куда ћеш одавде?"

„У Севастопољ." 

„Звиждук локомотиве је звучао хистерично и жалосно, као да неко тугује", описао је Вертински полазак из Одесе за Севастопољ, повлачећи се са својим концертима „заједно с војском сивих фронтовских официра, слабо обучених, уморних и рашчупаних. Војска белих се распадала и топила. Већ је предат Ростов, Новочеркаск, Таганрог. Отмени штабни официри нестали су са хоризонта."

У Јалти, која је била празна, изложена јесењем ветру и препуштена шпекулантима, никоме више није било до његове музике. Све је било тихо. Чекао се долазак Црвених.

„У Севастопољу су лутали дезертери с фронта. Рашчупани, прљави и мршави, ноћу су спавали на булеварским клупама и по тротоарима. У командама војни чиновници, промукли и помахнитали, тумарали су са папирима под мишком и узимали мито од живих и од мртвих. Сви су тражили визе. Где год! Чак и накрај света!" 

У Константинопољу, на селамлику код султана без моћи 1920. 

На пароброду „Велики кнез Александар Михајлович", на коме барон Врангел са својом пратњом новембру 1920. одлази са Крима у Цариград, налазио се и Александар Вертински.

По доласку у Истанбул Вертински се сместио у хотелу „Пера палас", испеглао своју чувену глумачку „ормарицу" коју је облачио кад треба да добије аранжман, забио каранфил у рупицу на реверу и изашао на улицу Grand Rue de Pera. По њој је поприличан број раније пристиглих његових сународника већ шетао тамо-амо, подизао капе у знак поздрава и чаврљао, баш као да су негде код куће.

„Јесте ли већ вечерали? Не? Па, идемо ли негде?"

„У 'Уголок'! Тамо су Руси!"

У „Уголоку" су служиле даме, младе, паметне, кокетне и неспретне, којима су ошамућени, припити гости остављали за чај више него што је вредела цела вечера... Ускоро су руске избеглице, међутим, почеле да посећују много јефтиније турске кафане.

„На улицама је био прави карневал", пише Вертински, „стотине официра и војника у најегзотичнијим униформама испунили су град. Шкоти у килтовима с гајдама, црнци с фесовима, Италијани са петловим перјем на шеширима, Французи с плавим и златним капама, Американци с белим шапкама, Енглези с наочарима у рукама, Грци, Чеси, Срби, Румуни..."

У Цариграду сви руски исељеници су испрва били пуни наде „Неки трговац из старе московске породице чак је прихватио опкладу да ће до Нове године бити у Москви. 'Енглези ће се искрцати...' „Али већ једном су се били искрцали.'"

У Улици Пера бљеснуло је на десетине руских натписа: ресторани, кабареи, продавнице, лекари, адвокати, апотеке, пекаре... 

У то време у Анадолији је седео Кемал-паша, будући творац нове Турске, који је, каже Вертински, рикао као лав и није се обазирао на претње савезника. Амерички и британски бродови блокирали су анадолску обалу - није им се ратовало.

Турског султана, некада моћног источног владара, Европљани су оставили само за украс, изолованог, без власти и икаквог значаја. У његовој палати „Илдиз-Киоск" и даље су одржавани пријеми петком којима је присуствовао цео дипломатски кор, али и туристи, ако би преко познаника за новац добили позивницу. Једном је на сутанов пријем био позван и Вертински са својим оркестром.

Султан Мехмед VI у сјајној униформи извезеној златом, са траком преко груди и окићен орденима, појавио се у кочији коју је вукло шест белих коња и око које су трчали његови министри. Најпре је по протоколу отишао у оближњу џамију, а онда у палату на пријем, током кога је Вертински певао и после од султана на поклон добио кутију цигарета од турског дувана, с дугим картонским муштиклицама украшеним султановим грбом. 

У Истанбулу је Вертински наступао кабареу „Црна ружа", али није певао своје песме, које странци нису разумели, већ углавном циганске уз које су се они смешно љуљали и пљескали. Готово сваке вечери у „Црној ружи" је седео и Високи комесар свих окупационих снага, амерички адмирал Марк Бристол са женом и пратњом, пио шампањац, трошио и наручивао Хусарску песму („Светлуцајући оружјем на сунцу...").  

Бристолови ратни дневници пуни су разговора које је водио са пословним људима свих врста, укључујући људе из компаније ‎„Стандард оил", бродарске агенте, трговце и они који траже пословне прилике у Турској. За Високог комесара они су у то време били важнији од злочина над Грцима и Јерменима које су кемалисти управо чинили.

Странцима се, каже Вертински, допадало све руско, „почевши од Рускиња, хировитих и размажених, које су захтевале велику пажњу и велике трошкове. Простодушни и груби Американци, сувопарни и снобовски Енглези, ватрени и љубоморни Италијани, весели и самоуверени Французи - сви су се потпуно променили под 'благотворним' утицајем Рускиња."

Омладина из белих армија се на Криму, у Ростову и Јекатеринодару „из страха" женила младим девојкама и сада су их повели са собом. Девојке су се, као по договору, све представљале као ћерке генерала, пуковника, гувернера и милионера. Странци су их слушали отворених уста. Мужеви су били љубоморни, али су, пише Вертински, то мирно подносили, читаве дане  проводећи у билијарским салама и досађујући се. 

Аљоше Карамазови у логору на Галипољу 1921. 

А јункерима у кадетској школи на Галипољу држана су предавања: „Русија је жива. И морамо јој служити. Није важно где, овде или у Африци." Официри су их за сваку ситницу кажњавали, покушавајући да по сваку цену сачувају срце „беле идеје". Али та идеја, каже Вертински, нестала је, замрла тамо у Русији.

Судбина разоружане и немоћне војске „белих Руса" савезнике није занимала. Осим конзерви и нешто одеће, од савезника се није могло ништа очекивати. „Наравно, сви ови бели момци, сви ови Аљоше Карамазови искрено су и свето веровали у свој бели подвиг. Жудели су за домовином. У Цариграду се осам официра устрелило због носталгије." 

Након „Црне руже", Вертински је наступао у „Стели", чији је власник био познати руски црнац Фјодор Фјодорович Томас, бивши власник московског „Максима".

У њој се једне вечери поново појавио генерал Слашчов. Он више није био „пјерекопски јунак", већ тужан, уморан и нагло остарели човек.

Понудио је Вертинском вино и рекао: „И ти си погрешио, као и ја. Сви смо направили грешку, страшну, непоправљиву, неопростиву... Немамо право да живимо!" И додао: „Послушај мој савет: врати се у Русију!"

Недуго потом Вертински је сазнао да се Слашчов вратио у СССР. Московска „Правда" је 13. јануара 1929. објавила да је „у свом стану убијен Ја. А. Слашчов, бивши командант једне од врангеловских армија и садашњи предавач на стрељачко-тактичким курсевима усавршавања командног састава Црвене армије". Совјетска „Известија" је два дана касније писала да је убица по имену Коленберг, стар 24 године, рекао да је злочин починио из освете за свог брата, који је погубљен по Слашчовљевом наређењу током грађанског рата. Вертински пише да је тај момак био обешен у Џанкоју на северу Крима где је Слашчов држао штаб пре коначног продора Црвених преко Пјерекопа и распада и евакуације белих. 

У степи молдавској 

На острву Принкипо код Истанбула сиромашне руске избеглице су седеле као у концентрационом логору. Полугладни, картали су се губећи једни од других своје једине оброке, енглеске конзерве с говедином. Из очајања су одвртали бакарне кваке на вратима и продавали их на бувљаку да би могли пуше и пију турску вотку. 

Они који су потрошили сву уштеђевину и распродали породичне драгуље, почели су поново да јуре за визе, јер је Турска кренула да ограничава слободу емиграната. Интелигенција је тежила европским центрима - Паризу, Берлину, Лондону или Аргентини.

Професоре, писце, новинаре прихватали су Чеси. Богатији су отишли у Француску. Козаци су навалили у Аргентину. Млади су тражили да оду у Америку, Бразил, било где...

И Вертински је децембра 1921. од једног руског Грка за сто турских лира купио лажни пасош на име грчког држављанина Александра Вертидиса, рођеног у Кијеву од грчког оца и украјинске мајке. Попушио је последњу султанову цигарету и отпловио за Констанцу.

Обилазећи Бесарабију, Вертински је наступао у јефтиним ноћним клубовима. На његовим концертима међу руском публиком седели су и румунски детективи, безбедњаци, шпијуни, који су пажљиво посматрали уметника и окупљене, покушавајући да схвате тајно значење песме У молдавској степи која код Руса изазива такву буру емоција:

...И тужно гледа на пут
Христос распет код бунара.

„Шта пева? Захтевам да ми се објасни шта он пева? Зашто су сви овде луди? Он нема никакав глас. О чему се овде ради?", бесно је на румунском викнуо командант Акермана, данашњег Билгорода Дњистровског, а онда скочио с места у првом реду и ударио мачем о под.

Неки су му прилазили и покушавали да објасне.

„То није тачно! Он је бољшевик! Држи митинг!"

На основу безбедоносне процене да његове песме међу руским становништвом подстичу антирумунска осећања, Вертински је протеран из Бесарабије.  

Нациста с пиштољем у дирекцији Парлафона 

Године 1923. Вертински се обрео у Пољској. Пише да су га тамо лепо дочекали, упркос недавно завршеном Совјетско-пољском рату. Али убрзо, уочи посете румунског краља Варшави, љубазно су му саветовали да напусти земљу и оде у Данцинг одакле ће лакше прећи у Немачку.

У Кенигсбергу, Данцигу, Дрездену, Минхену и Берлину било је двадесетих година око 400.000 Руса. Емигрантски лист „Руљ", који је уређивао и издавао бивши посланик Државне думе Владимир Дмитријевич Набоков, тешио је њиме руске избеглице и грдио бољшевике, али је убрзо замро - рекламе за боршч, пите и кнедле нису доносиле много, а било је мало и читалаца и писаца. У том листу своје прве песме објавио је издавачев син Владимир Владимирович Набоков, читаоцу вероватно познат по роману Лолита.

У вајмарском Берлину, како Вертински пише, Немци су после ратног пораза и кајзеровог бекства, „ходали као на прстима, трудећи се да не праве буку, као у кући у којој је неко управо умро". Пошто су осиромашили, чак им се и обичан, скроман живот странаца попут његовог чинио суманутим луксузом и екстраваганцијом.

Вертински се сећа да је његова газдарица написала пријаву полицији да он сваког дана купује четврт фунте шунке за вечеру. „Verfluchter Auslander!", „Проклети и странци!", могло се у Вајмарској Немачкој чути на сваком кораку, у трамвајима, аутобусима и радњама.

Руски емигранти који су имали новца отварали су кафиће, модне и крзнене салоне, ресторане, али се нису дуго задржавали у Немачкој. И Вертински је, као и многи, наставио даље на Запад, у Париз „коме су руска срца дуго тежила".

Када је крајем 1932. Вертински поново дошао у Берлин да по уговору са концерном „Карл Линдстрем" сними грамофонске плоче за „Одеон" и „Парлофон", Хитлер је управо долазио на власт. Стигавши на договорени састанак, у канцеларији директора затекао је нацисту са револвером, који је трескајући ногама у новим лакованим чизмама и презриво жмирећи, рекао да Немачкој не требају страни уметници јер имају довољно својих и сумњичаво упитао Вертинског да ли је, којим случајем, Јеврејин. 

Казбек, Ермитраж и Казанова у Паризу 1930-их

У Паризу је Вертински наступао на Монмартру у „Казбеку", удобном ресторану са венецијанским стаклима, светлећим столовима и акваријумом. Власник локала је на полице дуж зидова прекривених теписима поређао сребрне пехаре, чаше и зделе са утиснутим руским орловима, представљајући их као царско сребро, иако је половина тога била направљена на Пигалу.

Када би у „Казбек" ушао Велики кнез Борис Владимирович са својом женом и свитом, сви би, поштујући бонтон, устајали и чекали да он седне.

Особље у „Казбеку" су чинили бивши гардијски официри, лепи, витки и високи, који су одлично говорили француски и енглески, обучени у плаве козачке униформе. Предузимљиви власник клуба је на „руском штимунгу" добро зарађивао.

Други локал у коме је Вертински певао био је „Казанова", а међу његовим гостима су могли да се затекну Густав од Шведске, Алфонс од Шпаније, принц од Велса и Керол од Румуније, као и Вандербилтови, Ротшилди и Морганови који су волели да се мешају се европском аристократијом.

Долазиле су ту и звезде великог екрана Мери Пикфорд, Марлен Дитрих и Грета Гарбо, с тамним наочарима да је не би препознали. Чарли Чаплин је једном „по руски" разбио скупу чашу, па су му објаснили да се тако ипак не мора.

Монмартр је двадесетих и тридесетих био пун Руса. Једни су служили као гарсони у ресторанима, други су нашли запослење као maître d'hôtel, трећи су прали суђе у кухињама. Углавном на рачун странаца, ту су живеле руске плесачице, елегантно обучени „жиголо" младићи који су служили за забаву старих Американки, уметници, певачи, музичари, балетани, играчи, цвећари, носачи, возачи.

Било је ту и припадника политичких међусобно зараћених струја, од монархиста, републиканаца и анархиста до украјинских националиста који су вотку заменили калвадосом и пратили свог вођу Симона Васиљовича Петљуру који је у Паризу, пише Вертински, „живео своје дане мењајући златне карбованете опљачкане током свог украјинског атаманства".

Петљура је био предводник борбе за независну Украјину након руске револуције 1917. и председник Украјине од 1918. до 1920, када је избегао у Париз.

Петљуру је, каже Вертински, на Булевару Сан Мишел 1926. из освете убио „мали, слабашни кројач или часовничар из Винице или Бердичева".

То је заправо, учинио анархиста и јеврејски песник Самуил Шварцбуд, као освету због погрома украјинских Јевреја у време Петљурине власти 1918-1920. Шварцбудов чин је бранио читав тадашњи интелектуални свет: Анри Бергсон, Марк Шагал, Ромен Ролан, Максим Горки, Алберт Ајнштајн, па и Александар Керенски, председник руске привремене владе после Фебруарске револуције.

Освете, као и песме чекају свој тренутак.

Руски штим 

У Паризу је тада наступао и Јура Морфеси, певач циганских романси и некада велика звезда у Санкт Петербургу. Али он никако није могао да изађе из ћорсокака прошлости са репертоаром песама типа Вози, кочијашу!, Песма кочијаша!, Хеј тројко!, Хеј, кочијашу, вози у Јар!...

Вертински је свом пријатељу рекао: „Јура, сиђи, забога, са тих тројки! Одавно их нема на видику. Свуда около је асфалт. А и снег у Москви чисте аутомобили..." Није хтео ни да чује.

„Руски емигранти у Паризу растворили као кап у океану", пише Вертински. Говорили су француски, радили са Французима и покушавали да их имитирају на много начина, али су задржали и свој начин живота: своје цркве, клубове, библиотеке, позоришта.

Покушавајући да задржи корак с временом, Вертински је током боравка у Француској написао и компоновао много песама новог сензибилитета, другачијег од уобичајеног „руског клишеа". Међу њима су и неке од најбољих које је оставио за собом: У плавом и далеком океану, Концерт Сарасате, Мадам, лишће већ опада, Магнолија танго...

Важно место у уметничком животу Париза заузимао је балет. Водећа је била трупа Балета Монте Карла са Леонидом МјасиномЖоржом Баланчином и Маргаритом Фроман, која је претходно дуго наступала у Краљевском позоришту у Београду.

У Паризу су тридесетих с времена на време наступале и балетске и позоришне трупе из СССР-а, тако да су и избегли Руси могли да се упознају са најновијим совјетским комадима, попут Булгаковљевих Дана Турбиних, или Толстојеве Завере царице

У позоришту на Шанзелизеу певао је Фјодор Иванович Шаљапин, који ће једном у ресторану заплакати кад му је Вертински отпевао Јесењинову песму Збогом, пријатељу, збогом!, написану те, 1925. године.

Матилда Кшесинска, примабалерина петроградског Маријинског театра о којој се причало да је била у романтичној вези с Николајем Романовим, своју последњу представу одржала је у Петрограду у време Фебруарске револуције 1917, а у егзилу је обучавала младе плесаче и балерине.

Када је њена ученица Татјана Рјабушинска, „лагана, бестелесна, неземаљска, као нека врста божјег духа, а не балерина", завршила плес На лепом плавом Дунаву, Кшесинска је плакала покривајући уста марамицом, док су јој се рамена тресла:

„Ох, драги Вертински... Ово је плес моје младости! Мој живот. Моје прошле године... Све што сам знала како и шта нисам могла, уложила сам у ову девојку..."

„У праву си, душо! Али мораш живети, не мораш да се сећаш!"

У Паризу су са својим трупама често наступале Ана ПавловаТамара КарсавинаМихаил ФокинАлександар и Клотилда Сахаров и други. 

Ану Павлову Вертински је срео у „Ермитажу", после наступа у позоришту на Шанзелизеу. Није била онаква какву је памтио из домовине, била је остарела, преморена, њена фигура је изгубила своју прозрачност и узвишеност, а тело еластичност; више је личила на аскетску фигуру монахиње која мучи своје тело него на балерину. Чинило се да је само подучавала како се игра, али сама није плесала.

Вечерали су и причали о модерним плесовима, за које је Павлова рекла да их не разуме и да не зна како да их плеше. Онда су сишли на паркет да јој покаже како се игра танго. Вертински је  почео да се смеје: „Чудно ми је што ја учим Ану Павлову да плеше." Она је стајала пред њим као млада балерина и вредно понављала његове покрете.

После је причала о Енглеској, о својој кући у Лондону, о свом парку, језеру са лабудовима, о травњаку који шишају два пута недељно. И одједном је ућутала.

„Да ли жудите за Русијом?", упитао ју је.

„Страшно, пријатељу, страшно! До несанице, до суза, до главобоља, до очаја. Чежња! Смрзавам се у овој хладној и туђој земљи", одговорила је тихо. 

Следећег дана је отишла у Енглеску. Убрзо након тога дошла је вест о њеној смрти која ју је затекла током турнеје у Хагу 1931. Сахрањена је у Лондону, а сходно завештању њен земни прах је 2001. пренет у Москву. 

Кад је у „Ермитажу" Тамари Карсавини, која је још била лепа, отпевао песму на стихове Георгија Иванова Изашао је месец над ружичастим морем, славној балерини су сузе потекле низ лице на коме су лутања оставила траг.

„Шта мислиш, Саша, хоћемо ли се икада вратити кући?"

Он сам, чија су тада већ два захтева да се врати била одбијена, није у то веровао, али јој је рекао:

„Ако то заслужимо..."

Туђи градови, тамо преко океана 1934.

У јесен 1934. Вертински је напустио Париз и отпловио за Америку паробродом „Лафајет" на коме је било неколико француских уметника позваних у Холивуд и много америчких туриста који се враћају у земљу. На броду су била и три чикашка гангстера са својим девојкама, које су на вечеру излазиле са свежим орхидејама сваки пут у боји вечерњих хаљина из најбољих париских кућа. На том путовању, Вертински је написао песму О нас и о родине (О нама и отаџбини):

Пловимо океанима
Браздамо континенте
И носимо у туђе земље
Осећај руске туге

На првом концерту Вертинског у Њујорку окупило се много руских уметника који су заглавили у Америци, међу њима Рахмањинов, Шаљапин, Никита Балијев, као и много америчких певача, међу којима и Бинг Крозби, који ништа није разумео, али му је речено да треба да одслуша Вертинског јер је реч о „руском крунеру" (crooner, неко ко пева у пола гласа и декламује).

Најболнију струну у срцима Руса у Америци пробудила је песма коју је те вечери Вертински први пут извео: Туђи градови (Чужие города):

Било је... Било и нестало је...
Овде живе странци
И туђа радост и несрећа.
А ми смо за њих странци заувек...

Рус у Холивуду

Из Њујорка Вертински се упутио у Сан Франциско, где је наступао у чувеном холивудском „Брекфест клубу", где су се окупљали милионери.

Руси су били тада у великој моди у Холивуду, нарочито у време немог филма. Међу холивудским Русима већина су били статисти, костимографи, сниматељи или шминкери.

„Кога све нисам срео овде у Холивуду! Бивши адмирал, бивши новинар, бивши тужилац, бивши милионер, бивши министар, бивши писац. Генерал сада води ресторан, адмирал фото-радњу, тужилац је шверцер, новинар ради као кувар, а милионер је пустио црну браду и у кавкаском черкеском капуту с бодежима стоји на вратима ресторана и отвара врата гостима", пише Вертински.

„Зашто су ови људи дошли у Холивуд? Шта су тражили у њему? Који ветар их је донео овде, на крај света? Којим путем су прошли сви ови Московљани, Ростовци, Новоросијци пре него што су овамо стигли?

Рус који је изгубио домовину више не осећа даљине. Ако нисмо код куће, да ли је заиста важно где живимо? Сетио сам се речи Марине Цветајеве: Баш ме брига - Где - Потпуно сама!"

Вертинском је понуђено да глуми у Холивуду, на енглеском, али он, који је течно говорио немачки и француски, енглески није подносио, како је признао Марлени Дитрих, коју је познавао још из Париза. Она му је саветовала да превазиђе гађење и прибере се, што му није пошло за руком.

У Холивуду је одсео у њеној луксузној вили на Беверли Хилсу, а у јулу 1935. јој посветио песму Марлен, која личи на неко ругање на немачком и завршава се стиховима:

...Полако повући ороз
И рећи љубави: Збогом!
Гуд бај.

На париском таласу у Шангају 1935.

Вертински из Сан Франциска 1935. испловљава даље на запад, преко још једног океана. Одлази најпре у Манџурију, у Харбин, а одатле у Шангај, о коме се у то време говорило као о „Холивуду Истока".

Шангај је тридесетих био дестинација декадентних Европљана, кинеских гангстера, шпијуна сваке врсте и великана светске уметничке сцене. На наступе је овде долазио и Фјодор Шаљапин, који је у време Велике депресије у Америци изгубио велики новац, па сада, већ стар и уморан, више није бирао места где ће наступати како би издржавао велику породицу.

У делу Шангаја који је био познат као „Мала Русија" налазиле су се руске драгуљарнице, продавнице увозне одеће, библиотеке, апотеке, фото-студија, продавнице хране, намештаја, фабрике вотке, бакалнице...

У мемоарима Вертински овако описује атмосферу коју је затекао у Шангају:

„Руси су потпуно полудели. Сви су заузети спекулацијама. Читаво богатство се ствара муњевито и исто тако брзо се топи због само једне неуспешне комбинације или хирова размене. Шангај је пун лопова. Неко ради за контраобавештајну службу, неко с Јапанцима, неко само претура по џеповима."

Руске породице у Шангају су већином зависиле од супруга или ћерки, које су радиле као учитељице, медицинске сестре, професорке музике, плеса или француског језика, а оне сиромашније као шнајдерке, продавачице, фризерке, стенографкиње, келнерице, девојке у баровима. Барови, кабареи, пушионице опијума, јавне куће, балске дворане, ноћни клубови, коцкарнице, казина, били су сваке вечери пуни Руса.

Руси су имали и свој оркестар и драмски театар, због кога се говорило о „париском таласу у Шангају". У шангајским балским дворанама свирао је Олег Леонидович Лундстрем кога су називали „краљем џеза Далеког истока". 

Вертински описује како су једном недељно у клубу „Ренесанса" одржаване вечери назване „ХЛАМ" (што на руском значи „смеће", а уствари је акроним од речи Художники, Литераторы, Артисты и Музыканты - уметници, писци, артисти и музичари), током којих су локални песници читали песме, а даме певале циганске романсе као Снег те завејао Русијо...

„Душа" ових вечери био је извесни Гвадалкивиров, позоришни паразит, који је 1930. године стигао с једном балетском трупом најпре у Харбин и одатле предузимао свакојаке позоришне подухвате на којима је зарађивао знатан новац, а уметницима је обично плаћао мало или ништа.

Вертински је у Шангају наступао у кабареу у летњој башти „Аркадије" и у кафеу „Мари-Роуз", али му наступи нису доносили велике хонораре.

Себе из тог времена иронично описује као „заувек младог деду", који има два обожаваоца - „унука", како их назива. „Обојица су клошари. Сви их се боје, а нико се не усуђује да их дира. Обојица су згодни. Млађи је Грузијац и свира гитару, старији је Рус и бави се само спортом. Они обожавају свог 'деду', и прате га као хртови..."  

Док деда пева, унуци седе за његовим столом и пију. Ако неко од гостију не слуша или звецка прибором, старији ће га љубазно позвати да изађе у ходник. Ако овај каже да је дошао на вечеру, а не да слуша песме, он ће му изнети понуду: „Узми своју вечеру и иди с њом у тоалет. А почнеш ли да звецкаш док Деда пева, зачепићу ти грло том твојом шницлом!" Многи зазиру од Вертинсковљевих „унука", пријатељи се смеју.

Маја 1942. Вертински се оженио двадесетогодишњом Грузијком Лидијом Владимировном Циргвавом, од које је био 34 године старији. Убрзо им се родила прва ћерка Маријана.

Када су Јапанци окупирали Шангај, финансијска ситуација нагло се погоршала, па је Вертински морао да држи по два концерта дневно како би прехранио породицу. Пре сваког наступа откупљивао је фрак из залагаонице, а после наступа га поново залагао. 

Повратак у Москву 1943. 

О тадашњој атмосфери међу шангајским Русима говоре и стихови које је Вертински тада написао:

Проклињали. Плакали. Викали.
Рецитовали: „Наша мати".
У кафанама пили за препород,
Ујутру опет проклињали.

У ратно доба Вертински је почео и да исказује лојалност совјетској влади, објављујући у шангајском совјетском листу Новаја жизњ, иако је већина Руса у Шангају била антисовјески разположена, а било је и група руских фашиста.

Као што синолог Радосав Пушић пише у есеју „Руски емигранти у Шангају", пре револуције ту су живели трговци, чиновници транспортних компанија и Руско-азијске банке, а после Октобарске револуције у Харбин и Шангај сливају се избегли козаци из Оренбурга, Јенисенска, Иркутска, остаци белих дивизија из Омска, Томска, Иркутска или Тоболска, сељаци из Самаре, Уфе и Перма. Након тога стижу и совјетске дипломате.

Фебруара 1943, у време завршетка Стаљинградске битке, Вертински у Шангају пише:

На снежним путевима Русије,
Као чопори гладних вукова
Нечујне колоне лутају
Заробљених немачких пукова.

Крајем марта 1943. упутио је писмо министру спољних послова Вјечеславу Молотову: „Двадесет година живим без отаџбине. Емиграција је велика и тешка казна. Али свака казна има границу... Живети далеко од отаџбине сада када она пролива крв, и бити немоћан да јој помогнеш, то је најгоре. Молим вас, Вјачеславе Михајловичу, да ми дозволите да своје снаге, које још имам довољно, и ако је потребно свој живот - дарујем својој домовини."

Добио је дозволу да се врати. Са супругом и ћерком стигао је у Москву новембра 1943, настанивши се у Улици Горког (бивша Тверска).

Поменуће то у отвореном „писму заграничним пријатељима", објављеном у листу Руски глас 1. августа 1949, демантујући тврдње емигрантске штампе која га је бар три пута сахранила, наводећи да је стрељан на првој станици кад се из Кине вратио у СССР, да је умро у концентрационом логору од исцрпљујућег рада негде у Магадану, да је извршио самоубиство у Москви, да гладује и продаје новине у Москви...

Своје „заграничне пријатеље" тада је позвао да се сете његове Степе молдавске, или Туђих градова, или О нама и о отаџбини, и да његово „скромно име не користе као материјал за подлу антисовјетску пропаганду".

Док је био у емиграцији, плоче Вертинског у СССР-у нису биле забрањене, али су биле непожељне: један инжењер, оптужен за шпијунажу и саботаже, морао је да призна да је од неке госпође из Лондона коју је познавао купио 15 Вертинсковљевих плоча ...

Кад се вратио у земљу и почео да наступа, на сваком концерту је био присутан и цензор. Од више од стотину песама које је иначе изводио било му је дозвољено да изведе тридесетак, међу њима и О нама и отаџбиниНаша тугаУ снеговима Русије...

Када је певао у Чити, 800 километара источно од Иркутска, некад познатој као град прогнаника на транссисибирској железници, Александар Вертински је био изненађен кад је схватио да чак и тамо публика зна његове песме.

Певао је и песме совјетских аутора, а 1945. написао је и песму Он посвећену Стаљину... 

"Да ли је Ив Монтан важнији од мене?" 

Годину дана пре смрти, Вертински је 1956. писао заменику совјетског министра културе:

„Тамо негде... на врху, и даље се праве да се нисам вратио. Не пишу о мени, не говоре ни реч, као да нисам у земљи. Новине и новинари кажу 'нема сигнала'. Вероватно га неће ни бити. Међутим мене има! Веома ме има! И народ ме воли! (Опростите ми на овој храбрости.)

Пропутовао сам нашу земљу, четврти и пети пут. Певао сам свуда - и на Сахалину, и у централној Азији, и на Арктику, и у Сибиру, и на Уралу, и у Донбасу, о градовима да и не говорим. Завршавам своју трећу хиљаду концерата. Тамо где црним угљем натопљени људи излазе из рудника, после наступа ми прости радници прилазе, стисну ми руку и кажу: 'Хвала што сте дошли!'

Зашто не могу да певам на радију? Да ли је Ив Монтан, чији језик нико не разуме, ближи публици и потребнији од мене?"

Сетили су га се, али не као певача, већ као глумца. Године 1951. добио је Стаљинову награду за улогу кардинала Бирча у филму Завера осуђених. Био је то редак случај да државну награду добије глумац који игра негативца. Запажена је била и његова улога млетачког дужда у филму Велики ратник Албаније Скендербег из 1953, када су Совјети са Енвером Хоџом били "друзјами".

Након лењинградског концерта 1957, у соби Хотела „Асторија" стало је срце Александра Вертинског.

Кад је Марлена Дитрих једном долазила у Москву, кажу да је однела цвеће на његов гроб на Новодевичјем гробљу у Москви.

Наследник Вертинског на Бољшом каретном

Прошле године је на ТВ Русија 1 снимљена и емитована серија посвећена животу Александра Вертинског. Оживљавање сећања на „тужног Пјероа руске шансоне" показује да се у Русији и песмама мири сећање на совјетско доба и на предреволуционарну Русију.

И Украјинци су својевремено неговали успомену на Вартинског, подигавши му у Кијеву споменик, у костиму Пјероа.

Стих „Не знам зашто и коме то треба" из песме Шта имам да кажем масовно је певан у СССР-у 1990-их и асоцирао је на жртве совјетског ратног похода на Авганистан. Пева га, можда, неко и сада.

Утицај Вертинског се у СССР-у осећао у шансонама Булата Окуџаве и Владимира Висоцког, чије плоче такође нису објављиване, али су их сви знали. Од Висоцког је у данашњој Русији, кажу истраживања, популарнији само космонаут Јуриј Гагарин.

У ТВ серији из 1969. Место сусрета не треба изменити (Место встречи изменить нельзя) Висоцки у улози полицијског детектива Жеглова - фиктивног лика који је деведесетих у анкетама фигурирао као модел за избор пожељног председника - седа за клавир и пева песму Вертинског Лиловый негр:

Где си сада, ко ти сада љуби руке?
Где је отишао твој Кинез Ли?
Ти си, изгледа, потом волела Португалца,
Или си можда отишла са Малајцем?

Исти тон преовлађује у исповедној песми Висоцког На Большом каретном, о улици у московском Тверском реону на којој је провео младост, названој тако по продавници кочија:

Где је твојих седамнаест година?
На Бољшом каретном...
Где те данас више нема?
На Бољшом каретном.