Почетак Суперлиге само формализује стадијум до којег је фудбал нажалост дошао. То није удар из ведра неба; то је олуја која се умногоме предсказивала и предвиђала. Као и у тенису, имаћемо лигу робота које контролишу њихови међународни клептократски налогодавци који их плаћају. Играће само у одабраним земљама, на одабраним стадионима, пред одабраном публиком, и биће им дозвољено да изговоре само најтривијалније баналности. То ће бити крај фудбала, онаквог какав је покушавао да буде више од једног века

Требало би да будем срећан. Погодио сам. Читава Глава 5 „Капитализма по себи" представља приказ о растућој „комодификацији" свега, укључујући и нашег времена за забаву и обичних живота. У разговору за часопис Форбс прошлог новембра, рекао сам да је паневропска фудбалска лига неизбежна: клубовима се управља као потпуним машинама за прављење пара; уоколо је једноставно превише потенцијалног новца, а најбољи клубови ће инсистирати на већој ексклузивности и на томе да махом играју против подједнако јаких клубова. И ја сам такође мислио да је само питање времена када ће интернационални фудбал умрети. Власници клубова не желе да играче, које су платили милионима евра, изложе непотребном напору и могућим повредама играњем утакмица које мало значе а у финансијском смислу не доносе ништа. Зашто бисмо очкивали да неки делови наших живота остану необухваћени у потпуности комерцијализацијом, док  све остало јесте, а ми сами жељно учествујемо у тој комерцијализацији? Ми то чинимо кроз изнајмљивање наших кућа, кола, потписивањем предбрачних уговора и уговора о забрани објављивања (притом, са овим потоњим, продајући наше право на слободан говор - за одговарајућу цену).

Да ли је фудбал ишта бољи? Одговор је „не". Он је управо оно што желимо да буде: комерцијализован до крајњих граница. Он чини управо оно што је константној експанзији хиперкомерцијализованог капитализма потребно.

Дакле, да ли би требало да престанемо да се жалимо?

Можда. Мада, чак и ако то учинимо, не можемо а да не схватимо да је оно што дванаест клубова предлажу да ураде још увек драматичан скок у том жаљења вредном (и до извесне мере срамном) правцу. Док се све већа комерцијализација фудбала одвија деценијама, фудбал је покушао, бар формално, да одржи привид отворености. Чак и када је Лига шампиона (ЛШ) променила свој формат од лиге подједнако отворене за најбоље клубове свих европских земаља, додељујући у новом формату више такмичарских места најбољим лигама, она није затворила врата у потпуности. Мали клубови у великим лигама и даље су могли да се надају да ће добрим резултатима у домаћој лиги моћи да стигну до ЛШ; велики клубови у малим лигама још увек су могли да се надају да ће након више мукотрпних кругова квалификација стићи до ЛШ. Врата јесу умногоме била затворена за равноправно надметање између малих и великих клубова, али не и сасвим затворена.

Врата су сада запечаћена. Имаћемо тако 12 или 16 или 18 тимова који ће се вечито такмичити између себе, без бојазни од испадања и без подстицаја, тј. могућности да се било ко други домогне те узвишне групе. Непотребно је чак и истицати колико је то далеко од онога што је фудбал значио у последњем веку, тачније од његове кодификације као међународног спорта. Фудбал је често био средство за политичке, друштвене, економске и националне аспирације; био је место окупљања када су сва остала била затворена; био је место на којем сте могли извикивати антидржавне пароле а другде би вас растеривала полиција или бисте завршавали у затвору. Уколико сте били играч, то је било место за друштвену мобилност, или за друштвено мешање уколико сте били на трибинама. То је било место на којем би људи стајали по неколико сати на киши и снегу како би гледали играче које воле. То је стварало не само велике фудбалере, већ и цењене људе са индивидуалношћу, са ставовима и мишљењем. Марадона је био велики не само због невероватних голова које је постизао (укључујући и руком), већ и због тога што је одбијао да умукне, одбијао да игра игру екстремне комерцијализације у којој су играчи плаћени да трче али да никада не изусте било какво мишљење. Сада представљају узоре на исти начин на који су и аутомати узори.

Почетак Суперлиге ће у формалном смислу ставити тачку на све то. Тај почетак свакако формализује стадијум до којег је фудбал нажалост дошао. То није удар из ведра неба; то је олуја која се умногоме предсказивала и предвиђала. Као и у тенису, имаћемо лигу робота које контролишу њихови међународни клептократски налогодавци који их плаћају. Играће само у одабраним земљама (четири у случају тениса, можда три или четири када је о фудбалу реч), на одабраним стадионима, пред одабраном публиком, и биће им дозвољено да изговоре само најтривијалније баналности. То ће бити крај фудбала, онаквог какав је покушавао да буде више од једног века. Биће то врста игре коју ћемо моћи да играмо на нашим компјутерима, са играчима који само делују да су жива бића.    

(Превод са енглеског: Јелена Жарковић)