Уочи почетка овог Европског првенства у фудбалу дошли смо до самога краја ере спорта који је писац Слободан Стојановић назвао „више од игре“. У истоименој ТВ серији одиграна је она незаборавна утакмица између „Грађанског“ и „Радничког“. За прве је играо чувени Бецић, док су ови други играли за рају, у потпуности занемарујући тактику. У фудбалу који ћемо гледати у новој ери, сва је прилика, неће бити места ни за једне, ни за друге.

„Ово је посебна група људи. Скромних, поносних и слободних да буду оно што заиста јесу. Наши играчи су узори. И морамо да препознамо утицај који могу да имају на друштво и ван игралишта. Морамо да будемо уз њих када подржавају своје саиграче и ствари у које верују као људи.
Никада нисам веровао да треба да се држимо само фудбала."

Ове речи којима се актуелни селектор фудбалске репрезентације Енглеске Гарет Саутгејт обратио „Драгој Енлеској" пре наликују на какав Черчилов ратни говор него на обраћање тренера фудбалским навијачима уочи почетка Европског првенства у фудбалу. Саутгејт се и раније на сличан начин обраћао навијачима Гордог Албиона, а многи од нас се сећају и писма којим се сада већ покојни Илија Петковић обратио српској јавности пре него што је репрезентација Србије и Црне Горе отишла на Светско првенство у Немачкој 2006. године и тамо изгубила све три утакмице у групној фази такмичења.

Међутим, најновија Саутгејтова посланица, како и стоји у последњој цитираној реченици, заправо нема никакве везе са игром са лоптом у којој учествује 22 играча, а на крају увек победе Немци (дефиниција фудбала Герија Линекера), већ је пре нека врста реаговања на одјек негодовања дела навијача који су пре почетка пријатељског меча између Енглеске и Румуније играног на Вемблију извиждали протестно клечање енглеских репрезентативаца уочи првог судијског звиждука.

Овакав вид протеста против расизма и других друштвених неједнакости први је у праксу увео играч америчког фудбала Колин Каперник, који је због непоштовања химне САД на дуже време био и суспендован. Клечање се проширило на многа спортска борилишта након убиства Џорџа Флојда у Минеаполису, на Дан младости 2020. године, а спортисти су на дресовима, уместо својих имена, носили кључне речи глобалног активистичког покрета.

И до пре неколико дана, протестовало се у специфичним пандемијским условима, јер је једина публика била испред малих екрана, док су трибине стадиона и спортских дворана (које се у последње време готово редовно називају аренама) биле сабласно пусте.

А онда су, услед пада бројева заражених и убрзане вакцинације, званичници бројних светских спортских организација решили да почну са отварањем капија трибина и да на њих пусте одређен број вакцинисаних или тестираних љубитеља спорта. Тако ће и Европско првенство у фудбалу које данас почиње и које ће, први пут у историји овог такмичења бити играно на стадионима широм Старог континента, протећи уз присуство публике. Истина, трибине неће бити пуне, седеће се у одређеним секторима велелепних стадиона, али ће бити аплауза и, из наведеног примера са Вемблија, звиждука.

Криза фудбала

Али, чак и ако занемаримо фактор пандемије, и највећем фудбалском лаику је већ неко време јасно како се овај спорт у последње време драматично променио. Уведен је видео-надзор игре, па вам не вреди урлати „Гоооооооооооооооооол!", све док то не потврди орвеловско судијско око из ВАР собе. А непосредно пред саму завршницу овогодишње Лиге шампиона, челници дванаест најбогатијих европских клубова су прво громопуцателно најавили оснивање Суперлиге, да би само неколико дана потом, након уличних протеста навијача и негативних реакција многих фудбалских легенди, за сада одустали од идеје да организују такмичење чија ће главна сврха бити салдо на рачунима, а не резултат на семафору и табели.

Овај случај је потврдио како ни челници „Реала", „Јувентуса", „Ливерпула" и других најбогатијих клубова (са којима су, на равној нози, некада играли не само „Црвена звезда" и „Партизан", него и, на пример, „Ријека"), очито никада нису веровали како треба само да се „држе фудбала". Њихови разлози су, наравно, дијаметролно супротни оним Саутгејтовим, па је председник краљевског клуба Флорентино Перез у одбрану идеје оснивања Суперлиге потегнуо и аргумент дигиталних склоности нових генерација.

По његовом мишљењу, фудбал губи младе навијаче који немају стрпљења да гледају утакмицу свих деведесет минута, па зато игру, зарад зараде, треба што више приближити форми и садржају видео-игрице!

И док ће богати власници највећих европских фудбалских клубова морати да сачекају да би постали још богатији, активистички аспект „најважније споредне ствари на свету" са попуштањем санитарних мера и припуштањем навијача на трибине сигурно ће почети да узима све више маха. А на шта ће то да личи, показала је финална утамице КОНКАКАФ Лиге нација, коју су пре неколико дана, у Денверу, пред крцатим стадионом, одиграле репрезентације САД и Мексика.

Антидискриминаторски протокол

КОНКАКАФ је једна од шест фудбалских конфедерација на свету, а представља Северно-средње-америчку и карипску фудбалску конфедерацију, за подручје Северне и Средње Америке. У финалу овог новог такмичења Американци су победили Мексико резултaтом 3:2, и то након продужетака. Међутим, ова утакмица неће остати упамћена по победничком голу Кристијана Пулишића, већ по првој примени „антидискриминаторског протокола", због кога је главни судија меча, пред сам истек регуларног дела сусрета, прекинуо игру и позвао играче да се окупе на центру игралишта. На великом семафору истакнут је натпис: КОНКАКАФ АНТИДИСКРИМИНАТОРСКИ ПРОТОКОЛ - ПРВИ КОРАК, званични спикер је упозорио публику да прекине са вређањем играча на расној основи и, да скандирање није престало, финале би било прекинуто, играчи би били послати у свлачионице а публика тамо где је била претходних петнаестак месеци.

Током ТВ преноса једино није било јасно ко је ту кога вређао. С обзиром на (не)популарност фудбала у САД, не би нас изненадило да су Мексиканци, који су највероватније били већински народ на стадиону у Денверу, упућивали увредљиве повике навијачкој WASP мањини!

Неписани протоколи

Финална серија регионалне кошаркашке АБА Лиге, коју су у пет мечева одиграле „Црвене звезда" и „Будућност", показала је како су код нас на снази нешто другачији и, истина, неписани протоколи. И у Србији и у Црној Гори још увек није дозвољено присуство публике на спортским догађајима, али су трибине и у Београду и у Подгорици биле испуњене готово до последњег места. Испоставило се да су сви ти људи били доведени у хале само да би радили оно због чега фудбалски меч у Денверу умало није окончан прекидом. Нико, дакле, у некадашњем „Пиониру" и у „Морачи" није навијао - сви су мрзели!

И зато ће се некоме учинити да су Јапанци опет испали најмодернији. Тамо су, још током лета 2020, одлучили да публика у одређеном броју може да присуствује утакмицама, али да нико ко заузме своје место на трибинама не сме ни да писне!

Виртуелна публика

То нас опет доводи до онеспокојавајуће тишине која је од половине марта 2020. године запосела трибине стадиона широм света. Када су у јуну прошле године настављена нека такмичења и када су репризе важних утакмица заменили директни преноси, неко се досетио да ту тишину замени наснимљеним хуком са трибина које су компјутерском графиком, или постављањем правих фотографија биле испуњаване виртуелним навијачима.

Ови гледаоци су, дакле, узвикивали само оно што ТВ продукција жели. Није било ни најмање опасности да се наруши било који протокол. И док су љубитељи фудбала гледали ове окрњене утакмице, хулигани су се макљали ван стадиона. А да и таква активност може да утиче на регуларност такмичења, показали су навијачи „Манчестер јунајтеда", који су на дан дербија са „Ливерпулом" у граду направили велики пичвајз а онда и провалили не на трибине, него на сам терен.

Ни они, дакле, више нису хтели да верују да треба да се држе „само фудбала".

Дрвеће на стадиону

И тако смо, пред сам почетак Европског првенства у фудбалу 2020, које ће се играти од 11. јуна до 11. јула 2021. године, дошли до самога краја још једне ере спорта који је, још одавно, писац Слободан Стојановић назвао више од игре. У истоименој ТВ серији, за коју је Стојановић писао сценарио, одиграна је она незаборавна утакмица између „Грађанског" и „Радничког". За прве је играо чувени Бецић, док су ови други играли за рају, у потпуности занемарујући тактику.

У фудбалу који ћемо гледати у новој ери, сва је прилика, неће бити места ни за једне, ни за друге. Зато је можда најбоље на свим стадионима урадити оно што је у рану јесен 2019, у Клагенфурту, аустријски уметник Клаус Литман, према цртежима Макса Пеинтнера, на фудбалском терену градског стадиона „засадио" праву шуму листопадног дрвећа! И мада је овде била реч о прилично јасној еколошкој поруци, можда се будућност фудбала пре крије у пошумљавању стадиона, него у примени разних протокола и видео-надзора сваког дриблинга, паса и волеја.