Пикси је заиста имао у себи и својој игри ту типичну јужњачку дрскост и лепршавост. И то се дало видети кроз целу његову каријеру, и када је играо у Радничком и када је био у Звезди и, касније, када је остваривао интернационалну каријеру. Та лепршавост, дрскост и одважност која у себи има и респект према противнику али и веру у себе и своје могућности, сада су део и наше фудбалске репрезентације и то је више него уочљиво, нарочито у недавно завршеним квалификацијама и победи у Лисабону. Пикси је у тим уградио део себе, своје личности и своје јужњачке дрскости, дрскости дечака из нишке Паси Пољане.

Живот је као фудбал.

Обучеш дрес и изађеш на терен, па шта ти Бог да.

А на терену, твоји саиграчи и противнички. Трчиш, паднеш, па устанеш, па опет трчиш, па опет паднеш... Да би поново устао. Некад ти је срећан дан, све ти полази за руком (тј. за ногом), а некад те бије малер, ништа ти не иде, лупаш у пречке и стативе, нервираш се, публика ти звижди и псује те, тренер ти прети да ће те избацити из тима, девојка прети да ће да те остави и уда се за неког адвоката или инжењера коме си у основној на часовима физичког протурао лопту кроз ноге... Рођени татко хоће да те се одрекне у новине и каже да је боље било да те је дао за аутомеханичара или конобара и да имаш две леве ноге. Данас си шампион, сутра си нико и ништа. А онда... Данас си нико и ништа, сутра си на врху света.

У фудбалу, све може да стане у један трен. Одлука пада у микросекунди. И у животу такође. Све је неизвесно, а све се унапред зна, нарочито ако је то испланирао у својој тактици неки добар тренер. Било да седи горе на облаку или на клупи крај терена. У фудбалу, баш као и у животу, правила постоје да би се кршила. Живот није фер. Фудбал такође. Судије нарочито. Мораш да се уздаш у своје две ноге и оно мало талента што ти је Бог дао. Добро, негде га је мало више. Талента.

И у фудбалу, баш као и у животу, за велике ствари мораш да се родиш.

Драган Стојковић се родио у Нишу, 3. марта 1965.

И родио се да буде легенда.

Кажу да није тако само у спорту. Мој и његов велики суграђанин Бранко Миљковић (Чаирац, из нишке Шинтер мале) није постао велики песник. Он се такав родио. Исто је и са Пиксијем. Могао је да се роди било где. У некој фавели у Бразилу, на Мадагаскару, у Бруклину, Паризу или Токију... Свеједно би опет био велики фубалер.

Били смо сигурни у свој хепи енд, у свој Пиксиленд

Добио је упечатљиви надимак по лику из цртаног филма. „Пикси, Дикси и мистер Џинкс" били су део популарне продукције „Хана Барбера", цртаћи који су се редовно приказивали на југословенској националној телевизији, у популарним терминима: радним даном од седам и петнаест, а недељом од седам.

Постоји урбана легенда и да је „Пикси" у ствари једна од варијација за „пинђур", сиротињско јело слично ајвару и да надимак одатле потиче, али та прича се појавила касније, када је Стојковић већ постао познати фудбалер, зато мислим да се треба држати изворног "мита". Иако се то савршено уклапа у причи о талентованом клинцу из предграђа који је одрастао у класичној јужњачкој пролетерској породици.

Прича о Пиксију уједно је и прича о једном времену и једној држави.

Генерације рођене шездесетих имале су ту срећу да у потпуности окусе тј. укусни колач саткан од шећера и фатаморгане знан као „Југославија". Ја припадам генерацији седамдесетих, и нама су дали само да пробамо мало, један гриз или два, и било је феноменално.

Сви се сећају... Стандард, велика држава, црвени пасош, Тито, пионири, радне акције, путовања око света, Трст, фармерке, виршле из црвеног киоска, живот на кредит, летовања у Макарској, стрипови и албуми са сличицама... И фудбал. Велика лига. Једна од најјачих у Европи. Велика четворка: Звезда, Динамо, Хајдук и Партизан.

Намеће се логично питање: а где смо ми Нишлије у тој причи?

Или, језички исправно речено: „Куде је тај Ниш"?

Дечак из Паси Пољане

Раднички је старији од фамозних „Титових близанчића". Када је основан у Нишу 1923, Звезда и Партизан су били деценијама далеко у мислима комунистичких чиновника. Има у Нишу и старијих клубова, дурлански „Синђелић" основан је одмах по завршетку Великог рата 1918. године. Кажу, захваљујући француским и британским војницима који су донели праве, кожне лопте. Мој пантелејски „ОФК Ниш" је заиграо тек шездесетих, зато има петокраку на грбу, док Синђелић има споменик на Чегру.

Драган Стојковић је у Раднички дошао из Паси Пољане. Иако ће те често чути да се ради о селу - то није тачно. Паси Пољана је градско насеље у оквиру чувене нишке Палилуле, тако да је Пикси, фактички - Палилулац. Као, рецимо, хармоникаш и певач Чокалија или глумац Деско Станојевић. А бити Палилулац није мала ствар.

У то време о коме говоримо, фудбал се играо свуда. Нарочито на улици. На мале голиће. Направе се голови од два камена или се просто поставе школске торбе - и удри. И данас на Палилули причају да је Пикси знао да „наређа" десеторицу и буквално се ушета у гол.

Било је неверних Тома који су то сматрали претеривањима. Онда се почетком двехиљадитих на интернету појавила компилација Пиксијевих мајсторија из јапанске лиге, које, логично нисмо могли до тада да видимо. И једна од њих је управо таква: Пикси узима противничком играчу лопту на ивици свог шеснаестерца, онда буквално предрибла цео противнички тим, заједно са голманом, остави им лопту иза линије, а код десне стативе, уз поруку:

„Ево вам, децо. Играјте се."

Али фудбал је више од игре.

То смо схватили одавно.

Краци ће ги литну на зелен Чаир

У омладинском тиму Радничког Пикси се обрео 1979. године. И одмах је био више него уочљив његов велики таленат. Тако се његов успон као играча подудара са последњом деценијом живота СФРЈ. И то није случајно. Раднички је осамдесетих остварио највећи успех у каријери клуба, који никада неће више поновити, а кога се Нишлије још увек са мешавином сете и поноса сећају кад у кафани наруче „Куде је тај Ниш" тј. "Удавија се", песму коју је у оригиналу написао легендарни чика Дуца - Душан Цветковић, аутор такође и песме "Нишка бања". Додуше, препев који се тиче Радничког и његове епопеје у купу УЕФА урадили су Трио Палилула (који је чинио већ поменути Чокалија) и он савршено описује оптимистични став управе и играча клуба у стиху: „Краци ће ги литну на зелен Чаир".

Још једна нишка урбана легенда каже да управу заиста није било брига ко ће бити противник у следећем колу, Реал Мадрид, Манчестер, Интер, Рома, Хамбургер... Свеједно је. Заједнички став око кога није било разилажења гласио је:

„Ће ги тепамо!"

Пикси је заиста имао у себи и својој игри ту типичну јужњачку дрскост и лепршавост. И то се дало видети кроз целу његову каријеру, и када је играо у Радничком и када је био у Звезди и, касније, када је остваривао интернационалну каријеру. Та лепршавост, дрскост и одважност која у себи има и респект према противнику али и веру у себе и своје могућности, сада су део и наше фудбалске репрезентације и то је више него уочљиво, нарочито у недавно завршеним квалификацијама и победи у Лисабону. Пикси је у тим уградио део себе, своје личности и своје јужњачке дрскости.

Отуд и онај одговор неповерљивом новинару: „Шта, бре, евентуално?"

Нема „евентуално". Нема „можда". Нема „видећемо".

Ће ги тепамо.

Или како каже један мим на друштвеним мрежама:

Кубурите с падежи?

Mа јок...

Ево доказа:

Инструментал: С ким? Чиме?

С Пиксита. С лопту.

А куде?

Зна се -  у Катар. На светско првенство.

И шта ће буде?

Ништа. Ће ги тепамо.

И оне најјаче?

Па лепо пише на једном транспаренту који је увек присутан на јужној трибини Чаира, где су Мераклије, навијачи Радничког:

„Ицепи ги сви".

Пета Звездина звезда

Пикси је напустио Раднички као звезда прелазног рока у лето 1986. Са само двадесет и једном годином заиграо је за Црвену звезду. У Нишу су већ тада колале разне приче о његовом трансферу, углавном пренадуване. Говорило се о милионима (марака, не динара), о преговорима утицајних државних функционера, о томе како је требало, у ствари, да оде у Партизан...

Онда, можда најбизарнија гласина - да је Раднички трампио свог најбољег играча за четири рефлектора... Ако сте приметили, рефлектори на стадиону Црвене звезде и на Чаиру су идентични.

За Звезду је одиграо 120 утакмица у четири сезоне и постигао је 54 гола. Постао пета Звездина звезда, освојио је купове и првенства, дао вечитом ривалу Партизану гол из корнера и са пола терена (овај потоњи није признат) и у једном тренутку свакако био најбољи југословенски фудбалер у нимало наивној конкуренцији сјајних играча. У лето 1990. године одлази у Олимпик из Марсеља и тај његов одлазак се поклапа са умирањем државе чији је био један од симбола.  

Ето вам чуда

У једном разговору са Драганом Бјелогрлићем, непосредно након премијере „Монтевидеа 2" полемисали смо о свему и свачему, наравно, највише о животу и фудбалу и јавило се, само од себе, једно често постављано питање. Зашто смо ми овде толико опседнути фудбалом? Зашто нам је фудбал толико битан? У многим другим групним спортовима смо далеко успешнији. Кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет... Ту смо светски и европски шампиони, освајамо олимпијске медаље, имамо континуитет... Међутим, мора да се призна, просечан Србин би, изгледа, радо мењао пет титула ватерполиста или рукометаша за једно полуфинале светског купа у фудбалу. Није праведно, али је истина.

Зашто, дакле, толико волимо фудбал?

Бјела има своју теорију: „У фудбалу су чуда могућа."

Зар није тако и у осталим спортовима?

И јесте, и није. Ако ти у кошарци Амери доведу одличног тренера и петорицу ванземаљаца из НБА, можеш да се сликаш и замолиш свевишњег за пораз са што мање разлике. Али у фудбалу... Ту мали може да победи великог.

Узмимо, на пример, последњи меч квалификација у Лисабону.

На папиру, наши немају шта да траже у мечу са екипом коју предводи можда најбољи играч света. И шта се деси? Роналдо остаје на трави у сузама, а гол одлуке не даје играч који је у тиму Манчестера, Реала или Бајерна... Већ Александар Митровић - који игра за Фулам, тим из енглеског Чемпионшипа, који је, ако сте заборавили  - друга лига.

Ето вам чуда, Срби.

Сузе покрај аут линије

Кад смо већ код суза... Никада нећу заборавити ни оне Пиксијеве.

Било је то давно, СФРЈ је била на апаратима за одржавање живота, а наша репрезентација, у којој је централног везног играо Драган Стојковић, имала је припремну утакмицу пред Мундијал у Италији. Утакмица се играла у Загребу, против Холандије коју су предводили Гулит, Рајкард и Марко ван Бастен. Изгубили смо са 2-0 а Рајкард се на крају нашалио да није знао да Холандија има толико навијача у Загребу.

На Максимиру су звиждали химни "Хеј Словени", легендарном селектору Ивици Осиму, Југославији и свему ономе што је представљала... На крају те утакмице, сећам се као да је било јуче, Пикси је стајао поред аут линије са сузама у очима. Шта је оплакивао? Дечак у њему је осећао неправду, али човек? Човек је можда слутио оно што долази... Рат који ће вољену земљу растргнути на комаде. Покољ чије последице сви народи који су живели у СФРЈ осећају и данас.

И зато, када сам видео Роналда како, очајан, седи на трави и плаче након пораза од Србије, сетио сам се и Пикисијевих суза. То су искрене сузе, мушке, људске...

То је искрена емоција која се не крије, туга која је саставни део живота, исто као и радост, и након тих суза, још више ценим Кристијана Роналда дос Сантоса Авеиру. Великог играча, великог човека и више него достојног противника. И надам се да ћу га гледати следеће године у Катару. Док чекам бараж за пласман на Мундијал, читам Жозеа Сарамага и навијам за Португал.

Она два гола оног нашег кучишта пасипољанског

Али пре него што се СФРЈ распала, након тих максимирских суза, велики Драган Стојковић нам је подарио још мало магије, за опроштај...

Сви смо гледали, сви памтимо... Она два гола против Шпаније.

Репрезентација Југославије прошла је групну фазу на Мундијалу у Италији и следећи противник била је Шпанија предвођена звездом Емилијом Бутрагењом.

Добили смо их након продужетака са 2-1.

Оба гола дао је Пикси.

Први је био право ремек-дело.

Мој комшија Јоца је то овако описао:

„Лопта пада оштро у шеснаестерац... И долази код нашега Пиксита... А он... Кучиште пасипољанско. Ко на мали голићи... Онија Шпанци се уровили, тотално у бездер... Пикси нагази лопту -  а пола шпанска одбрана проклиза ко на рингишпил. Лажњак! Левог бека послао по бурек... Десног по јогурт... А центархалф се још води као нестао. Зубизарета, бајагим, најбољи свецки голман, стао на криву ногу, зева ко плевња, неје му јасно куде је, шта је и како се зове... А наш Пикси га гледа, још гази онуј лопту, и ко да га питује: Прике, куде оћеш да ти је утерам? У леви ил' десни угао? Горе или доле? Онда им шмекерски тутне голчину, после им даде и један из слободан ударац... Добар дан - довиђења. Пакујте се Шпанци, па пртите пртину кући... Одосмо ми у четвртфинале."

А у четвртфиналу - светски првак. Аргентина. Предвођена Марадоном.

И то је била утакмица.... Скоро па као шекспировска трагедија.

И то памтимо. Цела генерација.

Како се Пикси поигравао са најбољим светским одбрамбеним играчима, како смо издржали 120 минута са играчем мање, како је Ивица Осим отишао у свлачионицу јер није желео да гледа пенале... И како је Пикси погодио пречку. То је било то - крај. Једне репрезентације, једне државе, једног сна...

Али не и крај једне каријере.

Сузе су ОК

Пикси је наставио да тресе мреже и доводи до лудила противничке играче.

Опростио се од фудбала на вољеном Чаиру. И тада је плакао.  

Сузе су ОК, што би рекла моја пријатељица Мира Бобић Мојсиловић.    

Фудбал је као живот. Пуно крви, зноја... И суза. То зна Роналдо. То зна Пикси. То знамо и сви ми остали. „Добро је плакати... Сузе постају лек тек онда кад их се ослободимо", написао је једном давно Пиксијев и мој Нишлија Душко Радовић.

А Пикси нас јесте лечио. Сваки његов гол, сваки његов дриблинг, сваки осмех и суза, били су као мелем на рану.

И свака победа. Некада као фудбалера, сада као селектора.

Радост коју нам је донео и коју нам још увек доноси нема цену ни меру.

И шта ће да буде, када једном, а то мора да се деси, судија одсвира крај?

Ништа...

Ће ги тепамо.

Са шта?

С лопту.

Куде?

На Чаир.

Како?

С Пиксита.

А сада, мало вести из будућности:

„Раднички из Ниша победио је у првом колу Лиге шампиона Манчестер Јунајтед, у Нишу, на стадиону Драган Стојковић Пикси..."