Боксерски клуб „Младост“ из Новог Пазара генерацијама уназад даје шампионе. Шека Гурдијељац, Енад Личина, Џевад Ибровић, Селевер Лекпек, Един Адемовић, Самир Куртагић, Џејлан Тоскић, само су нека од легенди пазарског бокса. Иза њиховог успеха и медаља стоји и име познато свим Пазарцима – Салих Ђерлек с надимком Цар, тренер „Младости“ и посвећеник бокса.

Нема боксера коме публика, клупски другови или бар противници нису дали живописан надимак, али само један међу њима заслужио је и као играч и као тренер да га назову Цар. Познаваоци бокса слажу се да је Салих Ђерлек овај заслужио надимак човечношћу у рингу и поред њега.

Рођен 1963. у Новом Пазару, чим је изашао на улицу није га мамило да иде према лопти већ према конопцима. Тада је Боксерски клуб „Младост", за топлих дана, дочекивао противничке боксерске екипе често на фудбалском стадиону, пред неколико хиљада присталица, а један од њих био је дечак који је и сада пред крај шесте деценије задржао дечачки осмех.

Дигитрон у рингу

У дванаестој години навукао је рукавице на руке, у шеснаестој почео свакодневно да тренира, а већ у седамнестој закорачио у први тим. Пошто је био малолетан, лекар му је дао уверење да може да уђе у ватру са најжешжим борцима перо категорије.

„Људи углавном мисле да се најжешће макљају они тешки, али ја вам кажем - највише батина има код лаких боксера", каже Ђерлек.

Стасавао је у рингу и поред њега, очаравао публику широм бивше Југославије, а по једном се истицао - за тринаест година лигашког наступања, на домаћем терену је био непобедив. 

„Домаћа публика ми је давала крила, али нисам падао у ватру. У боксу, свако ко крене у тучу брзо ће брадом да пољуби патос", прича Ђерлек. „Ја имам прилично дугачке руке и то сам користо на мечевима. Држао бих противника на дистаници, отварао га полако, комбинацијама, истраживао слабе тачке. Тачно сам знао коме треба повремено да се залепим и да му не дам да боксује. Овај спорт није битка, у рингу мораш да рачунаш брже него дигитрон."

Самоћа боксера

Нико није усамљен као боксер у рингу. Многи познаваоци овог спорта понављају изреку: „Када провучеш ногу кроз конопце, изгубиш пола снаге. Сви боксују само са половином снаге."

Цар тврди да трему имају сви боксери и она је позитивна, али неки заиста имају и страх и то, ако не може публика да осети, искусан борац лако препозна.

„За мојих такмичарских дана, ми, Пазарци имали смо једну ману, углавном смо били офанзивни више него што треба, мало пажње смо посвећивали дефанзиви. Мене је дефанзиви учио легендарни Тома Хладни  (Салих Ерденић), на припремама. Имао сам велики респект према њему, а он је то видео и, пошто је знао да приђе младом боксеру, рекао ми је да смо имењаци. Он је знао преко пет стотина офанзивних комбинација, али је све заснивао на ескивирању", прича Салих Ђерлек који се радо сећа боксерског стасавања.

На почецима се дружио са Едипом Шећовићем који је био омладински шампион Србије у боксу и светски првак у верзији ЕБУ. „Много ме погодило кад сам чуо да је мој друг убијен 2008. у Бечу", каже Цар, а као најтужнији тренутак током каријере наводи нешто што се десило у Крагујевцу: „Наш друг, репрезентативац Мујо Бајровић, који је поред бокса дипломирао књижевност, спремао се за меч, али... добио је телеграм. Јавили су му да му је отац преминуо. Морао је да иде. Тај трен кад је примио тужну вест остао ми је у сећању. Спорт ипак није већи од живота и од породице."

Сви смо једна рукавица

Пријатељства у боксу постоје, негују се и трају деценијама. „Чак ни ратови нису удаљили боксере", каже Ђерлек. „Поштујемо се и волимо као браћа. Мостови међу боксерима нису порушени и границе међу нама не постоје."

А где се боксери друже? Иду једни према другима!

„Одемо у Крагујевац код Мирка Пузовића и Миливоја Лабудовића. Скокнемо у Лесковац код Белог Спасића, у Прокупљу видимо Братислава Ристића и Фазлију Шаћировића... У Приштини су Назим Гаши, Мехмет Богујевци, Џевдет Пеци... Идемо једни другима, дружимо се, седнемо, запевамо... Право да ти кажем, у рингу јесте било ривалство, жестоко смо се тукли, али смо учврстили пријатељства. Ми смо на страни бокса, о политици много не причамо, а и кад причамо нема свађе - сви смо једна рукавица", каже Ђерлек.

На питање ко му је били најтежи ривали, одмах каже: „Драган Асановић из Партизана, Смаил Мусић из нишког Радничког и Дамир Шкарица из Ријеке."

О финансијама у боксу Цар тихо каже: "Раније је имало нешто, сад нема скоро ништа."

Он жали што многа талентована деца уместо у бокс иду у неке нове борилачке спортове где их маме и где се многи повређују: „Бокс јесте племенита вештина, а сада имамо стално неке мечеве где се туку неспремни момци рукама и ногама, ретко можеш да видиш добру технику. Све је на јуриш".

Свакоме све што зна

Цар је од 1994. године боксерски тренер, али какав тренер? Тешко је наћи успешнијег.

У тој малој сали, поред новопазарске гимназије, стасали су моги шампиони. Старе струњаче, стари џакови, на боксерима старе рукавице, али Цар је годинама, свакога дана, био са њима.

„Ја и данас свакодневно радим на руке. Навучем праце и постављам тамо где они треба да ударају. Дајем свакоме све што знам", прича Ђерлек. „Понекад се деси да таленат одмах експолодира, а понекад таленат споро зри. Неки су јаки, а неки храбри. Сваки боксер је прича за себе. Треба им прићи и бодрити их. Све су то осетљиви, али поносни момци."

„Млад боксер понекад претера, ако си му превише близак хоће да пређе границу, а тада тренер лако изгуби ауторитет", каже Цар и показује фотографије својих чувених ученика који су се окитили многим медаљама: Џевад Ибровић, Селевер Лекпек, Един Адемовић, Самир Куртагић... 

„Сада је мој пулен велтераш Џејлан Тоскић, шампион Србије и учесник светског првенства, а далеко су догурали у професионалном боксу Енад Личина и бивши светски првак у ИБФ верзији Шека Гурдијељац. Срећан сам, јер сам сваком од њих нешто и ја дао, макар један трун мог знања и искуства", каже Цар који одавно не броји све медаље својих пулена нити сва признања која је као тренер добио.

„И да се поново родим, опет бих младост провео у рингу, а остатак живота поред ринга", каже Цар.

Он је познат по томе што је стално смишљао шифре у језику: нпр. кроше је на једном турниру звао Бањска. „Није исто водити меч када противник зна језик и када странац не зна. Смишљао сам језик за сваку прилику, а тај језик је боксер морао да научи како би применио оно што му кажем".

На питање колико су, од две стотине боксера које је тренирао, сами боксери свесни значаја једног тренера и да ли истичу у својим успесима и знање и савете свог учитеља, Цар ћути. Неће да одговори на то питање. Као да је неку горку реч прогутао.