На овом европском првенству, које много више подсећа на НБА него на европску кошарку, кући су редом одлазили Србија, Грчка и Словенија, односно Јокић, Јанис и Дончић. Луку, тог маестра кошаркашке игре лично је Понитка послао на клупу бацивши у делиријум пољске навијаче који нису веровали шта гледају али су знали да би пре само неколико дана цинична шала била да га награде скандирањем: Ем–Ви–Пи. С друге стране, у Пешићевој Србији Никола Јокић је штрчао као ТВ торањ изнад Берлина, саиграчи ни лифтом нису брзо могли да дођу на његов ниво.

Брло је стара словенска реч за Берлин. Истина, када у претраживач Гугл укуцате „Брло" изаћи ће вам само одлично берлинско крафт пиво али не и да је највећи град у Немачкој име добио по словенској речи за „мочвару".

У Берлину воле да кажу да Берлин није Немачка - Берлин је свет за себе, нешто сасвим другачије од свега, па и од остатка Немачке. Берлин је град идеалан за касне двадесете; када већ знаш да цениш добар провод, када си већ навикао да не спаваш много, када ти пријају све различитости, када мислиш да можеш све.

Матеуш Понитка рођен је 380 километара источно од Берлина. Ипак, требало је да напуни 29 година и да са групом другара дође на баскет у Берлин да би задивио свет. Замало да напишем „са братом и другарима", али Матеуш се посвађао са братом и због тога Марсел није део ове групе грађана коју је Игор Миличић, момак из Славонског Брода кога у Пољској зову Професор довео на Евробаскет.

Оно што је била отежавајућа околност за Матеуша је та што су поред њега у Берлин дошли и најбољи светски кошаркаши. Званично најбољи и најкреативнији: Никола Јокић са репрезентацијом Србије која је у кошарци оно што је Немачка у фудбалу. Други најбољи, пре Јокића два пута и званично најбољи, свакако најјачи, Јанис Антетокумбо са репрезентацијом Грчке којој не само да није фалио нико од најбољих грчких играча него и од оних којима је баба Гркиња, па је Тајлер Дорси био један од најбољих играча. Будући најбољи и најкреативнији играч на свету, можда буде и један од најјачих - Лука Дончић са репрезентацијом Словеније која је званични шампион Европе и која је за ову прилику успела да убеди великог Горана Драгића да последњи пут одигра за репрезентацију.

Јокић, Јанис и Дончић

И на таквом европском првенству, које много више подсећа на НБА него на европску кошарку, кући су редом одлазили Србија, Грчка и Словенија, односно Јокић, Јанис и Дончић. Луку, тог маестра кошаркашке игре лично је Понитка послао на клупу бацивши у делиријум пољске навијаче који нису веровали шта гледају али су знали да би пре само неколико дана била цинична шала да га награде скандирањем: Ем-Ви-Пи.

И Матеуш Понитка заиста јесте МВП досадашњег Евробаскета, и то не само због лагано и брзо оствареног трипл дабла (26 поена, 16 скокова и 10 асистенција), што не памтимо још од времена када је овакве бројке за Југославију правио Тони Кукоч. Већ због тога што је он међу четири најбоље екипе на Првенству одвео екипу која има Американца на плеју, и то Американца који поред главног посла у Шпанији преко лета оде да заради додатни џепарац играјући баскет у Кувајту, и још 10 кошаркаша од којих ниједан не би могао да игра ни у јаким Аба лигашима (први центар Болчаровски је прошле сезоне играо за Мегу као испомоћ Карлу Матковичу у рекету).

Али професор Миличић је дао сву слободу Матеушу Понитки, 29-годишњем момку који је овог лета потписао тромесечни уговор за италијанског лигаша Ређо Емилију, и тако је настало највеће чудо у историји пољске кошарке. А можда чак није ни крај јер следи полуфинале са најсрећнијом екипом у кошаркашком универзуму: репрезентацијом Француске. Јер, како другачије описати да у осмини финала најбољи играч Турске, НБА играч Чеди Осман промаши два слободна бацања у последњем минуту и поклони победу Француској, а у четвртфиналу то исто уради најбољи играч Италије, НБА играч Симоне Фонтекио.

Трчи и пуцај

Кошарка на овом Европском првенству је одлична; бар из визуре нас гледалаца који желимо што више кошева и што више неизвесности. И то смо добили. Европске репрезентације играју „трчи и пуцај" кошарку, нема пуно размишљања, нити за Европу карактеристичних одбрамбених тактика и зонских минијатура.  Као да школа, пре свега српских тренера Аце Николића а после и Ивковића, Маљковића, Обрадовића, Пешића, полако у Европи уступа првенство америчком стилу игре.

То се најбоље видело у најбољој утакмици до сада на Првенству: четвртфиналу између Немачке и Грчке. Гордон Херберт, канадско-фински тренер (последњи клуб који је тренирао је Аутодорожник из Саратова) поставио је тако немачку игру да се не зна ко је од НБА асова битнији: Шрудер, Вагнер или Тајус, а ко је од евролигашких играча неоправдано потцењен, Обст или Маодо Ло. И у јурњави са пуцањем и играњем побеђена је Грчка, која није била овако јака још од времена Галиса и Јанакиса.

У таквом ватромету, нажалост видели смо, боље се снашао некада кошаркаш баш таквог профила Ђанмарко Поцеко него много бољи тренер Светислав Пешић. Али у Пешићевој Србији Никола Јокић је штрчао као ТВ торањ изнад Берлина, саиграчи ни лифтом нису брзо могли да дођу на његов ниво, док су у Поцековој Италији и квалитет и енергија равномерно распоређени.

Као и у Хербертовој Немачкој.  А бољи тренер Итудис, баш као и Пешић, није успео да нађе меру између Јаниса и остатка репрезентације. А то је, баш као и не толико познати канадски Финац у Немачкој, успео и пољски Хрват Игор Миличић. Са Понитком и Слотером, пре свега.

Успели су и Коле са Француском, али то је већ ствар натприродних сила и наравно Скариоло са Шпанијом. Шпанци су се увек добро сналазили у јурњави по терену, а сада, када је прошло време Навара и Калдерона а Рубио и Љуљ су повређени, Италијан је кључ и пасош у руке дао Американцу Лоренцу Брауну и то за сада сјајно ради.

Чудо у Берлину

Дакле, са Евробаскета који највише личи на НБА, елиминисане су највеће НБА звезде а међу четири најбоље су прошле земље са минимум 40 милиона становника.

И свака има или ће имати натурализованог Американца у репрезентацији.

Али то је Берлин, лонац за топљење у којом се сви добро проводе и постају Берлинци.

Све кошаркашке репрезентације пут је водио преко Прага.

Ја сам прву паузу правио у земљи чији би језик могао да буде најмањи заједнички садржилац за све словенске језике, у Словачкој, онда је уследила Чешка а сада, да је све било како је требало да буде, Срби и Словенци би играли полуфинале и бранили част оних који су овај град некада звали Брло. Али то онда не би био овај град, у којем су чуда могућа. Бар у касним двадесетим.

„Зато, Пољска у мом срцу, у мом срцу мазурка..."