Сва је прилика како је професионални фудбал, и без овог необичног термина у коме ће се играти мундијал, престао да буде најважнија споредна ствар на свету. Сада је то сурови, строго контролисани гладијаторски посао који неким људима у оделима доноси огромну зараду. Можемо ли онда да се надамо да ћемо у Катару добити неког новог бесмртника у копачкама, или актуелна трансформација спорта који је у својим најсветлијим моментима био нешто више од игре, значи и да свет више никада неће добити новог Пелеа, Кројфа, Џају или Марадону?

Последњег дана 1922. године, у Другој Београдској гимназији, одржана је четврта редовна годишња скупштина Београдског лоптачког подсавеза. „Она је као и увек прошла бурно", писало је на почетку извештаја објављеног у „Политици" 1. јануара 1923, „али овога пута око бирања нове управе није дошло до великих сцена".

Превремени избори су одржани јер је постојећа управа била изабрана „готово из 'шеге'„ и била састављена од младих људи „којима је недостајала довољна свест о важности функције која им је поверена." Ипак, управи је највише замерано то што је репрезентација Београда на домаћем терену у октобру поражена од репрезентације Загреба и то са 11:2!

„Многи ће тражити узроке поразу у различитим околностима. Њих има више, али управа са своје стране сматра да је по нашу репрезентацију био фаталан клизав терен."

Судећи према ономе што се дешавало на последњој Скупштини Фудбалског савеза Србије, одржаној у Новој Пазови 1. новембра ове године, у нашем фудбалу се у протеклих стотину година мало тога променило. Истина, „око бирања нове управе није дошло до великих сцена" јер су избори овога пута одложени за почетак наредне године, али је манир са којим људи у оделима расправљају о бројним аспектима игре у којој учествује двадесет и два играча у гаћама и копачкама остао исти. А навикли смо и да разлоге за лош резулат често тражимо у неповољним околностима које по правилу утичу само на наше играче.

Главни задатак сваке скупштине, писала је „Политика" пре стотину година, јесте „дискусија по извештају старе управе, исто тако дискусија и будућем раду пошто се претходно изабере нова управа; управо та дискусија о будућем раду и јесте оно што је најглавније: она треба да садржи у себи све нагомилано искуство минулог времена од последње скупштине, и да на основу тога искуства да правац за рад новој управи."

Кад год буде била изабрана, нова лоптачка управа националног савеза прво ће морати да се бави резултатом који ће наша фудбалска репрезентација остварити на предстојећем Мундијалу у Катару. Прва утакмица турнира је на програму уочи Аранђеловдана, док се финале игра уочи Никољдана. И док ће се, уз прасеће печење и подварак, за славским трпезама 21. новембра говорити о очекивањима од Пиксијевих изабраника и шансама да се наши Орлови квалификују у другу фазу турнира, тема никољданских разговора уз рибу и пребранац биће стручна анализа нашег (не)успеха у Катару.

Али шта год наши фудбалери урадили на Мундијалу, то ће урадити по сувом терену, јер киша у пустињи неће пасти! 

Мундијал између две славе

Ово је, дакле, први пут да се највеће фудбалско такмичење одиграва на Блиском истоку, у време када се на северној хемисфери смењују јесен и зима. Овако драстично померање времена одигравања Мундијала уследило је због климатских услова који владају на овом полуострву у Персијском заливу. Тако ће, у време када у нашим крајевима будемо чекали да снежне падавине још једном изненаде путаре, све шездесет и четири утакмице ХХII Светског првенства у фудбалу бити игране под вечитим сунцем, на температури која ће се, како временска прогноза каже, кретати између 25 и 30 степени Целзијуса.

Европљани ће тако коначно бити у (не)прилици да се нађу у кожи, на пример, Аргентинаца, који су за своју репрезентацију на мундијалима до сада увек навијали усред зиме, чак и када је, у јуну 1978. шампионат игран у земљи гаучоса и танга. Међутим, док су се пријатељи спорта који живе на доњој половини Земљине (фудбалске) лопте претежно ћутке прилагођавали Фифином такмичарском календару, из Европе протеклих месеци не престају да стижу гласови не само фудбалског незадовољства.

„Ако ми неко објасни смисао играња Мундијала усред националних првенстава која се играју у Европи и и Јужној Америци, променићу став да је ово једна огромна глупост", рекао је Маурицио Сари, страствени пушач и тренер римског Лација.

„Ово није најбољи тренутак у којем желимо да играмо Светско првенство", изјавио је пред одлазак у Катар португалски репрезентативац Бруно Фернандеш. „Мислим да то важи за све, за играче и навијаче, једноставно није најбоље време за Мундијал. Деца ће бити у школама, људи на послу и термини играња утакмица нису најбољи за људе који желе да их гледају."

Попут многих других фудбалера и фудбалских тренера који су у јавност износили своје виђење бројних организационих проблема који су пратили припреме Катара за највеће светско спортско такмичење после Летњих олимпијских игара, и Фернандеш се осврнуо на ванфудбалске аспекте овогодишњег Мундијала:

„Знамо шта све прати ово Светско првенство, у каквом амбијенту се оно одржава, шта је било у протеклих неколико недеља, протеклих месеци, знамо о људима који су погинули на градилиштима. Нисмо уопште срећни због тога."

Фифа је, с друге стране, онима који ће се у Катару борити за златни победнички пехар препоручила да се „фокусирају само на фудбал и да занемаре политику". Бројни играчи и функционери ипак не престају да критикују домаћине шампионата због политике према ЛГБТ популацији, људским правима и третману према радницима који су градили стадионе и пратећу инфраструктуру.

Фудбалери Данске су намеравали да на својим дресовима носе исписане кратке поруке којима би исказали своја политички коректна уверења. Фифа им то на крају није дозволила, али је подржала идеју да као подршку правима ЛГБТ заједнице капитенске траке буду у бојама дуге. Међу играчима који су јавно одбили да их носе налазе се и капитен Орлова, наш Душан Тадић, те капитен Галских петлова и актуелних светских првака, француски голман Хуго Лорис.

Људи који неће бити тамо

Има и фудбалера који су своју приврженост традиционалним породичним вредностима хтели да покажу „на терену". Тако је Хавијер Ернандес Ћићарито, ветеран који је некада играо за мадридски Реал и Манчестер Јунајтед, иначе најбољи стрелац Мексика на мундијалима, избачен из националног тима јер се испоставило како је још пре четири године, током путовања са репрезентацијом користио услуге двеју проститутки, чиме је доводио у искушење своје ожењене саиграче, што се никако није свидело њиховим супругама.

„Ћићарито би рекао да постиже голове кад год би имао проблеме у браку", написао је један мексички новинар. „Зна да погађа носом, гузицом, али увек ће бити само Ћићарито!"

Мексички центарфор је тек један од бројних познатих фудбалера који неће играти на предстојећем Мундијалу. Неке, попут норвешког голгетера Ерлинга Халанда, нећемо гледати у Катару јер се репрезентације за које играју нису квалификовале на завршни турнир, док су многи фудбалери од којих се очекивало много - повређени. Чини се да ће највише изостанака због повреда бити у репрезентацији актуелних светских првака. Пре неколико дана један спортски лист је саставио цео тим од француских фудбалера који неће моћи да играју у Катару због повреда.

Управо је ризик од повређивања на самом шампионату натерао неке од великих и богатих светских клубова да ову ванредну и необичну репрезентативну паузу проведу у близини попришта мундијалских окршаја. Тако ће играчи и стручни штаб Ливерпула крај новембра и почетак децембра провести на припремама у Дубаију.

„Имамо јасно  правило када су утакмице репрезентација у питању", рекао је менаџер Ливерпула Јирген Клоп. „Фудбалери морају да ми се јаве после сваког меча. Они морају да ми кажу како се осећају и да ли их нешто боли. Бићемо у Дубаију, ако се неко од играча повреди и буде морао да напусти камп репрезентације, може одмах да дође код нас."

Ако бисмо из Клопове изјаве речи „фудбалер" и „меч" заменили са „војници" и „битка", лако бисмо поверовали како ће Ливерпулова база у Дубаију бити нека врста војне базе, где ће све бити спремно за прихват рањеника евакуисаних са катарског фронта.

Сва је прилика како је професионални фудбал, и без овог необичног термина у коме ће се играти мундијал, престао да буде најважнија споредна ствар на свету. Сада је то сурови, строгоконтролисани гладијаторски посао који већ помињаним људима у оделима доноси огромну зараду.

Па, можемо ли онда да се надамо да ћемо у Катару добити неког новог бесмртника у копачкама, или оваква трансформација спорта који у својим најсветлијим моментима јесте био нешто више од игре, значи и да свет више никада неће добити новог Пелеа, Кројфа, Џају или Марадону?

Примери чојства и ВАРаВАРства

Овај последњи је пре две године отишао да пика лопту на небеским пољанама, а комедијант случај је наместио да ће се на дан смрти Дијега Арманда Марадоне на Мундијалу састати репрезентације Енглеске и САД, најистакнутијих представника империјализма против ког се Ел Пибе борио и ногама и рукама.

А само неколико дана пре почетка Мундијала, на аукцији се нашла и лопта којом је последњи фудбалски херој дао гол „божијом руком" Енглезима у четвртфиналу Мундијала у Мексику. Ова историјска утакмица играна је на стадиону Астека 22. јуна 1986, на годишњицу напада Немачке на Совјетски Савез.

„Лопта са поменуте утакмице завршила је код главног судије меча из Туниса Алија бин Насера, који сматра да је време да она буде подељена са светом", пише у тексту објављеном у „Политици", октобра 2022.

Судија Бин Насер рекао је да га је код Марадониног гола постигнутом руком изневерио помоћник.

„'Нисам јасно видео ситуацију. Два играча, Шилтон и Марадона, била су ми окренута леђима. Према инструкцијама Фифа пре почетка турнира, погледао сам ка помоћнику за потврду гола. Он је отрчао ка центру терена, чиме је потврдио да би гол требало да буде признат. После утакмице селектор Енглеске Боби Робсон рекао ми је: Урадио си добар посао, али је помоћни судија био неодговоран', рекао је Бин Насер, јавља Танјуг", а пише „Политика".

Очекује се да лопта буде продата за три милиона евра. Да је и тада постојао фудбалски видео-надзор - међу истинским љубитељима фудбала озлоглашени ВАР - та лопта не би вредела ништа, а историја човечанства би била сиромашнија за још једну причу о победи малих и сиромашних над моћнима и богатима.

То се у Катару неће десити.

Зато, већ сада за играча Мундијала можемо да прогласимо управо ВАР, чија је примена фудбалску утакмицу претворила у још једну орвелијанску ујдурму. Уместо фудбалске правде, дигитализација суђења је по травнатом терену посејала семе тоталитаризма. Константним исправљањем фудбалских кривих Дрина доводи се у питање свака емоција рођена из драматике игре.

А шта фудбал, упркос видео-надзору још може да нам донесе, показала је завршница првенства у Марадониној Аргентини.

Последње коло је одлучивало првака а највеће шансе да први прођу кроз циљну равнину имали су играчи Боке Јуниорса. Њихов највећи ривал Ривер Плејт у исто време је играо утакмицу са екипом Расинга, којима је, сем победе, за освајање титуле био потребан кикс Боке.

И Бока је са Индепендиентеом на својој „Бомбоњери" одиграла нерешено 2:2, док је пред крај утакмице између Ривер Плејта и Расинга резултат био 1:1. У деведесетом минуту утакмице судија свира пенал за Расинг и, ако Ривер Плејт прими гол, њихови љути ривали остају без титуле. Голман, међутим, брани шут а Ривер Плејт потом у надокнади времена постиже победоносни гол.

И док су играчи и навијачи Боке Јуниорса на свом стадиону славили нову титулу, навијачи Ривера су били бесни на своје љубимце. Колико нису у праву, покушао је да им објасни Марсело Гаљардо, тренер коме је утакмица са Расингом била последња на клупи Ривера:

„Схватам да има љутих или можда фрустрираних навијача. Мислим да је ово начин да схвате шта ми представљамо и преносимо, било да побеђујемо или губимо. Достојанство и осећај према ономе шта јесмо. Морали смо да штитимо свој интегритет, достојанство и наше вредности." 

Ривалство два фудбалска клуба из Буенос Ајреса неће нас одвести у ћорсокак одавно натрулог односа између Звезде и Партизана, јер предстојећи Мундијал потенцијално може донети и окршај између репрезентација Србије и Хрватске. И колико год би нервозе и оптерећујућих метафора тај меч са собом донео, требало би му се већ сада радовати. Била би то лепа прилика да играјући фудбал „штитимо свој интегритет, достојанство и наше вредности".

Наш несрећан дан

Извештавајући са меча у коме је лоптачка репрезентација Загреба савладала репрезентацију Београда са 11:2, новинар „Политике" је пре тачно стотину година закључио како за такав исход „нити је крив Подсавез, нити играчи, нити когод други. По среди је нешто сасвим друго: наш несрећан дан када играмо са Загребом."

И у томе је сва суштина Мундијала!

За Фифин златни пехар у Катару ће се између Аранђеловдана и Никољдана борити тридесет и две репрезентације и само једна неће доживети тај несрећан дан. И што такмичење буде даље одмицало, пораз ће бити све тежи и тежи. Али, са том опасношћу бујаће и вера у победу.

А да нема страха од пораза и вере у победу, фудбал би могао да се опише реченицом из „Политикиног" извештаја са једне утакмице одигране у Београду пре стотину година: „Игра уопште мртва и без великог интереса."

Навијајмо да се тако нешто у Катару не догоди.