Ово што почиње у Катару још није виђено. Биће ово најлуђа и најдужа журка на свету. Или ће настати потпуни хаос.

„Никако немојте возом до Јоханесбурга, није безбедно", говорила нам је, на скромном доручку у великој кући газдарица апартмана на ободу Порт Елизабета, милионског градa на Индијском океану. Имали смо среће да је то чула Јоли, која је претходне вечери стигла из родног „Џобурга" па смо тог јутра у „Халак гест хаусу" добили најбољег могућег водича кроз занимљиву и изазовну Јужну Африку.

Јоли се штрецнула кад смо јој превели име града из којег долазимо. „Бели град, шта то значи? Да људи црне боје коже не смеју да дођу?" Апартхејд је и те 2010. био тема број 1 у Јужној Африци а Светско првенство у фудбалу и симболично je требало свету да представи једну, другачију, бољу Јужну Африку.

На сам југ ове фасцинантне земље Јоли је допутовала из родног Јоханесбурга само да би гледала утакмицу Немачка Србија. Толико је тешко било пронаћи карту за утакмице у Јоханесбургу и Преторији да је Јоли прешла 900 км да би одгледала утакмицу Светског првенства. Двојица Срба прешла су 10 пута више, скоро девет хиљада километара да остваре сан и уживо гледају Светско првенство у фудбалу.

„Једном у животу" - Once in a life time - био је слоган тог Светског првенства и заиста све је деловало да је само тада и никада више. Чак и резултат те утакмице на стадиону у Порт Елизабету. Србија-Немачка 1:0. Милан Јовановић дао је гол и прослављајући га скочио у канал. Дуго је српском фудбалу требало да се из тог канала извуче.

„Србин на двору виљушком боц, а Швабо рукама, уста га јебем" - реплика из култног филма била је на једном од духовитијих транспарената међу нашим навијачима. И све је на том мечу било како обично није бивало кад фудбал играју Срби и Немци.

Немци су играли боље, Срби су победили. Али, веровали смо да је Африка место где се из темеља мењају ствари. За 13 дана боравка тамо схватили смо да то и није баш тако.

Из Порт Елизабета аутобусом смо кренули за Јоханесбург; нас двојица били смо једини путници беле боје коже у најбољем афричком „грејхаунд" аутобусу. Возили смо се целу ноћ до „Џобурга"; 12 сати по реду вожње и још бар два сата због замене гуме негде усред ноћи у афричкој дивљини. А онда још четири сата из Јоханесбурга до Нелспруита. 

Аустралија у Африци

У Нелспруиту смо играли са Аустралијом. То је град близу границе са Мозамбиком. Неки од наших нових пријатеља саветовали су нам да обавезно одемо у Мозамбик јер су тамо најлепше жене у Африци а нама је, наравно кључни циљ био Кругер, највећи национални парк у Африци. Заправо, сафари нам је постао кључни циљ након што смо у Нелспруиту изгубили од Аустралије и испали са Светског првенства.

Било је то ужасно вече; Аустралија није имала никакве шансе за пролаз даље, нама је требала победа. Србија је играла одлично прво полувреме, још ми је у глави онај промашај Красића. А онда је све стало када је Кејхил са 30 метара погодио за вођство Аустралије. Какав је то шок био. Ушли смо у последњих пет дана у Јужној Африци и схватили смо да ће ствари, ипак, врло споро да се мењају. Укључујући и фудбал и наш менталитет у овом спорту.

Срећа у спортској несрећи је била та што нисмо морали да смишљамо како стићи и где одсести у 800 километара удаљеном Блумфонтејну, већ смо могли да се посветимо најбољем што Африка има. А то је Кругер. Били смо смештени у лоџевима, практично у самом парку. Нисмо испунили циљ да на сафарију видимо свих „великих пет" дивљих животиња - лава, слона, носорога, бизона и леопарда - али јесмо да у повратку од ресторана до куће не сретнемо ни једну од тих пет а ни нилског коња који од свих животиња убије највише људи у Африци.

То „моје" Светско првенство, на крају је освојила Шпанија; ја сам финални меч гледао у Београду а први меч будућег светског првака сам дочекао у Швајцарској; преко Цириха смо летели за Јоханесбург, било је довољно времена да са аеродрома одемо до града и банемо на неочекивано славље које је настало после победе Швајцарске над Шпанијом 1:0. Све је почело како није очекивао. Тако је и на нашем путу „једном у животу" било неочекивано и другачије него што смо мислили да ће да буде кад смо Светско првенство гледали од куће. 

Мундијалске слике

Моје прво сећање на било коју слику на телевизији је Светско првенство у Мексику. То је нешто прво што памтим да сам гледао а због Хуга Санчеза који је правио салто након постигнутог гола навијао сам за репрезентацију Мексика. Хуго Санчез један је од мојих првих фудбалских јунака и кључних разлога због којег сам заволео Светска првенства.

Не сећам се овог симпатичног Мексиканца који се некада бавио гимнастиком у црвено белом дресу Атлетика али га памтим када је мање од годину дана након тог Светског првенства у белом дресу Реала из Мадрида, у Београду дао два гола Црвеној звезди. Али је Звезда победила 4:2.

Прво Светско првенство које сам, заиста гледао тако је било оно у Италији. И почело је спектакуларно; на отварању Камерун и Аргентина. Отац ме је научио да и у атлетици а поготово у фудбалу где су аутсајдери, увек навијам за афричке представнике. Искључили су Камерунцима два играча али су голом Омана Бијика победили и направили једну од већих сензација у историји мундијала победивши светског првака. Најбољи играч Камеруна тада био је Роже Мила; заправо он је требало да се презива Милер али је неко у овој бившој немачкој колонији погрешно уписао презиме.

Мила је, иначе, био најбољи камерунски фудбалер и већ се био опростио од фудбала, али га је уочи Светског првенства у Италији позвао камерунски председник и убедио га да се реактивира. Мила је тако тотално физички неспреман дошао прво на припреме у Врњачку бању а после, тек нешто спремнији, на Светско првенство у Италију где је Камерун био хит првенства.

Мили се успех поново осладио па не само да је наставио да игра фудбал након овог Светског првенства него је играо и на Мундијалу у Америци четири године касније и са 42 године успео је чак и да постигне гол.

То моје прво Светско првенство, у Италији 1990, освојила је Немачка, која је у групи победила Југославију. Ја се сећам наслова у „Темпу" „Браво, Јозићу", јер је овај Сарајлија који је играо за Ћезену био наш најбољи стрелац у групној фази. А био је одбрамбени играч. Онда је уследила осмина финала против Шпаније, Верона и дан кад се нација заљубила у Драгана Стојковића. Или све нације које су тада чиниле Југославију.

Чинило се да тада можемо све па и да победимо Аргентину са Марадоном у четвртфиналу. Уосталом, то је урадио Камерун у групи са девет играча. Можемо и ми са десет. Надали смо се томе када је због ударања Марадоне искључен Рефик Шабанаџовић. Али су снови остали на пречки. Коју је погодио Драган Стојковић. Или пре тога у стопостотној шанси коју је промашио Дејан Савићевић.

Да је погодио гол а не ту пречку, Пикси би 1990. био оно што је био Лука Модрић 2018. године. Али није имао среће. Ни на тој четвртфиналној утакмици, у Фиренци, баш као ни после, у Олимпику из Марсеја и „његовој" Верони. Његов „Реал" тек касније постала је Нагоја. 

Шта ће Катар донети?

Заправо, имао је Драган Стојковић одличну каријеру; освојио је олимпијску медаљу, играо на два европска првенства, био капитен репрезентације Југославије и на Светском првенству 1998, када је Комљеновић био Јозић из 1990. а Мијатовић Пикси, па је као најбољи играч погодио пречку из пенала против Холандије; играо је у финалу Купа шампиона, у Јапану је умало устоличен у фудбалског цара. Али ми, његови навијачи, мислимо да је све то мало. С обзиром на то колико је могао.

Карма је у спорту правило; Србија се нада да би се Стојковићу као селектору могло вратити оно што му се није дало као фудбалеру. Једнако је самоуверен, као пре 32 године. Како да не буде? Има одличан тим, има играче који могу много. Има тешку групу али и повољан распоред ако се прође група. Осмина финала са Уругвајем, Португалом, Јужном Корејом или Ганом? Потенцијално четвртфинале са Белгијом, Хрватском, Шпанијом или Немачком?

Катар је доказ да су чуда могућа. Да све може. Земља која је настала пре 50 година и која би, да гас и нафта нису прокувљали испод земље, данас била сиромашнија од Албаније. А тренутно је по глави становника најбогатија земља на свету.

Та земља у свој главни град позвала је све. И обећала да може. Да организује оно што нико није пре ње. Осам стадиона су повезани метроом и трамвајима, а ни стадиони, ни метро, ни трамваји нису постојали пре овог такмичења. Све је ново и све тек почиње да ради. 

Радници из целог света одавно су ту; стижу навијачи из 32 земље. И још много оних чије земље не учествују. Стотине хиљада људи. Ако буде онако како се Катар нада, биће ово најлуђа и најдужа журка на свету. Ако ствари измакну контроли, а толики број људи на малом простору биће сувише тешко контролисати, чак и без алкохола, настаће потпуни хаос.

„Once in a life time". Други пут.