Бразилци фудбал нису измислили. Усвојили су га као своје дете и утиснули му свој печат. Удахнули су му оно најбоље и најхуманије што је он икад имао - радост игре; безобразлук клинаца из предграђа; стил коме је важније уживање у игри него резултат... Италијански новинар Томас Мацони давно је написао како је енглески фудбал као симфонијски оркестар, а бразилски као хот џез банд. Играјући фудбал, Бразилци су пронашли себе. Кроз игру која им је постала више од игре помирили су оно што јесу и оно што би желели да буду. Они су заиста кроз фудбал постајали нација.

Бразилци живе у садашњости, за прошлост углавном не марe. Постоји само један изузетак: фудбал. Спортске стране бразилских новина пуне су историје.

Фудбалске историје су као и друге историје - ред чињеница, ред митова и легенди. Специфичност бразилске фудбалске историје у односу на друге бразилске историје огледа се у томе што фудбалска има и главу и реп. И што траје. У њој се континуитет осећа као мало где другде.

Бразилци фудбал нису измислили. Усвојили су га као своје дете и утиснули му свој печат. Удахнули су му оно најбоље и најхуманије што је он икад имао - радост игре; безобразлук клинаца из предграђа; стил коме је важније уживање него резултат... Италијански новинар Томас Мацони давно је написао како је енглески фудбал као симфонијски оркестар, а бразилски као хот џез банд.

Играјући фудбал, Бразилци су (у једном тренутку) пронашли себе. Кроз игру која им је постала више од игре помирили су оно што јесу и оно што би желели да буду. Они су заиста кроз фудбал постајали (једна) нација. 

Антрополог Жилберто Фреире заступао је теорију како је жого бонито (лепа игра), какву су играли Гаринча, Пеле, Вава, Загало и њихови исписници, еманација синкретичког бразилског националног духа; духа створеног симбиозом индијанског (староседелачког), афричког и европског наслеђа. Тај дух еманирао је у музици, плесу, капуери...

Еквилибријум у коме је тај дух еманирао у фудбалу у међувремену је нарушен. Увек му се изнова стреми; никад није извесно да ли ће и када ће се магија реинкарнирати. Но, то је друга прича.

Бразилци у фудбалу јесу створили историју. Нико други није наступао на више светских првенстава; нико други није освојио пет титула светских шампиона; нико никад није играо тако лепо као они (некад). Заслужено су изборили историјско право. Захваљујући (и) том праву добили су мандат да буду домаћини Светског првенства 2014. године.

Брасилерао - теленовела за мушкарце

Фудбал је, уз самбу и теленовелу, једна од ретких свебразилских институција у којој учествују сви, без обзира на класни и социјални статус. У ствари, фудбал је као теленовела чија су главна публика мушкарци. Жене више причају о јунацима и јунакињама новеле, мушкарци о утакмицама и фудбалерима.

ТВ-екрани су у Бразилу свуда - по баровима, ресторанима, продавницима, спортским центрима, а на ТВ-у као да су непрестано само теленовеле и преноси некаквих фудбалских утакмица. У кућама, кад се скупи веће друштво, навијачи се поделе по просторијама да би свако гледао и навијао за свој тим. Емисије у којима се озбиљно дискутује о политичким питањима и проблемима су ретке. О фудбалу се воде бескрајне расправе - од тога ко је и како повредио задњу ложу до визије новог бразилског система игре који би био ововременски спој лепоте и компетитивности. 

Бразилски фудбалски календар другачији је него у Европи. У првој половини године играју се републичка (државна) првенства и Куп Либертадорес. У другој половини године на програму је национално првенство које од миља зову Брасилерао. Брасилерао се завшава у децембру. Тада напетост кулминира слично као кад се ближи расплет у теленовели. 

Чест је случај да се до последњег кола не зна ко ће бити шампион, ко ће у Куп Либертадорес, ко у другу лигу. Нема тимова који су претплаћени на титуле. Неки тимови имају периоде своје владавине; нико није стално најбољи. Није необично да и највећи и најпопуларнији тимови испадну у другу лигу.

Брасилерао коме сам својевремено био сведок на лицу места био је још неизвеснији него што обично бива. Тимови су били толико изједначени да се до два, три кола пред крај нико није посебно издвојио на врху табеле. Свако је сваког могао да добије, свако од свакога да изгуби. Најозбиљнији претендент на титулу три кола пред крај изгубио је на свом терену од последње пласираног.

И то није било изненађење; таква изненађења стално се дешавају. Највећи број победа остварује се минималним резултатима - 2:1, 3:2, 1:0...

До два, три кола пред крај чак четири, пет тимова било је (теоретски) у игри за шампионску титулу... На самом крају, пред последње коло, у игри су остали Коринтијанс из Сао Паула и Васко де Гама из Рија. Коринтијанс је имао два бода предности и последњу утакмицу играо је против градског ривала Палмеираса. Пласиран испод очекивања навијача, у другом делу табеле, Палмеирас није имао никакав други такмичарски мотив осим да помрси рачуне вечитом ривалу и архинепријатељу. У Рију, Васко је морао да победи свог вечитог непријатеља - Фламенго, да би у случају евентуалног Коринтијансовог пораза узео титулу. Фламенгу је, пак, био потребан бар бод да би осигурао пролаз у Куп Либертародорес. И то нису била сва морања.

Недеља поподне, ногометни дан ишчекивала се зато са стрепњом и узбуђењем широм Бразила. Коринтијанс и Фламенго имају по тридесетак милиона навијача - више него сви остали тимови заједно. Њих највише воле и највише презиру.

У Сао Паулу страст за тимао (тимчину) била је опипљива. Карте за утакмицу плануле су само што су пуштене у продају. Ноћ уочи утакмице нацврцани навијачи махали су заставама кроз прозоре аутомобила и наздрављали Коринтијансу. На дан утакмице улице двадесетмилионског града биле су скоро пусте. Из станова су се чули телевизори, а из барова навијачи.

Бразилац за све Бразилце

Вест која се непосредно пред утакмицу раширила градом и читавом земљом као да је одједном стишала успламтеле страсти: „Умро је Доктор Сократес!" 

Тешко је ван Бразила схватити шта је Сократес значио за Бразил, какву је ауру имао, какво је поштовање уживао. Био је много, много више од фудбалера. Био је Бразилац за све Бразилце. Таквих је јако мало.

Зато је његова смрт погодила и оне који за фудбал уопште не маре. Ја сам то јутро провео са мојом бразилском пријатељицом Андреом и њеном мајком. Обе су се заклињале како их утакмица одлуке уопште не занима. Кад су чуле вест о Сократесу, обе су биле шокиране и тужне: „Ai... que pena. Каква штета..."

Сократесова породица је са севера Бразила, из државе Пара, дошла у Рибеирао Прето, у унутрашњост државе Сао Пауло, када је Доктор још био дечак. Заиграо је фудбал у Ботафогу из Рибеирао Прета. Није много тренирао, није намеравао да се фудбалу озбиљно посвећује. Прече су му биле студије медицине.

Међутим, тренер Жоао Виера препознаће у њему необичан таленат, поклониће му посебан третман и Сократес ће тако, игром случаја, завршити као професионални фудбалер. У Коринтијансу ће заиграти 1978,  са 24 године.

Четири године касније биће капитен „најбоље репрезентације Бразила која није освојила Светско првенство". Можда грешим, али мој лични утисак је да Бразилци данас више цене ту репрезентацију Сократеса, Зика, Фалкаа и других, него потоње које су освајале Светско првенство 1994. и 2002. Била је то вероватно последња генерација којој су бразилске фудбалске вредности као што су лепа игра и уметнички фудбал биле саставни део карактера. Нису се тога одрицали ни кад им је долазило главе, као у легендарној, несрећно изгубљеној утакмици против Италије у Шпанији 1982. године, о којој је на овом месту већ писао колега др Карајлић.

Сократесова величина није само фудбалска. У време диктатуре, он је био гласно и јасно против. Заступао је став да фудбалери морају да буду личности, са ставом и својим Ја. У време када је реч демократија још била табу у Бразилу, био је један од идејних твораца Коринтијанске демократије (Democratia Corinthiana), неке врсте фудбалерске самоуправе, која се није залагала само за еманципацију фудбалера, већ је промовисала демократске вредности и на различите начине подривала монолит диктатуре, као и диктаторски тип организације, карактеристичан за Бразил седамдесетих и раних осамдесетих..

Независно од фудбала, Сократес је био интелектуалац-боем, народски човек који је истински марио за Бразил и за његове мале људе. Волео је друштво, музику, живот. И жене, подразумева се. 

Неких својих порока, као што су алкохол и дуван, није се лишавао ни по цену живота. Неколико недеља пре те тужне недеље, у Рибеирао Прету упознао сам музичара Буена, Сократесовог другара из детињства и младости. Причали смо о музици, али се Буено више пута враћао на Сократеса, он му је био и музички другар. У баровима свог града заједно су циркали, и заједно наступали. Снимили су чак и неколико песама - о Рибеирао Прету, Коринтијансу, „драгом Бразилу"...

„За разлику од брата, који је такође био фудбалер, Сократес много боље пева", рекао ми је Буено. Имао је и неколико опаски о томе како се Сократес никад није штедео, како није марио за паре, како га је (последња) жена обрлатила из спонзорских разлога... Из тог разговора са Буеном, из онога што је рекао, али и из израза лица и осмеха који није скидао када је говорио о свом другару, стекао сам утисак да је Сократес пре свега осталог био једноставан човек, људина и лаф. 

Наредног дана у највећем дневном листу Фоља де Сао Пауло видео сам да је Буено, са гитаром, испратио Сократеса и на вечни починак. Сократесова сахрана је, као и већина других у Бразилу, одржана истог дана када је умро. 

Присутни на стадиону „Пакеанбу" од легенде Коринтијанса су се опростили уздигнутом песницом, што је био начин на који је Сократес славио своје голове. Иако је почела исказивањем пијетета легенди, утакмица која је уследила није имала скоро ништа од лепе игре и уметности.

Варница и ватре није недостајало. Прштало је на све стране. Оба тима завршила су утакмицу са по девет играча. Палмеирас је играо као да је на живот и смрт. Имао је више од игре и више шанси. Лако је могло да се деси да победи. Коринтијанс је играо као да се бори за живот. Панично, нервозно, грубо. Одбранио се. Завршило се 0:0. У Рију, Васко је повео, Фламенго је изједначио и голова више није било. Коринтијанс је постао шампион Бразила. Пети пут у својој преко 100 година дугој историји.

Историјски потопи и узлети

Када се пред Мундијал 2014, на ком су били домаћини, још маштало и сањарило о финалу,  једна историјска тема, односно историјска срамота дискретно се провлачила кроз новинске написе. Набрајање свих мундијалских домаћина који су стигли до финала није могло да прође без подсећања на Мундијал 1950. када је Бразил такође био домаћин.

Тада, на одлучујућој утакмици против Уругваја, која је играна на Маракани у Рију 16. јула 1950. године, пред до данас рекордних 210 хиљада гледалаца, Бразил је поражен са 2:1. (То није било финале, иако се често тако наводи; систем такмичења био је другачији, на бодове). Тај пораз доживљен је као најгора национална катастрофа и у светским фудбалским хроникама слови за један од најјезивијих у историји.

Бразил је те 1950. унапред био виђен као светски првак: новине су на насловној страни сутрашњег издања објавиле фотографију светских шампиона, председник Фифе Жил Риме припремио је говор на португалском, на улицама се славило пре него што је утакмица уопште почела...

На крају утакмице мук на стадиону утакмице био је „морбидан и скоро неподношљив", сведочиће касније управо Риме.

Бразилци су тај пораз доживели веома фаталистички, као наводну потврду да нису створени за велика дела. Репрезентативци су сурово стигматизовани. Најгоре је прошао несрећни голман Моасир Барбоса. Слављен и вољен до утакмице са Уругвајем, после ње је сматран баксузом од кога се треба склањати. Из те карме неће изаћи до краја живота.

Четрдесет и кусур година после трагедије на Маракани, Рикардо Теишера, дугогодишњи председник фудбалске федерације Бразила, није дозволио Барбоси да буде коментатор утакмице репрезентације 1993. године - да не би избаксузирао. Из истог разлога Барбоси није допуштено да посети репрезентацију током припрема за квалификације за Светско првенство у САД 1994. 

„Највећа казна у Бразилу је 30 година затвора. Ја плаћам, ево, већ 43 године, за нешто за шта чак нисам одговоран", рекао је тада. Умро је практично без пребијене паре.

Национална трагедија на Маракани од 16. јула 1950. добила је назив Maracanazo (у слободном преводу потоп на Маракани). 

Победе, међутим, лече и најгору малодушност. Гаринча, Пеле и њихови исписници били су лекари. Терапија је почела у Шведској 1958. и трајала је до Пелеовог репрезентативног пензионисања. За то време Бразил је освојио још два Мундијала - 1962. у Чилеу и 1970. у Мексику.

На наредну титулу чекао је пуне 24 године, до Мундијала у САД. Последња, пета по реду, освојена је 2004. када се Мундијал одржавао у Јужној Кореји и Јапану. Ове нововременске титуле није, међутим, освојио тако уметнички супериорно као оне три у ранијој епохи. 

И фудбал се такође у међувремену променио. Ни Бразилци више не играју тако лепо... Идеал лепе игре није нестао, али јесте у великој мери устукнуо пред императивом резултата.

Скидање клетве и размађијавање

На Мундијалу 2014. бразилски селектор Луиз Фелипе Сколари забранио је играчима да спомињу „потоп на Маракани" из 1950. године, да не би избаксузирали. Није помогло.

Својим тактичким силовањем, које није значило само одрицање од лепе игре, него и њену потпуну негацију - сам Сколари је понајвише кумовао потопу бразилске репрезентације који далеко превазилази онај са Маракане 1950. године.

Масакр 7:1 у полуфиналу с Немачком, играном на стадиону „Минеирао" у Бело Оризонтеу, брзо је прекрштен у „Минеиразо" (потом на Минеирау). Међународни медији то су назвали најцрњим даном у бразилској фудбалској историји и највећим понижењем које је један домаћин Светског првенства доживео откад је Мундијала. Наслови у бразилским новинама били су трагичарки интонирани: „Бразил је убијен", „Историјско понижење", „Највећа срамота у историји бразилског фудбала"...

Потреснија и шокантнија од самог резултата била је игра Бразилаца - изгубљени као да су буњике јели, деловали су као да не знају где се налазе. Да нису били милостиви према домаћинима, Немци су без проблема могли да им забију и двоцифрен број голова. Таква немоћ Бразилаца на фудбалском терену никада раније није забележена.

Ипак, том катастрофом као да је испуњена једна космичка правда - коначно је скинута клетва са несрећног голмана Моасира Барбосе. Овај пораз је био толико убедљив да Барбосу искупљује за сва времена - изјавила је отприлике и ћерка прокаженог голмана.

Мада су страни новинари сведочили о колективном доживљају шока, стида и националног понижења које је уследило после ове полуфиналне утакмице, има и Бразилаца који сматрају да је та седмица била добродошла ко будали шамар.

Нигде на свету опијумски ефекат фудбала није ишао тако далеко као у Бразилу. Шок-терапија била је непријатна, али морала је кад-тад да се догоди. 

Упитно је, ипак, колико је било ефекта. На Светском првенству у Русији Бразилци нису бог зна шта показали и испали су у четвртфиналу, изгубивши од Белгије 2:1.

Ипак, и у Катар су дошли као један од највећих фаворита.

Сваки пут када су раније постајали светски прваци, Бразилце су предводиле „сократесовске" личности - Пеле, Гаринча, Ромарио, Роналдо, Роналдињо. Сада их, као и на предходна два Мундијала, предводи „нејмаровска" личност; „личност" која је до сада била много боља у Фифиним видео-игрицама него на светским првенствима. Ко ће да се клади да ће се то сад променити?