У току украјинског рата Путин и Лавров су се често позивали на рат Нато пакта против српских остатака Југославије. Притискују гдје највише боли. Кад год западне силе покрену питање кршења међународног поретка од стране Русије, Руси одговоре да је међународни поредак већ срушен у рату НАТО-а против Југославије. Тада се десила прекретница. Од тада свијет није исти. Ту се историја убрзала, и од тада у људима расте осјећање да свијет иде у катастрофе које се не могу зауставити.

После двадесет година

У Београду, 1999, у вријеме Нато бомбардовања, ја сам имао визију дубљег слоја реалности од ове у којој се по цио дан крећем, о којој мислим и говорим. Свакодневна реалност је била нешто у чему учествујем својом вољом, донекле управљам њом, а визија је била одвојена и од мене и те реалности. Није била у додиру са вољном свијешћу, него само са осјећањима. Осјећао сам да је то права реалност, а она у којој се како тако сналазим, била је уображење. Као да сам се удвостручио. Можда није тако ријетко да се овако разилази наше знање о свијету у коме живимо и осјећај о значењу тога што живимо. То је ваљда оно кад се говори о истини свијести и истини срца. Али је ова располућеност у случају о коме говорим била нагла и силовита. Та наглост доживљаја је иначе карактеристична за искуство рата. У рату се не појављује истина о људима, као што се понекад каже, али свака човјекова црта, и добра и лоша, добија посебну јасноћу и изражајност.

Одједном, потпуно јасно, јасније него што видим људе око себе, видио сам једног гадног монструма који управља догађајима на сцени на којој се одвија историја. Глумци мисле да они бар дјелимично управљају оним што се дешава, гледаоци мисле да су збивања неизвјесна али под контролом, а онај који вуче конце извлачи безразложно и садистичко задовољство из њихове наивности и глупости. Само он зна шта је до краја реално. У давно прохујалим временима мислио бих да је то Ђаво. Знам да није Ђаво, али откуда онда слика овога монструма у мојој свијести?

Нагло је скинуо маску и није одмах нестао као привиђење. Него је бивао све јаснији, све ближи, полако је силазио у свијест као у новоосвојену тврђаву, празну и дезинфиковану, у којој ће се трајно настанити.

Тада сам имао први пут осјећај да гледам људску реалност тачно такву каква је. Језиво искуство, појачано без сумње ратним околностима. Али, истовремено, обавијала га је слатка језа. Осјећање да је та грозна визија поклон и привилегија: ето, сад знаш.

И смјеста сам имао необјашњиво осјећање, ни на чему засновано, да ми је дато да видим дубљу истину, и да никад, ни по коју цијену, не смијем заборавити то што сам тада видио. Имао сам осјећај да ћу некако бити кажњен ако заборавим.

Теоријски, знам тога монструма скоро од када знам да читам. Доктор Џекил и Мистер Хајд спадају у књижевност за тинејџере, не много маштовита научна фантастика. Кад човјек дорасте до пажљивијег читања, схвати универзалност баналне идеје: човјек је биће које се претвара, на површини је углађен, а у дубини психе пун опаких порива. Пристојан човјек може повремено да се покаже и као наказа. Никад не знаш са људима. Морал осуђује овако лажљиво биће, али истовремено врло је стара истина да је хипокризија неопходна да би људско друштво опстало. Кад спонтаност и искреност провале из људи, то се лако претвори у мржњу и насиље. Међу људима човјек се појављује као углађени џентлмен, а кад га нико не види претвара се у крвожедног шакала.

Али теоријско знање о људској природи не говори ништа о реалном животу. Инспирација, али за књигу, не за живот. Отприлике као што познавање историје не учи људе томе како треба живјети. Из простог разлога што ни у теоријском знању ни у историји нема живота. Свак зна да постоје психопати и шта они раде, али ништа о њима не зна нико над кога се није наднијело лице убице са шакама које даве, или нешто још горе из истог репертоара. Тај зна, заувијек. Осјетио га је. Осјетио је дах звијери у људском облику.

Тако сам ја осјетио монструма кога сам познавао из литературе. Два облика сазнања која немају ништа заједничко.

Иста шема је била са околностима у којима ми се појавила визија. Ту шему зна свак ко је пратио ратна збивања у медијима, нарочито на телевизији. Ређају се пропагандне лажи, а испод њих се одмотава људска трагедија. Историчари кажу да је то тако било увијек, људи скривају зло које раде иза лијепих лажи. Ко боље лаже успјешнији је у злу. Ако се и нађе неко ко не лаже, то је зато што је слабић или будала, у сваком случају осуђен да буде жртва. Сад је омиљена фраза у филмовима: људи се дијеле на вукове и овце. Али вукови не лажу. Звијер је звијер. Само међу људима постоји убица у кожи анђела. И то су по правилу најгори. Човјек који ради нешто зло, али се не скрива, мање је опасан и људска савјест га мање осуђује. Обично га види као несрећника који не може ни себи да помогне. А онај интелигентни, вјешти, скривени, драг и насмијан, прави џентлмен, тај је, чак и ако не ради велико зло, одбачен као појава коју савјест није у стању да појми. Нешто демонско.

Монструм је, технички говорећи, немогуће биће. Нешто што постоји упркос законима природе, као да ускаче у свијет из паралелне реалности. Зато шокира људску свијест кад изађе пред њу. Монструм из моје визије је спајао неспојиво. Фину, осјетљиву, хуману и моралну фасаду кроз коју су пробијали покрети и црте апсолутног зла, нешто метално и хладно, прорачунато и неумољиво, пројектовано да самеље све на своме путу. У свијести још више него у свијету. Овако двострука, противречна створења међу људима постоје. Али овај монструм није био ни двострук ни противречан, он је заиста, у визији, био једно биће. Можда ново биће на земљи. У њему лаж и истина нијесу били у сукобу, него у хармонији која је тежила савршенству. Вјечни рат између свјетлости и мрака, добра и зла, овдје се завршавао, као да је људска историја дошла до краја. Какав такав, ово је био неки излаз. Требало се покорити, то је реалност изван које се не може живјети. У свакодневном животу формула о крају историје је била дјетињаста, али је на нивоу визије била истинита. Можда је Стивенсон, у енглеском друштву деветнаестог вијека, кад се модерност уобличавала, видио како се Доктор Џекил и Мистер Хајд стапају у једну особу.

У визији се остваривало технички немогуће биће. Људи носе маске, то се зна. Највећи људски сан, извор мудрости и религија, у нади је да ће се једном негдје појавити човјеково право лице, без маске. Цивилизације, не само грчка, заснивају се на тој нади: спознај самога себе. Кад би могло, човјек би био бог. 

Новост, тако ми је изгледало, код мог монструма је била у томе што су се његове маске смјењивале таквом брзином да се ни за једну није могло рећи: ову знам. Као да су стизале једна другу, њихови комади су се мијешали, једна се још вукла на лицу, а друга је већ прекривала. Гњечиле су и потискивале једна другу до безобличности. Била је то збрка. Ако је било нешто стабилно под маскама, до тога се није могло доћи. Више није важила уобичајена процјена да је то лукаво претварање: маска је заиста истовремено била и истинита и лажна, морална и одвратна. Била је све што хоћеш, била је све, друго ништа нема, то је било главно: друго ништа нема. Уједињавала је оно што је остало од реалног свијета. И кад би хтио, нико није могао скинути ове маске. Као да нијесу рођени на земљи, него као да су однекле пали на њу; монструмчићи нијесу лагали, него заиста нијесу знали ко су и шта раде. И они су били нечије жртве. Или остатак нечега. У тој несталности облика, повремено су се накратко преливали у људске облике. Озбиљни, пријетећи.

Све што су радили, нарочито у ратовима које су плански, свјесно започињали, увјерени да бране своје интересе, било је фатално и за њихове интересе. Прича о профиту и интересима и владању свијетом, била је илузија као и приче о моралу и спасавању свијета. Није било никаквих интереса, нити је икоме падало на памет спасавање свијета; више забава, кад већ нико нема бољу идеју.

Стазе узалудности

Опет рат. Овога пута у Украјини, мало више од двадесет година после првог рата Нато пакта. У међувремену се водило ни сам не знам колико ратова у којима је Нато играо главну улогу. Тако бар изгледа кад човјек чита или слуша медије. Ново страдање, нова узбуђења. Праве се теорије о ширењу хаоса, траже се кривци. Разна имена, различите традиције, околности, проблеми, сви ти ратови имају своју засебну причу, почетак и крај. То и ја знам. Читам и пратим шта се дешава, рат је као филм или роман, ако ништа друго човјек навија и чека расплет, ко ће побиједити а ко изгубити. Многе велике и неподношљиве празнине у људима се попуне овим чекањем расплета. А бољи заплет од рата нико није смислио.

Али зашто ја онда имам осјећај да ово није нови рат, и да она серија ратова из последњих двадесетак година нијесу засебни ратови, него различите фазе истог рата?

Који рат? Извјесно, у њему су жртве небројене, али их је тешко именовати, још теже описати њихово страдање. Скоро је немогуће рећи ко води овај рат. По мом осјећају тај монотони рат је ужасан, итекако стваран. А они ратови о којима се сваког дана исписују стотине текстова, као да је ријеч о изузетним догађајима који испуњавају свијест стотина милиона људи, они ратови о којима и ја знам све, или скоро све - ти су ратови илузије. Као да је живот постао гигантска завјера у којој и незнајући учествују сви људи, а којој је циљ само један: да сви забораве шта се стварно у свијету дешава. И шта их чека.

Док влада тај заборав, као неки планетарни сан, неко у свијету нешто неуморно разара, нешто ужасно се спрема, само што се није десило. Али ко и зашто? Претпоставља се да неко негдје зна, али тај није међу нама. Овдје ми се увијек јави неки пригушени глас који шапне: знаш, и ти и сви други знате све, него не желите да знате.

Сам Путин има исти проблем. Одавно он покушава да пробуди, прије него буде касно, лидере земаља који вјерују да управљају свијетом. У његовим говорима и сусретима са овим лидерима стално се понавља иста сцена: он њих позива да се ослободе илузија и да прихвате реалност свијета, а они њега покушавају да ућуткају, или некако дискредитују, за случај да га неко чује. Говори врло једноставно, скоро брутално. Има код њега нека хитња, нешто сувише озбиљно, као да нема времена за губљење. Понекад личи на велике мистике који зову људе да се пробуде ако хоће да буду спасени. Потпуно је јасно у његовим говорима да није у питању само однос Запада према Русији, него очување услова живота у којима људи могу да преживе. Пробудите се из илузија! Свијет се мијења! Ако не пратимо те промјене пропашћемо. Ви вјерујете да сте богови, а остатак човјечанства су ваше слуге! А ријеч је о опстанку свијета.

Путинова порука је: вратите се међу људе прије него буде касно. Ако не вјерујете у Бога, бар поштујте законе свијета. Тако говори Путин. Све је код њега у функцији те поруке. На свјетској позорници нема таквог лидера не само због његове политичке вјештине, него због његовог карактера који изражава драматичност историјског тренутка кроз који људи жмурећи пролазе. Страхоту драме, међутим, до краја изражавају лица успавана у илузијама, њихови осмијеси по којима се види да још увијек сањају да су богови и да ће се пробудити као господари свијета. У њиховом дјетињастом судару са свијетом који одумире је сва драмска напетост коју је незнани аутор довео до тачке на овој планети на којој се не разликују јасно смрт и живот. Понеки пут изгледа као да само длака фали па да се људска прича заврши.

Путин ратује са фантомима преко двадесет година. Из тога искуства је баш ових дана извукао једну резигнирану реченицу: Империја лажи.

Како се ратује против фантома? Гдје је излаз из Империје лажи?

То је тај скривени рат. Скривен иза ратова о којима медији причају увијек исте фантазије. Иако се те фантазије понављају безброј пута на дан, иако у њих вјерују милиони, опет су само фантазије, а реалан је само онај скривени рат који као да се одвија испод нивоа свијести. Неподношљиво реалан. Срео сам више људи који кажу да не могу да прате шта се дешава у Украјини, постало је неподношљиво, то им је превише. Они су далеко, немају везе са Украјином, али и на тој безбједној дистанци, нешто им је неподношљиво.

Сам рат у Украјини је као и други ратови који трају деценијама, у Југославији, Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, Јемену и широм свијета по коме већ годинама падају амерички пројектили по непознатим људима из непознатих разлога. Неподношљива реалност није у тим појединачним ратовима, него у осјећају да више ништа не знамо нити разумијемо, и да је све што се говори поплава бесмислица и лажи, а тачно је само да се негдје дешава нешто страшно и да је касно да о томе мислимо. Касно за шта? Тај осјећај не може да се изрази ријечима. Можда је некад могло, али ријечи нијесу оно што су биле. Можда нешто врло уопштено, отприлике онако како би реаговали кад би нам рекли да ће сјутра бити смак свијета: касно је да живимо онако како је требало живјети. Додуше, то већ говоре научници из разних дисциплина, поводом истребљења врста, климатских промјена, епидемија, еколошке катастрофе, атомског, хемијског и биолошког оружја... Сви кажу да је последњи тренутак, што значи да је већ касно. И тако, у обичне људе које не интересује политика уђе осјећај да више од овога не може да се поднесе. А не знамо, нико није забиљежио, ни откуда је тај осјећај дошао, ни како је ушао у нас.

И то има везе са монструмом који ми се јавља, али се не може рационално објаснити. Осјећање нечега страшног што се у свијету одвија, а што више не зависи од људи, већ је свеприсутно, скоро нека врста забаве на ивици провалије. У популарној култури се то описује као ратовање зомбија.

Дивим се Путину, али још више ми га жао. Можда и он има овај осјећај немоћи и узалудности који притиска обичне смртнике - заправо сам сигуран да га има - али не да рђи на себе. Концентрисан свом снагом на мисију која му је повјерена. Види се да се негдје некоме зарекао, нешто је обећао и неће да изневјери иако зна да је мисија немогућа. Већ преко двадесет година тако. Стално будан, стално на страни људи, не пристаје на разочарење. Многе велике традиције су утврдиле да је ово отприлике максимум који људи могу досегнути у историји. То је извор величине Дон Кихота. Побједама се надају будале, а са поразима се мире слабићи. У праву је Пророк: увијек и свуда, сваки је човјек на губитку. Само онај који не одустаје од борбе за људе, свјестан узалудности која прати овакав живот, достојан је имена човјека.

Из неког тајанственог разлога: да би ваљало, треба да је узалудно.

Овдје морам да упишем једно предосјећање, иако се надам да је нетачно. Бојим се онога дана кад ће Путин изаћи из историје. Чини ми се да он још увијек држи неку спасоносну полугу, а кад је он пусти неће бити никога да га замијени и провалиће све бране. Ово нема посебне везе са Русијом. Историјско вријеме је као што се зна постало глобално. Путин је први велики државник тога глобалног времена. Људима се више не суди по њиховој улози у породичном, племенском, или цивилизацијском кругу, него по улози коју играју у спасавању или уништењу свијета. Путин покушава да увеже све важне свјетске актере у нови поредак који би можда могао да спаси људе прије колективног самоубиства. На овој тачки времена у коме живимо има нека посебна, опојна трагика: мимо њихове воље, Путин се највише трудио да спаси своје највеће непријатеље који управљају западном империјом. У последњих двадесет година све што им је предлагао су најбоља решења за Европску унију и Америку чија доминација свијетом је неповратно завршена. И зато западна елита никога није толико мрзјела и тако га крвнички нападала. Што се више откривало колико је политика западне елите погрешна и глупа, утолико је она више мрзјела Путина јер је упозоравао на грешке. Ова патолошка мржња према ономе који се толико труди да вас спаси спада у религиозну димензију историје. На овоме свијету, мора се вољети и мора се мрзјети. Као што се мора дисати. Ово је овако, али се о томе не може ништа више рећи.

Шта се ово дешава?

Има пуно финих веза између онога рата Нато пакта против Србије и овога рата у Украјини.

У току украјинског рата Путин и Лавров су се често позивали на рат Нато пакта против српских остатака Југославије. Притискују гдје највише боли. Кад год западне силе покрену питање кршења међународног поретка од стране Русије, Руси одговоре да је међународни поредак већ срушен у рату Нато пакта против Југославије. Елиминисане су Уједињене нације, укинуто право на суверенитет већ признатих држава, насилно отцијепљен дио територије једне државе и на тој територији, вољом чланица Нато пакта, проглашена нова независна држава. Ни од међународних институција, ни од међународног права није остало ништа. Увођењем Хашког трибунала, да би се створио привид поштовања права, цијела операција је доведена до моралне гротеске. По дужини трајања, величини војних акција, по страдању људи, тај рат је много мање важан од свих других ратова из овога периода. Али се тада десила прекретница. Од тада свијет није исти. Ту се историја убрзала, и од тада у људима расте осјећање да свијет иде у катастрофе које се не могу зауставити.

Од тада више није било могуће разговарати са представницима западне елите. Нијесу хтјели, или нијесу могли да чују истину о себи у свијету. Од тада на све одговарају лажима. То се деси људима кад толико забрљају да више ни сами себе не могу да заваравају: неће да чују. Знају куда води тај разговор и неће да знају, баш зато што знају.

Онда се, као у игри судбине, појавио Путин да им стално понавља да морају да промијене политику прије него буде прекасно. Труди се око њих као мајка око лудога сина: покушава да им утуви у главу зрнце реалности и да их задржи у свијету. Морали су да га замрзе, толико да се ништа руско не смије ни поменути док је тај ужасни човјек на власти.

Путин је изашао из рата Нато пакта у Југославији. И Нато, овакав какав га од тада знамо, такође је рођен, или поново рођен, у томе рату. Тада му је била педесета годишњица. Била је спремна велика прослава на којој је Нато требало да преузме улогу Уједињених нација у новом светском поретку. Најављено је проширење Пакта. Од дефанзивне војне организације из Хладног рата, постао је офанзивна организација са свјетским амбицијама. Већ је било најављено да ће на овим прославама почасно мјесто заузети Украјина. Она је још од распада Совјетског Савеза означена као највећи амерички трофеј за побједу у Хладном рату. Из Украјине се ишло ка крајњем циљу: разбијању Русије на више малих држава и проглашењу Америке као прве свјетске, и последње империје уопште. Ту се историја, на дохват руке, завршавала. После је слиједио покретни празник. Бар за „златну милијарду".

Међутим, ништа се није десило како је планирано. Пропала је прослава новог рођења Нато пакта. Мали, безначајни рат против Србије који је требало да траје само пар дана док се прогласи тријумф, претворио се у мȍру западне елите, а остатак свијета, умјесто да буде задивљен, или бар импресиониран, био је уплашен, или запањен. Толика сила на тако малу државу? Шта чека остале?

Тада је, са тим бомбама, некако бубнуло у свијет, као да је пало с неба, питање: шта се ово дешава?

И до данашњег дана, све из рата у рат, исто питање без одговора: људи, шта се ово дешава?

Знао сам још онда, 1999, да ће западна елита извући погрешне закључке из рата Нато пакта. Као и из рата у Украјини.

Није да многи и на Западу нијесу били шокирани оним што се десило. Прошли су кроз велики страх.

Главни закључак који су извукли је био: нема повратка назад. Шта год се дешава, морамо свим снагама напријед. Био је то почетак панике. Рат више није могао да стане. Мислим да је то било више неко инстинктивно освјешћивање него рационална анализа, али свуда, не само у Русији и Кини, народи су схватили да свакоме пријети рат. Већ је био свјетски.

А западној елити се учинило да је у бомбардовању Србије нашла чаробну формулу за вођење ратова. Прво треба имати оружје које нам омогућава да млатимо противника без ризика. То је углавном авијација, нарочито од када су измишљени дронови. Огромна већина држава нема противавионско оружје које може бити употребљено против модерне западне авијације. Можемо их бомбардовати до миле воље. Друго, морамо имати контролу наратива, како се то сад каже, што значи контролу над медијима и над интелектуалном елитом која мисли и говори о рату. Чаробна формула је: монопол на насиље и на лаж. Ово друго још нијесу имали у вријеме вијетнамског рата. После тога рата, у англосаксонским земљама је скоро општеприхваћена теорија да су Американци изгубили рат зато што нису довољно контролисали медије. И тада је доносена одлука да се ово више никад не смије дозволити.

После краја Хладног рата механизам је усавршен. У почетку стидљиво, јер су се дуго на Западу сјећали вијетнамског искуства и антиратног расположења које је тада захватило планету, нарочито младе људе. У првом рату против Ирака, 1990, пропаганда је још била врло опрезна, као да испипава непознати терен. Бил Клинтон се још плашио да не буде увучен у рат. Убиједили су га да дозволи бомбардовање Србије тек кад су се практично сви експерти сложили да ће то бити мала операција од највише два-три дана, чак се причало да је са Милошевићем склопљен договор у том смислу.

Чаробна формула заиста јесте била чаробна на први поглед. Ко контролише свијест људи, контролише људе. Може да ради с њима све што хоће. Али у том заносу свемоћи, људима промакне дубља истина иза чаролије: неминовност разарања свијета и неминовност разарања људске свијести се не могу одвојити. Можда и да освојиш свијет, али ћеш изгубити свијест о њему. А онда ће се све што си освојио претворити у прах. До тада се говорило о новом свјетском поретку, од тада је почела да се намеће писцима теорија хаоса.

Како су нашли чаробну формулу?

Кад су прошли први дани бомбардовања 1999, док се очекивао тријумф, рат се претворио у катастрофу. Нису знали како да га добију без масовног бомбардовања цивилних циљева, или без велике мобилизације трупа на земљи. А иза свега је вребала опасност која је изазивала панику: побуна јавног мњења које не трпи рат - тако се бар мислило - не може да гледа крв и превише је морално осјетљиво. Али медији и интелектуална елита су одрадили посао и цио рат је протекао без икакве реакције јавног мњења. Чак се претворио у морални тријумф владајућих елита. Проглашен је за први морални рат у историји свијета. Монструм се церекао. Плашили смо се, а све је заправо врло духовито. То је било велико ослобођење елита. Ослобођење од свих кочница.

Нико, да ја знам, у социологији или литератури, није ухватио и некако сачувао тај историјски тренутак наглог ослобађања елите која се генерацијама плашила народних побуна и антиколонијалних критика, и бар донекле се уздржавала. Ново осјећање је било у ваздуху, слутило се иза изјава моћника у политици и бизнису. Одједном су сви знали да је све дозвољено и да нам нико не може ништа. Пронађена је чаробна формула. Постоје такве невидљиве промјене у историји: ни опипљиве ни примјетне, али људи знају да свијет више није исти. Те су промјене најдубље, оне одређују шта ће се даље дешавати. Обично се виде у великој умјетности, промијенио се поглед на свијет, појавила се нова сензибилност.

То је најсигурнији знак да је у току преуређивање свијета.

Кад се дешавају промјене на овом нивоу, у људском срцу, тамо одакле се влада људима, а гдје нико не разумије ништа, нема начина да им се човјек супротстави. Долази Бог нових ствари.

Баш тада они који су владали старим свијетом, као заслијепљени, извлаче фаталне закључке: све је сад наше, владамо, коначно, први пут у историји, и свијетом и људском свијешћу. Нема више пукотине кроз коју би могао у наш свијет ући вирус побуне, чак ни сумње. То је онај период кад се говорило о крају људске историје у облику америчке свјетске империје. То је искуство из кога се рађа прастаро и потпуно ирационално сазнање да Бог, кад некога хоће да уништи, прво му памет одузме. Само та мрачна интуиција објашњава како је западна елита за мање од двадесет година прокоцкала највећу империју у историји свијета. Управо кад је повјеровала да је њена доминација вјечна.

Ни овдје се не може ићи даље, ни у мислима, превелике су мистерије. Пролази анђео, примиче се смрт, та врста не-догађаја.

То су драгоцјени тренуци, кад се људи осјете свемоћним. Не би требало ни трепнути, камоли заспати, ако нећете да пропустите откривање једне од великих тајни живота: тада, баш тога часа, кад моћни и паметни мисле да су на врху, ненадмашни и свемоћни, тада се све руши. Већ им је пресуђено и егзекуција је у току. Сви знају, осим свемоћне жртве која гласније него икад издаје беспоговорне наредбе. Вјероватно нема опаснијег, али ни љепшег тренутка у историји. У Старој Грчкој су то звали хибрис, сад је цио свијет научио ту ријеч. И западне елите знају да се сад тај појам односи на њих, али свеједно не могу да искораче са зацртаног пута. Не питај зашто.

На овој дубини историје, ништа се не учи. Трагедија се стално понавља, али увијек толико свежа и тајанствена као да се дешава први пут.

Ко је могао знати да ће се ово овако одвијати?

Скривени свјетски рат

Данас се често говори о томе како су западне елите на крају Хладног рата превариле Русију обећавајући њеним политичарима да се Нато пакт неће ширити ка границама Русије. Независни посматрачи, они који су из разних разлога изван званичне пропаганде, у тој подвали виде главни узрок рата у Украјини. То је наравно тачно, али подвала није од почетка тако јасно замишљена и тако брутално спровођена. Дуго времена је изгледала сасвим нереално, као нека помало фантастична, или бар веома далека могућност која ће нестати из историје као све фантазије кад америчку елиту прође освајачка еуфорија везана за побједу у Хладном рату.

Али сад знамо да су већ тада запаљене прве ватре пожара који ће довести до оправданог страха од нуклеарног рата само двадесет година касније.

Нато пакт једва да је нешто више од празне ријечи, или скраћенице. Он нема војску, њега тобож воде неке безначајне личности које не одлучују ниочему. У њему нема освајачке енергије. Али је постао симбол, не само у Европи, велике и опасне силе о којој није препоручљиво олако говорити. Као симбол америчке стратегије у Европи, па и у свијету, био је важан, али се његова улога у догађајима прецјењује. Вјероватно би историја била оваква каква је била и да су Американци у неком тренутку одустали од ширења Нато пакта, или да су га просто укинули. Ни историја Хладног рата не би била друкчија и да нијесу основали Нато пакт 1949. године. Њихову доминацију у Европи нико не би могао да доведе у питање. Европске државе су биле сувише слабе после свих пораза у два свјетска рата и превише су се плашиле комунистичке револуције и Совјетског Савеза. Процес европског уједињавања, у коме су Американци играли одлучујућу улогу, био је довољан да гарантује америчку доминацију у Европи.

Све би било друкчије да је Де Гол, који је једини покушао стварно да се одупре америчкој доминацији, успио у својим намјерама. Али не зато што би укинуо Нато пакт у Европи, већ зато што је за Де Гола то био само један корак ка стварању суверене европске заједнице. Кад је Аденауер одбио да слиједи Де Гола у овој политици, Де Гол је рекао: неће бити уједињене Европе, само јединствено тржиште. Де Гол је, као његов политички наследник Путин, разумио реалне односе у свијету и није се препуштао празним заносима и пропагандним декламацијама. Последњу шансу да се осамостали Европа је пропустила после краја Хладног рата, кад више није било никаквих пријетњи које су правдале америчку доминацију у Европи. Де Гол је био у праву и прије шездесет и прије тридесет година. И данас.

Ријеч је о суштини односа снага у свијету, а не о Нато пакту. Суштину је такође описао Де Гол. Са атомском бомбом и моћном економијом, Америка је изашла из Другог свјетског рата као далеко најмоћнија држава у свијету и толика супериорност је постала главни проблем за свијет. Пријетила је да просто згњечи свијет. Совјетски Савез није био озбиљна конкуренција тој сили. Де Гол није имао сумње у пораз Совјетског Савеза, ни у пролазност комунистичке идеологије.

Велики државници разумију историјску реалност дубље од других људи, у томе је њихова величина. Други људи иду за жељама и надама, велики државници виде свијет онакав какав јесте и слиједе само могућности које им он отвара. Мали политичари сањају да владају свијетом; велики државници се покоравају свијету. Тајна је у томе да се не пропусти шанса коју реалност пружа, а, са друге стране, да се не иде за плановима који се косе са током историје. Одлучност и опрез иду заједно, али у равнотежи. Де Гол је једном рекао да вам ништа не вреди ако у политици све радите на најбољи начин, ако нисте схватили куда води ток историје у времену у коме живите. Ако нијесте у складу са тим током сигурно ћете врат сломити, ма колико да сте паметни, јаки и вјешти.

Ово је важно да би се разумјели амерички ратови у свијету после краја Хладног рата, и срљање свијета у хаос и свјетски рат у истом периоду.

Америчка политичка елита је на крају Хладног рата усвојила стратегију прављења свјетске империје. Учинило јој се, после побједе над Совјетским Савезом, да је то смисао свјетске историје, да Америка само остварује божији план. Нијесу имали противника у свијету и нијесу видјели како тај противник може да се појави. Довољно је, писали су стратези, да Америка пази да се не појави нигдје нека суверена држава, да је разбије прије него ојача. То није изгледало као тежак посао. Свакако су имали вишак снаге. Тако су елите пале у занос пред великом, а лако остваривом, историјском мисијом.

Кад елита велике државе коначно усвоји стратегију коју ће дугорочно да слиједи, после је ту стретегију тешко, скоро немогуће промијенити. Ангажују се огромна средства у свим областима, запошљавају се стотине хиљада људи да раде на тој стратегији, убрза се инерција у кретању тако великих маса и снага. Истовремено се направи психолошки модел подобног човјека који ради за нашу ствар. Он неминовно клизи у самоласкање и екстремизам, јер је конкуренција у борби за привилегије жестока. Свака сумња у исправност пута се одбацује као издаја или слабост. Просто, ако хоћете да успијете, то је пут. Ако сте скренули, нико вам није крив што сте остали поред пута.

Први велики задатак на путу освајања свијета је био да се доврши разарање Русије. Било је лако, Русија је саму себе разарала, а опет, било је грандиозно. Толико богатство, толика територија, заиста никад лакше није направљена већа империја.

Ова одлука, донесена у најмоћнијој држави свијета, имала је одлучујући утицај на све што се дешавало не само у Америци него у цијелом свијету у овом периоду историје. Све је у функцији те одлуке. Свака држава, без изузетка - то је смисао свјетске империје - мора да прихвати америчку доминацију и да потчини своје интересе америчким. Милом или силом. Како је речено у вријеме Џорџа Буша: или сте са нама, или сте против нас. Ако сте против Америке, онда сте у рату с њом. Од тога тренутка, ако човјек уважава реалност свјетских односа, мора да зна, ма колико било тешко то изговорити, да је у току свјетски рат. Ако то не зна, онда нема начина да разумије шта се у свијету дешава.

Али има нешто много важније, или судбоносније, што људска свијест не жели да прихвати. А то је да, ако хладно, без заноса и нада, као добар математичар, уважите ову реалност, онда видите да неминовно свијет иде у свјетски рат. Поновите операцију колико хоћете пута, резултат ће увијек бити исти.

Мали ратови, који долазе и пролазе, почевши са бомбардовањем Србије 1999, па преко Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, уз повремена бомбардовања разних земаља која се и не биљеже у медијима, па до Украјине, чаркања су у оквиру овога свјетског рата. И сви су били замишљени као етапа у нападу на кључне свјетске државе које Америка мора покорити ако хоће да наметне свјетску доминацију. То се односи прије свега на Кину и Русију, и скоро ништа мање на Иран.

Кина, зато што је постала прва економска сила свијета; Русија, зато што заузима простор између Европе и Азије, посједује велика енергетска богатства и једина је земља која може војно да парира Америци; Иран, зато што географски заузима централну позицију у свијету. Осам стотина америчких војних база које покривају свијет, највећим дијелом су тако постављене да окружују ове државе.

Ова епохална стратегија прављења свјетске империје почела је да пропада такорећи чим је усвојена. И ту је прекретница била бомбардовање Србије 1999.

Данас, али само у Америци, често се каже да је то био једини успјешан амерички рат. Лако је добијен и није нас ништа коштао. Ово спада у пропаганду за америчке унутрашње потребе. Пошто је тај рат водила Клинтонова демократска администрација, присталице те партије тврде да је њихов рат био успјешан за разлику од ратова које је касније водила републиканска влада. То не пролази ни у Америци. Иако немају интереса на Балкану, јавно мњење исправно осјећа да је овај рат отворио врата за све остале. Војно гледано, тај рат није важан, али је политички, чак и психолошки, од одлучујуће важности. И то баш зато што се ни дан данас, као ни онда, не види из ког разлога су Американци водили овај рат. Све што их је интересовало на Балкану и у Европи у то вријеме, могли су да постигну дипломатским и економским притисцима.

Али америчкој елити је тада требао један прави, макар мали, симболични рат. Да пробије лед; да покаже да је направљена од материјала од кога се праве велики освајачи, они којима не дрхти рука; да покажу да им се може. Душевно стање ове елите се најбоље описује народном интуицијом: сити, па бијесни.

То је оно стање хибриса из кога се срља у пропаст.

Хтјели су малу операцију, али да буде силна и славна, колико да обзнане да је настао нови свјетски поредак.

И до тада се о томе говорило, још од првог рата против Ирака, 1990, али опрезно и уздржано. До тада је то био империјализам опрезних људи, сад су на сцену ступали прави ратници. Дорасли задатку. Они су сваки опрез видјели као слабост, у Америци то не воле.

Тако су у овом рату без разлога Американци направили грешке које још плаћају, као оно кад Путин подсјети да су на Косову прекршене све међународне норме. Наравно да су их прекршили, зато су и водили безразложни ратић. Међународне норме је замјењивала воља најачег. Немамо разлога, али нам се може, то је била главна порука овога рата. Цијену те ароганције Америка плаћа дан данас.

Тада је, такорећи грешком, откривено свијету ко су и какви су његови апсолутни господари. Маштали су у Вашингтону о Александру Великом, Џингис Кану, римским војсковођама, и чинило им се да њих чека још већа судбина. 

Ти фантастични снови су се распршили над Београдом, за који империјална елита једва да је била чула.  Некако се открило, као да се небо отворило, да свјетску империју води опасна гомила лудака који не знају шта раде. Свак се уплашио, не толико од освајача колико од лудака.

Нико их није тјерао да се тако разоткрију. Није било никакве нужности. Гонила их је само неодољива жеља да покажу свијету своју свемоћ. Испало је смијешно. Од те тачке надаље биће стално исто: све опасније и све смјешније. Нико, поготово људи највећих амбиција, не жели да умре од ругања. Опет смо дошли до тачке гдје историја постаје јако занимљива, али се овим путем не може даље.

У Русији су се тада пробудили. И нашли су Путина.

Идиот у историји

Освајачка еуфорија која је захватила Вашингтон крајем Хладног рата не би била могућа без слабости Михаила Горбачова и совјетске елите из истог периода. Како је писао Тукидид, не треба осуђивати оне који хоће да владају, него оне који пристају да се покоравају. Можда је још теже разумјети глупост Горбачова и совјетске елите, него глупост америчких империјалних занесењака. Међу њима се била успоставила нека чудна хармонија.

После разговора са Горбачовом, творац модерне Кине, Денг Сјаопинг је рекао: ово је идиот. У то вријеме је идиот пловио у облацима своје историјске мисије ношен ласкањем западних медија који су га проглашавали за пророка новог и много бољег човјечанства. И буквално је нудио своју земљу свакоме ко је хтио да је разваљује и пљачка.

Опет, како каже Тукидид, сваки човјек, као све у природи, увијек иде до краја своје моћи. Када једна тако моћна и богата држава као Русија отвори сва врата и позове свакога да носи шта му се свиђа, онда не долазе у госте добронамјерни и уздржани, него навале звијери чији се апетит не може утолити. Кад се на ове психолошке законе додају закони модерног капитализма, добије се оно што ће Путин много касније назвати највећом геостратешком катастрофом XX вијека. 

Не зато што треба жалити Совјетски Савез, него што је поремећена равнотежа у свјетским односима каква је успостављана кроз вјекове борби и коју је скоро немогуће повратити. Тако је почела припрема за рат у Украјини и ту ће му бити узрок уколико људе задеси свјетски рат.

Највећа финансијска добит из разарања Совјетског Савеза су била рудна и енергетска богатства која су преузели руски олигарси за рачун западних мултинационалних компанија. А највећа стратешка награда је била отцепљење Украјине од Русије. То је тада изгледало као лака и завршена прича, Русија није показивала знаке отпора и нико при здравој памети се није могао кладити на њен опстанак. У Вашингтону се отворено говорило да се треба навићи на свијет без Русије. Империја се правила од краја: са трофејом Украјине све је већ било завршено.

У Америци су паметни писци тада тачно уочили да Америка није тражила свјетску империју, него јој је ова просто пала у крило. Једнога јутра су се пробудили у ситуацији најмоћније државе у историји свијета. Није чудо што су имали осјећај да су на неки начин изабрани да воде свијет, од Бога или од историјских закона. Трећа варијанта је била да их неко вуче за нос, али такве хипотезе не спадају у историју. Мада, с обзиром на оно што је слиједило, хипотеза о историји као несланој шали већ није била без смисла.

Већа је кривица Горбачова и руске елите, него заслуга америчке елите, за америчко осјећање свемоћи на крају Хладног рата. Кад се већ то десило, тек онда су Американци почели да праве планове за успостављање свјетске империје. Психолошки је било скоро немогуће уздржати се од стратегије уништења Русије. Украјина се природно наметала као први и најважнији корак у томе уништењу. И то чудо се десило скоро само од себе. После тога чуда, као да је зао дух изашао из боце, плановима и сновима, све једним луђим од другога, више није било краја.

Све је текло својим нужним током бар до краја вијека. Тек ратом Нато пакта у Србији, Америка је свијету објавила да прелази на насилно преуређење свијета. Од тада више нема оправдања за њихову политику у смислу да више нијесу слиједили природни поредак ствари који их је довео ту гдје су били. Од тада су освајачи. Од тада су заслијепљени сопственом силом и ношени хибрисом.

Било је у Америци искусних политичара који су се плашили оваквог развоја и слутили да то неће изаћи на добро. Али то су већ били стари људи које је нова генерација младих лавова, спремних на освајање свијета, презирала као плашљиве и превише опрезне. Најпознатији је био Џорџ Кенан, творац америчке хладноратовске стратегије и велики познавалац Русије. Он је упозоравао да ће стратегија уништавања и понижавања Русије довести до њеног буђења и окренуће је против Запада. За ширење Нато пакта је рекао да је то грешка епохалних размјера која може да доведе до рата са Русијом.

Кенан је познавао историју и знао је да је она увијек трагична. Млади лавови који су се докопали невиђених привилегија и богатства нијесу знали ништа о историји, није их ни занимала, није их занимало ништа осим следећег корака у увећавању моћи и богатства. Рађала се нова елита интелигентних манипулатора неспособних да разумију свијет изван својих тренутних интереса. О њој се данас много пише и говори чак и у аматерским круговима. Свуда, у Европи и Америци, можете чути људе који се питају: како је могуће да су овакви људи дошли на власт? Најбоље су их представљали Клинтон и Блер. Њихов профил је врло тежак психолошки проблем. Измиче социологији и политици, можда је више теолошки.

Монструм који је мене посјетио у Београду некако је везан за ову мистериозну појаву. Мени су тада пале на памет „бебе-убице", нова појава у историји морбидности о којој се тада говорило у Америци. У изградњи овог феномена се уочава нешто као истањивање и изблијеђивање човјековог карактера. Тај процес истањивања човјека је уочен од филозофа још у деветнаестом вијеку, говорило се о рашчаравању свијета. Нестаје магија из живота, остаје потрошачка роба. Душа се затварала, а људи су остајали напољу. Зато све више панично траже спас у илузијама. Постају све млађи, све уреднији и пристојнији, све се чешће оперишу, мијењају и дотјерују свој идентитет, нема никакве агресивности у њиховој појави, гласови су им благи и осмјеси топли, говоре само о култури, моралу, демократији, љубави и општечовјечанској толеранцији. Али за тим слатким бебама, свуда гдје иду и било шта да раде, остаје крвави траг и гомиле ђубрета. Више не само међу људима. Научници врло сложно говоре о томе да овај свијет може бити уништен ако цивилизација настави путем који иде. Ако се деси, онда ће Врховни Идиот имати baby face.

Мачка у кључалој води

Шта се дешава у Украјини? Исти рат, воде га исте силе истим средствима, исто оружје и исти медији. Али ако је све исто, зашто ја, човјек међу људима, онда не разумијем ништа? Не само да не разумијем како је могуће да тако много паметних људи живи и ради као да су позвани да униште свијет, него ни у мислима не могу с њима да успоставим везу, као да не припадамо истој врсти. У ствари, знам и разумијем шта се догађа, али не могу да нађем човјека у тим догађајима. Видим га, ту је, све је смислио и све води, али, опет, видим да то дјело не излази из човјека, неко му га подмеће. Ту негдје се губи траг и одједном имам осјећај да, иако знам све, не разумијем ништа.

У једном тренутку су у Украјину отишли водећи људи европских држава, предсједници земаља које су у највећој мјери створиле европску културу, да свечано овој земљи најаве да ће постати кандидат за чланство у Унији. Могли су то објавити и да не иду у Кијев, али су хтјели да подвуку величину тренутка и тако ојачају одлучност украјинског народа у борби против Русије. Ми смо са вама. Никад вас нећемо напустити.

Можда нијесу мислили то што кажу, као што је често у политици. Али су били сигурни да то што раде има велику моралну тежину. Такорећи као да су спремни да се жртвују за Украјину. А украјински вођа, Зеленски, оцијенио је да је то историјски догађај који води Украјину право у Европску унију. Ни он није мислио то што каже, али је био сигуран да ово обећање даје снагу украјинском народу да издржи ратне страхоте до коначне побједе. 

Тако то иде. Људи које је запало да одлучују о животу и смрти хиљада, можда милиона људи, говоре бесмислице у које нико не вјерује, усред рата замишљају неке симболичне гестове којима тобож манипулишу народе за њихово добро и нико у јавном животу не смије, или не може, или неће да им каже: „Оставите се игре, ово је питање живота и смрти."

Нико ни у сну не мисли да Украјина икад може постати чланица Европске уније. Италијански, француски и њемачки предсједник су отишли у Кијев да у договору са Зеленским покажу своју мађионичарску вјештину. Одатле шаљу истим ријечима потпуно различите поруке Украјинцима и својим народима у Европи. Првима су дошли да кажу да ће се свим силама трудити да их што прије приме у Европу, а другима поручују да се не брину, јер Украјина никад неће ући у Европу.

А свијету су још једном сложно упутили поруку да настављају да се боре против „ничим изазване руске агресије на Украјину".

У близини смрти, као на сахранама, увијек влада лаж. Људи на тај начин одају пошту смрти. Лакше него у било каквој друго прилици, тада одобравају лаж, односе се према њој скоро као према светињи. И онда, кад велике силе организују грандиозне гозбе смрти, око њихових лажи се шири одобравање, ћутљиво или гласно пристајање на све лажи. Можда се људи надају да ће се тако, уз општу послушност и одобравање, смрт брже удаљити.

„Ничим изазвана агресија" је од првог дана рата кључ за западни наратив рата у Украјини. Полазећи као увијек од Њујорк тајмса, Би-би-сија и Си-ен-ена, одмах се нашао у скоро свим западним медијима и у устима цијеле западне политичке елите. Свијет се подијелио око ничим изазване агресије, с једне стране Америка и Европа, а са друге остатак свијета. Повремено се неко у западној јавности пита како то да остатак свијета не осуђује руску ничим изазвану агресију? Онда сами себи одговарају да је руска пропаганда успјешна, или да се народи трећег свијета сјећају веза са Русијом из времена Совјетског Савеза, или да нијесу заборавили западни колонијализам, или да им требају руски гас и нафта, или храна, плаше се глади, и слично. Али никад, баш никад нијесам видио или чуо да се неко запитао: па, можда је остатак свијета у праву? Можда смо, ипак, ми агресори у Украјини, као што остатак човјечанства мисли?

То спада у менталитет више расе, ето зашто ми морамо да владамо свијетом: мора онај који зна да води оне који не знају. Само злонамјерни не виде моју изузетност.

А ничим изазвана агресија је почела још прије тридесетак година, у вријеме распадања Совјетског Савеза. Од тада све што се дешава у односима Запада и Русије иде у правцу овога рата, и још већег рата, смишљено и плански, некад брже некад спорије. Само је датум отворен.

Слично руским, и украјинске елите су се од самог почетка независности, деведесетих, показале неспособним да организују и воде државу. Дешавало се нешто што нико није покушао да објасни. У Русији и Украјини људи су били захваћени самомржњом, неким гађењем над самима собом. Као да су журили да све развале и остатке понуде првоме ко пристане њима да управља. То осјећање је учинило да се цио један велики народ претвори у потпуно пасивну масу, неспособну да се покрене чак и кад су у земљи почела велика страдања. Личило је на одумирање једног народа.

У Русији се, ипак, десило чудо доласком Путина на власт.

Западне силе нијесу дозволиле да се чудо понови у Украјини. Али не би ни ту тако лако успјеле да сами Украјинци нијесу сарађивали у сопственом уништењу.

Од проглашења независности, Украјини је била намијењена једна улога: борба против Русије. Разлог њеног постојања је био да постане антируска држава. Ослонац за овакву политику је била изразито националистичка мањина у западној Украјини која постоји још од времена аустроугарске доминације у том дијелу земље. У Другом свјетском рату та мањина је постала нацистичка и остала је таква до данашњег дана. Она је играла важну улогу већ у Хладном рату, јер је одржавала везе са пронацистичком украјинском емиграцијом коју су Американци организовали за борбу против Совјетског Савеза. Све то је спадало у безначајне игре и завјере екстремиста и тајних служби које их манипулишу, док није почео процес распадања Совјетског Савеза. Тада је дошло њихових пет минута.

Нити су били, нити су постали популарни у Украјини, али са великом подршком западних држава њихов утицај је порастао. Већ то је било довољно да се спријечи стварање стабилне државе, камоли одржавање било каквих веза са Русијом.

На ово националистичко језгро се надовезао један нови слој становништва који се после Хладног рата брзо појавио малтене у свим државама свијета које нијесу биле под потпуном западном доминацијом. Тај слој је везан за идеју свјетске империје. У Украјини је имао већу западну подршку него игдје у свијету. То су продемократски покрети организовани у оно што се зове невладине организације. Независне су према владама својих држава, али их финансирају и штите владе и тајне службе страних држава. Раније се таква активност звала шпијунирање, а такве групе пета колона, али после Хладног рата су ове активности постале легалне, јер су припремале терен за успостављање свјетске империје. Пошто је та империја будућа домовина свих народа, онда се активност ових група могла оправдати као патриотска, легална и морална. Мало авангардна.

Нигдје у свијету Запад, нарочито Америка, није утрошио толико новца и напора у развој овога слоја као у Украјини. Врло брзо је Украјину прекрила мрежа од хиљада невладиних организација које су привлачиле масе младих људи кроз обећања о борби против корупције, о демократији, европским вриједностима и западном благостању. У овим организацијама је развијана антируска пропаганда, али су увјежбаване и припреме за побуну и рушење власти уколико ова покуша да се извуче испод западне доминације. Све је то било онако као у другим државама у којима су извођене „обојене револуције", али је у Украјини све било на много већем и озбиљнијем нивоу. У принципу, овај продемократски слој је требало да буде у сукобу са оном екстремистичком и отворено пронацистичком мањином. Али су их западне амбасаде уједињавале око антируске идеје.

Деведесетих година прошлог вијека све је то ишло лако и глатко. Амерички пројекат свјетске доминације се остваривао такорећи сам од себе. Изгледало је да њим управљају изузетни људи који све знају и све могу, а са друге стране је изгледало да сви народи, по примјеру руског самоуништења, једва чекају да се потчине новом господару.

У нечему је Украјина била јединствена. На овој тачки украјинска прича добија димензију дубљу од стратешке и политичке. У њој се појављује дубље зло, можда и истинска трагедија.

Због њене стратешке важности, Американци нијесу могли да дозволе да Украјина постане стабилна држава. Била је превелика, историјски везана за Русију, ако би се изборила за какву-такву стабилност, неминовно би постала истински независна и проруска. То је диктат географије, економије и историје. Против реалности се не може. Ниједна држава, чак ни најмоћнија, не може да уђе у сукоб са овим законима, а да не уђе у сукоб са самом собом и својим окружењем.

Због интереса великих сила Украјина је била принуђена да крене тим немогућим путем који је неминовно водио у стање сталне кризе и у рат. Са једне стране је била Русија у распаду, са друге свемоћна Америка. Као све државе изашле из распада Совјетског Савеза, Украјина је морала да прихвати америчку доминацију. Као и другим малим народима, Украјинцима је остало да чекају да виде какав положај и какву улогу у свијету су им намијенили градитељи свјетске империје. Тај процес преуређења свијета се звао nation building. Зависно од америчких интереса, неке државе су добиле бољу улогу него што су је икад имале у историји, а за неке није било мјеста. Ове друге су државе у којима су вођени ратови у последњих тридесетак година. Југославија, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Судан, Јемен, то су државе које је требало потпуно преуредити, или чак укинути.

У Европи су се у најтежем положају нашле Србија и Украјина. Над њима је лебдјела сумња да би могле постати проруске. Ни једној ни другој нијесу понуђени услови опстанка у којима могу да се развијају као друге државе у Европи. Разлика је у томе што Србија практично није имала, нема ни сада, ни економске ни стратешке важности за Запад. Далеко је од Русије. Тешко ћете данас наћи политичара на Западу који зна одговор на питање зашто је Србија бомбардована. Србија им данас смета понајвише зато што их стално подсјећа на ову грешку. Кад год је то овако, онда обично политичари говоре о некој симболичној важности.

Тих година се ништа у свијету није дешавало, Американци су морали нешто да раде да би показали неопходност империје, у Европи су морали да очувају Нато пакт, јер су људи почели да се питају зашто та организација постоји кад више нема Варшавског пакта, нити опасности од Русије. Нијесу могли да нађу непријатеља који оправдава империју, нешто се морало измислити. Како је говорила Мадлен Олбрајт: „Чему нам служи овако моћна војска, ако не можемо да је употребљавамо."

Такорећи из досаде је продужаван рат у Босни да би се доказало да не може да се заврши без интервенције Нато пакта. И Србија је бомбардована колико да се покаже свијету да ми радимо шта хоћемо, а не морамо никоме да објашњавамо зашто то радимо. Може нам се.

И сад, док су забављени ратом у Украјини, свако мало западни емисари свраћају у Србију да јој траже да и она уведе санкције Русији. Опет из симболичних разлога. Србија није чланица Европске уније, Србију је бомбардовао Нато пакт и одузео јој дио територије, али свеједно, траже од ње да прекине везе са Русијом, сврста се уз Нато пакт и Европску унију, и тако изврши самоубиство. Није да им то самоубиство треба, ни Србија им у овоме рату не треба, али као некад, 1999, морамо без разлога на некоме да покажемо силу. Чули смо да ви волите Русе. Чини се да није тачно само оно правило да се злочинац враћа на мјесто злочина, него и понавља злочин, у мислима, гестовима, симболично.

Рат у Босни ништа није урадио за Нато пакт, све би било исто у Европи, само што је Босна остала као нека рушевина с којом нико не може ништа да уради, осим да је показује као симбол људске глупости и безразложног зла. Чуо сам чак и ово оправдање: „Мора да је онда имало неког разлога."

Бомбардовање Србије је накнадно добило историјску важност, али не због Србије, него због прве колосалне грешке коју су направили амерички стратези. То је био први злокобни тон, почело је да се слути да се иза великих стратега, експерата и господара свијета скривају идиоти. Не знају шта раде, али су увјерени да им се може. И тако, све што раде постаје серија грешака.

Стари Кисинџер је примијетио да на Западу више не знају шта је дипломатија. Знају само за диктат. Каже да то може довести до рата са Русијом и Кином. Грешком. Не знају ни шта је разговор. Не могу да чују људе који друкчије мисле. Ово се дешава само људима који су толико увјерени у своју супериорност над другим људима да мисле да ће ови, ма шта да им радимо, увијек бити срећни и захвални ако им дозволимо да клекну и пољубе нас у руку. Са Русијом, која је свјетска сила, неће да разговарају, Путина вријеђају, није достојан да се сретне са њима. Кини, која има најмоћнију економију на свијету, наређују да уведе Русији санкције, иначе ће бити кажњена. И дјеца знају да се тако не може разговарати са овим државама, само они који мисле да су позвани да владају свијетом то неће да знају. Кисинџер је у праву кад каже да овакво понашање може довести до свјетског рата. Одлуку о томе ће донијети размажена дјеца која мисле да је свијет њихова играчка.

Бомбардовање 1999. је требало да буде симбол новог свјетског поретка, а постало је, још док је трајало, симбол његовог рушења. После бомбардовања, више земаља које су знале да се не уклапају у америчке интересе, не само Русија, схватиле су да морају да се припреме за оружани отпор ако хоће да преживе. Од тада, у разним облицима, траје скривени свјетски рат, и од тада га Американци стално губе и стално улажу све више. Кина их је већ прешишала као економска сила, Русија им се војно супротставља, Индија их не слуша, не слушају их чак ни Турска и Саудијска Арабија... Изнутра је Америка захваћена највећом кризом у својој историји, и на све те промјене историјских размјера, Вашингтон као одговор нуди пријетњу свјетским ратом.

И ово је закон хибриса. Кад људи који су повјеровали у неки фантастични план, као у освајање свијета, који ће потврдити њихову изузетност у историји, почну да схватају да се план претвара у илузије и пропада, они онда не могу да се повуку и уразуме. Него и даље слиједе сан о својој изузетности, али у правцу разарања и трагедије. Почну да маштају о највећој трагедији у историји, ако нам је већ недостижна највећа побједа. Кад је схватио да је изгубио рат за хиљадугодишњи Рајх, Хитлер је прешао на резервни план њемачке и свјетске трагедије која ће бити толика да ће остати незаборавна.

Има нешто слично код једног дијела америчке владајуће елите данас.

Као симбол тријумфа полудјеле цивилизације, има у Флоберовој књизи Бувар и Пекише оваква сцена. Предузимљиво дијете се игра с мачком, па је у једном тренутку стави у лонац са кључалом водом. Дијете је радознало, има склоности науци. Длаке јој отпадну, очи испадну из очних дупљи, мачка искаче из лонца и у том монструозном облику бјежи негдје ван свијета. Дјечака питају зашто је то урадио маци, а он одговара „зато што је моја".

Може му се. Легално је.

No Future

Рат у Украјини је почео прије тридесетак година, јер су империјални стратези били увјерени да са Украјином држе у руци средство којим могу да униште Русију и преуреде свијет. Тако је она постала, како се сад каже, најважнија геостратешка тачка на свијету.

Русија води рат који не смије да изгуби ако хоће да преживи; Америка је толико уложила у припреме за овај рат да се више не може звати свјетском силом ако га изгуби; Европска унија се потпуно предала америчкој доминацији и за њу нема доброг исхода; чак је и за Кину резултат рата важан у њеним припремама за судар који јој је Запад већ заказао. И за Индију, и за Иран, и за Блиски Исток, свуда стижу одјеци овога рата и свуда се препознаје његова важност. Ову важност осјећају и Украјинци, привлаче пажњу свјетских медија, спремни су да гину још више. Зато им западни медији неуморно ласкају: важни сте, браните демократију, цивилизацију, од вас зависи свијет, или бар Европа, Зеленског упоређују са Черчилом. Огромна, свјетска лаж подржава Украјинце у безнађу и бесмислу њиховог страдања.

Неко је рекао да живот имитира велику умјетност. Ово је онда сцена из Тројанског рата: богови гурају људе у касапницу око Троје, хвале њихово јунаштво, а онда сједну на Олимп, пију, једу и превијају се од смијеха. Тако империјална елита ужива кад овако успјешно организује кланицу у којој гину масе инфериорних глупака у одбрани наших виталних интереса којих се нико не сјећа кад се отријезни.

Да се нешто страшно иза брда ваља могло се наслутити деведесетих година ако је човјек озбиљно узимао империјалну еуфорију која је захватала западну елиту. Али то је било још увијек у оквиру прихваћених норми пристојности. Тешко је било повјеровати да се тако пристојни, насмејани, хумани, скоро умиљати људи спремају да ураде нешто тако страшно са свијетом, чак и ако им је свјетска власт пала у руке. Можда мало, ту и тамо, јер људи су људи, али сигурно не оно велико и страшно зло. То је варка која увијек штити злога човјека: не личи на зло које ради, ни на живот који води. Направљен је љепшим. Као да је украо људски облик.

Изгледало је да ће амерички пројекат изградње свјетске империје проћи скоро као нека музичка комедија, уз плес и смијех.

Изгледало је као да се све одвија само од себе у жељеном правцу. Колико год да је реалност била застрашујућа за огромну већину људи, побједа елита била је тотална.

Изгледало је да се људска свијест потпуно одваја од реалности, као да се згадила. Изгледало је као последње збогом. Тада се у литератури и социологији почело говорити о виртуелној реалности. На примједбе да су њихови пројекти нереални, амерички неоконзервативци су одговарали да Америка не води рачуна о реалном свијету, јер је толико јака да може да ствара своју реалност.

Стварање нове реалности у Украјини било је можда успјешније него игдје у свијету. С обзиром на везе између Руса и Украјинаца, претварање Украјине у антируску државу изгледало је као немогућ посао. Дуго година ни у Русији ни у Украјини људи нијесу узимали озбиљно ову америчку политику и као да су стално чекали да се Американци ману ћоравога посла. Можда би се и манули, али Украјина је просто призивала невољу.

Главна слабост Украјине је била иста као у Русији. Руско безнађе и самоуништавање вукло је и Украјинце у пасивност и препуштање судбини. И једни и други су тих година обожавали Америку и скоро јој нудили своје државе на управљање. Москва, још више него Кијев, била је преплављена америчким експертима, савјетницима, пословним људима који су или слиједили логику пљачке са руским гангстерима, или су спроводили америчку шок терапију у сваком домену. Многи неутрални посматрачи, чак и политичари са Запада, нијесу могли да вјерују очима. Често, али само приватно, постављали су питање: шта је овоме народу, како не види шта се дешава? Изборе за други Јељцинов мандат буквално су водили и добили Американци. Кад дође до тога онда држава више не постоји. Само је питање на који ће се начин пропадање наставити и хоће ли нешто остати после краја.

У таквом сусједству са Русијом с којом су дијелили цијелу историју, Украјинци нијесу могли ни помислити да граде своју суверену државу. Нити да могу имати икакву другу улогу у свијету, осим да буду анти-Русија.

Тако се то распадало током деведесетих. Али постојала је увијек она тиха већина која чини да сваки народ проноси кроз историју, чак и кад изгледа да се угасио, свој идентитет. И у смрт иде с њим. На свим изборима су увијек побјеђивали проруски кандидати. Нијесу били проруски у смислу политичког пројекта, то им западне амбасаде не би дозволиле, а нијесу ни могли правити планове за ближу сарадњу с Русијом која се распадала. Украјински политичари су радили оно што им Запад није могао забранити: обећавали су свом народу да ће му дозволити употребу руског језика и неће прогонити Русе. У оно вријеме, то је било пуно. У сваком случају, било је довољно да добију изборе против украјинских националиста. Чак је и Зеленски добио изборе на проруским обећањима. И прошао је исти пут као сви украјински политичари прије њега. Једном на власти, откривали су да је права власт у америчкој амбасади и да, ако хоће да остану на власти, морају да слиједе америчке интересе. Могу слободно да се богате, они и њихово друштво, али не могу да се баве својим послом. То је доводило до очајања Украјинце који нису могли да схвате зашто су сви њихови политичари толики лажови и тако корумпирани. Зато што су то морали да буду.

У америчкој политици према Украјини била је присутна једна суштинска противречност која је искључивала идеју стабилне државе. Американци су хтјели да Украјина буде независна од Русије, али то је био само први корак у њиховој стратегији. Требало је да се Украјина веже за Запад и у центар своје политике стави борбу против Русије. Ово је било нереално, не само у односу на историју Украјине, него и у односу на њене виталне економске интересе. За украјинску економију је једини пут развоја био у везама са Русијом. Богати дио Украјине је на истоку, тај дио је одувијек издржавао западни, заостали дио. А на истоку живе Руси, све се одатле, економски и културно, ослања на Русију. То су украјински националисти и њихови западни партнери морали да пресијеку.

Али Запад Украјини није могао ништа да понуди осим дужничког ропства и ласкања о припадности европској цивилизацији. Гдје је онда живот: ако је пут на исток искључен, а пута на запад нема? У пропаганди, на Западу су Украјинцима стално обећавали да ће постати дио Европске уније. Чак и у рату, касније, наставили су да се понашају по истој шеми, али нико у Европи није ту идеју узимао озбиљно, знало се да је то немогуће.

Америчка политика се љуљала на противречној стратегији. Украјину су могли и хтјели да употријебе против Русије, али да би остварили тај пројекат, она је морала да пристане да се жртвује. С једне стране, подржавали су украјинску независност, али с друге стране су морали да спријече по сваку цијену да Украјина постане независна држава. Јер је у том случају, пошто није било отвореног пута у Европу, Украјина нужно јачала везе са Русијом. Зато су организовали државне ударе чим би Украјина почела да се стабилизује. Једном руком су градили Украјину, а другом је разграђивали. Последица је била да су Украјинци, ко брже ко спорије, схватали да морају бити националисти, јер их само тако воле, али да не могу имати стварно своју државу, јер ће их онда интереси и традиција гурати ка Русији. Као толико пута у историји, показало се да бити националиста значи бити спреман да уништиш свој народ.

Са Русијом нијесу смјели, а на Запад нијесу могли. Без будућности, остало им је једино да ратују сами са собом. До последњег Украјинца, то је постала формула коју је у рату некако спонтано прихватио цио свијет, као да је сасвим нормално за овај народ да изгине до последњег. Украјина је постала прва, али вјероватно не последња, punk држава.

Испод ових перипетија дневне историје, које су данас општепознате, Украјину је уништила иста смртоносна грешка коју је направила руска елита: они су побркали своје највеће непријатеље са најбољим пријатељима. Без резерве, без услова, жмурећи су ставили своју судбину у руке својих највећих непријатеља. Чак су и непријатељи били изненађени и збуњени. Мада се срећни добитници у таквим ситуацијама брзо саберу.

Дешавало се, са овим народом, нешто страшно и тужно.

Да нам је могло бити

А природно би било да је све било друкчије.

Реални односи снага у Европи на крају Хладног рата су били такви да Украјини није била намијењена никаква велика геостратешка улога. Толико је било очигледно шта Украјина може и треба да буде, да је изгледало да не може скренути са зацртаног пута и кад би хтјела. Европа и Русија су изгубили разлоге за било какве сукобе; ниједна држава у Европи више није могла ни да сања о доминацији над другима; економско повезивање и стратешко партнерство између два дијела континента, после толико генерација сукоба, страхова и такмичења, били су и пожељни и неминовни. Није било никога на континенту коме такав развој није одговарао. Пред Европом се отворио велики пут. Фалили су још само људи да крену њиме.

Међу свим државама, Украјини је била намијењена, заправо обезбијеђена најбоља улога у овом развоју. Њен положај, између Њемачке и Русије, био је идеалан. Најмоћнија економија у Европи и земља са највећим енергетским и рудним богатством на свијету, биле су осуђене на сарадњу у свим областима. Њемачки и руски народ који су толико ратовали и који толико фасцинирају један другог, коначно су улазили у праву идилу на срећу цијеле Европе. Између њих, благословена географијом и историјом, била је Украјина. Добила је, као на поклон, таман толико независности колико јој је требало за срећу. Преко ње је требало да иду сви токови између Азије и Европе који су слободно потекли после краја Хладног рата. Све што се тражило од Украјинаца је било да не раде ништа што би могло да ремети овај спонтани развој који је Украјини гарантовао да ће бити једна од најбогатијих и најстабилнијих држава у Европи.

Други народи су могли само да јој завиде.

Украјина је богата територија. А њене везе са Русијом, економске, културне, језичке, психолошке, отварале су јој све путеве у Русију и Азију и чиниле је незаобилазном. Преко ње су још из совјетских времена ишле испоруке гаса и нафте из Русије ка Европи. И ту је требало само да Украјинци ништа не дирају, него да оставе да се Руси и Нијемци договоре шта је најбоље за све. Ниједног облачка није било на украјинском небу. Ни политички, упркос независности која је прогурана на сумњив начин и скоро кријући, није било никаквих проблема. Русија се бавила својим пропадањем, а није било никога - дуги низ година - коме је падало на памет да се Украјина и Русија могу стварно и дубоко раставити. Цртање граница по тој територији је било као цртање граница на води: нити кога ограничава, нити нешто мијења у прастарим токовима. 

Украјина је могла да буде нова држава у Европи, али само ако повезује Русију и Европу. Иначе не спада нигдје. Њена неутралност се подразумијевала, као што су се подразумијевали специјални односи са Русијом. Русија је наставила, чак и у највећој кризи, да помаже економски Украјину, да јој продаје јефтину енергију, то је било природно и није требало објашњавати зашто.

Пошто никад, чак ни у мислима људи, није била држава, Украјина није имала искуства у прављењу институција, али и то се, у идеалним условима који су је запали, решавало спонтано. Морало је да функционише добро, јер је тако требало Њемачкој и Русији, и цијелом континенту. Бољи услови развоја у једној држави се не могу замислити. Свим европским државама је било потребно да ситуација у Украјини буде што боља и стабилнија. Била је језгро нове Европе која се природно уздизала на евроазијском континенту, а стабилност језгра је кључна за цијелу структуру.

Тако је, да су испоштовани закони географије и воља историје, требало да изгледа украјинска срећа у деценијама после Хладног рата. Било је, можда, сувише лако.

Има нешто што уједа за срце кад се човјек сјети ових поклона који су стајали пред Украјинцима само да су умјели да их узму. Нешто изнутра гризе, не може да се пређе преко толиког промашаја! Не може да се опрости! Истина је да је историја свуда несрећна, али у овом случају човјек помисли: па није ваљда да се и то може промашити! Може, ако си највећа будала на свијету.

Мислим да Путин ово осјећа. И да не може да опрости. Опростио је све што је било са Русијом, Русија се увијек одупре и уздигне, спреман је на сарадњу са сваким као да ништа није било, али ово са Украјином уједа. Није добила шансу, а подвалили су јој тако сурово и, што је још горе, јефтино, превише јефтино.

Цијелом евроазијском континенту је требала неутрална Украјина. Свака мала, или средња држава сања о неутралности. То је идеал, најчешће недостижан. Швајцарска. Аустрија. Пријатељи на свим странама свијета. Украјина, велика и богата земља, била би неминовно преплављена инвестицијама, од Кине до Њемачке. Имала би све привилегије и идеалне услове за пословање на огромном руском простору који Украјинци осјећају као свој и гдје су прихваћени као своји. Човјек просто не може да се сјети одакле им је могла доћи невоља.

На њену несрећу, за Америку и друге англосаксонске државе које уживају дуже од два вијека у својој доминацији свијетом, тај сценарио је био кошмар. Крај њихове доминације. Истовремено су се пред њима отворила два пута: велико, опојно обећање, и велика, смртоносна пријетња. Обећање је била свјетска империја коју више нико неће моћи да им угрози, били су позвани да заувијек владају свијетом. Пријетња је била у повезивању Западне Европе и Русије које би се ослониле једна на другу да обезбиједе своју самосталност. За Америку, то је значило крај Империје.

Ове двије визије су се укрштале у Украјини: ако успоставе контролу над Украјином, Американци су могли, како им се чинило, да спријече повезивање Европе и Русије, задрже контролу над Европом, доврше разбијање Русије и изолују Кину. Ако им измакне контрола над Украјином, неминовно су се повезивале Њемачка и Русија, Европа се ослобађала америчке доминације и све тамо до Кине се отварао простор мира и стабилности на коме су могли да се сањају велики снови о ренесанси цивилизације.

Изгледало је на крају Хладног рата да ни над Европом нема облака. Варљиво прољеће, опасности су биле веће него у Хладном рату. Ето зашто је Путин рекао да је распад Совјетског Савеза највећа геостратешка катастрофа двадесетог вијека. Данас је већа опасност од нуклеарног рата него што је била икад у току Хладног рата.

Требало је да се остварује визија новог свијета, он је скоро био постао реалност, можда зачетак нове цивилизације, у ослобађању и повезивању Европе и Азије. Све је било зрело за велики подухват. Европа је стицала самосталност, Азија се поново уздизала и њена економија је привлачила цио свијет, Русија је на тањиру нудила и себе и своја богатства, Украјина је требало да буде мост између ових свјетова. Већ се могло наслутити како милиони људи са овога подручја крећу једни ка другима у авантуре и стицање нових искустава и новога богатства. А испало је да се Европа одмах предала, одустала од себе и својих интереса, Кина се нашла на удару америчке империје, Русија је морала да се бори за голи опстанак, а Украјина је жртвована.

Требало је да пичимо на бициклима до Владивостока и да спавамо под ведрим небом у степи, а испало је да нема толико мале рупе у коју се човјек може сакрити.

Требало је и ја да пишем о љепоти и срећи, а не о народима без будућности.

Требало је, а испало је.

Ничим изазвана агресија

Овдје има нека тајанствена опасност која истовремено привлачи пажњу својом необичношћу и одбија је својом страхотом. Та опасност је свјетска, али се збија и усијава на простору између Европе и Русије. Тешко је описати јер је врло мало под људском контролом, то је нешто гдје се појављују ирационалне силе о којима је лако фантазирати, али је тешко ишта о њима разумјети.

Распадом Русије се отворила једна огромна празнина на евроатлантском континенту. По свим законима природе и историје, тај простор је, на овај или онај начин, требало да попуне, у такмичењу, борби или сарадњи, народи и цивилизације са тог простора, од Кине до Европе. Али десило се да је у овом периоду историје далеко најмоћнија сила, једина која претендује да влада свијетом, изван овога простора. Како Америка да влада свијетом, а позвана је да влада, ако се њена власт судара са природним развојем свијета? Евроазијски простор је свјетски простор, ту живи огромна већина човјечанства, ту су све велике цивилизације, како ће тим простором владати држава која му географски не припада? Само тако што ће изазивати и стално одржавати сукобе на том простору, по закону „завади, па владај". Ако владају мир и стабилност, онда никоме са овога простора не треба власт страних сила, то је закон живота.

Сударила се логика највеће свјетске силе са природним законима развоја људских друштава. Не смије се ни помислити на отпор Америци, а не може се ни замислити како овај континент може да живи под влашћу силе са другог континента којој је у интересу да стално одржава сукобе у Европи.

Пред дубином и нерешивошћу овога чвора сви су у Европи окренули главу осим Путина. Он се подухватио херкуловског посла да амортизује ову опасност, или, ако не може бити друго, да јој се супротстави. Јесте страшно, али друкчије се не може преживјети. Није разлог само у томе што је Путин храбрији и већи државник од других, него прије свега у томе што Русији није остављена алтернатива. То је био једини начин да опстане. 

Франсоа Митеран, који је био мудар човјек са великим искуством, пред смрт је рекао: „Француска је у рату са Америком, само Французи још то не знају." То је тај рат који се одвија и не престаје, због овог судара амбиција највеће силе са природним законима живота људи.

Украјина је принесена на жртву у овом рату.

Како је било могуће спријечити да Украјина постане неутрална држава, ако је то у интересу сваког Украјинца и у интересу Русије и Европске Уније? Ако је вјеровати медијима, још пред сам рат њемачки канцелар Шолц је предлагао Зеленском да објави да Украјина неће бити чланица Нато пакта и прогласи неутралност, али је овај одбио рекавши да украјински народ хоће у Нато пакт. Не што је будала и зликовац, него што је знао ко доноси одлуке, шта се мора, а шта се не смије. Издаја елита је уобичајена ствар у историји, али је издаја украјинских елита јединствена по томе што је било заиста тешко створити околности за рат са Русијом и тако изнудити самоуништење украјинског друштва.

Преваспитавање украјинског народа, нарочито младих, трајало је годинама, уложена су огромна средства, али чак и тако подршка уласку у Нато пакт је једва прелазила десетак процената. Никад Украјинцима није озбиљно падао на памет раскид са Русијом, а рат с њом је био просто незамислив.

Али кад велика сила запне да промијени ситуацију и историју слабе и незаштићене заједнице, онда може, макар привремено, да се промијени и идентитет људи и закони живота. И може да се постигне да цио народ прихвати да изврши колективно самоубиство да би задовољио интересе свог највећег непријатеља. Колонизовани народи су редовно ратовали за своје господаре, не само под принудом, него највише зато што им је усађено осјећање пораженог коме је суђено да угађа господару. То осјећање је било врло раширено у Источној Европи у односу на Запад при крају Хладног рата, нарочито у предпутиновској Русији, а у Украјини до данашњег дана. Као пси, људи су спремни на велике жртве у очекивању господаревог миловања и тапшања. То је против природе, али није против људске слабости и глупости.

Пси су слијепо вјерни по природи, а људи се потчињавају по свом слободном избору. Ни у величини, али прије свега у нискости и срамоти, људи се не могу упоређивати ни са једном животињом.

Америчка стратегија је била толико амбициозна да вјероватно ни сами Американци нијесу вјеровали да може успјети, али могли су се надати да ће бар претворити Украјину у брлог корупције и насиља, и тако, индиректно, ослабити Русију и Њемачку. Можда је општа невјерица у успјех ове операције, чак и кад је ријеч о Путину, била важан фактор у америчком изненађујућем успјеху. Као да су сви учесници у игри чекали да операција пропадне сама од себе, па је ова, такорећи захваљујући лијености учесника, постала реалност, а Москва и Кијев су се нашли у рату, на запањено одушевљење англосаксонских планера и извођача радова.

Још од краја Хладног рата није било таквог одушевљења у Вашингтону и Лондону као кад се видјело да су Украјинци, ако им дају оружје и паре, спремни да гину за њих у рату против Русије. Кад је у клопку упала и Европска унија, прије свега Њемачка, у Вашингтону је почело да се говори о тријумфу империјалне политике, као да је једним мајсторским потезом у Украјини Америка сломила све своје противнике, повратила доминацију у Европи, затворила гасовод Сјеверни ток 2, ослабила Русију и заузела јачу позицију према Кини.

Увијек се владало по правилу „завади, па владај", али да то правило може бити и данас тако ефикасно, и то не само у неким племенима у Африци која први пут сретају бијеле богове, него усред Европе, код народа са великом и рафинираном културом, то је било велико изненађење.

У неколико година после краја Хладног рата људи су се у Источној Европи сабрали и схватили шифре и трикове западне доминације. Руси су мало спорије схватили, али доласком Путина су се сасвим пробудили. У Украјини, међутим, стара империјална лукавства помијешана са модерним средствима манипулације људима, наставила су да доносе плодове. Никад спектакуларне, али довољно да Американци преузму ако не власт над свијешћу народа, оно власт над интелектуалним слојем и контролу државних институција.

Изгледало је, и сад уназад изгледа, негдје од почетка овога вијека, да америчка политика претварања Украјине у антируску државу нема шанси да успије. Све се, ипак, мијењало у правцу повезивања и стабилизације евроазијског простора. Амерички напори, ослоњени на утицај Велике Британије, Пољске и балтичких земаља, као и на проамерички лоби који постоји у свим европским државама, нарочито у медијима, изгледали су потрошено, као да им је прошао рок употребе. Све је још било ту, врло активно, али су се точкови вртјели у празно.

Бомбардовање Србије је покварило тријумфалну атмосферу која је до тада пратила Американце свуда у свијету. У Украјини је то бомбардовање имало катастрофалан одјек, Украјинци су листом били врло солидарни са Србима, а подршка Нато пакту је пала скоро на нулу. Путин је дошао на власт и та промјена се одмах осјетила, и у озбиљности руске политике и у ограничењима америчког утицаја у Русији. Посао није био завршен, Русија се усправљала. Изгледало је чак да се звијезде уклапају тако да омогуће повратак суверености Европе.

Путина је брзо препознао и ускоро отворено стао уз њега њемачки канцелар Герхард Шредер. У историји Европе после Другог свјетског рата ово је био један од најважнијих догађаја. Коначно се јавно поставило питање европске самосталности. Наравно, то је урадио давно Де Гол, али Де Гол је био и остао табу чак и у Француској. Најважније, Де Гол је био усамљен. Покушао је да придобије Аденауера за излазак из Нато пакта, али се Аденауер није усудио. Тражио је Де Гол подршку и за промјену свјетских односа у Москви и Пекингу, јер је знао да је свјетски проблем број један превелика америчка доминација. Тада партнера није било, а после Хладног рата и разбијања Русије америчка доминација је постала много већа него икад.

Њемачка је у тишини, скоро кријући, још током деведесетих година покушавала да помогне Русији и ојача везе са њом. Између Нијемаца и Руса има нека привлачна снага која може да иде до фасцинације. Чак и њихови сукоби, као у Другом свјетском рату, имају надљудску димензију. И после Хладног рата становници бивше Источне Њемачке су остали јако везани за Русију без икаквих злих осјећања због рата, или совјетске доминације. Чим је то постало могуће, њемачка индустрија је кренула у Русију и већ деведесетих година су Американци почели сумњичаво да гледају на њемачку повезаност са Русијом. Изгледало је као да Нијемци кријући покушавају да помогну Русији тамо гдје су је Американци разбијали. Нијемци су градили. Али тада није било партнера у Русији за политику лаганог извлачења испод америчке сјенке.

Док на власт није дошао Герхард Шредер и брзо после њега Владимир Путин. Тада је све постало могуће.

Тај сусрет је требало да преокрене развој у Европи. Коначно су лидери двије највеће европске државе имали исту визију будућности. Накратко, све наде за будућност Европе су биле дозвољене.

Требало је још само умјети хтјети. Само, али најтеже.

Имали су исте анализе о потреби европске независне политике и изградње паневропског система безбједности. Видјели су да ниједна европска држава више не може остати самостална и играти улогу свјетске силе. Видјели су да на цијелом простору од Атлантика до Урала више нема ниједног озбиљног сукоба интереса. Видјели су да се амерички империјални интереси сударају са виталним интересима Европе.

Али највише од свега, Шредер и Путин су се уклопили као карактери. Шредер је разумио Путина и, што већ захтијева истинску храброст, одлучио је да отворено стане уз њега. То је био највећи изазов америчкој доминацији од времена Де Гола.

Затим се оно десило. Путин и Шредер, којима се придружио Жак Ширак који је овим потезом дао смисао цијелој својој политичкој каријери, отворено су се супротставили америчком рату против Ирака.

Да се њемачки, руски и француски предсједници нађу на истој страни, у једном ратном сукобу против Американаца и њихових савезника, то је већ била револуција у европској, па и свјетској политици.

А да се двадесет година касније Русија нађе практично у рату са Америком за коју ратују Украјинци, док Њемачка подржава амерички милитаризам напуштајући своје виталне интересе, и да цијела Европа прекида све односе са Русијом у неком необјашњивом покрету самоуништења, то спада у тајне људске историје и психе. Не би било овако занимљиво да је мање лудо.

Опет је било на дјелу то чудно самоубилачко сљепило, као да је у питању нека европска болест. После Русије и Украјине, сада је Европа побркала своје најважније савезнике и своје највеће непријатеље. И то гледајући изблиза шта се дешава са Украјином управо због такве политике.

Као Русија деведесетих, сад је Европа играла фаталну улогу слабића који привлачи и буди апетите халапљивих освајача. Тако богата, а тако слаба, Европа је увијек била кључни савезник у америчком империјалном пројекту. Слаби су опасни јер прво привлаче на себе освајања и силу, а затим, у служби силе, знају бити сурови, јер се на другима свете за своју слабост. Тешко је рећи у којој фази су гори. Али се овдје слути зашто их је Тукидид презирао и није показивао према њима никакво сажаљење. Грци жртвама нијесу вјеровали.

Ова опасна улога Европске уније у светској политици била је видљива у сваком америчком рату после краја Хладног рата. Кад не би могли увијек да рачунају на европске услуге, Американцима не би падало на памет да крећу у империјалне експедиције по свијету. Ни Украјина ни Тајван не би биле теме.

Изузетни тренутак у овој европској историји слабости и пропуштених прилика је био сусрет Путина и Шредера. Њихова сарадња је пробудила велике наде, не само за Њемачку и Русију, али није могла трајати. Помало као Француска у вријеме Де Гола, Њемачка није издржала. Путин и Русија нијесу имали избора: ако хоће да преживе морају да се усправе и изборе право на самосталност. Путинова величина је што се није уплашио кад је ово схватио, него се усудио. Ту је био неко ко је умио хтјети. Њемачка и Француска су могле увијек да изаберу пут послушности и мале срамоте. То је подношљиво, нарочито кад интелигенција уобличи срамоту као рационалан избор. Њима су Американци остављали могућност полуслободе, то је положај „кућних робова", како се каже у Америци, њихов положај је добар у поређењу са онима који цркавају под бичевима на плантажама. Али Русији тај избор нијесу дали, она се морала уништити.

Путин је, онда, изабрао велики пут. Био је то једини пут, нужан, али, свеједно, требало је пригрлити нужност као да је најбољи избор. Шта се мора, није тешко. То је тајна великих људи од акције.

Пружао је руку и Украјинцима и Европској унији, упркос њиховим антируским испадима, прелазио је преко свега чекајући да се ови сјете себе и своје улоге у свијету, па да Русија и Европа заједно потраже нешто велико. Двадесет година, Путин је непрекидно нудио Европској унији и Америци преговоре о безбједносном систему у Европи и о неутралности Украјине. Никад на Западу ту руку нијесу прихватили, и увијек су се трудили да на одбијање додају понижење. Покушао је да их призове памети прије него буде касно. То му нијесу могли опростити. Ситни карактери то никад не праштају.

Шредер и Путин су покушали да ријеше и украјински проблем. У реалности, везе које је Украјина требало да одржава између два дијела Европе, своде се на гасоводе и нафтоводе који обезбјеђују економски развој за цио континент. Живимо у економским временима, па се и људска судбина исписује у гасоводима. Они су носиоци наших највећих метафора.

Шредер и Путин су разрадили са Украјином планове о томе како да гарантују сигурност ове гасне мреже. То је требало да буде онај одлучујући корак који је Европи доносио самосталност, а Украјини обезбјеђивао мирну будућност.

Пред потписивање тога договора, украјински предсједник Јанукович је добио нове изборе који су отварали овај пут. Већ мјесецима прије избора су невладине организације и западни медији водили жестоку кампању за његово рушење. Био је оптуживан за крађе, убиства, издаје, стварана је атмосфера као да је ријеч о тиранији која мучи народ који чезне за Европом и демократијом. У Вашингтону је било одлучено да не смије добити изборе.

Гледано уназад, можда је то био преломни тренутак, кад је све одлучено. И зато што су Шредер и Путин дјеловали заједно, и зато што је Америка била отворила други фронт за борбу против тероризма, и зато што Украјина још није била потпуно под туђом доминацијом. Јесте америчка амбасада била најмоћнија институција у Украјини и мрежа невладиних организација је била свуда присутна, али екстремистичке и неонацистичке групе још нијесу преузимале државне институције и није било потпуне контроле над армијом и полицијом. Али није било ни праве воље за отпором америчкој политици. Јанукович је био корумпирани слабић, Путин и Шредер нијесу хтјели у сукоб са Америком, него су се стално надали договору који би све задовољио.

Једино Американцима је одговарао сценарио „што горе то боље". Тако да кад је почела прва обојена револуција, 2004, припремљена са холивудским триковима, није било никога да донесе важне одлуке које би спасиле Украјину. Државни удар се вукао мјесецима, са приредбама и рок концертима, али пошто је све било организовано и плаћено, Јанукович је капитулирао. Нова власт, изабрана без правих избора, али уз западну подршку, одмах је прекинула договоре о гасоводу, тврдећи да то није добро за украјинску независност. Сад су проток гаса и нафте између Русије и Европе директно контролисали Американци.

Тада су Москва и Берлин схватили да Вашингтон без рата неће дозволити да Украјина постане мост између двије Европе. Тим мостом нико неће проћи док се они буду питали. То је значило да Европа не може имати стабилно снабдијевање енергијом, осим ако уђе у отворени сукоб са Америком.

Опет се, као на свакој тачки у свијету кад се површина мало загребе, појавила сјенка скривеног свјетског рата. Свуда се могла поновити Митеранова реченица: У рату смо... али још не знате...

Да би избјегли тај сукоб, а да истовремено ураде оно што је нужно да би се њихове економије развијале, Берлин и Москва су донијели економски бесмислену одлуку, али једину могућу. Почели су изградњу гасовода испод Сјеверног мора који је директно повезивао Русију и Њемачку без трећих учесника. Природно је било да то све иде преко Украјине на добробит свих учесника, али Украјини није било дозвољено да донесе ни ту једну једину одлуку од виталног значаја за њен опстанак. У блиској сарадњи страних тајних служби и њених сопствених елита, уз саучешће или равнодушност цијеле Европе, уништавана је једна велика држава у Европи. Ко може да гледа истини у очи, треба тога да се сјети кад чита о страдању људи у рату који је избио 2022. године. Све што се дешавало већ годинама око Украјине водило је у то страдање.

Изградња гасовода између Њемачке и Русије била је рукавица бачена Вашингтону право у лице.

Као што је до тада требало спречавати да Украјина постане неутрална држава која повезује Европу и Русију, сад је требало спријечити изградњу нових гасовода између Њемачке и Русије. По сваку цијену. То је постала најважнија и најдраматичнија тема у односима између Вашингтона и Берлина, јер се на Путина већ више није могао вршити никакав притисак.

Вашингтон је мобилисао цио атлантски лоби у Европи, на Њемачку је вршен страховит притисак. Пољска и балтичке земље су говориле о новом пакту Молотов-Рибентроп. У игри су биле обје теме које су већ преко сто година биле кључне за очување англосаксонске доминације: њемачка и руска. Њемачка је поново постала свјетски економски џин, а са овим системом гасовода из Русије њена индустрија је добијала снагу и дугорочну стабилност коју није имала ниједна држава у свијету. Русија је улазила у Европу и успостављала с њом везе које су биле нераскидиве, јер су се темељиле на виталним интересима великих држава.

Русија је била довољно моћна да игнорише америчке пријетње. А Њемачка се држала чврсто, као никад од краја Другог свјетског рата. Њемачка влада са Ангелом Меркел је била проамеричка, али није смјела да дира у ове гасоводе због одлучности њемачких пословних кругова. Они су знали, и поручивали су влади да је ријеч о будућности њемачке економије и да се не смије попустити.

Опет је изгледало као да ће Вашингтон изгубити партију. Остајала му је само ратна опција. Као увијек, у неминовност рата је тешко вјеровати. Кад нас реалност превише плаши обично превлада став „ма неће, биће добро", чак и ако је потпуно ирационалан.

Руси и Нијемци су нашли начин да заобиђу Украјину и избјегну сукоб са Америком. Бранили су се да су гасоводи обични економски уговори између двије државе. Правили су се луди. Американци су то знали, али нијесу могли да забране државама да праве гасовод на својој територији. Посао је напредовао, то је био начин остваривања визије Шредера и Путина, али новим средствима.

За Украјину је ово била потпуно заслужена катастрофа. Губила је геополитички значај као држава која може да уцјењује Њемачку и Русију. Ако се овај пројекат заврши, никога се више неће тицати је ли Украјина проруска или проевропска. Постала би неважна и за Америку, осим ако хоће преко ње да води рат у Европи. Сукоб око гасовода је већ био рат, одлучивало се о америчкој доминацији у Европи, али људи то још нијесу знали. Медији им нијесу јавили.

Да невоља буде већа, овај губитак стратешке важности за Украјину је био праћен финансијском катастрофом: губила је милијарде долара које је добијала зато што руски гас прелази преко њене територије. Украјински националисти су били замислили идеални свијет у коме они предводе Запад у рату против Русије, а Русија не смије да се брани и успут мора да финансира украјинске националисте. Звучи лијепо, али тога у историји нема. Оно што има је да кад човјек, или народ, упадне у овако фантастичне илузије, буђење је по правилу у рушевинама.

Кад се Украјина суочила са овим губицима, пред отварање Сјеверног тока 2, улазак у рат са Русијом постао је једино решење. Англосаксонски пријатељи су им то јасно објаснили. Само је требало испровоцирати Русију да прихвати игру.

Рат се дуго припрема. Мало помало се покреће инерција која ће временом добити неминовност лавине коју нико не може зауставити.

Око гасовода се годинама водио велики политички рат. Паралелно, у Украјини се одвијала битка која је била последња нада за одржавање америчке превласти: требало је преузети контролу над украјинском војском, и преко те војне пријетње погоршати односе са Русијом толико да Њемачка мора да изабере између Истока и Запада.

У размаку од десет година у Украјини су извршена два државна удара. Нарочито други, али оба удара су јасно најављивала правац кретања западне политике: или Русија прихвата нашу доминацију, или ће бити натјерана у рат.

После првог удара, 2004, нова влада, под вођством Виктора Јушченка и западних савјетника, плански је уништавала државу. Прекинула је трговину са Русијом и украјински привредни раст је за годину дана пао на нулу. Никакав пут у Европу јој се није отворио. Али је зато узимала огромне дугове од западних финансијских институција тако да је земља пала у дужничко ропство и изгубила оно мало суверенитета што јој је било остало. Влада је брзо постала омрзнута у Украјини, подршка јунаку обојене револуције је пала на пар процената, тако да је на следећим изборима опет побиједио онај исти Јанукович захваљујући томе што се представљао као проруски кандидат. Али је био предсједник у земљи без власти. Није смио донијети ниједну одлуку која би се косила са америчким интересима.

Под тим притиском је пристао на прављење уговора са Европском унијом који је у пропаганди представљан као приближавање Украјине Европи, а у реалности је Украјину стављао у положај колоније. Најважнији пасус тога уговора, о коме се није јавно говорило, односио се на „усклађивање украјинских одбрамбених снага са европским системом одбране". То је био улазак у Нато пакт на мала врата. И на Западу су многи економисти видјели да је тај договор економски лош за Украјину. Јанукович се опет, у последњем тренутку, усудио да покуша да спаси државу и одбацио је уговор. Окренуо се Русији која му је гарантовала много боље услове економског развоја. Одмах су га на Западу прогласили за издајника и руског агента. Мобилисане су невладине организације и почела је, 2014, друга лажна револуција. Овога пута много бруталнија, јер је сада амерички утицај био много јачи, нарочито захваљујући екстремним националистима који су већ били добро организовани, наоружани и спремни за акцију.

Али се и Русија спремала за најгори сценарио. Повратила се и економски и војно. Путин је упозоравао да се рат више никад неће водити на територији Русије.

Иако без подршке у народу, у Кијеву су на кључне положаје у власти дошли пронацистички екстремисти који нијесу скривали да је њихова животна вокација борба против свега руског. То је значило да су власт дефинитивно контролисали њихови западни спонзори, Украјина је престала да буде држава. Још је формално постојала, али напуштена је идеја о самосталној држави. Постала је територија на којој су друге силе спремале рат са Русијом и ништа друго. Пред овим морбидним спектаклом који се сад отворено одвијао широм Украјине, обичан свијет, оно што се зове народ, захватила је апатија. Нико више није вјеровао ниушта, чак ни сопственим очима. 

Да није било ове тихе, безнадежне пасивности, могло би се рећи да се држава претварала у лудницу. Убрзано се спремало колективно самоубиство. Забрањивала се употреба руског језика и прављена је чистка у институцијама и медијима свих људи на које се сумњало да имају везе са Русијом. Американци су се подухватили великог посла чишћења у војсци, стварана је нова украјинска армија. Уложена су огромна средства, десетине хиљада војника су ишли на обуку у западне војне базе, незванично Украјина је већ била чланица Нато пакта. Команду су преузели западни официри и специјалци, саграђене су базе, инфраструктура, утврђења по плановима западних војних стручњака и војска је наоружана до зуба.

После државног удара и отворених пријетњи неонациста, Русија је преузела Крим, а двије области на истоку земље са великом већином руског становништва, Донбас и Луганск, су прогласиле неку врсту аутономије. То је био тек почетак процеса милитаризације Украјине, још је то била стара армија, слаба, аљкава, корумпирана, у којој никоме није падало на памет да ратује против Русије, још мање против сопственог становништва. Али инерција се залауфавала. Фантомска влада је гурала војску на Доњецк и Луганск, али нико није хтио да пуца, војници су само причали са цивилима. Онда је влада послала паравојне јединице екстремиста, и тек тада је, на запањеност становништва, запуцало: почео је прави грађански рат, а Русија је подржавала своје.

Кад је Русија повратила Крим, Американци су знали да су изгубили Украјину. Али нијесу изгубили могућност да од ње направе хаос, латентни рат са Русијом и негдје у том процесу да натјерају Њемачку да се одвоји од Русије. Били су у стисци са временом: требало је то постићи прије него буду пуштени у промет гасоводи. После тога је било касно. Гасоводи који су већ у употреби полако престају да буду тема.

А Украјина је губила на важности. Чак и да је гурну у рат са Русијом, то би био рат без разлога, само задовољство освете. Не би рат могао да се оправда ни војно ни финансијски.

Гасовод Сјеверни ток 2 је био завршен и ускоро је требало да проради. А прича о рату се заоштрила, и у Америци и у Украјини. То је било 2021. године. Украјинци су почели отворено да траже атомско наоружање, пријетили су да ће напасти Крим, одбацили су споразум из Минска који је решавао проблем Донбаса и Луганска и све су више бомбардовали те регионе. Гинуло је много људи. Нико није знао зашто. Личило је на безразложно иживљавање. Бијесни екстремисти су се плашили да се пожар не угаси, а Американци су били одлучни да се освете Русима. Украјина је била највећи трофеј из Хладног рата, није долазило у обзир да га препусте Русима јефтино, хтјели су да наплате највећу цијену, не само Русима, него и Украјинцима, било коме ко се нађе на путу. Кад велика сила осјети да је надиграна, куку томе ко се нађе у близини.

Још је, међутим, владало код људи оно „ма неће ваљда", иако је рат постајао неизбјежан.  

Понекад изгледа као да земља, пејзаж, ријеке, шуме, долине, намећу неки свој идентитет људима, а људи као да немају избора. Украјинци су се понашали као да немају избора осим да ратују за друге силе против Русије. Украјина је увијек била она уклета територија преко које прелазе војске.

У Вашингтону су званично саопштавали да знају да ће Русија заратити са Украјином. Тврдили су да су то откриле њихове тајне службе, али су просто откривали своје планове: Русија неће имати избора. Натјераћемо је да интервенише. Званично су саопштили, и нови њемачки канцелар Шолц је потврдио, да Сјеверни ток 2 неће бити пуштен у промет ако дође до било каквог сукоба у Украјини. То је била награда украјинској власти за увођење земље у рат. Путин је још позивао Америку и Европу на преговоре о неутралности Украјине и безбједносном систему за Европу, али је са омаловажавањем одбијен.

Недјељу дана прије почетка рата, украјинска војска је почела жестоко бомбардовање Донбаса, много јаче него до тада.

Тако се дошло до „ничим изазване руске агресије на Украјину".

Мртве душе

Дешава се нешто страшно. Шта? Гдје?

Нешто што људска свијест не може да свари, чак ни да именује. На свакој тачки се дешава нешто страшно, али чим се пажња усмјери на једну тачку, она изгледа безначајно у односу на нешто друго што се дешава другдје.

Рат је страшан, али се ратови смјењују толиком брзином да су њихове страхоте досадиле. Свјетска политика је претворила свијет у лудницу, али одавно се масе људи осјећају немоћно пред поплавом безумља. Плански је изграђен такав финансијски систем у коме шачица људи пљачка и баца у биједу стотине милиона људи. Мијења се клима. Научници најављују катаклизме, само што нијесу, биће у овој генерацији. У току је истребљење врста, опет кажу научници да то толико мијења еколошки систем да мора изазвати катастрофе какве се нијесу дешавале милионима година. Одумиру китови. Одумиру пчеле. Загађени су океани, пробијен је озонски омотач. Неминовно долазе епидемије, све гора од горе... Све то сад. Сједи човјек са пивом као хипнотисан пред телевизијским екраном и мрмља: престани да набрајаш, схватили смо.

Такав је и владајући поглед на свијет који се раширио из развијених друштава на остатак свијета: живот нема смисла и људи су безначајне појаве, све је то космичка прашина. То потврђује наука. Рашири се душевно стање: пусти ме бар да на миру умрем.

Пола људског лица је измучено и крваво, а друга половина о томе ништа не зна, нити је се тиче.

Шта има везе?

Откуда осјећање толике немоћи и фаталности у догађајима да се људи неријетко понашају као да желе да се пад убрза и већ једном заврши? Кад гледам на телевизији, све са програма на програм, стотине канала, шта нам се дешава и шта нас чека, не могу рећи да их не разумијем. Велико је искушење позив човјеку да умре са флашом пива пред телевизијским екраном.

Срећом мој мозак неће све да прими и бар док спавам пуно тога обрише, али фино видим да кад бих сабрао на једно мјесто све што сазнам о животу око себе, то би била таква гомила смећа какву свијет још није видио. Можда више нема ничега што заслужује да буде именовано. Негдје у океанима већ има нешто што се зове Континент смећа. То је последњи производ људског духа. Имали смо бољих дана. И сву ту немоћ и фаталност прекрива бјесомучно лагање и даноноћна забава, свакоме по потребама. Та лаж нема другог циља, да ја могу видјети, осим неуморног излуђивања људи док се потпуно духовно не умртве; док се ова измучена свијест не преда и не призна да је живот одвратан. Често ми је мајка говорила: немаш паметнијег посла?!

Покажи ми паметнији посао.

Некад, кад су људи боље познавали и себе и звијезде, говорило се о проклетству човјека, или о апсолутном злу које кроз њега хоће да уништи живот на земљи јер је то најтајанственије и најљепше божије дјело. Око њега ратују космичке силе. Али ми знамо да су то будалаштине, и да ништа, осим можда кеша овдје и сада, нема никакве важности ни смисла.

Малоприје сам надугачко писао о рату у Украјини и империјалној свјетској стратегији. Претварам се да мислим, а знам да све суштинско стаје у једну реченицу: Украјинци мора да су најглупљи народ на свијету, а свијетом владају идиоти. Кад се то друштванце окупи на некој територији која је скоро насумице изабрана, онда то изгледа онако како мора да изгледа. А то што причају о слободи, независности, демократији, људским правима, цивилизацији, то је да би карневал био смјешнији.

Западна империјална елита озбиљно себе види као господаре свијета. Озбиљно су изузетни и изабрани.

Све одлуке које је та елита донијела у последњих тридесет година су тако глупе грешке и тако безразложно зло да је о томе непријатно мислити. Али то ништа не мијења: и даље су изабрани. Ко ће други, ако не ми, спасити свијет? И тако се, законито, историја претвара у све већу драму. Глупост, која се у почетку појавила као у игри, од вишка времена и вишка богатства, добија фантастичне димензије. Свуда, све до интимног круга изабране елите, шири се осјећање стида и срамоте што смо и ми људи. И то какви! Све најбољи представници највеће цивилизације у историји, сви образовани на славним универзитетима, окружени хиљадама и хиљадама још паметнијих савјетника и стручњака за све домене живота. Све то почива на науци, на моралним врлинама, и на општој жељи да се помогне људима да што боље живе. Такви смо ми. Изузетни и изабрани. До последњег даха, кошта шта кошта, али бољих од нас нема и не може бити.

Кад се проговори о западној хипокризији и покварености, онда се, као озбиљна одбрана, наводе борба за интересе и закони људске природе. Јер је важно да објашњење буде рационално, то показује колико смо паметни. Била би то нека утјеха, бљутава али јестива, али на жалост ни то није истина. Са гледишта рационално схваћених интереса, или људске природе, оно што ради модерна елита тек нема никаквог смисла. Да нема ништа друго занимљиво у периоду од краја Хладног рата до данас, тај период би био историјски драгоцјен због овог драматичног, ако не судбоносног открића: ништа није под контролом, свијетом управљају идиоти. Идиоти који немају никакву свијест ни о својим сопственим интересима, ни о најближим људима, ни о самима себи. Губе се последњи трагови природе у човјеку. Просто: идиоти.

Како би иначе у једној генерацији свијет довели до руба пропасти?

Знало се од Шекспира да људску причу прича идиот, али то је у његово вријеме још био идиот који остаје у свом метафизичком краљевству. Сад је директно преузео у руке владе, финансије, пропаганду, ратове, разоноду. Ништа не препушта случају. Шекспиров идиот, али који се више не скида са телевизије.

За десет година после краја Хладног рата Американци су прокоцкали свјетску империју и упали у серију ратова које су изгубили, све се хвалећи да нико не умије тако добро као они да дефинише своје интересе, и да боље армије није било у историји. У истом периоду су направили финансијске реформе које су омогућиле банкама да у договору са политичком и медијском елитом опљачкају свијет и саме Американце, тако да су за десетак година, 2008, изазвали кризу цијелог система који је од тада изгубио правни, морални, војни и демократски легитимитет и гурнуо Америку у највећу кризу у њеној историји. Зашто? Па ето, после краја комунизма није било опасности од побуне. Могло нам се.

Али и уништење живота милиона људи, укључујући и своје друштво, опет је у крајњој линији доказ да смо ми изузетни и изабрани. Тако смо мајсторски то урадили. И на крају су сви схватили да смо ми „too big to fail". Шта фали? И да су атомски ратови, и да су епидемије, и да је смак свијета, опет би ми били изабрани.

Тих година су највећи амерички стратези и политички мислиоци писали „пројекат за нови амерички вијек", у коме су детаљно планирали освајање свијета, али је требало почети са нападом на Америку да би се људи мобилисали за то освајање, нешто као Перл Харбур. А као што свак зна Бог остварује жеље моћних и богатих: десили су се атентати од 11. септембра. После вишегодишњег студирања историје и нарочито империја, ови људи којима је једина мана била што су патили од вишка памети, богатства и моћи, одабрали су тај догађај за почетак нове ере у развоју човјечанства. Нема много ризика да погријеши посматрач који ће закључити да је ту и тада пропао амерички империјални пројекат. Тако су га смислили изузетни изабрани идиоти.

Али зато је стара европска елита сигурна да је много паметнија.  

Европска унија, која је на крају Хладног рата прогласила да је „куцнуо европски час" за улазак на велика врата у историју, доносила је једну за другом одлуке које су водиле у разбијање Европе, од којих је најгора о проширењу Уније под америчким диктатом, што је водило директно у сукоб са Русијом. Учествовала је у ратовима Нато пакта у Србији, Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, стварајући хаос на границама Европе. И сад, ако их питате гдје су ту били интереси Европске уније, моле да се о томе не говори да се не би узнемиравало јавно мњење. Али је важнији разлог срамота и сујета. Не може се о тако изузетним људима, који чине европску елиту којој се диви цио свијет, говорити позивајући се на корупцију, кукавичлук, неспособност, инфантилност, ароганцију, изнад свега на глупост идиота.

За то вријеме Африканци и Украјинци животе ризикују за европски сан. Понекад се у медијима тврди да цио свијет сања европски сан. Као да огромне масе људи журе да приложе свој последњи сан у виртуелни кошмар.

Украјина је најсиромашнија земља у Европи, има најгору здравствену заштиту у Европи, највећу емиграцију из једне европске државе - преко 10 милиона људи је напустило земљу још прије рата - највећи је снабдјевач свјетске проституције младим дјевојкама, али, од 2014. има највећа улагања у војску у Европи и највећа улагања на свијету у невладине организације. То су толико стари трикови колонијалне манипулације да је о томе мучно говорити. Кад развалите институције друштва државним ударима, осиромашите народ, а увалите огромне количине оружја и пара у војску и парамилитарне групе, онда младим људима не преостаје друго него да иду у војску, или у банде, а младим дјевојкама да иду у проституцију.

Ту ускаче, прије него што неко негдје почне да мисли, пропагандна армија новинара, писаца, умјетника, интелектуалаца, да изрази, у име човјечанства, дивљење патриотизму Украјинаца који гину за одбрану демократије. Предсједница Европске комисије каже да Украјинци заслужују да уђу у Европску Унију зато што су спремни да умру за европски сан. Гине их сто-двјеста дневно, рањених може бити пет пута толико, али ако наставе да сањају европски сан чекају их у Бриселу. Лукаво и паметно, можда не може бити лукавије и паметније. Али после пар мјесеци рата нико није могао да објасни како и зашто се Европа нашла у огромној кризи и рату који не може да добије. Зато што није хтјела да прихвати неутралност Украјине. Ко је ту лукав и паметан?

Опет онај исти стид и туга, кад почну да моле да се о томе не говори, јер то може да повећа огорчење јавног мњења. Па се гура даље, жмурећи, увијек са увјерењем да не може паметније, упркос опасности коју виде и дјеца да тај пут може да изазове атомски рат. Као да их гони нека тајна сила. Многе страшне опасности су се надвиле над свијет, сви су тога постали свјесни. Највећа је, ипак, непобједива глупост која као да се острвила на владајућу елиту и прогони је у свему што ова започне. Можда ова елита и не тражи више озбиљно да влада свијетом, него бјежи у тај последњи сан о својој људскости, ако не величини. Ту се нада утјехи.

Метафизичка глупост је одавно позната митолошка сила. Вјероватно прати човјека од постанка. Она је тема највећих митова, о Постању и Прометеју. Човјек брзо уочи два покрета у души који му одређују судбину. Један је самоувјерење вољне свијести и интелигенције, њена невјероватна моћ над свим облицима живота на земљи, тако да јој се лако учини да је свијет људски трофеј, дат човјеку да ради од њега шта хоће. Али му слиједи други покрет, из дубљег слоја свијести, који претвара те узлете вољне свијести у бесмислице и будалаштине које човјеку трују живот и уништавају свијет. Слиједи казна. Адам и Ева су први идиоти који хоће да промијене рај, да преузму контролу над њим и да га направе бољим, у складу са њиховим плановима, јер су врло паметни. Тако дан данас, само што вјерују да су овога пута боље опремљени и још много паметнији, паметнији од свих икад, са атомским бомбама и вјештачком интелигенцијом. И увијек гурају до краја своје моћи, иако свијет око њих одумире.

У сваком случају, метафизичка глупост је присутна у мозгу од када и вољна свијест. Али је посебно везана за интелигенцију, фамозни вишак памети карактеристичан за елиту која хоће да посједује свијет и предводи људе. Њу посебно, мимо свега другог, метафизичка глупост надгледа. Кад год ова пређе мјеру, појави се. Привлачи је неукус памети која се издигла изнад живота, прати је благи подсмјех интелигенцији која је почела озбиљно да се заноси. И како почне да се претвара у силу, у илузију да је знање моћ, тако се и метафизичка глупост око ње стврдњава, рађа сумњу и пријетњу, па страх и бол, док се не претвори у рушилачку силу која се превија од смијеха на најмању претенциозност интелигенције. Она што је вјеровала да је свемоћна, више никога не може да превари. Ослијепљена, лута свијетом у коме јој се свуда ругају.

Како се то дешава, тај преображај људских највећих подухвата и заноса у илузије и глупости? И нарочито: зашто се дешава? Да ли нека мрачна сила, као ђаво, прогони човјека и руга му се, или виша, космичка, или божија правда кажњава човјекове прекршаје? Као да није ово све довољно чудно, има и ова тајна: метафизичка глупост, нарочито кад се обруши на моћне људе и заједнице, дјелује као морална сила, која кажњава лукавство, лаж, подлост, похлепу елите. Да нема ње, давно би из вишка памети људи уништили свијет.

Је ли онда глупост, она велика, тотална заслијепљеност ума, у ствари манифестација најдубље мудрости? Најдубљих закона? Заслужена казна? На то наводи и ова спонтана реакција у души: колико год да се страшне ствари дешавају око нас, човјек се плаши, згража, не може да вјерује очима, итд, али се стално у њему отвара неки свјежи и чисти извор уживања у манифестацијама заслужене правде. На дну душе, можда се човјек сјећа да је Врховни Идиот највећи бог. Ко би одувао оволике гомиле смећа, ако не он? И то са смијехом. 

Ситуације у историји кад метафизичка глупост постави огледало арогантној сили и памети и прсне у смијех гледајући како се сила превија и моли, правда се и обећава да неће више никад - то спада у најљепше тренутке историје. Пуно губе они које страхови, или нове амбиције спречавају да виде љепоту овога пејзажа. Он се кратко види, брзо га прекрију нови облаци. Као први дах прољећа, треба га вребати и уживати јер не траје. Накратко, кад метафизичка глупост очисти свијест, кад се ова добро исплаче и још боље исмије, оно што може да се види је реалност људског положаја у свијету. Зато су Грци толико уживали у трагедијама, а њихови богови на Олимпу се данима превијали од смијеха. Видјети свијет и себе таквима какви јесу, макар једном прије смрти, па онда нека буде шта буде. Као амбиција једног живота, или једне цивилизације, није тако мало.

Флобер је био фасциниран глупошћу људске врсте. Примијетио је да метафизичка глупост расте са порастом доминације интелигенције у друштву. Видио је да у модерној цивилизацији наука даје људима илузију да све знају и све могу, и наслутио је куда то води. Било је доба великог оптимизма. Вјеровало се да су људи открили пут вјечног прогреса.

То су услови у којима се неминовно појављује метафизичка глупост, и то у застрашујућим формама, захваљујући науци и технологији. Завидим генерацијама која ће много страдати, али и гледати шта ће се на овој земљи дешавати кад њом завлада Вјештачка Интелигенција. Биће то, неминовно, највећа ризница метафизичке глупости. Биће незапамћена гозба. После Првог свјетског рата нестала је вјера у моћ науке и у прогрес, али су друштва која су се докопала свјетске власти наставила истим путем. Вјеру у величину науке полако је потискивала вјера у бесмисао цивилизације, све док се није дефинитивно утврдило да је прогрес водио најкраћим путем, за само пар стотина година, у уништење људског рода, или живота на земљи. Метафизичка глупост се увијек последња смије.

Смије се, нигдје слађе него код оног писца који се усудио да је опише онако како заслужује. Рат је у Украјини, треба се сјетити Николаја Гогоља. Тамо се родио и одрастао и можда први пут видио да су људи мртве душе којима тргују утваре, Коробочке и Сабакијевичи, а манипулише их Чичиков, чудно створење, ни дебело ни мршаво, ни мало ни велико, могло би бити и домаћа и дивља животиња, може бити мушко или женско, али могао би и Бог или Ђаво, или монструм, нема тога на кога не личи, зависи од прилике, као калауз који све отвара и свуда пролази. То није свијет потпуне смрти. Него као да је живот отишао, али није за собом почистио, ни затворио врата и прозоре, па су остале мрље и мрвице и мало блиједе свјетлости, као одраз свјетлости која је одавно умрла на извору далеко одавде, а овдје још тињају последње ватрице. У сваком детаљу тога квази-живота, заљубљене у саме себе, још увијек се утваре отимају за паре и престиж и за мртве душе. Као последња истина на опустјелој земљи, смијех одјекује као никад раније.

Шта је то? Сви ти заиста образовани и способни људи, ни нарочито лоши ни добри, ни високи ни мали, ни мушкарци ни жене, и цивилизација која је за отприлике триста година довела плаву планету до ивице апокалипсе, са које бјеже биљне и животињске врсте, а све чврсто засновано на рационалности и науци - шта је то? Што више и већом брзином свијет пропада, а форме живота нестају, то је већа трка да се ускочи у тај воз, да се ништа не пропусти, да и моја маленкост допринесе и можда се, уз мало среће, упише у чланство клуба изабраних и изузетних - шта је то ако нијесу мртве душе? Које можда траже спас у тражењу казне? Сви се отимају да учествују у умирању. До последњег Украјинца. До последње мачке. До последње пчеле. До последњег кита. До последњег цвијета. До последњег даха: све је моје! Моја приватна својина.

Не може се ова прича даље причати. Остала је само мучнина, можда туга, и царска, величанствена глупост. Сад о овоме пишу и говоре многи паметни и добронамјерни људи, као да носе скуте Царице. Још их је више који млате велике паре играјући се страховима и безнађем људи, али нико, да ја знам, нема идеју којим чудом би инерција пропадања могла да се промијени. Сваки предлог је мање реалан него нуклеарна, или еколошка, или епидемиолошка катаклизма. И шта онда да се прича? Ако су људи осуђени на страдање, ако је свијет толико разорен, а људска душа тако исцрпљена, зашто би се додавале празне ријечи у царство глупости осим да грохот буде још већи?

Тачке додира

Али ја не вјерујем ниушта од овога што пишем. Метафизичка глупост јесте свемоћни пратилац људског живота, али није последња истина. Не вјерујем ни у бесмисао ни у безначајност ничега што улази у моја чула, а немам ни најмање сумње, ни један атомчић сумње у фантастичну величину свијета који се рађа у сваком додиру свјетлости у очима. Пишем о процесу рашчаравања свијета само да бих заобилазним путевима, јер су други закрчени и опасни, стигао до тачке са које пуца поглед на дубину тајне и бесконачност среће.

Требало би и почети и завршити живот овим искуством: више је тајне и привлачности било у свим очима у које сам гледао, него у свим наукама, религијама, филозофијама, умјетностима, у свему што је вољна свијест икад створила. То нека пише, на улазним и излазним вратима.

Рат у Украјини је трајао већ неко вријеме. Мислим да је то било дан или два послије једнога од оних измишљених злочина које западни медији пласирају редовно, и увијек на исти начин, да би оптужили своје противнике за ратне злочине. Дигне се велика прашина. Ово је било нешто у Краматорску, али је галама трајала кратко, прича се још није ни развила, а нађени су остаци пројектила који је изазвао злочин. Били су украјински, па су медији смјеста, сложно, престали да причају о злочину у Краматорску. Можда се направила празнина у медијима, који су тада гурали пропаганду силовито, у свим правцима, па је празнину коју је оставио Краматорск требало попунити. Тако се, у сред захукталог рата и свеприсутних лажи, направила кратка и свијетла тишина. То се некад у природи деси, усред олује.

У новинама је то уреднички проблем. Њујорк тајмс је у ту свијетлу тишину окружену бјесовима рата убацио чланак и фотографију најдаље свјетлости икад снимљене у нашем универзуму. Мисле да је ова црвена свјетлост, коју су назвали HD1, стара преко 13 милијарди година. Настала је око 300 милиона година после Биг Банга, још увијек у ватри прве експлозије.

Садржи фантастичне количине енергије. У хемијској еволуцији која је услиједила, причају научници у чланку, рођене су све звијезде, све галаксије у универзуму - ова црвена свјетлост је прародитељка свих њих. У том процесу, који се никад нигдје није прекинуо, као у једном даху, стварани су састојци од којих је настао и сунчев систем, земља на којој смо, живот на земљи и свако биће: „сваки цвијет", каже научник. Требало је 13 милијарди година да се из те свјетлости роде облици у којима се сретамо ти и ја. Сад и овдје. У цвјетовима, кад се отворе, као у очима, траје сјећање на звијезде и сазвјежђа. Мали свијетли кругови искачу из таме. И преносе поруку даље. Кроз еоне. Довде. Кад их види, човјеков дух се сјети сличности.

Можда су то научне занимљивости преко којих поглед само склизне. А може да не склизне, него да се заустави, и онда се претвара у сјећање на истинску реалност и прави живот. Онда то постаје, укратко испричана, биографија сваког човјека и сваког цвијета, интимно везана са остатком космоса. Биографија, али не као прича, него биографија уписана у сваки атом бића. Човјек заборави, има другога посла, али се запис у њему не губи. Безброј се чуда наређало, везујући се једно на друго као да се хватају у коло, да би се родила чуда цвијета, јабуке, пчеле и човјека. Можете тражити колико хоћете, али у тај дио бића метафизичка глупост никад не улази. Никад нећете чути како се кези изнад било ког цвијета. Ту је и она запањена.

Бесмислено и безначајно? Појео сам хиљаде јабука у животу. Тако су се уклапали зуби и непца са њеним укусом и материјом као да смо били рођени једно за друго. Толико пута је ушла у ову крв и попела се у овај мозак. И сад како да јој кажем да се не познајемо и да је дошло вријеме да свак пође својим путем?

Трунућемо сами у тишини. А никад је у руку нијесам узео, а да ми вода не пође на уста. Не може тако. Ту је нешто заборављено. Можда је најважније заборављено. Због ње ћу отказати све.

У бесконачну серију чуда, од црвене свјетлости са почетка рађања Космоса па до цвијета, јабуке и овога тијела, спада и рађање свијести која сад доводи у питање опстанак живота на земљи и коју разара пропагандна машина у коју су мобилисана огромна средства и хиљаде паметних људи који мисле да тако мора да буде, да су то закони интереса и профита, до последњег Украјинца. Звијезде су се жртвовале, цијела сазвјежђа, да би се ове очи отвориле у свјетлости, и сад ми трговци мртвим душама намигују и шапућу да све то нема смисла.

Увуче се нечујно тако дубока тајна гдје је никад нико не би очекивао, као у овај број Њујорк тајмса, и претвори се у моћну метафору која може и свијет да промијени. И то баш у медиј који је центар власти и глупости свјетске елите. Све су странице испуњене маштовитим лажима, рат је, мора се, лаже се из свих углова, у свим варијантама, изјашњавају се новинари, интелектуалци, умјетници, филозофи, спортисти, глумци, скачу и дефилују кроз моју свијест сјенке, утваре, монструми, илузије, одлучују велике силе о судбини свијета, и подиже се, полако, величанствено, цунами метафизичке глупости после чијег проласка нико не зна шта ће остати. И тада се, иза таквог хаоса, можда намјерно скривена хаосом, као шифрована порука за неког агента упућеног у заплет, појави црвена свјетлост, стара 13 милијарди година, која стави пред очи, као да је најјефтинији поклон, без трунке претенциозности, нетакнуту тајну цијелог бића. Ватрица је стигла до зенице ока, мора да је прописно заљубљена ако је овако дуго путовала да би овдје стигла. Толико су исте, као да су се раставиле прије једног тренутка, а не прије 13 милијарди година. Тијело зна, крв зна, цвијет и јабука знају, научници потврђују, а ја сам једини био заборавио.

Све то је једнога јутра изашло са страница медија у коме важни заступници најмоћније империје у историји смишљају како да докрајче ову безначајну свијест. И кад је изгледало да је све готово, појави се из даљине, са почетку ноћи, црвена свјетлост. Право у Њујорк тајмс! Одатле дозива свијест да се сјети. Био је последњи тренутак, ако си хтјела да је спасиш. Иначе би закаснила на састанак.

Метафора се промијени. Све се промијени, кад се свијест сјети ко је и гдје је.

Мимо свих физичких закона, ова свијест може да се отвори и рашири толико да обухвати и малу црвену свјетлост са почетка њеног рађања. Може да ухвати цио круг, да стане испред HD1 и да се сјети свега, од прве свјетлости до јутрос отвореног цвијета. И буде свјесна, као Нарцис, да сам то ја у свијету. Немам гдје друго бити, осјећам ваздух на кожи. Како да се на тачки тога сусрета не умре од кајања и љубави? Оставите их на миру. Састали су се и сјећају се свега. Имају толико да причају.

Значи, судбина Космоса и тајна човјека блиско су везане до најмањих детаља. У праву је била кад је кренула на пут ова изговарана и презрена душа, игноришући ратове и лажи и смртне непријатеље, вођена само жељом да стигне на давно уговорени састанак. На површини се свијест разара, а дубоко у њој има тачка која свијетли и не може бити разорена. Можда се и сјећа свега зато што се баш сад толико прича о ужасима уништавања смисла свијета. Неко ће чути и упамтити. Ако добро разумијем оно што каже наука, у хемијској еволуцији кроз милијарде година, Космос долази до свијести о себи. А посао се обавља у мени. Све што сам појео и попио на земљи има своју улогу у томе процесу. Сваки дах који сам удахнуо. Та се свијест појавила на земљи, и један њен траг, као од звијезде падалице, види се у људским и животињским очима. То је ту. Како да не знам да кисеоник покреће цио овај механизам, у крви и у свијести, сваки покрет, свако осјећање, сваку мисао? Сад кад знаш, немој опет да заборавиш.

Нема друге реалности. Можда је у њој вишак смисла и љепоте, с обзиром на менталне могућности људи. Превише круже око тијела, превише надиру кроз чула, не дају човјеку да предахне као да је цио Космос заљубљен у њега. Чим се додирну, заволе се, а чим се раставе, смраче се и смрзну од самоће. Данас, кад, прогоњен метафизичком глупошћу, човјек уништава свијет, научници стално откривају да су и најмањи инсекти, или планктон, или печурке, од суштинске важности за опстанак живота.

Све се савршено уклапа у нешто неизмјерно велико. Како је онда дошло до тога да је човјек постао смртни непријатељ духа и живота? Зашто се улажу толики напори у разарање људске свијести? Зашто даноноћно, са свих телевизијских канала, безбројни гласови понављају да сам безначајна појава и да живот нема смисла?

Зашто ове ријечи звуче лажно? Чулно су њихове истине очигледне и научно потврђене, али ипак звуче лажно. Да је све у Космосу повезано, да је живот производ космичких процеса, да човјеков дух постаје свјестан тих процеса, да је све на овој земљи стално у функцији свега осталог, итд, то су истине које неминовно слиједе из чулног откривања свијета, ко има очи неминовно ће се једном сјетити да је свјетлост у њима интимно повезана са свим процесима, физичким и психичким, унутар човјека. Ово је толико очигледно да то и нијесу научна питања, само нове технологије потврђују старе очигледне интуиције.

Па зашто онда звучи лажно?

Можда је разлог управо у очигледности ових истина. Оне су уписане у саму површину свијести. Никакава енергија из свијести није потребна да би се открило да се свјетлост и свијест сретају у очима и уклапају се једно у друго; никаква енергија није потребна да би се открило да животни процеси у човјеку зависе од ваздуха и да се не може одредити граница бићу које је толико испреплетено са свим другим формама постојања. Стриктно говорећи, човјек јесте бескрајан. Те истине су уписане у његово биће. Али као да се односе са презиром према ријечима, а нарочито према жељама да се о њима прича и да се преносе међу људима. Оне су довољне саме себи, човјек се од њих удаљава на свој ризик и своју штету. Можда никад нијесу лажне нигдје друго, осим у овој свијести.

Оне нијесу производи живота, или искуства, нијесу чак ни открића духа, оне су живот сам. Тако да, кад ријечи хоће да их изразе, увијек дјелују као вишак, сметају савршенству цјелине. Овдје је човјек, да тако кажем, у присуству неке љубави у којој нема ни мјеста ни времена за љубавне изјаве, све је попуњено и савршено, без остатка и без могућих додатака. То је једина тачка у човјековој егзистенцији, да ја видим, гдје нема мјеста ни за жељу. Свака је жеља издаја и свака је ријеч лажна.

Нема мјеста ни за поклон. Шта поклонити бићу које је рођено на земљи у коју су звијезде већ уложиле све?

Отуда чудно стање духа кад се пише о овим забрањеним стварима: не може се говорити о њима, али се мора говорити кад су људи изгубљени и несрећни, јер је у тим ријечима једина снага која може да их пробуди. Кроз лажне ријечи до свијести о савршенству. Као да се од човјека тражи да буде храбра кукавица и паметна будала.

Лажан у ријечима, али вјеран у очима. Очи показују да је сваки облик на земљи, у сваком кутку земље, стално на неподношљивом максимуму љепоте. Гдје год га камере сниме, чак и далеко у Космосу, још у предворју живота, човјека увијек запањи његова љепота. Такав је договор између свјетлости и свијести. Чак и кад се свијест затвори и залута, чак и кад заборави ко је и чија је и почне да тумара кроз илузије које сама ствара, лебди у њој и чита се у звјездама очекивање уговореног састанка. Кад год дигне главу, сваки човјек то зна. Зна и вук, кад завија на мјесец. Али човјек заборавља. И буде му досадно, не дешава се ништа, у сред највећег космичког чуда.

Што би рекао Његош, пречишћам свијет на решето. Срећом, смркава се. Лаку ноћ, читаоче. Сањај добре снове.