Крајем новембра премијер Италије Марио Драги и председник Француске Емануел Макрон у римској палати Квиринал потписали су билатерални споразум којим се поспешују односи две земље на пољу одбране, економије, индустрије, фискалне политике, технологије, културе и свемирског програма. Квириналски споразум уноси нове тонове у европску политику и може се интерпретирати и као антитурски и превентивно антинемачки. Први аспект је безбедносно-геополитички а други је економско-стратешки.

У Паризу се каже да када ствари иду лоше са Немачком, Француска по аутоматизму почиње да гледа према Италији. Наравно, Рим не може да буде алтернатива за Берлин, али може да буде адекватан савезник у суочавању са Немцима, поготово када власт почне да се ваља с друге стране Рајне. 

Могло би се рећи да су се, условно речено, два слаба ујединила против јаког. Париз и Рим спаја снажан интерес да спрече, на све могуће начине, повратак политике резова ригорозне економске и финансијске политике под утицајем Берлина. Кристијан Линднер, нови министар финансија у влади Олафа Шолца, који се сматра водећим јастребом тзв. austerity политике, звоно је на узбуну са обе стране Алпа. 

Заједнички непријатељи

Случај је хтео да се сложи серија коцкица које су омогућиле рапидно приближавање Париза и Рима, које је више реткост него правило. Први предуслов за потписивање Квириналског споразума био је коинциденција да се у Јелисејсој палати нашао Емануел Макрон а у палати Киђи Марио Драги.

Друга околност је сагласност две земље оснивача Европске економске заједнице да је неопходна дубља политичка интеграција Европске уније, укључујући и стварање заједничких оружаних формација.

Трећи и најважнији детаљ је постојање два заједничка проблема који се зову - Немачка и Турска. 

Међународни споразуми нису изузетак од правила да је сваки политички акт, без обзира на његову садржину и циљеве, увек уперен против некога, у овом случају против трећих земаља.

Врата за отварање Квириналског споразума отворила су се оног тренутка када је Турска покушала да избаци Италију из Либије, односно Триполитаније, а Француска је маркирала Реџепа Тајипа Ердогана као свог непријатеља у Медитеранском региону и Африци. Промена власти у Немачкој је деловала као галванизатор Квириналског споразума, између осталог зато што је веома важна за односе унутар ЕУ. 

Квириналски споразум може се интерпретирати, колоквијално речено, као антитурски и превентивно антинемачки. Први аспект је безбедносно-геополитички а други је економско-стратешки. 

Турски фактор

Турски председник Ердоган се замерио Французима по више основа: покушао је да ровари по Петој републици инфилтрирајући своје имаме с идејом да патернализује добар део муслимана у Француској, затим је онемогућио француске мултинационалне компаније, и поред свих добијених дозвола, да врше испитивања у источном делу Медитеранског мора. У Либији се Анкара и Париз налазе на две супротстављене стране: Турци подржавају Триполитанију а Французи Киренајку и већ неколико година воде тзв. proxy war. 

Турска није ништа мањи проблем за Рим. Анкара је практично окружила Италију. Турска не држи само под контролом Триполи и пола Либије, већ је пустила своје пипке и на Западном Балкану, посебно у Албанији коју Италија сматра својим унутрашњим двориштем. 

Наиме, албански премијер Еди Рама, који говори пристојан италијански језик, на речима се представља као велики пријатељ Италије а на делима то показује Турској. Тирана је поверила некадашњој Порти не само да наоружа албанску војску, већ и да је обучи и реформише.

Када томе додамо да је по наредби Ердогана у Тирани изграђена највећа џамија на Балкану, у којој ће служити имами одређени у Анкари, постаје јасно ко командује с друге стране Јадранског мора. 

Такође, и Париз и Рим иритира чињеница да Турска, практично, држи у својим рукама два највећа канала илегалне миграције и самим тим веома моћно оружје за уцењивање Европске уније. 

Америка на вези

Премијер Драги је покушао да у обрачун са Турском увуче Сједињене Америчке Државе. Недавна квалификација Реџепа Тајипа Ердогана као диктатора није била случајна, спонтана или непромишљена. Напротив, она је била сигнал Вашингтону да се умеша. Међутим, Бајденова администрација и поред свих примедби које има на Ердоганову владавину, сматра да је Турска веома корисна у обуздавању Русије. Било да се ради о Сирији, Либији или сутра у Украјини. 

Бивши председник Европске централне банке је одмах схватио поруку Беле куће и определио се за, како то у Италији дефинишу, најмање зло - а то је Француска. Да су у Турској веома добро перцепирали значење Квириналског споразума, демонстрира потез Ердогановог режима да ухапси Метина Гурчана, турског војног аналитичара, са оптужбом за војну и политичку шпијунажу у корист Италије. Гурчан је, иначе, саветник за безбедносна питања и спољну политику Али Бабачана, бившег турског шефа дипломатије и потпредседника владе, који је основао опозициону Партију демократије и напретка (DEVA). 

Италија, још од Другог светског рата, припада америчкој сфери утицаја када су у питању безбедносни и војни аспекти, баш као што је у међувремену, у последњих 30 година, у економском контексту ушла у немачку сферу утицаја.

Немачки кључ

Није случајно да је Квириналски споразум дошао у моменту интеррегнума у Берлину. Макрон је желео да ојача своју позицију у односима vis-a-vis са новим немачким канцеларом, а Италија је изабрала мање од два зла која су стајала пред њом. Упркос свим историјским неспоразумима са Италијом, Париз представља мању опасност, у овом историјском тренутку, за Рим у односу на Берлин. 

Макронова идеја је да уз помоћ Италије, али и Шпаније, искористи прелазни период у Немачкој и председавање Француске Европском унијом у следећем семестру. Први циљ је да се промени тзв. Пакт стабилности, трасира пут заједничком дугу ЕУ и онемогући повратак политике стезања каиша, резова и штедње, односно оно што на енглеском језику обухвата реч „austerity". 

Први циљ сваке немачке владе је стабилност еврозоне. С друге стране, влада у Берлину мора да води рачуна и о већинском расположењу немачких бирача које је врло алергично на помисао да би могли да плаћају дугове „лењих" и „неодговорних" чланица ЕУ. Они не виде и не желе да признају да своје благостање и богатство дугују у доброј мери „лењом" и „неодговорном" делу ЕУ и то ствара проблеме сваком канцелару. 

Поред серије негативних аспеката пандемије, постоји и један позитиван ефекат: пандемија је омогућила бившој канцеларки Ангели Меркел да стави у страну тзв. austrerity политику и прихвати стварање заједничког дуга под веома повољним условима, за које су, да се не лажемо, гарант Немачка и њена економија са три цементирана А код свих агенција за кредитни рејтинг. 

За наставак привредног раста, опоравак од последица пандемије Ковида-19, и лансирање нових технологија, индустрија и нове економије, за Француску и Италију је од фундаменталног значаја да Немачка остане на актуелном курсу и да се на враћа на пређашњу политику „стезања каиша" и ригорозног поштовања параметара из Мастрихта. 

Француски председници и немачки канцелари су навикли да врло тесно сарађују у последњих 60 година, без обзира ко седео у Јелисејској палати и Бону, а касније Берлину. Међутим, нова немачка влада је велика непознаница јер први пут има три акционара. Имајући у виду различитости између социјалдемократа, либерала и зелених, као и одсуство харизме Олафа Шолца, није искључено да она буде прилично нестабилна, понекад блокирана а некада чак и контрдикторна у порукама према ЕУ и кључним партнерима. 

Суверенитет федералне Европе

Споразум потписан у римској палати Квиринал у доброј мери подсећа на сличне уговоре потписане између Француске и Немачке који су у историјске читанке ушли као Јелисејски и Ахенски споразум. Први су потписали отац Пете републике Шарл Де Гол и канцелар Конрад Аденауер 1963. године. Тај документ се сматра оснивачким актом француско-немачке локомотиве у ЕУ. На други је стављен потпис пре две године, у Ахену, граду везаном за Карла Великог, кога и Французи и Немци доживаљавају као праоца данашњих република. 

Квириналски споразум је веома опсежан и обухвата области од спољне политике, безбедности, одбране, европских интеграција, миграционих политика, контроле граница до економије, друштвеног развоја, културе и астронаутичке индустрије. Драги је инсистирао и на крају је успео да убаци у споразум да на састанцима француске владе, барем једном у три месеца присуствује министар из италијанске владе, и обратно, баш како је то предвиђено Ахенским споразумом између Француске и Немачке. 

Суверенитет је био кључна реч у обраћањима Емануела Макрона и Марија Драгија. Двојица лидера савршено разумеју да у постојећем свету Француска и Италија могу да буду суверене онолико колико је ЕУ суверена. Другим речима, суверенитет Француске и Италије ће бити изражен онолико колико ЕУ буде интегрисана и федерализована а они способни да утичу на њене одлуке. 

Драги и Макрон су у готово савршеној „синтонији". Разумеју се на први поглед и у последњих годину дана су продубили пријатељство, толико да се редовно чују и ван протокола, заказивања и других формалности, једноставно кликну име на телефону и причају као било која два пријатеља и сарадника. 

Перспективе споразума

Идеја о француско-италијанском споразуму је настала пре готово четири године када је у палати Киђи седео актуелни европски комесар за економију Паоло Ђентилони. Међутим, са владама Ђузепеа Контеа, Матеом Салвинијем у влади и Покретом пет звезда који је подржао Покрет жутих прслука у Француској, план је остао у фиоци. До радикалне промене је дошло прошлог 25. маја када су двојица лидера преломили да убрзају рад на изради споразума. 

Италијанско-француски споразум ипак је још на стакленим ногама. Не толико због непознаница које се односе на нову немачку владу колико због исхода следећих председничких избора у Француској а још више због политичке позорнице у Риму. 

Макрон је и даље главни фаворит на председничким изборима заказаним за следећи април. Међутим, и даље је присутно јачање суверенистичких, ксенофобних, исламофобних и евроскептичних снага у „Шестоуглу" (Hexagone, израз који Французи користе да апострофирају властиту земљу), тако да је ризично упустити се у било какве прогнозе. Како год било, неће бити исто за Французе а још мање за Европљане, ако у Јелисејској палати уместо Макрона буде седео Ерик Земур или Марин ле Пен. 

На другој страни, италијанска влада са Драгијем данас изгледа стабилно, поуздано и ефикасно, али шта ће бити када се премијер пресели на Квиринал (односно буде изабран за председника) или одлучи да се повуче из јавног живота и почне да пише мемоаре у лето 2023. године? Драги ужива велики међународни углед и практично је једина фигура која може да држи у равнотежи италијанску политичку сцену, међутим без њега Италија постаје велика непознаница и метак луталица у европским односима.