Револуционари, издајници, терористи и савезници - организација Муџахедин-е Калк је за неколико деценија и уз силне контроверзе прошла пут од „врха копља Исламске револуције“ у Ирану, преко контроверзних успутних станица у Ираку, до изгнанства у Албанији. Након серије договора америчких дипломата са владама Саљија Берише и Едија Раме, око 3.000 Иранаца, припадника Муџахедин-е Калка, на албанској обали Јадранског мора нашло је своје уточиште, и у Драчу начинило центар за „сајбер рат“ против Исламске Републике Иран.

Позиви на убиство иранског врховног вође, ајатолаха Алија Хамнеија, које су, крајем јануара, на десетак секунди емитовале телевизије у тој држави добрано су шокирале тамошње становништво, све док се, неколико сати касније, није испоставило да су читаву операцију извели хакери, симпатизери отпадничке организације Муџахедин-е Калк (МеК). 

Упад у строго контролисани етар у први је план, после много година, избацио организацију чији су се припадници после низа сукоба са челницима Исламске републике расули широм света, те главну базу, уз помоћ Американаца, успоставили у прилично тајанственом комплексу који је пре десетак година никао недалеко од Драча.

Серија догађаја последњих година, укључујући протеривање иранских дипломата и прилично магловите оптужбе о планирању напада на ово седиште иранских дисидената, драматично je покварилa односе Техерана и Тиране, па је Али Хамнеи, почетком 2020. године, Албанију назвао „малом, али злом европском државом у којој амерички елементи сарађују са иранским издајницима и кују планове против Исламске републике".

У целу причу су, некако, упредени шверц дроге и људи, али и турски мафијаши, чија веза са Ираном никада није расветљена, а на листи учесника овог шпијунско-политичког трилера, повремено су се појављивали и највиши званичници администрације у Вашингтону, укључујући Џона Болтона, Мајка Помпеа и Рудија Ђулијанија, у чијим су се магловитим визијама будућности света управо челници Муџахедин-е Калка појављивали као будући лидери Ирана.

Револуционари, издајници, терористи и савезници - организација Муџахедин-е Калк (Народни муџахедини Ирана), за неколико деценија и уз силне контроверзе, прошла је пут од врха копља Исламске револуције до изгнанства у Албанији, уз пар контроверзних успутних станица у Ираку.

Осуђени су на живот у егзилу јер их власти у Техерану терете за смрт 12.000 људи, који су страдали у акцијама које су припадници Муџахедин-е Калка, после прогона из Ирана почетком осамдесетих година, организовали прво у сарадњи са режимом Садама Хусеина, а затим Американцима и наводно Израелцима. Челници ове организације, пак, тврде да је у њиховим упадима страдало више од 50.000 Иранаца.

На концу сложеног пута су, у недостатку каквих бољих опција, уточиште потражили у Албанији, која од привременог смештаја постала перманентни дом за око 3.000 Иранаца. Они су се у Драчу, на обали Јадранског мора, скрасили после озбиљне дипломатско-правне гимнастике у Вашингтону и серије договора америчких дипломата са владама Саљија Берише и Едија Раме. Одатле воде "сајбер рат" против Исламске Републике Иран. 

Врх копља Исламске револуције 

Током рушења режима шаха Резе Пахлавија 1979. године, припадници Муџахедин-е Калка, организације основане средином шездесетих година,  важили су за непоколебљиве борце који су улазили у готово самоубилачке акције против снага безбедности и редовно нападали представништва западних компанија. Ова организација, наводно, сноси одговорност за смрт најмање шест Американаца у Ирану седамдесетих, због чега су се нашли на америчкој листи терористичких организација. Акције су славили уз песме у којима су непрестано призивали „смрт и уништење" Америке.

Раме уз раме са остатком револуционарног покрета, као исламистичко-марксистичка милиција збацили су власти у Ирану шаха Резу Пахлавија, али су се касније докачили са челницима Исламске револуције и постали њихови смртни непријатељи.

Ајатолах Хомеини их је, одмах по повратку из егзила из Париза, означио као опасне, јер су окупљали регруте из средњег сталежа и били прилично популарни међу локалним интелектуалцима и студентима исламистике.

Муџахедин-е Калк је до тачке са које нема повратка доспео после серије експлозија аутомобила-бомби у којима је 1981. године страдало више од 70 иранских званичника, укључујући тек изабраног председника Мухамеда али Раџала и премијера Мухамеда Џавада Бахонара.

Хомеинијева тајна полиције је починиоце убистава иденификовала као припаднике Муџахедин-е Калка, а контранапад je био страшан, па је у серији обрачуна са стварним, али и наводним припадницима МеК-а, у десетак наредних година страдало неколико хиљада Иранаца.

У серији егзекуција 1988. године, на различите начине ликвидирано је између 3.000 и 30.000 припадника ове организације. Како наводе сведоци, на сваких пола сата, у кашикама багера до вешала у затвору недалеко од Техерана довожена су по шесторица затвореника, које је петочлано веће Исламске републике због издаје и убиства председника и премијера, осудило на смрт.

Обрачун је трајао пет месеци, али број мртвих из 1988. године никада није утврђен. Пуне 33 године касније, шведско правосуђе суди једном од наводних егзекутора, процес је у току. На оптуженичкој клупи је Хамид Нури - некадашњи заменик помоћника иранског тужиоца, којег сведоци терете да је спроводио осуђенике до губилишта.

Шведске власти ухапсиле су Нурија на основу међународне потернице, која је расписана због масовних егзекуција извршених 1988. године у затвору недалеко од Техерана. Број мртвих, према различитим изворима, варира од 2.500 до чак тридесетак хиљада. Стварни број жртава никада није утврђен. Окончање процеса очекује се у априлу ове године, а у новембру месецу суђење је привремено пребачено у Драч у Албанији, како би се омогућило сведочење припадника МеК-а који су тамо настањени. 

Бег у Ирак, бег из Ирака

Након прогона из Ирана, припадници Муџахедин-е Калка су почетком осамдесетих пребегли у Француску, која им је, међутим, убрзо отказала госторпимство, али је неки смисао њиховом даљем постојању видео Садам Хусеин, који им је почетком осамдесетих на располагање ставио ирачку базу недалеко од иранске границе. 

Наредних година организовали су серију напада на иранске власти, а Садаму Хусеину су помагали приликом обрачуна са локалним ривалима. У ирачко-иранском рату осамдесетих учествовали су на страни Ирачана, због чега су остали без озбиљне подршке у Ирану.

Аналитичари наводе да се ова организација, како су године у егзилу пролазиле, под притиском и претњи из Техерана полако претварала у култ, док су повремено из редова МеК-а цуриле информације о злостављању и мучењу појединих припадника који би се оглушили о правила групе. 

Међутим, након пада режима Садама Хусеина 2003. године, организација Муџахедин-е Калк нашла се у озбиљној невољи, понајвише због све већег утицаја проиранских снага у областима у којима су им Ирачани пружили уточиште.

После напада једне од иранских група на њихову ирачку базу Ашраф, убијено је најмање 140 припадника МеК-а, па је Американцима постало јасно да их одатле морају или евакуисати или оставити на милост и немилост милицијама које су увежбавали припадници Револуционарне гарде Ирана.

Амерички неоконзервативци, пре свих Дик Чејни и Доналд Рамсфелд, сматрали су МеК употребљивим оруђем у настојању да свргну власти у Ирану, па су с њима постигли договор о прекиду сукоба. 

За какав ваљанији договор, међутим, организација Муџахедин-е Калк претходно је морала бити избрисана са листе терористичких организација, на којој се у праскозорје Исламске револуције у Ирану нашла због убиства шесторице Американаца, од којих су тројица били официри војске САД.

На америчкој листи  

Упркос противљењу тадашње државне секретарке Кондолизе Рајс, која је била против сарадње са организацијом коју САД сматра терористичком, Доналд Рамсфелд и Дик Чејни су их видели као сјајно оружје за борбу против Ирана, па је Рамсфелд, како наводе извештаји из тог времена, изговорио чувену реченицу: „Момци прво иду у Багдад па онда у Техеран".

Да би ствар била још конфузнија, Џорџ Буш Млађи је, наводећи разлоге за инвазију Ирака 2003. године, у неколико наврата помињао и МеК као један од кључних доказа сарадње режима Садама Хусеина са терористима. Истовремено, у многим закулисним радњама, Бушова администрација одбијала је понуде Техерана да размени неколико припадника Ал Каиде, укључујући и рођаке Осаме бин Ладена, за исто толико припадника Муџахедин-е Калка. 

Како би уклонили резерве скептика, администрација Барака Обаме је на готово волшебан начин 2012. године уклонила МеК са листе терористичких организација. Ова операција је смишљена како би се пронашао нови домаћин за потенцијалне савезнике, јер је после серије убистава у Ираку постало јасно да припадници МеК-а у Ираку једноставно не могу да преживе.

Данијел Бенџамин, који је у време када је МеК брисан са листе терористичких организација био високи званичник Стејт департмента, рекао је да је такав потез подржао из чисто хуманитарних разлога, јер је постајала реална опасност да сви припадници МеК-а у Ираку буду побијени.

МеК је наводно био и један од кључних фактора у раздору између Трамповог државног секретара Мајка Помпеа и некадашњег саветника за националну безбедност Џона Болтона. Болтон је, док је још био у милости Доналда Трампа, навео да Муџахедин-е Калк види на челу Ирана пре истека 2019. године. С друге стране, Помпео ни по коју цену није желео да администрацију везује са организацијом тек избрисаном са листе терористичких. „Да будемо јасни око овог питања. Амбасадор Болтон је говорио на њиховим скуповима, председник Трамп и ја нисмо", објаснио је тада Помпео.

Међутим, средином јула прошле године, и Помпео се појавио међу говорницима на скупу Националног савеза отпора у Ирану, политичког крила организације Муџахедин-е Калк

Лобисти

Међу лобистима плаћеним да подржавају Муџахедин-е Калк били су Џон Макејн, Руди Ђулијани и Њут Гингрич. Рачуна се да је за своје наступе у корист ове организације само Џон Болтон наплатио око 180.000 долара, од тога 40.000 за појављивање на годишњем скупу МеК-а у Паризу пре две године, када је рекао да припадници те организације „треба да буду благословени и заштићени".

На скупу пршле године је говорила и Мишел Флорној, некадашња спољнополитичка саветница Била Клинтона и Барака Обаме, која је позвала на промену режима у Ирану, не знајући, наводно, да је та организација претходно била на листи терористичких организација.

Флорној, која је пре неколико година са садашњим америчким државним секретаром Ентонијем Бликеном основала консултантску кућу „WestExec Advisors", касније је тврдила да није била упозната са детаљима из прошлости иранских дисидената.

„Да је знала, не би учествовала", рекла је портпаролка њене консултантске куће, наводећи да Мишел Флорној више никада неће учествовати на скуповима које организује Муџахедин-е Калк. Наступ Флорнојеве је, међутим, највише узрујао Иранце, јер је свега неколико месеци раније она словила као озбиљан кандидат за место секретара одбране, на чему је инсистирала читава свита високорангираних демократа.

Да ствар буде интересантнија, Мишел Флорној је основала и Центар за нову америчку безбедност, у чијем се извештају о стању у Ирану из 2020. године наводи да МеК „није релевантна ни ефикасна организација". „Муџахедин-е Калк има мале шансе да игра смислену улогу у дестбилизовању или рушењу Исламске републике, док међународна подршка тој организацији изазива бес међу лидерима Ирана", наводи се у извештају. 

Ко је ко у МеК-у?

Вођа организације, Масуд Раџави није виђен још од 2013. године, па западне обавештајне службе закључују да је мртав. У међувремену, кључна личност покрета постала је његова супруга Марјам Раџави, која је у западној Европи и Америци успела да добије подршку десничара и неоконзервативаца, решених да кад-тад нападну Иран.

Марјам Раџави је до статуса звезде у неоконзервативним круговима у САД дошла пошто је позиве на насиље заменила одлучношћу да у Ирану одбрани људска права.

Припадници МеК-а наводно су били одговорни за неке од напада на кључне особе у иранском нуклеарном програму. Од 2007. до 2012. изведено је седам таквих напада, а амерички медији тврдили су да су их организовали израелски обавештајци, а обављали их припадници Муџахедин-е Калка. Организација је одбијала сваку везу са тим акцијама.

Осим за тероризам, Техеран терети МеК и за отворену издају. Државна агенција Фарс, позивајући се на извештаје америчког Федералног истражног бироа, објавила је да је огранак те организације у Сан Дијегу поздравио посаду америчке крстарице „Винсенс", која је 1988. године оборила ирански „ербас" у којем се налазило 290 особа, укључујући и 65 деце. Американци су тврдили да је посада крстарице идентификовала путнички авион као надолазећи Ф-14 иранског ратног ваздухопловства.

Будући да су службеници Еф-Би-Аја помно пратили све иранске емигранте, знали су да је подружница МеК-а у Сан Дијегу прилично одушевљено поздравила овај догађај, сматрајући да ће новонастала криза додатно разорити односе двеју држава, што ће им, у сваком случају, бити од користи. 

Пут у Албанију

После епизоде у Ираку, Американци су за Муџахедин-е Калк потражили ново станиште. Власти у Тирани, на чијем се челу налазио Саљи Бериша, то су виделе као озбиљну шансу да се додатно приближе Вашингтону, па су пристали да се 300 припадника МеК-а насели у тој земљи. Опозиција је подржала овакав потез, а неколико година касније њихов број је, у сагласности са владом Едија Раме, достигао три хиљаде.

Недалеко од Драча, уз здушну финансијску помоћ иранске емиграције и Американаца, изградили су за њих прави комплекс, који власти у Техерану виде као један од главних центара антииранске пропаганде у свету.

Албанске власти су изненада 2019. објавиле да је неколико припадника иранских паравојних формација планирало нападе на Муџахедин-е Калк. Ирански обавештајци су се, наводно, повезали са турском мафијом и уз помоћ неколицине бивших припадника МеК-а прикупљали информације о активностима дисидената у Албанији.

Полиција је навела да је покушај напада спречен у марту те године, али је остало нејасно да ли је током полицијске акције било ухапшених. Годину дана раније, Рамина влада протерала је иранског амбасадора и још једну особу, објашњавајући тај потез намером да угрозе стабилност Албаније.

Тезу о умешаности турског подземља и иранских обавештајаца у наводном планирању напада на комплекс код Драча, албанска полиција заснивала је на материјалу који су прикупили о извесном Ервину Араму, аустријском држављанину, кога су пре неколико месеци испитали на аеродрому у Тирани.

У даљем наставку саге, операцијом је руководио припадник снага Републиканске гарде, који је врбовао припаднике Муџахедин-е Калка како би му преносили информације о развоју ситуације у Драчу.

Турски део ове афере чинила су двојица значајних турских мафијаша, који се баве шверцом дроге. Њихов директан интерес да учествују у оваквој операцији, међутим, није у потпуности разјашњен, пошто је кључни сведок, на волшебан начин утекао из кућног притвора. 

Сајбер ратници 

Далеко од Ирана, група Муџахедин-е Калк преусмерила је своје активности на сајбер рат против исламских вођа Ирана, па су крајем јануара на државним телевизијама емитовали десет секунди дугу поруку и позвали на убиство врховног лидера те државе, ајатолаха Алија Хамнеија.

Осим позива на убиство, хакери су величали и лидере организације Муџахедин-е Калк, што, наводно, није имало претераног утицаја на гледаоце, пошто Иранци већ деценијама МаК виде пре као издајнике, него потенцијалне спасиоце.

Суштински, упад у етар иранских медија представљао је највећи успех ове организације откако је Фејсбук у априлу прошле године избрисао око 300 налога повезаних са МеК-ом, објашњавајући овакав потез „ширењем лажних вести".

Фејсбук је тада саопштио да је мрежа налога који се повезују са Муџахедин-е Калком била посебно активна током 2017. године и у другој половини 2020. године.

Брисање налога са Фејсбука, свакако, представљао је тек мали проблем у односу на стварне претње са којима су претходних година били суочени ирански дисиденти, који тврде да су иранске обавештајне службе одговорне за смрт Ахмада Моле Нисија и Алија Мотамеда у Холандији 2015. и 2017. године. Њих су, наводно, по налогу иранских обавештајаца, убили локални мафијаши, а цела контроверза навела је Европску унију да Ирану уведе пакет нових санкција.

Иранске власти „сајбер бригаду" МеК-а сматрају одговорним и за серију хакерских напада на иранске информационе центре, попут оних који су довели до стварања огромних редова за гориво крајем октобра прошле године, па све до стварања конфузије у железничком саобраћају пар месеци раније.

Присталице МеК-а, или Израелци, у претходних десетак година извели су стотине хакерских напада на иранске комуникације, што је у априлу прошле године довело до нестанка струје у нуклеарном центру „Натанц", али и на светло дана избацило фотографије злостављања затвореника у једном од иранских затвора.

Иако далеко од Ирана, Муџахедин-е Калк и даље се надају тријумфалном повратку. Лидерка организације Мерјам Раџави већ годинама покушава да остатак света убеди да је насиље прошлост изгнаних муџахедина, те да МеК представља најбољу алтернативу режиму Исламске републике.

То јој, како се чини, успева само једном годишње када за двадесетак хиљада долара успе да наговори ветеране америчке политичке сцене да говоре на њеним скуповима у Паризу.