У суштини, Бориса Џонсона је политички убила чињеница да његова склоност ка преузимању ризика није била довољна да компензује очигледне слабости његове политике, укључујући и нарцисоидан поглед на свет у којем правила важе за све осим за њега.

„Ја ћу шницлу", рекао је, наводно, једном приликом сада већ одлазећи британски премијер Борис Џонсон приликом вечере коју је организовао за чланове кабинета. Када га је конобар питао да ли жели неке прилоге, одговорио је: „Они ће исто што и ја."

Улоге су се, у међувремену, промениле па је после опште бежаније најближих сарадника из његовог кабинета, некадашњи новинар и градоначелник Лондона, практично био принуђен да поднесе оставку иако се свега дан раније чврсто држао за наслоне столице у Даунинг стриту, покушавајући да од преосталих лојалних политичара састави какву такву владу.

Пошто су и замене почеле да одлазе, Џонсон је обратио нацији и поднео оставку на место председника Конзервативне странке најавивши одлазак са премијерске функције до септембра. Вредност британске фунте је, одмах затим, незнатно порасла.

И Британци су, чини се, одахнули, јер се оцена Џонсонове владавине на дан оставке у среду 7. јула, кретала већином између „очајна" и „лоша", док је време које је овај политичар провео у Улици Даунинг број 10 свега пет одсто испитаника агенције „YouGov", коју је основао најозбиљнији кандидат за новог премијера Велике Британије Надим Захави, оценило „сјајним".

Истовремено, чак 56 одсто Британаца противи се идеји да Џонсон остане на челу владе до избора новог лидера торијеваца, што би теоретски на чело владе Уједињеног Краљевства могло да доведе привременог премијера. Са тим се, међутим, не слаже Тереза Меј, која сматра да Британији, након тектонских потреса изазваних падом владе и економским недаћама, треба лидер који би био у стању да уједини земљу.

Да ли ће Џонсон успети да остане на челу владе до јесени није у овом тренутку баш најјасније, уколико се у обзир узме одијум који је против њега настао унутар и његове партије. Опозиција је, пак, пресрећна, тврдећи да је одлазак премијера добрано одоцнио.
„Ово је добра вест за земљу... Требало је да се догоди много раније", рекао је лидер лабуриста Кир Стармер.

Промене у Лондону изазвале су, аутоматски, извесну дозу панике и у Украјини, па је посланица Врховне раде Кира Рудик, захваљујући се Британији на подршци током рата са Русијом, оценила да британска помоћ не треба зависи од личних афинитета Бориса Џонсона већ јасно дефинисане политике владе.

Политички Борат

„Коцкар", како је Бориса Џонсона назвао писац Том Боуер, каријеру је почео као новинар, који је у центар пажње дошао после серије трагикомичних написа које је објављивао као дописник Телеграфа из Брисела. Колеге су га прозвале „лажовом и шарлатаном", али су у његову одбрану устали уредници, који су признали да је „можда мало претеривао", али да су његови чланци, суштински, прилично верно дочаравали начин на који се доносе одлуке у Бриселу.

Често поређен са Боратом или Би-би-сијевом карикатуралном медијском звездом Аланом Партриџем, Џонсон је током политичке каријере вешто балансирао између комедије и озбиљне политике, чиме је избегавао последице лоших потеза које је током боравка у Даунинг стриту често правио.

Готово истовремено, неуспехе своје владавине на разним пољима сваљивао је на друге, као што је неуспех у борби против пандемије коронавируса покушао да свали на плећа медицинских радника и јавног здравства. Циници примећују да својим поступцима није добацио ни близу свог политичког идола Винстона Черчила, кога је тешко замислити како кривицу за неуспехе у рату или производњи оружја сваљује на потчињене званичнике или саветнике.

Два бурна јулска дана

„Само желим да кажем да ми је жао што напуштам најбољи посао на свету", рекао је Џонсон, чиме је окончао најбурнија два дана у новијој историји британске политике, који су почели оставкама Ришпија Сунака и Саџида Џавида, да би уследио цунами оставки и других чланова кабинета, и на крају коначни крај политичке саге коју је Борис Џонсон покренуо убедљивом победом на изборима пре три године и бегом Велике Британије из Европске уније.

Серија скандала која је окончала Џонсонову владавину укључивала је непоштовање парламентарних процедура и тумачење правила према сопственом нахођењу, контроверзно преуређење резиденције у Даунинг стриту вредно око 300.000 долара, незаконито лобирање, организовање теревенки током пандемије коронавируса и неприхватљиве сексуалне вратоломије министра Криса Пинчера.

„Већина политичара би поенту схватила много раније... Али елемент преувеличавања и појачавања тона веома је карактеристичан за његову политичку каријеру", рекао је Њујорк тајмсу његов биограф Ендрју Гимсон.

Суштински, Џонсона је политички убила чињеница да склоност ка преузимању ризика није била довољна да компензује очигледне слабости његове политике, укључујући и нарцисоидан поглед на свет у којем правила важе за све осим за њега.

Често критикован као конфузан идеолошки и административно, оптуживан је да није имао никакав план за период после изласка Велике Британије из Европске уније, те је убрзо постао жртва следа догађаја, укључујући последице пандемије коронавируса, рата у Украјини и брљотина најближих сарадника.

Склоност произвољним тумачењима, коначно, исцрпила је стрпљење унутар странке и међу гласачима, па је Џонсон, напросто, био приморан да поднесе оставку недуго пошто је сатирични лик мачка Лерија са друштвених мрежа, скривен иза слике сталног становника Даунинг стрита, ставио нацију пред избор: Борис Џонсон или ја.

За Британце, како се чини, остаје отворено једно питање, које мање говори о Џонсону као политичару колико о људима који су за њега гласали. Оно се не односи на понашање, лажи и обмане које су пратиле каријеру Бориса Џонсона, него гласи: Зашто су га становници Уједињеног Краљевства толико дуго трпели?