Као посланик у парламенту и бивши премијер Јапана, Шинзо Абе је уживао повластицу да може јасније и гласније да каже оно што активни председник владе и министар спољних послова не могу. Једна од његових последњих изјава која је одјекнула светом јесте она коју је дао у парламенту након почетка сукоба у Украјини. Страхујући од рушења светског поретка који одржава јапански војнополитички савезник Вашингтон и могућности да Кина вођена руским примером покуша да војно заузме Тајван и острва Сенкаку око којих се спори с Јапаном, Шинзо Абе је рекао да би Токио требало да допусти стационирање америчког нуклеарног оружја на својој територији.

Бивши јапански премијер Шинзо Абе преминуо је након што је на њега извршен атентат  у граду Нари у централном Јапану док је тамо држао предизборни говор. Абеа је из ватреног оружја ранио четрдесетдвогодишњи Тецуја Јамагами, бивши припадник јапанске морнарице, који је одмах потом ухапшен. Абе је подлегао повредама неколико сати касније.

 

Наслеђе Шинза Абеа

Обављајући функцију премијера скоро девет година, Шинзо Абе покренуо је низ великих економских и друштвених реформи које су коренито променили јапанско друштво. Иако десничар и конзервативац, Абе је ради економског бољитка земље и решавања проблема наталитета и недостатка радне снаге спровео мере које су суштински биле прогресивног карактера.

Шездесетседмогодишњи Абе два пута је био на челу јапанске владе: од септембра 2006. до истог месеца 2007, и од децембра 2012. до септембра 2020. године, што је највише у послератној историји Јапана. Оба пута са функције премијера се повукао због здравствених проблема, погоршања хроничне упале црева, мада многи аналитичари верују да су прави разлози његове друге оставке 2020. били серија корупционашких скандала, незадовољство грађана епидемиолошком ситуацијом током пандемије коронавируса и плановима да се упркос пандемији одрже Олимпијске и параолимпијске игре у Токију.

Упркос томе, Абе је и након тог повлачења, као лидер највеће фракције у владајућој Либерално-демократској партији (ЛДП), остао вероватно најутицајнији политичар у земљи; премијер Јошихиде Суга који га је наследио био је његов дугогодишњи најближи сарадник, његова десна рука.

Преминули бивши премијер Абе поставио је послератни рекорд у дужини непрекидног председавања јапанском владом, надмашивши резултат који је до тада држао његов рођак Еисаку Сато, који се на том месту налазио од 1964. до 1972. године. Под Абеовим вођством владајућа Либерално-демократска партија је победила на чак пет парламентарних избора.

Абеове реформе

Након што је ступио на функцију премијера крајем 2012. он је унео стабилност у политику земље, јер су се до његовог другог именовања председници влада мењали сваке године пет пута заредом .

Као председник јапанске владе Абе је настојао да кроз политику фискалне стимулације, кроз веће укључивање жена на тржиште рада, повећање улагања у обданишта, отварање врата за увоз нискоквалификоване радне снаге из иностранства, радно ангажовање здравих пензионера и драстичну либерализацијом визног режима, стимулише посусталу јапанску економију коју је дуго година мучила дефлација и негативан или врло слаб позитиван економски раст, те да реши проблем изразито ниског наталитета и недостатка радне снаге који је он временом проузроковао.

Ланац реформи које је Абе покренуо, нарочито оне у вези смањивања прековременог рада, скраћивања радног времена за мајке, давања више слободних дана запосленима и масовног отварања обданишта, дубоко су захватиле у јапанску културу рада, која се до тада одликовала изразитим жртвовањем породичног живота и менталног, па и физичког здравља појединаца у корист радног колектива.

Његове реформе почеле су да мењају и однос Јапанаца према странцима, јер су се под Абеом страни радници почели појављивати у јапанским самопослугама и на градилиштима, чиме је бар донекле разграђен мит о томе да странци нису у стању да се у довољној мери прилагоде јапанској култури и пруже услугу истог квалитета као домаћи радници у угоститељском сектору.

Такође, Јапан је од земље у коју су без визе могли да путују само држављани Северне Америке, Европске уније и Јужне Кореје, постао у туристичком смислу знатно отворенија држава, па је за време његовог председавања владом број страних туриста скочио чак пет пута.

У костиму Супер Марија

Абе је предводио и опоравак од разарања који је претрпео североисточни Јапан услед удара великог цунамија и нуклеарног инцидента у Фукушими у марту 2011.

Под његовом палицом острвска царевина је победила у трци за организацију летњих олимпијских и параолимпијских игара 2020, а гледаоцима широм света остао је у сећању његов необични наступ у костиму Супер Марија из чувене јапанске видео игрице, приликом церемоније затварања Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016.

Сам Абе, као једно од својих већих остварења, навео је историјску посету Барака Обаме Хирошими 2016. - прву посету једног активног америчког шефа државе том напаћеном граду који је доживео нуклеарну голготу.

Иако је Абеова политика дала резултате у подупирању финансијског тржишта, подизању потрошње, стимулацији саобраћаја, туризма и угоститељства, он је критикован да никада није успео да преокрене дугогодишњу дефлацију и спроведе стварне, дубоке структурне привредне реформе које би омогућиле осетнији раст реалне економије.

Неуспехом су се завршили и његови бројни покушаји да нуђењем јапанских инвестиција и личним зближавањем са руским председником Владимиром Путином издејствује повратак јапанских територија у јужним Курилима које је на крају Другог светског рата заузела Црвена армија.

При одласку са места премијера 2020. године Абе је изјавио да му је врло жао што није привео крају неколико битних задатака везаних за безбедност земље: реформу устава, потписивање мировног споразума са Русијом и повратак у земљу јапанских држављана које су шездесетих и седамдесетих година у тајним акцијама на тлу острвске царевине отели севернокорејски оперативци како би их искористили као информаторе и учитеље јапанског језика.

Јапанска војска

Чињеница да је бившег јапанског премијера усмртио бивши припадник војске је иронична, јер је Абе на власти учинио пуно тога и за њено опремање и јачање, за проширивање опсега њеног деловања у иностранству и побољшање њеног друштвеног положаја, као и за продубљивање војнополитичког савеза са Вашингтоном, чиме је настојао да умањи опасност по своју земљу од јачања војне моћи Кине и наоружавања Северне Кореје.

Једно од његових постигнућа у том домену је оснивање Министарства одбране, будући да је важећи устав, који су 1947. године сачиниле окупационе америчке власти, а у којем се народ и држава одричу од употребе силе у решавању међународних питања, практично налагао да Јапан формално не сме да има армију и министарство одбране - зато се јапанске оружане снаге буквално зову „Самоодбрамбене снаге" а не „војска". До реформе коју је Абеова влада спровела 2007, далекоисточна царевина није имала ни министарство, већ „Агенцију за одбрану".

Абеова влада такође је кроз парламент иницирала законске одредбе којима је промењено званично тумачење устава, који је због свог изразитог пацифистичког тона познат као „устав мира", чиме је јапанским оружаним снагама, које по старом тумачењу нису смеле да војно делују ван своје територије, формално дато право да врше борбене операције и ван Јапана под условом да је опстанак државе угрожен.

Право на рат

Наиме, један од највећих и најтежих задатака који је Абе узео на себе била је промена члана 9 јапанског устава у којем стоји да се „јапански народ, у искреној жељи за светским миром заснованим на правди и реду, заувек одриче сувереног права државе на вођење рата, те претње и спровођења војне силе као средстава за решавање међународних сукоба".

Овај члан деценијама у принципу ужива велику подршку обичних јапанских грађана који листом сматрају да њихова земља, као држава која је преживела стравично разарање нуклеарним и другим оружјем, треба да предводи свет у политици мира и мирољубиве коегзистенције, али су га Абе и његови истомишљеници из владајуће партије годинама доживљавали као препреку за ефикасну одбрану државе.

Међутим,  Абеова влада је 2014. и 2015. године кроз парламент „прогурала" низ закона којима је промењена дотадашња званична интерпретација устава по којој јапански војници у мисијама у иностранству нису смели да употребе оружје, због чега јапанска држава није могла да подржи савезничке америчке трупе ван своје територије. Абеова влада је тиме, практично, омогућила спровођење колективне одбране са САД, не само у случају да је нападнут сам Јапан, већ и у сценаријима попут оног када је угрожено јапанско бродовље у водама које нису под јапанским суверенитетом или у случају да непријатељски настројена држава пресече морске путеве снабдевање Јапана енергентима и храном, али и отворила врата за евентуално заједничко војно деловање са САД и ван јапанске територије.

Ипак, Абеови напори да кроз унутрашње политичке реформе прошири ингеренције оружаних снага и ојача војнополитичко савезништво са САД у условима јачања војне моћи Кине и Северне Кореје остали су на томе - на промени званичног тумачења устава, односно, нису довели до ревизије текста устава како је он то желео.

Абе је, међутим, на задацима економског и војног јачања земље и уставне реформе наставио да ради и након одласка с функције премијера, као лидер највеће фракције владајуће Либерално-демократске партије.

Као посланик у парламенту и бивши премијер, он је уживао повластицу да може јасније и гласније да каже оно што активни председник владе и министар спољних послова не могу. Једна од његових последњих изјава која је одјекнула светом је она коју је дао у парламенту након почетка сукоба у Украјини, у којој је, страхујући од рушења светског поретка који одржава јапански војнополитички савезник Вашингтон и могућности да Кина вођена руским примером покуша да војно заузме Тајван и острва Сенкаку око којих се спори с Јапаном, рекао да би Токио требало да допусти стационирање америчког нуклеарног оружја на својој територији.

Атентат на бившег премијера Абеа вероватно ће снажно уздрмати политички естаблишмент у Јапану и проузроковати доста фракционашких борби иза кулиса, али није реално очекивати да би спољнополитички и војни курс за који се залагао могао да буде битно промењен у скоријој будућности.