Да бисмо разумели како смо дошли довде, треба да се вратимо крају Хладног рата. Тај рат, као и Први светски, завршио се тако што су две стране различито тумачиле његов крај: Запад је крај Хладног рата разумео као потпуну победу над Русијом; Русија га је видела као крај идеолошке утакмице између капитализма и комунизма. Порекло данашњег конфликта је управо у том неспоразуму.

Изјавити да су околности у којима се данашњи свет налази најгоре од Првог светског рата не би било претеривање, нити би било оригинално. Док се клацкамо на рубу нуклеарног рата, није потребно много речи да би се људи убедили да је то тако.

Питање гласи: Како смо дошли довде? И постоји ли излаз?

Да бисмо разумели како смо дошли до овога, треба да се вратимо крају Хладног рата. Тај рат, као и Први светски, завршио се тако што су две стране различито тумачиле његов крај: Запад је крај Хладног рата разумео као потпуну победу над Русијом; Русија га је видела као крај идеолошке утакмице између капитализма и комунизма: Русија је одбацила комунизам, те је требало да постане само још једна у низу капиталистичких сила.

Порекло данашњег конфликта је управо у том неспоразуму. Већ су многе књиге написане о томе, и многе ће тек бити. Али то није све. Евроамерички свет кренуо је странпутицом у деведесетим зато што су и (пређашњи) Запад и (пређашњи) Исток кренули странпутицом. Запад је одбацио социјалдемократију са њеним помирљивим ставом на плану унутрашње политике и спремношћу да замисли свет без сукобљених војних блокова, и то зарад неолиберализма код куће и војне експанзије напољу. (Бивши) Запад прихватио је приватизацију и дерегулацију у економији, као и искључиви национализам у националним идеологијама новопечених независних држава.

Ове крајње идеологије, и Истока и Запада, биле су сушта супротност ономе чему су се добронамерни људи надали. Свет који су они желели, након што се заврше западњачки колонијалистички и квазиколонијалистички ратови, као и совјетске инвазије, био је свет у којем се два система сусрећу, са благом социјалдемократијом у оба, распуштањем ратнохушкачких савеза и с крајем милитаризма. Ништа такво нису добили: један систем је појео други, социјалдемократија је или умрла, или била корумпирана или преузета од стране богатих, а милитаризам кроз авантуристичке инвазије и НАТО експанзију постао је нова норма. У бившем Трећем свету, победа Запада довела је до реинтерпретације борбе против колонијализма - она је сада је била лишена свих својих домаћих, прогресивних елемената. Ово је омогућило огромну корупцију у новоослобођеним земљама.

„Тривијалисти", интелектуалци који су погрешно разумели природу промена у Источној Европи, било због мањка проницљивости или због чистих интереса, прогласили су револуције 1989. револуцијама либерализма, мултикултурализма и демократије. Нису приметили да, у случају да то јесу заиста биле такве револуције, онда тешко да је било потребе да се разбијају мултинационалне државе. Такав распад био је чак и супротан идеји мултикултуралности. Тако је национализам спојен са демократијом.

Тривијалисти су успели да извитопере прогресивност послератног периода. Уместо развоја и напретка који подразумевају комбиновање најбољих елемената тржишне (капиталистичке) економије и социјализма, елиминацију политике моћи у међународним пословима, као и повиновање правилима Уједињених нација, прогресивност у њиховом новом тумачењу историје значила је необуздану тржишну економију код куће, „либерални међународни поредак" неједнако распоређене моћи споља, и идеолошку једноумност.

Уместо залагања за социјалдемократски капитализам и мир, бити прогресиван почело је да значи неолиберализам са дозволом да се ратује против свакога ко се с тим не слаже. Уместо благе и нешкодљиве мешавине социјализма и капитализма код куће и равноправности свих држава на међународном плану, ми смо сервирали моћ богатих код куће и моћ великих земаља на међународном плану. Био је то чудан повратак квазиколонијалној хегемонији, који се одиграо - испрва нескладно - у време „либералне победе".

Остало што се десило, из данашње перспективе, чини се скоро па предодређеним. Заразни национализам који је био погонска снага револуција 1989. напокон је обузео и најмоћнију државу у том делу света: Русију. Ксенофобични национализам исти је свуда: у Естонији, Србији, Украјини, Русији или Азербејџану. Али што је већа земља, то је он више дестабилизујућ и империјалистички. Оно што је почело као националистичке револуције у Источној Европи сада се завршава као револуција разузданог национализма у Русији: исти идеолошки покрет, само сада са циљем враћања „изгубљених" територија уместо „ослобођења".

Власт богатих локално и моћних на међународном плану чини се тако идеолошки укорењеном да се не може назрети нада за бољитак, националну или економску једнакост. Велик део одговорности за ово ужасавајуће стање држе тривијалисти, интелектуална елита која је дефинисала, промовисала и бранила ову погубну идеју неједнакости. Ова безнадежност не обухвата само садашњост у којој стојимо на ивици истребљења дела човечанства, већ се односи и на будућност. Прогресивна мисао је изјаловљена, преуређена и искорењена. Средњовековни мрак, под геслом „слободе" спушта се на нас.

(превео: Марко Пауновић)