Кад први пут одете у Бразил и прошетате по Сао Паулу или Рију много тога вам изгледа познато, слично виђеном другде. Али временом научите да ништа не мора да буде, а често и није, онако како на први поглед изгледа. Капуера није само плес, већ је и борилачка вештина. Католицизам није само католицизам, већ заједно са Христом могу да стоје и афрички богови. Пре или касније почнете да увиђате да мерни систем, за који сте у школама учили како је универзалан, то у стварности није. Недовољан је за узимање мере Бразилу. Бразил је дисторзија која се уздигла у посебан жанр. О томе шта је ту чиме дисторзирано може да се дискутује. Као некоме коме су Европа и Запад почетна референтна тачка, мој први, интуитивни закључак био је да је Бразил Запад дисторзиран Африком. Неки тврде да је обрнуто.

Када се са Аеродрома Гуаруљос изађе на ауто-пут, улази се у кошницу аутомобила, камиона и мотора. Кроз измаглицу смога и прашине иде се у сусрет бескрајном, ружном граду. Шок на први поглед. Шта је ово? Нисам то тако замишљао. Опорављајући се од тог првог утиска, а и касније, питао сам се да ли је у бразилску стварност могуће слетети мекано, без шокирања. Одговор на то вероватно више зависи од тога из ког света стижете, него где се у Бразилу приземљујете. Ја сам имао осећај као да сам слетео у други универзум. Без обзира на сво предзнање, био сам неприпремљен.

Скала моје личне перцепције није била подешена на урбани и социјални пејзаж који ме је дочекао. Нису ме засенили ни лепота призора (није је било), ни тропски амбијент (ни он баш није долазио до изражаја у бетонско-асфалтном окружењу). Када покушавам да објасним шта ме је то тако померило, на памет ми долази оно што је уругвајски новинар и писац Едуардо Галеано (1940-2015) називао отвореним венама Латинске Америке

Попут осталих латиноамеричких земаља, и вене Бразила су вековима биле отворене - староседеоци су брисани, природа је гуљена и љуштена, богатство изношено; раст је био неконтролисан и стихијски, а расподела богатства до пре неку годину најнеравномернија на свету (педесет одсто популације са подножја друштвене пирамиде имало је колико један посто оних са њеног врха). 

Попут осталих латиноамеричких земаља, и Бразил је земља са ожиљком - од колонијализма и робовласништва, до поретка установљеног на отимању и необузданој жудњи за брзим богаћењем. Тај ожиљак стоји као жиг утиснут у ткиво врелим металом. Где год да у Бразил уђете, не можете да га заобиђете. А када га први пут доживите уживо, ефекат није као прст у око, него као песница у главу, бар код некога ко је одрастао у друштву које егалитарност ипак није славило само декларативно.

По слетању у Гуаруљос, који је некада био град за себе а сада је само део великог Сао Паула, први призор који угледате већ кроз прозор авиона је фавела. Такорећи чим искорачите са аеродрома, дочекују контрасти. Паралелни светови толико су близу да изгледа као да један из другог извиру и један у други увиру. Сличан призор сачекује и у Рију, Виторији, Салвадору, Ресифеу...

Откривајући стварност, скоро да сам био љут на њу, зашто је таква каква је. Мој утопијски Бразил изгледао је много лепше него овај стварни... Најприближнију дијагнозу свог општег стања по доласку у Бразил нашао сам у Тужним тропима Клода Леви-Строса:

„Мирис тропа и свежину живих бића загадило је неко врење сумњивих задаха, које умртвљује наше жеље и тера нас да сакупљамо плесниве успомене. Ова велика западна цивилизација успела је да произведе чуда у којима уживамо, али је њихова цена висока. Као своје најславније дело, стуб на којем се уздижу грађевине нечувене сложености, западњачки ред и хармонија изискују уништење огромне масе злоћудних узгредних производа који загађују земљу. Путовања нам данас, пре свега, показују наше смеће бачено у лице човечанства." 

Атлантска прашума, која је покривала скоро читав простор данашње државе Сао Пауло, огуљена је. Упркос томе што пространство земље изгледа као бесконачно, земља као да је уздуж и попреко ограђена, преграђена, заграђена. Ограде, бодљикаве жице, жице са струјом, високи зидови налазе се свуда - у градовима, уз путеве, на мору, у селима. Неограђени јавни простори су као минијатурне оазе. Никако нисам могао да се отмем утиску да гледам слику Доријана Греја... Гледам Бразил, а не могу да не видим Европу... 

Дубина стереотипа и предрасуда

О колонизацији сам и читао и слушао, али стварно нисам могао да појмим колико је брутална била и у коликој се мери њене последице осећају и данас. Одрастао сам у социјалистичкој земљи која је, као, подржавала антиколонијалистичку борбу и солидарност са колонизованима... Како је могуће да сам био тако неприпремљен на призор који ме је дочекао?

Са накнадном памећу, рекао бих да је у Југославији, упркос социјализму и несврстаности, превладавао европски канон; историја европског колонијализма и робовласничких поредака и код нас је романтизована до непрепознатљивости.

Нама је Робинзон Крусо био обавезна лектира одрастања. „Нама то није била лектира. Знам шта је, али нисам то читала", каже ми моја најбоља бразилска пријатељица Андреа, доктор антропологије из Сао Паула.

Читати то поново под старе дане, са бразилском стварношћу пред очима и са основним познавањем историјског контекста, просветљујуће је искуство. Интересантно је колико се мало ко сећа контекста: кад и где се радња одиграва, којим послом је Робинзон Крусо кренуо и доспео на пусто острво...

Крусо је био изданак седамнаестовековне британске средње класе. Није послушао очев савет да нађе службу и скраси се унутар свог сталежа, него је побегао од куће и завршио на броду за Бразил. Искрцао се у Баији, 1665. године. Када је, како каже, видео како власници плантажа шећерне трске добро живе и како се брзо богате, одлучио је да се ту насели и постане узгајатељ шећерне трске. А кад му је из Енглеске стигао иметак : „...прво што сам учинио било је да сам купио једног роба црнца, а и једног европског слугу..."

После четири године у Бразилу напредовао је на својој плантажи, научио језик, спријатељио се са осталим власницима плантажа и трговцима:

У разговору са њима често сам им описивао своја два путовања на гвинејску обалу, начин трговања с тамошњим црнцима, и како је лако на гвинејској обали купити за тричарије, као што су стаклене перле, играчке, ножеви, маказе, секире, комадић стакла и слично, не само златни прах, гвинејска златна зрнца, слоновачу итд., него и многобројне црнце за рад."

Плантажерима су најинтересантније биле његове приче о куповини црнаца и једног дана обратили су му се са предлогом да пође са њима као трговачки стручњак на броду и да управља трговачким послом на обали Гвинеје. 

Понудили су ми један део у црнцима без икаквог мога новчаног улога. (...) Рекао сам им да ћу од срца радо поћи ако приме на себе бригу око моје плантаже док мене не буде..." 

На том путу до јефтиних робова, експедиција ће доживети бродолом и Робинзон Крусо ће се, као једини преживели, докопати пустог острва.

Наставак приче нема толико везе само са Бразилом, колико са начином на који је цивилизовани бели човек гледао на дивљаке, црнце, људождере и на који ће их гледати и третирати убудуће.

„Кад ме је угледао, дотрчао је к мени и поново легао на земљу са свим могућим знаковима понизности и захвалности. Да би то показао, правио је разне смешне покрете. Коначно положи главу плоштимице на земљу, тик уз моју ногу, па моју другу ногу стави себи на главу, као што је то пре био учинио. Након тога ми исказа свим могућим знаковима своју подложност, послушност и оданост да би ми изрекао колико ће ми бити веран слуга док год буде живео. Умногоме сам га разумео и показао му да сам њиме врло задовољан. За кратко сам време почео с њим да разговарам и учим га да говори са мном. Најпре сам га обавестио да ће му име бити Петко јер сам у петак спасио његов живот па сам га тако назвао у спомен на тај дан. Исто тако сам га научио да каже Господару, а онда сам га научио да ће то бити моје име. (...)

"(...) Његово једноставно, искрено поштење сваког је дана долазило све више и више до изражаја, и ја сам то створење заиста заволео. А што се тиче њега, верујем да ме је волeо више него што је икада пре ишта друго могао волети.(...)"

Да, европски господари су били и остали толико неодољиви да робовска створења никог и ништа друго не воле више од њих; доживотна подложност, послушност и оданост Господару представља за та створења највеће могуће животно испуњење. Робинзон Крусо је есенција европског колонијално-робовласничког стереотипа: Зна се, као да је то нека космичка истина, да је бели Европљанин предодређен да буде господар, а црни дивљак роб; црни дивљак има природан порив, нагон малтене, да господара љуби у ноге; црном дивљаку живот без господара потпуно је празан и бесмислен...

Такав дискурс репродукован је касније у бројним путописима, белетристици, квази-научним делима. У новије време, са појавом и развојем филма, и прелази се на следећи ниво.

Теоретичар филма Тунико Амансио, аутор студије Бразил странаца, анализирао је око 250 страних филмова (америчких, француских, шведских и других) чија се радња одиграва у Бразилу његов је закључак да постоје три основне матрице клишеа о Бразилу и Бразилцима:

1) Бразилци су колонизован народ;

2) Представа коју странци имају о Бразилу и Бразилцима има превагу у односу на стварност и чињенице;

3) Филмови се праве за публику која Бразил не познаје, па се креира утопијска слика земље, која често нема никакве везе са стварним животом и обичајима.

И ту се, некако, затвара круг. Времена се мењају, стари клишеи одолевају, упркос извесним модификацијама.

Дисторзија која је постала жанр за себе

Први изазов по буђењу у бразилској стварности јесте ослобађање од предубеђења, а онда и проналажење диоптрије са којом та стварност уопште може да се чита. Без тога слика остаје нејасна.

Јер, кад први пут прошетате по Сао Паулу или Рију много тога изгледа познато, слично виђеном другде, у мом случају по Европи и САД. Различитост је тек понекад очигледна. Чешће измиче. Неприметна је, а примећује се. Временом научите да ништа не мора да буде, а често и није, онако како на први поглед изгледа.

Капуера није само плес, већ је и борилачка вештина. Католицизам није само католицизам, већ заједно са Христом могу да стоје и афрички богови. Пре или касније почнете да увиђате да мерни систем, за који сте у школама учили како је универзалан, то у стварности није. Недовољан је за узимање мере Бразилу. Бразил је дисторзија која се уздигла у посебан жанр.

О томе шта је ту чиме дисторзирано може да се дискутује. Као некоме коме су Европа и Запад почетна референтна тачка, мој први, интуитивни закључак био је да је Бразил Запад дисторзиран Африком. Неки тврде да је обрнуто.

„Бразил није за почетнике", говорио је Антонио Карлос Жобим (1927-1994), композитор чије су музичке теме вероватно најсуптилнија визија Бразила и бразилства. Жобим је познавао Бразил и знао је да Бразил није лак.

Кад си гринго, што је универзалан израз за странце са помало пежоративним призвуком, лакше је него кад си домаћи. Бразил ти није судбина и интуитивно имаш отклон. Са отклоном не треба претеривати. Уколико се суди по неким не-бразилским мерилима, све може да смета. Уколико се човек, пак, препусти само бразилским критеријумима, онда може да му буде у реду и оно што то објективно није и не би смело да буде. Мој природан избор био је - нешто између.

Првобитни план био је да останем два месеца. Толико ми је важила авионска карта. Како се датум повратка приближавао, постајао сам све фрустриранији. Имао сам осећај да се нисам макао из места. Преломио сам да останем још. Карта је пропала и нисам више имао зацртан датум повратка. Као да је тек тог часа почело стварно да ми се отвара.

Нисам сигуран да ли су ми за промену диоптрије била потребна баш та два месеца или само свест да сам сад ту до даљњег. То и није тако важно. Суштина је да сам после та два месеца постао домаћи, слободнији у кретању и комуникацији, неко кога ни други више не гледају само као случајног пролазника. И одједном је из ситних детаља почела да израња слика.

Оно што и деца знају

Несуђени дан повратка провео сам у Сао Паулу. Са Жулијаном, женом мог брата од ујака Драгана, и њиховим шестогодишњим близанцима Марком и Луком, ишао сам у парк Бутантан. У колима Жулијана је анимирала клинце.

„Децо, реците ми шта је најважнија ствар у животу? Да ли је то новац?"

„Не, није новац...", одговарају клинци у глас.

„Да ли је здравље?"

„Није..."

„А шта јесте?"

Alegria...", галаме поново у глас Марко и Лука.

„Тако је... Најважнија ствар у животу је alegria", потврђује Жулијана.

Alegria може да се преведе на више начина - животна радост, уживање у животу, лакоћа живљења... Како год да се преведе, не постоји ни у балканском, а ни у појмовнику континенталне Европе. Слушајући у колима тај дијалог, нисам могао да се не насмејем; прошло ми је кроз главу колико би другачије лекције о животу Марко и Лука добијали да одрастају у земљама својих балканских предака.

Исте вечери изашао сам са Андреом и Данијелом. Она и он су десет година у немогућој вези - били су заједно, па нису, па онда опет јесу, па опет нису... Она је доктор наука из релативно добростојеће беле средњекласне породице из Моеме, финог дела Сао Паула; он је црни музичар из Зоне Норте, не баш из фавеле, али из њеног комшилука. Зову га Реверендо, велечасни. Где год да иде по зонама норте људи га знају. Његов благослов значи сигурност на непознатом терену.

Захваљујући Данијелу завиривао сам у Бразил с оне стране средње класе. Вече мог несуђеног повратка у Европу, ишли смо на пробу трупе Кашуера, шаролике дружине пријатеља коју је спојила заједничка страст и интересовање према црној традицији Сао Паула. Проба је била код Валентија, у великом дворишту његове куће на периферији Сао Паула. Поред петнаестак чланова трупе, дошли су и пријатељи. Велико друштво. Свако је донео понешто - пиво, вино, храну... - и проба је мало-помало прерастала у забаву.

На крају Данијел, коме је те вечери рођендан, рецитује: „Живот је слобода. Слобода је експресија, експресија је покрет, глас..." Пукло ме је. Слобода у себи, слобода у свом телу, гласу, покрету... Слобода кроз музику, плес, капуеру, телесност, сензуалност... То је то.

У Кампинас, где ми је у ујнином стану у Камбуију била главна бразилска база, вратио сам се спокојан. Нашао сам стакла за читање... Нисам се више узбуђивао што нећу видети све.

Тешио ме је и Штефан Цвајг (1881-1942) који је, склањајући се од рата и логора, дошао до Бразила и ту провео последње године живота. Седамдесет година раније осећао се исто као ја: „Бразил, који је свет за себе, немогуће је упознати у целости. Провео сам шест месеци у овој земљи и, упркос свој мојој жудњи за сазнавањем и непрестаном путовању, сада схватам до које мере моје истраживање не успева да буде свеобухватно; и схватам, такође, да читав животни век не би дао за право некоме да каже: Ја знам Бразил."

Опустио сам се...

Роман без хероја

Бразилска историја је роман без хероја, каже социолог и историчар Рајмундо Фаоро у својој књизи Господари моћи. Танушни виши слој - потомци морепловаца и узгајивача шећерне трске и кафе - увек је тежио да моћ и богатство државе користи за личну корист; широке народне масе никад нису ни дошле у прилику да владају, а камоли да то чине у корист већине. То је зачарани круг романа без хероја.

Иако је материјалних трагова прошлости релативно мало, прошлост се чита у ходу, није чак потребно ни освртати се уназад. Романтизована прича о острву Елис крај Њујорка као првој станици усељеника на улазу у САД тамо се у школи учи као песмица. Ко не научи у школи, научиће је, хтео-не хтео, негде другде. Нема шансе да то не буде усађено у главу. Романтизована историја је темељ романтизованог поретка.

Бразил нема ни изблиза тако јак мит о постанку. Није било никога ко би се бавио измишљањем митова. Тадашња садашњост, односно садашња прошлост, обликована је без претензије на будућност. О томе сведочи и веома мали број писаних трагова о првим данима и пионирским подухватима Португалаца. Бележили су само језуити, а они су у Бразил почели да пристижу тек од друге половине 16. века. Французи и Холанђани марљивије су писали хронике колонизације, али се ни једни ни други нису у Бразилу дуже задржали.

Поредак који је настајао од самог почетка био је флуидан, контрадикторан, импровизаторски. Педро Кабрал Бразил је открио 1500. године; Португал није био начисто шта би са њим. У земљи папагаја, како су Бразил поспрдно називали, нису у први мах видели ништа од чега би имали бог зна какве користи. Није било ни злата, ни зачина, ни домородаца од којих је нешто вредно могло да се отме, а Португал је већ био растегнут преко свог губера освајањем и господарењем колонијама у Африци и Азији.

Озбиљнија колонизација отпочела је у великој мери да би се у томе спречили други. Првобитни принцип био је de povoar a terra, населити земљу кроз неку врсту приватне иницијативе. Земља је подељена на 12 капетанија од којих су неке биле величине Француске или Шпаније. Оне су са правом наслеђа дате на управу људима који су морали да се обавежу да ће колонизовати свој комад земље. Само две од тих 12 капетанија постаће заиста просперитетне.

Из тог разлога Краљ Жоао III 1549. шаље гувернера Томе де Соузу, који је раније служио у Африци и Индији, да оснује престоницу, пожељно у Баији, из које би могло да се управља целом земљом. Де Соуза долази са хиљаду људи - 600 војника и 400 осуђеника, који би касније требало да се населе у новом граду или на земљи.  

Важнији од тих хиљаду снажних људи биће шест људи у једноставним тамним одорама које је Краљ послао са Томе де Соузом за духовно вођство и религиозне савете. Тих шест људи носе са собом најдрагоценији посед потребан за постојање народа и земље - основну креативну идеју Бразила, пише Штефан Цвајг.

Колонисти - морепловци, авантуристи и пробисвети који су добровољно дошли у недођију желели су да се обогате по сваку цену, што је брже могуће. Дивљина их је вукла да забораве и најосновније моралне норме. Према затеченим дивљацима били су немилосрдни - и када би их упрегли и када би се ови томе опирали.

Бразилски робови

Језуити су, пак, хтели да установе нови морални поредак, да дивљаке уведу у хришћанство, да створе нове људе за нови свет. Брзо су дошли у колизију са колонистима. Упркос зилотској мисионарској вери, ни они, међутим, нису били довољно јаки да се одупру економском императиву који је диктирао правила.  Иако су проповедали самилост према домороцима, масован увоз робова из Африке и њихову експлоатацију сматрали су нужношћу. Нису у томе видели морални проблем. 

Тако је прећутним договором између елита склопљен оригинални друштвени уговор, заснован на робовласништву и екстремној неједнакости. Сужње ни тада ни касније нико ништа није питао. Тај неписани друштвени уговор никад није отишао ad acta, а поредак који је на њему саграђен није кроз романтизовање крио своју суровост. Никада, чак ни демагошки, није тежио да буде исти за све.

Упркос заштити језуита, Индијанци - староседеоци, који су ту миленијумима живели без историје - нису имали никакве шансе пред цивилизацијом похлепе која је надирала. Нису пристајали на робовање и искоришћавање, па су са становишта колонизатора само сметали. Индијанци су се самоубијали, умирали од муке и туге или су истребљивани у име својине и напретка. Најубитачније средство за њихово уништавање били су вируси на које нису били отпорни. Било је довољно крај пута којим пролазе оставити комад одеће некога ко је прележао богиње...

Несуђена улога Индијанаца у међународној подели рада биће тако додељена Африканцима. Они постају замајац нове економије. Непрегледно бразилско пространство требало је раскрчити, посећи шуме, створити плантаже, даноноћно радити на њима... Робови довлачени из Африке су, каже то Фернан Бродел, као што је и Маркс рекао пре њега, били погонско гориво индустријске револуције у Европи.

Кад једни полипшу од напора и живота у нехуманим условима, допремани су нови. Африка је служила као скоро непресушни извор робовске радне снаге. Највећа присилна миграција у људској историји била је велики бизнис; између три и четири милиона Африканаца завршило је у Бразилу.

Парадокс бразилског робовласничког поретка огледа се у томе што је ту била највећа смртност робова, али и најинтензивније мешање са њима. Португал је био мала земља и није располагао људством за насељавање огромне територије. Уз то, у Бразил су дуго долазили само мушкарци, без жена и породица. Колонизација је зато ишла преко кревета, како каже једна изрека. Општење са Индијанкама и нешто касније са црним робињама - није било само једини могући (хетеро)сексуални модус операнди за беле колонизаторе; то је била и препорука из централе. Тако су из међурасних интеракција настајали Бразилци. Католичка црква благосиљала је потомство и уводила га у своје стадо. Пастири су се радовали новим грлима, нису цепидлачили.

За разлику од протестантског, англосаксонског утемељења САД, где је (поред осталог) боја коже представљала рационални критеријум за сегрегацију, Бразил се од почетка темељио на ирационалности и импровизацији...

Концепт бразилства 

Антрополог Жилберто Фреире (1900-1987), творац концепта бразилства којим се декларативно слави расно мешање, тврди да су Португалци у Португалску Америку утиснули и културу Мавара и Арапа са којима и поред којих су вековима живели у европској Африци; отуда је та европска цивилизација у тропима толико различита од европске цивилизације у САД, Канади или Аустралији.

У САД су расно мешање и међурасни бракови били законом забрањени. У Бразилу то никада није био случај. Поступно се помаљала реалност у доста нијанси. Сегрегација и расизам постали су неизводљиви на чистим расно-етничко-националним основама. То не значи да расизма и расно мотивисане дискриминације није било и да боја коже није била важна. Значи само да расно питање никако није могло, чак и кад је жеља за тим постојала, да буде дефинисано и решавано на рационално-научни начин, оштром сегрегацијом, као у Европи, САД, Аустралији или Јужној Африци.   

Усељеници из Европе почели су масовније да пристижу током 19. века. Ни они веома често нису имали јасну представу где иду. Кад би дошли, како год да им је било, било је касно за назад. Полазили су печалбарски, са идејом да ће се једног дана вратити тамо одакле крећу. Мало је ко од свих тих дошљака, без обзира како су стигли на одредиште, прихватао Бразил као свој од самог почетка. То се осећа.

Бродови из Европе пристајали су у лучке градове Сантос, Рио, Салвадор, Ресифе... Ниједан од њих није уздигнут у острво Елис и Њујорк. Уместо митова, постоје породичне приче и легенде које се преносе с генерације на генерацију. 

Када је средином 19. века заустављена трговина робовима, а затим и коначним укидањем робовласништва 1888. године, на плантажама почиње да мањка радна снага, па долазак усељеника постаје практична нужност. Масовно усељавање из Европе подстицано је, међутим, и из једног вишег разлога.

У другој половини 19. и првих деценија 20. века социјални дарвинизам и научни расизам су научна мода у европском центру. Да су обојени нижа раса било је нешто попут научног аксиома из кога је даље произлазило да су државе са бројном обојеном популацијом осуђене су на трајну заосталост. Бразилска елита, одгојена на европским вредностима и угледана на центар, констернирана је обојеношћу становништва сопствене земље; долази до оригиналне идеје - популацију треба побелети! Циљ усељеничке политике постаје не само обезбеђивање радне снаге, него и мењање ДНК становништва.

По узору на модерне умове тог времена, попут Томаса Џеферсона, на пример, и на напредне државе као што су САД и Енглеска, и бразилска елита је сматрала да расно инфериорне црнце треба послати тамо одакле су и дошли. У намери да реше проблем са обојенима,  САД оснивају Либерију, а Енглеска Сијера Леоне. Бразил је намеравао да иде њиховим путем, али његова администрација, авај, није била толико ефикасна. Црни елемент је остао.

Са усељавањем је била друга прича. Плаћане су агенције да широм Европе вабе заинтересоване; држава и велепоседници, фазендеироси, дотирали су прекоокеанске сеобе... Труд је давао резултате. Досељеници из Португала, Шпаније, Италије, Немачке, Пољске... по први пут су почели масовно да пристижу. Матичне државе ослобађале су се прекобројних и потенцијално револуционарних субјеката; Бразил је добијао радну снагу и појачавао бели елемент.

Упркос томе што је бразилска државна политика тежила асимилацији (у Уставу из 1934. стајала је одредба да је забрањена концентрација имиграната било где у земљи), асимилација се није догађала одједном. Кад год и у ком год аранжману да су дођоши долазили, до даљњег су остајали оно што су били - Немци, Италијани, Јапанци, Португалци... Али, време проведено у новој средини облило је оштре ивице донесених националних идентитета. Генерацију-две касније та облина је постајала бразилство.

У дуално постављеном друштву, где су постојали само надређени и потчињени, робовласници и робови, европски досељеници постајали су први прави грађански, средњи слој. Колико год да су се сви - ко краће, ко дуже - држали својих, утапање у главни ток било је неминовност. А главни ток био је стихија инстинкта, мешавина, синкретизам...  Живот одоздо бујао је сувише интензивно да би одозго био зауздан и каналисан у правцу чистих расних категорија.

Од око 1870. до средине 20. века. из Европе и Јапана у Бразил је стигло више од четири и по милиона људи. Талас усељавања ће се наставити до шездесетих, мада успореним темпом. У последњих неколико деценија законске препреке за су ограничавале долазак странаца, али сада императив развоја и мањак висококвалификованих радника пишу амандмане и поново спуштају баријере.  

Паралелно са досељавањем у Бразил, одвијала се и велика сеоба народа унутар Бразила. Феудалне господаре, који су располагали јефтином робовском радном снагом, парна машина није много интересовала; када је индустријализација на крају коначно стигла, убрзава велико друштвено врење. Маса становништва из унутрашњости и формално слободни бивши робови са плантажа кафе и шећерне трске сливају се ка џикљајућим градовима.

У њима ће постајати пролетаријат без класне свести. Настањиваће се тамо где су могли - у неформалним насељима која су ницала у брдима око градова. Тако су се рађале фавеле. Њихови становници, фавеладоси, деценијама ће бити мање-више невидљиви грађани трећег реда. Радиће физичке послове за мале паре и биће задовољни кад имају за фејжао (пасуљ), пиринач и евентуално комад меса... 

Док данашња статистика разликује пет званичних боја коже (бела, црна, браон, жута, индијанска), грађани, када се по том питању изјашњавају, користе преко стотину израза: кестењаста, чоколадна, жућкаста, бронзана, боје млека, меда, цимета, кафе... То како себе виде, како их други виде, и оно што је објективно стање не мора уопште да буде у корелацији. Фавеле су објективно тамније, као што су богаташки крајеви и кондоминијуми бељи. Појединци који успеју да се издигну из фавеле, материјално или статусно, постају бељи у очима других, а и сами себе тако доживљавају.