Пре педесет година, 5. и 6. септембра 1972. године, припадници „Црног септембра“, фракције Палестинске ослободилачке организације, упали су на Летње олимпијске игре у Минхену и убили једанаест израелских спортиста и чланова тима и једног немачког полицајца. Два члана израелског тима убијена су у Олимпијском селу, остали су погинули током неуспеле акције ослобађања талаца на аеродрому Фурстенфелдбрук. Страдало је и пет Палестинаца, док су тројица нападача преживела и ослобођена су после отмице „Луфтханзиног” авиона која је уследила 29. октобра. Детаљи и позадина овог злочина остали су неразјашњени до данас

Мало ко у свету није обратио пажњу на необичну заједничку конференцију за штампу немачког канцелара Олафа Шолца и лидерa Палестинаца Махмудa Абаса 16. августа у Берлину. Стојећи поред немачког канцелара Шолца током посете Берлину, Абас је на конференцији за новинаре упитан да ли он, као палестински лидер, планира да се извини Израелу и Немачкој за олимпијски масакр у Минхену чија ће 50. годишњица бити обележена 5. септембра? То је био терористички напад који је извршила фракција ПЛО-а „Црни септембар", када је, након узимања талаца спортиста у олимпијском селу, убијено 11 Израелаца и немачки полицајац. Од осам нападача, страдало је њих пет. 

„Имам 50 масакра које је починио Израел", одговорио је Абас говорећи на арапском. „Имам 50 покоља које је Израел починио... 50 масакра, 50 холокауста."

Џерузалем пост нотирао је да је палестински лидер реч „холокауст" изговорио на енглеском „како би се све сасвим јасно и недвосмислено разумело".

Шолцу је очигледно било непријатно, али није одмах одговорио на речи палестинског лидера. Његов портпарол касније је за немачки таблоид Билд изјавио да је Шолц био у временском цајтноту пошто се конференција за новинаре завршавала, када је Абас ово рекао.

Шолцов политички ривал Армин Лашет одмах је искористио тренутак да саопшти како је Абасов иступ „најодвратнији говор који је икада чуо у немачкој влади". У лавини критика с којом се потом суочио немачки канцелар, неки су нашли утеху у чињеници да је Шолц, барем, раније у реалном времену одбацио Абасову употребу речи „апартхејд" да опише израелску политику.

Након негодовања јавности, Шолц је свој став појаснио у твиту: „Згрожен сам нечувеним примедбама палестинског председника Махмуда Абаса. За нас Немце посебно, свако релативизовање јединствености холокауста је неподношљиво и неприхватљиво. Осуђујем сваки покушај да се негирају злочини холокауста".

Шолцова канцеларија касније је навела да је позвала шефа палестинске дипломатске мисије у Берлину у знак протеста због Абасових изјава.

Палестински председник нешто касније је прецизирао своју изјаву, потврђујући да је палестинска страна за преговоре и за мир. ВАФА, званична палестинска новинска агенција, саопштила је да „председник Махмуд Абас поново потврђује да је холокауст најгнуснији злочин у модерној људској историји, истичући да његов одговор није имао за циљ да негира јединственост холокауста који се догодио у прошлом веку и најоштрије га осуђује", наводи се у саопштењу ВАФА на енглеском.

„Злочини о којима је говорио председник Махмуд Абас су злочини и масакри почињени над палестинским народом од стране израелских снага. Ови злочини нису престали до данас," наведено је у овом саопштењу. 

Сенка 5. септембра

Сама ова епизода, међутим, постала је део заплета који већ деценијама прати немачку и израелску јавност због масакра који су на Олимпијским играма 1972. над израелским такмичарима починили припадници палестинске групе „Црни септембар".

Ове изјаве имају и личну димензију. Председник Абас у то време био је задужен за снабдевање логистике за ову операцију. Ово је у својим мемоарима открио вођа „Црног септембра" Абу Дауд. Дауд је такође тврдио да је финансирање напада у Минхену обезбедио Махмуд Абас, познатији као Абу Мазен, који је убедљиво победио на изборима за председника Палестинске управе у јануару 2005. године.

„После Осла 1993", написао је Дауд у својим мемоарима објављеним 1999. на француском језику под насловом Палестина: Од Јерусалима до Минхена, „Абу Мазен је отишао у ружичњак у Белој кући на фотографисање са Арафатом, председником Билом Клинтоном и израелским Јицаком Рабином и Шимоном Пересом. Мислите ли да би то било могућно да су Израелци знали да је Абу Мазен финансијер наше операције? Сумњам."

Група је значајнију суму новца добила од отмица „Луфтханзиног" авиона, која се догодила између 22. и 23. фебруара 1972. на лету између Токија и Франкфурта. На крају су сви таоци у заплењеном „Боингу" 747-230Б ослобођени када је влада Западне Немачке платила откуп од 5 милиона долара. У авиону налазио се и син Роберта Кенедија.

Када су припадници „Црног септембра" упали на Летње олимпијске игре у Минхену 5. и 6. септембра 1972. године, убијено је једанаест израелских спортиста и чланова тима и немачки полицајац. Два члана израелског тима убијена су у Олимпијском селу, остали су погинули током неуспеле акције ослобађања талаца на аеродрому Фурстенфелдбрук. Страдало је и пет Палестинаца, док су тројица преживела и ослобођена су после отмице „Луфтханзиног" авиона која је уследила 29. октобра.

Педесета годишњица

Немачка жели да се коначно ослободи баласта одговорности за догађаје од пре пола века и за 5. септембар, тачно на педесетогодишњицу злочина, припрема у Минхену комеморативну свечаност на којој би, према иницијалној замисли, требало да се на једном месту окупе сви учесници тог догађаја: Међународни олимпијски комитет, породице жртава, израелске владе, палестински представници и немачки званичници.

 Очигледно је да немачки канцелар Шолц настоји да предвиђена комеморација прође у помиритељској атмосфери и да пренесе свету такву поруку у овом крајње деликатном тренутку светске историје. Али, не иде све тако глатко. За палестинску страну већ смо видели како стоје ствари, а није много боље ни са израелском страном.

Породице и потомци жртава одбили су да присуствују церемонији, будући да већ деценијама захтевају обештећење од немачке владе, које она не прихвата, будући да би имплицирала немачку одговорност за масакр у Олимпијском селу, о чему немачка страна ни дан данас не жели уопште ни да разговара, а не да евентуално прихвати такав став.

Немачка влада је понудила 10 милиона евра, минус претходне уплате, и саопштила да жали „што није било могуће (...) да се постигне консензус са свима" изричито наглашавајужи своју спремност да настави текуће разговоре. Немачка влада би желела да преживели учествују у комеморацији 5. септембра и да се створе услови „да се оконча мрачно поглавље немачко-израелске историје и да се то цени на одговарајући начин".

Анки Шпицер је удовица тренера мачевања Андреаса Шпицера, који је убијен у Минхену 1972. године, и заступа интересе ожалошћених заједно са Иланом Романо, удовицом израелског дизача тегова Јосефа Романа. Породице сада размишљају о новим корацима. „Иначе, позвани смо од британског парламента да дођемо у Лондон 5. септембра, где одржавају помен нашој једанаесторици убијених спортиста. То је надреално, али то је тако", рекла је Шпицер.

Рођаци убијених су до сада два пута добијали новац. Анке Шпицер процењује износ прве уплате 1972. године на милион марака за 34 преживела лица - али „не из Немачке, већ од Црвеног крста, јер би новац од државе био раван признању кривице".

Смрт у Олимпијском селу

Каснији немачки министар спољних послова, у чије време су се две Немачке ујединиле, Ханс Дитрих Геншер, био је у то време немачки министар унутрашњих послова. У ноћи 5. септембра пробуђен је у соби 431 хотела „Континетал". Пре него што је пожурио у Олимпијско село, узбунио је канцелара Вилија Бранта и министра иностраних послова Валтера Шека у Бону.

Два сата касније, стигао је први извештај да су два Израелца мртва, деветорица заробљена и да осморица терориста контролишу бунгалов. Деветорица талаца биће ликвидирана, уколико до 9 ујутру не буде ослобођено 234 палестинских затвореника из израелских затвора и двоје вођа немачких „Црвених бригада", Андреас Бадер и Улрике Мајнхоф.

Баварски шеф полиције Шрајбер био је први преговарач, који је покушао да добије на времену, али вођа терориста је то прозрео: „Желите ли да имате мој добар опис или желите да ме поведете са собом?", питао га је. Одбио је новац и замену за таоце.

Израел је у међувремену одбио да ослободи тражене затворенике. Посредовање су понудили представници Арапске лиге и дипломатски представници Туниса и Либије. 

У 4.30 поподне, Геншеру је допуштено да уђе у бунгалов и разговара с таоцима. Видео их је како леже на креветима, везаних руку и ногу, а наоружани терористи били су у сва четири угла собе. Изрелци су се сагласили да се таоци пребаце за Каиро, како су тражили терористи, али уз услов да се пре слетања ослободи 200 палестинских затвореника.

Геншер, који је приликом уласка морао да прескочи преко тела убијеног Израелца, вратио се са уверењем да би се насилни упад завршио смрћу свих талаца. Вођа Палестинаца му је рекао: „Данас ћу умрети за Палестину". Када му је Геншер рекао да су таоци невини, он му је одговорио: „Ја сам војник. Ми смо у рату. Треба да знате да ја не бежим од смрти".

Акција ослобађања

Канцелар Вили Брант је у међувремену долетео у Минхен и добио је везу са Каиром. Није могао да добије председника Садата, али је у 20.20 разговарао с премијером Сидкијем. Отмичари су поставили коначни рок, да до 21.00 морају да добију авион или ће ликвидирати све заробљенике. Брант је од Сидкија тражио дозволу да авион слети у Каиро и гаранције да ће животи талаца бити сачувани. Сидки је одговорио да његова влада не може да интервенише и да не жели да буде умешана. 

Садат је био у деликатном тренутку дипломатског маневрисања и савезничког пребацивања од Совјета ка Американцима и није желео ништа да ризикује.

То је однело и последњу наду. Док је вођа нападача тражио друго место за слетање, немачке власти су знале да би то значило и сугурну смрт за израелске спортисте, јер је израелска влада остала упорна у томе да не ослободи затворенике. Покушај насилног ослобађања у Олимпијском селу или на аеродрому Фирстенфелдбрик чинило се као једина шанса. План да се Палестинци ликвидирају када изађу из зграде пропао је чим је вођа отмичара затражио да их до хеликоптера пребаци аутобус.

„Осећали смо се као лекар који мртвог човека треба да врати у живот", рекао је касније Шрајбер. „У том тренутку знали смо да су наше шансе да успемо биле око један одсто".

Тај један проценат се истопио када снајперисти на аеродрому нису успели да ликвидирају отмичаре у првом рафалу.

После прве пуцњаве, када су отмичари уништили светла и радио инсталације на аеродромском торњу, а тројица од њих била рањена, сат времена ништа се није догађало. У то време већ су одлучили какав ће бити исход: они ће се жртвовати, али ће страдати и сви таоци. Један од њих ускочио је из хеликоптера и бацио бомбу у други хеликоптер с таоцима. 

У четири минута после поноћи све се смирило: међу 9 талаца није било преживелих, петорица нападача су ликвидирана, а тројица рањена и пребачена у болницу.

Убрзо је постало јасно да је немачка противакција лоше испланирана. Уместо да се употреби максималан број снајпериста, било их је само петорица, а ни они нису били опремљени инфрацрвеним нишанима. Израелци који су били на лицу места, написали су у свом извештају: „Ови овде су потпуни аматери".

Наставак игара

После јавних критика одлуке Олимпијског комитета да настави игре, такмичења су суспендована на 34 сата, по први пут у модерној олимпијској историји. Дана 6. септембра, на Олимпијском стадиону одржан је помен убијеним коме је присуствовало 80.000 гледалаца и 3.000 спортиста.

Председник МОК-а Ејвери Бренџ током свог говора хвалио је снагу олимпијског покрета и изједначио напад на израелске спортисте са недавним расправама о продору професионализма и забрани учешћа Родезије на играма, што је разбеснело многе слушаоце.

Породице жртава представљале су Анке Шпицер, удовица Андреа Шпицера, мајка убијеног Мошеа Вајнберга и његова рођака Кармел Елијаш. Током церемоније, Кармел Елијаш се срушила и умрла од срчаног удара.

Израелски тим се повукао са Олимпијаде, као и највећа звезда игара, амерички пливач Марк Шпиц, који је у Минхену освојио седам златних медеља.

Међу преживелим и данас живим израелским учесницима био је и Шаул Ладани, првак у брзом ходању, који је рођен 1936. у Београду. Након уласка немачке војске у Југославију, с породицом је избегао у Будимпешту.

Међународни олимпијски комитет касније деценијама није прихватао да се на играма обележава ово убиство. Израелска премијерка Голда Меир и Израелски комитет за одбрану тајно су овластили Мосад да пронађе и убије оне који су наводно одговорни за масакр у Минхену у операцији која је позната под именом „Божја казна".

Оптужбе да је то било мотивисано жељом за осветом оспорио је тадашњи шеф Мосада, Зви Замир, који је мисију описао као „окончање терора који се спроводио у Европи". У ту сврху Мосад је успоставио низ специјалних тимова за лоцирање и убијање ових федајина, што је трајало наредних деценија.

Касније се сазнало да су немачке власти, између осталог, занемариле претходна упозорења о могућем терористичком нападу и направиле бројне фаталне грешке приликом покушаја спасавања талаца. Током протеклих 50 година, породице жртава су се више пута жалиле на неадекватну обраду догађаја и необјављивање истражних досијеа. Осим тога, са немачке стране нико се никада није извинио за неуспех власти у акцији ослобађања талаца.

Пропусти служби

Одмах после Минхенског маљакра, појавили су се бројни докази о пропустима одговорних служби, али документација о истрази која је следила остала је недоступна до данас. Реч је о 3.808 фајлова, који садрже десетине хиљада докумената. Због тога се периодично понављају тврдње да су федерална влада и влада Баварске направиле велике грешке и до данас држе у тајности њихов прави обим.

Такође се не помиње да је било наговештаја и упозорења пре игара, који су били толико специфични да је тешко разумети зашто су игнорисани. Немачка амбасада у Бејруту известила је тако 14. августа 1972. да је шеф једне продавнице чуо да ће „Палестинци да направе инцидент током Олимпијских игара у Минхену". Четири дана касније Министарство спољних послова проследило је упозорење Канцеларији за заштиту устава у Баварској, уз препоруку да се „предузму све могуће мере безбедности".

Органи безбедности нису ни регистровали шта је било у новинама. Дана 2. септембра, три дана пре узимања талаца, италијански магазин Ђенте објавио је да терористи „Црног септембра" планирају „сензационалан чин на Олимпијским играма". Два дана након крвопролића у Минхену упозорење је уписано у записник - дојавом хамбуршке криминалистичке полиције.

Још спектакуларнији био је нестанак материјала који је сачинио психолог минхенске полиције Георг Зибер у оквиру припрема за безбедносну заштиту Олимпијских игара. Зиберу је данас 87 година и он је сведочио да је у фебруару 1972. израдио 26 хипотетичких сценарија за угрожавање игара. Један од сценарија био је и напад палестинског терористичког одреда на Олимпијско село. Сценарио почиње следећим реченицма: „У 5 часова ујутру група командоса је прескочила зид Олимпијског села. Нападачи су заузели бунгалов у коме су смештени Израелци. Постоје извештаји о пуцњави и диму...".

Зибер је, руководећи специјалним студијском групом, претпоставио „напад на екипе из земаља из области сукоба које представљају привлачну шансу за герилу и илегалне организације да привуку пажњу, добију новац од уцене и друге погодности, и за претварање игара у политичку демонстрацију".

Шеф минхенске полиције, Манфред Шрајбер, штавише, такође је предвидео сукобе „између арапских командоса и израелских спортиста" и „такве ствари као што су снајперисти и бацачи пластичних бомби".

Оба плана са оваким могућностима су одбачена. Бонска влада, жељна да избрише сва заостала сећања на Олимпијске игре 1936. и време нацистичке ере, и желећи да, по сваку цену, створи мирољубиву представу за цео свет, обесхрабривала је Шрајберове мрачне сценарије и предвиђање најгорег.   

Затварање минхенског поглавља

Још оштрије оптужбе гласиле су да је Немачка одржала низ тајних састанака са „Црним септембром" одмах након што је група извела акцију на Олимпијским играма. Наиме, одмах после септембарске акције уследила је отмица „Луфтханзиног" авиона на лету 615, која се догодила 29. октобра 1972. године, која је имала за циљ ослобађање тројице преживелих починитеља Минхенског масакра из западнонемачког затвора.

Када су авион „Луфтханзе" отели припадници организације „Црни септембар" током лета Бејрут-Анкара, са више преседања од Дамаска до Франкфурта, власти Западне Немачке су испоштовале захтев отмичара да се затвореници пусте. Они су и предати на загребачком аеродрому, а отети авион је пребачен у Триполи, где су сви таоци ослобођени. Ослобођеним минхенским нападачима азил је дао либијски лидер Моамер Гадафи. Већ тада, немачка влада је оптужена за неку врсту саучесништва у овој отмици и ослобађању тројице преосталих Палестинаца.

Немачки листови су тада известили да су преговори започети по налогу владе Западне Немачке из страха да ће „Црни септембар" починити додатне терористичке акте на немачком тлу. Влада је предложила тајни састанак између званичника „Црног септембра" и тадашњег немачког министра спољних послова Валтера Шела, чији је циљ био да се створи „нова основа поверења".

Немачка влада је захтевала „услугу за услугу": ПЛО ће прекинути терористичке нападе на немачком тлу у замену за признање политичког статуса палестинске организације. Поред тога, немачка влада би повукла све кривичне пријаве за убиства у Минхену. Недељник Шпигл објавио је да је државни секретар у немачком министарству спољних послова, Пол Франк, послао сигнал ПЛО-у да је „минхенско поглавље" сада „затворено".

Пола века после масакра, изгледа да је све још увек замагљено и да чека разјашњење.