За седам деценија своје владавине, краљица Елизабета II је била сведок великих промена у свету. Била је владар који је успешно очувао идеју монархије у доба нестајања Британске империје, стварања британског Комонвелта, почетка и краја Хладног рата, уласка и изласка Велике Британије из Европске уније, као и унутрашњих династичких промена и изазова. Успела је да код већине Британаца сачува осећај империјалног достојанства иако Британске империје више није било.

Преминула британска краљица Елизабета II други је најдуговечнији монарх у светској историји, после Луја XIV који је владао од своје четврте године, па наредне 72. Елизабета је ове године обележила свој јубилеј 70 година на трону Британског комонвелта, који је наследио усахлу Британску империју. Мора се рећи да је управо концепт данашњег Британског комонвелта у највећој мери дело покојне краљице. Она је њиме успела да очува империјално достојанство код већине Британаца, иако империје више није било.

Елизабета II је била сведок великих промена у свету, али и у краљевској породици. Била је владар који је успешно и позитивно учествовао у очувању идеје монархије у доба нестајања Британске империје, стварања британског Комонвелта, почетка и краја Хладног рата, уласка и изласка Велике Британије из Европске уније, као и унутрашњих династичких промена и изазова.

Краљица је прошле године имала проблема с кретањем и увелико је смањила појављивање у јавности, укључујући пропуштање отварања заседања парламента у мају и службе захвалности поводом прославе својих седамдесет година на трону. Због здравствених проблема, краљица је морала да именује Лиз Трус за новог премијера Уједињеног Краљевства - петнаестог током њене владавине - из замка Балморал у Шкотској где је боравила, а не, као обично, из лондонске Бакингемске палате.

Борис Џонсон - који је напустио премијерску функцију ове недеље - рекао је у саопштењу да је дан смрти „Елизабете Велике", како ју је назвао, „најтужнији дан за Уједињено Краљевство", јер се „краљичино јарко и блиставо светло коначно угасило". И мноштво осталих бивших британских премијера јуче је оплакивало смрт краљице Елизабете. 

Државна сахрана краљице Елизабете II одржаће се у Вестминстерској опатији за десет дана, а нација ће јој одати пошту двоминутним ћутањем. Њен 73-годишњи син, принц Чарлс, аутоматски постаје краљ. Нови краљ, Чарлс III, кренуће на турнеју по Великој Британији почевши од посете шкотском парламенту и службе у катедрали Светог Џајлса у Единбургу.

Пад империје

Елизабета Александра Мери рођена је 21. априла 1926. у Лондону, за време владавине њеног деде по оцу краља Џорџа V. Од Елизабете, најстарије ћерке краљевог млађег сина, војводе од Јорка принца Алберта, није се очекивало да ступи на престо.

А у време када је краљица Елизабета II ипак ступила на престо, „империја у којој сунце никада не залази" већ је почела свој пад. Године 1952, када је Елизабета постала краљица, Британија је контролисала више од 70 земаља и територија света, од којих је већина у наредним деценијама ослобођена колонијалне власти. Индија, „драгуљ у круни Британске империје", већ је стекла независност 1947. Египатска револуција и побуна Мау Мауа у Кенији 1952. покушале су да окончају британску окупацију и ових земаља. Суецка криза из 1956. године, која је довела до египатске контроле канала и повлачења британских и француских трупа, додатно је учврстила тренд окончања превласти Велике Британије у свету.

Од 1945. до 1965, број људи који су живели под британском колонијалном влашћу смањио се са 700 милиона на свега 5 милиона.

Закон о британском држављанству из 1948. године инаугурисао је модерну, мултикултуралну Британију. Пошто у време Елизабетиног крунисања британски монарх више није био шеф државе у Ирској, узалуд се романтични стари колонијалиста Винстон Черчил залагао за традиционални сценарио крунисања као „Царске круне Велике Британије, Ирске и британских доминиона преко мора".

Уместо тога, проглас крунисања је промењен у „Елизабета II, милошћу Божјом краљица овог царства и територија, шеф Комонвелта", одражавајући Елизабетину страст према Комонвелту са статусом постимперијалног клуба.

Раст Заједнице држава

Британско царство у опадању Елизабета II успела је да трансформише у Комонвелт нација и тако задржи изгубљени ауторитет над некадашњим колонијалним поседима, постајући церемонијални вођа удружења независних држава.

Комонвелт је настао Балфоровом декларацијом 1926. године, када су британски доминиони попут Канаде, Аустралије и Јужне Африке добили аутономни статус. Када је Елизабета II постала краљица, постала је и шеф Комонвелта. У првом тренутку у њему је било само 8 држава чланица. Током своје владавине, међутим, Елизабета је уложила огроман напор да овај савез прошири - тренутно су у њему 54 државе чланице, које обухватају скоро трећину глобалне популације.

Током своје дуге владавине, Елизабета II обавила је стотине званичних посета државама широм света и била истовремено најпосећенији поглавар једне земље. Иако критичари доводе у питање потребу за Комонвелтом у данашњем свету, краљица Елизабета је кроз њега успешно одржавала свој глобални утицај, истовремено се прилагођавајући свету који се мења. Кроз безброј јавних догађаја вероватно је упознала више људи него било ко у историји. Њен лик, који је красио марке, кованице и новчанице, био је међу најрепродукованијима на свету.

Али унутрашњи живот и размишљања британске краљице остали су углавном енигма. О њеној приватној личности јавност је знала релативно мало. Власница коња, ретко је деловала срећније него током тркачке недеље у краљевском Аскоту. Никада се није уморила од дружења са својим омиљеним псима, велшким коргијима. Знала је много о стварима које је наследила и није се изјашњавала о другом...

Свој живот посветила је заштити хомогености и репутације краљевске породице, која је на највећем искушењу била 1992. „Те страшне године", како је краљица говорила, њена ћерка, принцеза Ана, развела се, принц Чарлс и принцеза Дајана су се раздвојили, као и принц Ендрју и његова супруга Сара. То је била и година када је замак Виндзор, резиденција која јој је била далеко дража од Бакингемске палате, озбиљно оштећен у пожару. 

Елизабета и Филип

У новембру 1947. Елизабета се у Вестминстерској опатији удала за официра Краљевске морнарице Филипа Маунтбатена, принца Грчке и Данске, кога је први пут упознала 1939, када је њој било 13, а њему 18 година. Како је 1947. послератна Британија доживљавала строгу штедњу и рационализацију, па су и улични украси били ограничени, дан венчања Елизабете и Филипа није проглашен за државни празник. Али младој је било дозвољено 100 додатних купона како би набавила одећу.

Пар је неко време живео на Малти, где је Филип као официр био стациониран, а Елизабета је као морнаричка супруга уживала у скоро нормалном животу. Прво од њихово четворо деце, принц Чарлс, рођен је 14. новембра 1948. За њим су стигли принцеза Ана, рођена 15. августа 1950, принц Ендрју 19. фебруара 1960. и принц Едвард, рођен 10. марта 1964. године.

Ако се погледају стари филмови из 1950-их, неверицу изазива то колико поштовање је монархија уживала у то време. Када се Елизабета II вратила бродом са шестомесечне турнеје по Комонвелту 1954. године, цела земља је била на ногама и милиони су је дочекали у Лондону. Док је премијер Винстон Черчил пратио краљевски пар последњих неколико километара уз Темзу, одјекнули су топовски плотуни.

Нација је обожавала прелепу младу краљицу, симбол нових почетака након година рата. 

Маршал Тито у Лондону

Долазак нове краљице на британски престо подударио се и са тежњама тадашње Југославије да успостави што присније односе са Западом. Тек што је Стаљин умро, Тито је започео посету Великој Британији. Титов петодневни боравак у Лондону, који је почео 16. марта 1953, прва је званична посета једног комунистичког лидера Великој Британији.

Посета је послужила као увод у Лондонски споразум, потписан годину дана касније, којим је Трст коначно припао Италији.

Крунисање краљице Елизабете II одржано је у Вестминстерској опатији неколико месеци касније, 2. јуна 1953. На њен захтев, догађај је директно преносила телевизија, а на њеном крунисању Југославију је представљала веома висока делегација.

На челу делегације био је Милован Ђилас, а поред њега ту су били министар спољних послова Коча Поповић и начелник Генералштаба, Пеко Дапчевић.

„Поповић, Дапчевић и ја смо се дивили помпезној организованости крунисања и завидели ројалистичкој хомогености народа и отменој предусретљивости виших класа", забележио је у својој књизи Власт и побуна Милован Ђилас.  

Рус у Виндзору, краљица у Москви

Бивши руски амбасадор у Великој Британији, Виктор Попов, подвукао је значај који је краљица имала током година Хладног рата. Пре него што је 1980. године упућен у Лондон за амбасадора, Попов је добио посебна упутства од совјетског министра спољних послова Андреја Громика: „Рекао ми је да би било изузетно важно да успоставимо блиске везе са краљевском породицом. Мислио је да она игра већу улогу него што се чинило."

Али, Хладни рат је, док је трајао, био пун претњи. Операција „Кандид" била је хладноратовски план британске владе за ванредне ситуације и евакуацију из Лондона краљице Елизабете II, војводе од Единбурга и других чланова краљевске породице у случају нуклеарног рата. План је осмишљен крајем 1962. након кубанске ракетне кризе и одобрен је следеће године, а 1983. године, током једног од врхунаца Хладног рата, за краљицу Елизабету II састављен је говор који би она требало да одржи грађанима Уједињеног Краљевства у случају избијања нуклеарног сукоба између Сједињених Држава и СССР-а. Чуван у тајности 30 година, текст говора је објављен 2013. године.

Недељу дана пре Елизабетине смрти преминуо је совјетски лидер Михаил Горбачов. У Горбачовљевом подухвату окончања Хладног рата, краљица је одиграла значајну улогу отопљавајући дипломатске односе између Уједињеног Краљевства и Совјетског Савеза.

Само седам месеци пре него што је Берлински зид почео да се демонтира, да би коначно заувек пао 1991. године, краљица је примила Горбачова у дипломатску посету замку Виндзор.

Роберт Хардман у својој књизи Краљица света, из 2018. године, наводи: „Односи Велике Британије и Совјетског Савеза били су још увек далеко од дипломатске интимности потребне за државну посету, када су совјетски лидер Михаил Горбачов и његова супруга Раиса 1989. године ипак обавили историјску 36-часовну посету Британији. Ово путовање је било кључни тренутак за окончање Хладног рата и пад Гвоздене завесе. Тај један ручак постигао је већи дипломатски утицај од оних 110 раскошних државних посета пре или после тога."

Поред добродошлице совјетском премијеру, у Виндзору се догодио још један историјски тренутак када је, током неформалног ручка, краљица прихватила Горбачовљев позив да посети Москву. Премијерка Маргарет Тачер, која је тада такође била позвана у узвратну посету Москви, рекла је да је веома срећна због могућности да краљица посети СССР, рекавши: „Биће то од огромне важности, и указаће на топлину у нашим односима". Елизабета је посетила Москву 1994. године. 

Краљица је мртва, живео краљ

Наследник британске круне, Чарлс III, увелико се разликује од своје мајке. Не само што се развео и поново оженио, него и по томе што је, за разлику од своје у свему уздржане мајке, препознатљив по својој директности и давању мишљења о свему - од архитектуре до лова и политике.   

Најмање деценију, виши службеници у Бакингемској палати тихо су договарали аранжмане за тренутак када краљица умре а њен син постане суверен. Једна од њихових главних брига била је да републиканци могу евентуално да покушају да искористе интервал између смрти старог монарха и крунисања новог како би подстакли антикраљевска и антимонархистичка осећања.

Иако претња од побуне јакобинског стила у модерној Британији изгледа, на први поглед, прилично невероватно, како би ипак на најмању могућу меру свели потенцијал за тако нешто, разрађен је сценарио да се ствари око крунисања новог краља убрзају колико год је могуће. За разлику од шеснаестомесечне паузе која је протекла између смрти краља Џорџа VI у фебруару 1952. и Елизабетиног крунисања у јуну 1953. године, краљ Чарлс III би требало да буде крунисан у Вестминстерској опатији најкасније три месеца након смрти његове мајке.

На листи популарности краљевске породице, Чарлс је тек на 7. месту. У истраживању агенције Ипсос, спроведеном у марту ове године, позитиван однос према Чарлсу имало је 42 одсто испитаних, негативан став њих 24, неутрално је било 30 одсто, док је скоро половина анкетираних Британаца сматрала да би принц Чарлс требало да се повуче у корист свог сина, принца Вилијама, када се заврши краљичина владавина. По овом истраживању, на Чарлсову супругу Камилу, војвоткињу од Корнвола, благонаклоно гледа свега 36 одсто испитаних, док је у исто време краљица имала 69 одсто подршке, Вилијам 64, а његова супруга Кетрин, војвоткиња од Кембриџа, 60 одсто. 

Нова премијерка и нови краљ

Краљичин одлазак подударио се са променама у британској влади. Само два дана пре своје смрти, краљица је примила у аудијенцију нову британску премијерку Лиз Трас која је победила у унутарпартијској трци и наследила Бориса Џонсона. Она је постала петнаести шеф британског кабинета којем је Елизабета II током своје владавине поверила мандат.

Победа Лиз Трас и сама природа страначке изборне трке носи низ занимљивих импликација за будући развој конзервативне странке и изгледе за нову владу. Над овом трком се није надвијала сенка претходног премијера Бориса Џонсона, као што би се то очекивало, него су се оба кандидата, и Лиз Трас и њен опонент Риши Сунак, позивали на Маргарет Тачер и лојалност тачеристичком наслеђу, што је јасан знак идејног и програмског дефицита код британских конзервативаца.

Оба кандидата су, наиме, покушала да изграде паралеле са Маргарет Тачер, али на различите начине. Док је Риши Сунак истицао меритократску компоненту своје биографије и њену паралелу са Тачеркином (он је као дете из мигрантске породице доспео до Вестминстера и места министра финансија, као што је Тачерка као ћерка пиљара доспела до премијерског положаја), Лиз Трас је снажно демонстрирала лојалност тачеристичким уверењима, посебно у погледу смањења пореза, што ће тешко ускладити са захтевом за замрзавање цена струје које ће, по свему судећи, оптеретити грађане додатним порезима.

Узимање за узора „Челичну лејди", која је деценијама морални светионик десног крила своје странке, говори пре о одсуству алтернативних идеја и стратегија развоја код британских конзервативаца, него о лојалности тачеристичким уверењима која су у великој мери застарела.

Према тајном плану британске владе за случај краљичине смрти под именом „Лондонски мост", који је обелодањен у штампи прошле године, вест о краљичиној смрти премијерки је пренео државни службеник речима: „Лондонски мост је срушен". Краљ Чарлс III и Лиз Трас биће у прилици да сада самостално обликују земљу, покажу своју визију Велике Британије и Комонвелта и изграде нови лондонски мост.