Najveći broj danas uticajnih američkih političara, diplomata i analitičara politički i profesionalno se afirmisao u periodu kada je Srbija tretirana kao država-otpadnik i parija. Ovo je slučaj i sa velikim brojem kadrova koji danas obavljaju visoke funkcije u Bajdenovoj administraciji. Ko su ljudi od kojih će zavisiti američka politika prema našem regionu, i šta Srbija od njih može da očekuje?

Džozef Bajden doživljava odnose sa drugim državama kao produžetak ličnih odnosa sa njihovim liderima. Ovu tvrdnju u svojim memoarima iz Bele kuće iznosi Ben Rouds, jedan od najbližih saradnika predsednika Baraka Obame. Bajdenov pogled na Srbiju bi iz te prizme mogao da bude pozitivan - više puta se sreo sa Aleksandrom Vučićem, dok je ovaj bio premijer Srbije a on potpredsednik SAD, a njihovi susreti delovali su srdačno.

Interesovanje predsednika SAD za ovaj region datira još od njegove prve posete Beogradu krajem sedamdesetih godina, kada je prisustvovao sahrani Edvarda Kardelja i susreo se sa Josipom Brozom Titom. Ipak, ako uzmemo u obzir da su sočiva kojima Bajden gleda na Srbiju satkana i od negativnog nasleđa devedesetih godina, kao i činjenicu da je Bajden tokom karijere naročito srdačne lične odnose gajio sa političkim liderima kosovskih Albanaca - perspektiva je daleko od ružičaste. Kakve god bile nijanse Bajdenovog pogleda na Srbiju i koliko god mu bili važni lični odnosi, ovi faktori neće biti od presudnog značaja za politiku prema našem regionu.

Nakon očekivanog stavljanja epidemije Kovid-19 pod kontrolu usled masovne imunizacije u SAD, sigurno će uslediti i aktivnije američko spoljnopolitičko delovanje. Predsednik SAD ima većih prioriteta od vođenja politike prema ovom delu sveta, tako da u prvih sto dana Bajdenove administracije definitivno nismo bili među njima. Iako Bajdenov spoljnopolitički tim još uvek nije skroz kompletiran i mnoge nominacije čekaju potvrdu Senata, bitno je utvrditi koji su to ljudi od Bajdenovog poverenja koji će se operativno baviti politikom prema Zapadnom Balkanu i Srbiji.

Jugo-mafija u Beloj kući osamdesetih

U kabinetu Džordža Buša starijeg krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina sedela je ekipa stručnjaka koji su izuzetno dobro poznavali Jugoslaviju, i u kojoj su proveli i deo svoje diplomatske karijere. Pričalo se da su savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Brent Skoukroft i drugi čovek Stejt departmenta i potonji državni sekretar Lorens „Lari" Iglberger međusobno razgovarali na srpskom kada nisu želeli da ih drugi razumeju.

Ova grupa kadrova naklonjenih produbljivanju saradnje sa Jugoslavijom neformalno je nazivana „Jugo-mafija" - Iglberger je bio i jedan od glavnih protagonista programa „Jugo Amerika" i izvoza „Zastavinih" vozila u SAD. Kadrovi „Jugo-mafije" profesionalno su socijalizovani tokom Hladnog rata, kada je Jugoslavija bila važan element američke „strategije klina" i kada se težilo „održavanju Tita na površini". Uprkos tome, SAD će na proleće 1992. godine odustati od podrške jedinstvu Jugoslavije i od tada će naklonost Jugoslaviji zameniti izuzetna skepsa i oštrina prema svemu što dolazi iz Beograda. „Jugo-mafiju" će u Vašingtonu naslediti uticaj drugih (metaforičnih, a ponekad i bukvalnih) mafija iz regiona.

Samanta Pauer iz devedesetih

Najveći broj danas uticajnih američkih političara, diplomata i analitičara se politički i profesionalno afirmisao u periodu kada je Srbija tretirana kao otpadnik i parija. Ovo je slučaj i sa velikim brojem kadrova koji danas obavljaju visoke funkcije u Bajdenovoj administraciji.

Postoje oni kojima je oštar odnos prema Beogradu bio važan element izgradnje sopstvenog imidža i na njihovu fleksibilnost je teže računati. Među njima je Samanta Pauer, kandidatkinja za novu šeficu Agencije za međunarodni razvoj SAD (USAID), koja je svoju novinarsku i publicističku karijeru gradila i na zagovaranju i pravdanju bombardovanja Srbije. U knjizi A Problem from Hell, za koju je dobila Pulicerovu nagradu, tvrdi da bi se, da NATO nije bombardovao SRJ, na Kosmetu dogodila „nova Srebrenica", pozivajući se na navodni plan „Potkovica", čije postojanje nikada nije dokazano. Međutim, većina kadrova nema ovoliko ličnu vezu sa američkom politikom devedesetih prema Srbiji, pa danas mogu biti značajno fleksibilniji u svom pristupu prema našem regionu.

Važno je zvati se Toni - Blinken i Gardner

Državni sekretar Entoni Toni Blinken prvi je čovek američke diplomatije u Bajdenovoj administraciji. Izdanak poznate porodice američkih karijernih diplomata, Blinken uživa posebno Bajdenovo poverenje. Tokom karijere bavio se i našim regionom, i to u periodu najgorih srpsko-američkih odnosa krajem devedesetih godina prošlog veka, kada je bio direktor za evropske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost predsednika Bila Klintona.

Uprkos tome, stiče se utisak da njegov stav prema Srbiji ne mora biti izrazito „jastrebovski". Na saslušanju u Odboru za spoljne odnose američkog Senata, Blinken je pozdravio dogovore Beograda i Prištine potpisane u Vašingtonu prošlog septembra. Time je nagovestio razumevanje za fleksibilniji pristup koji je negovao Trampov izaslanik Ričard Grenel, a koji je veliki broj ljudi iz Bajdenovog okruženja kritikovao kao neizbalansiran i prosrpski.

Ipak, više neće biti američkog posredovanja u dijalogu odvojenog od EU. Bajden je u svojim pismima čelnicima u Beogradu i Prištini naznačio da Amerika smatra kako bi rešenje kosovskog pitanja trebalo da podrazumeva i „međusobno priznanje".

Kako bi se došlo do pažnje čoveka koji zasigurno neće imati mnogo vremena da se bavi Srbijom, treba koristiti svaku moguću priliku za pojašnjavanje srpskih interesa i toga gde oni mogu biti podudarni sa američkim. Neke od tih prilika mogu ići i bočnim putevima.

Primera radi, jedan drugi Toni, Toni Gardner, nekadašnji šef misije SAD pri EU, Blinkenov je prijatelj s kojim često igra fudbal i koji će nesumnjivo imati savetodavni uticaj na njegovu politiku prema ovom delu sveta.

Blizak prijatelj Blinkena je i Robert Moli, doskorašnji predsednik uticajne organizacije Međunarodna krizna grupa. Poslednji izveštaj ove organizacije o dijalogu Beograda i Prištine uzima u obzir srpske interese i stanje na terenu daleko ozbiljnije nego što je to bio slučaj u njihovim analizama tokom prethodnih decenija.

Potencijal za približavanje akterima u vlasti putem tink-tenkova, nevladinih organizacija, konsalting agencija i lobi grupa je širok i treba ga koristiti intenzivno i strateški, računajući da se tek na srednji rok mogu očekivati rezultati i pozitivne promene.

 Džejk Saliven, Bajdenov Kisindžer

Na poziciji savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Bajdena nalazi se Džejk Saliven. Još od Kenedijeve administracije druga je najmlađa osoba na toj poziciji i jedna od „zvezda u usponu" američke spoljne politike. Ova pozicija je, uz državnog sekretara, ključna za kreiranje spoljne politike SAD. Umešniji ljudi na ovoj poziciji, poput Henrija Kisindžera (kasnije je bio i državni sekretar), Zbignjeva Bžežinskog ili pomenutog Brenta Skoukrofta, bili su ključne figure u američkom strateškom promišljanju i spoljnoj politici. Savetnik za nacionalnu bezbednost bio je i ključna adresa kojoj se Srbija obraćala tokom dela Trampovog mandata, kada se verovalo da tadašnji Trampov savetnik Džon Bolton  - poznat i po tome što se 2008. godine protivio kosovskoj nezavisnosti - može biti štih koji će doprineti približavanju dve strane. Mana je bila što je Tramp savetnike menjao kao čarape (na ovoj poziciji su se smenile ukupno četiri osobe, plus dva vršioca dužnosti), pa ni Boltonov mandat nije potrajao dovoljno dugo.

Za razliku od Bajdena i Blinkena, Salivenov pogled na Srbiju nije opterećen ličnim iskustvom devedesetih godina. Dok su stariji pripadnici njegove „generacije X" (rođeni između 1965. i 1980. godine), isto kao i najmlađi pripadnici generacije „bejbi bumera" (1946-1964), prve važnije karijerne korake u američkoj diplomatiji ostvarili tokom devedesetih godina, ovaj 44-godišnjak je značajne uspehe počeo da niže početkom ovog milenijuma. U tom periodu, Srbija više iz američkog ugla nije bila među ključnim državama-otpadnicima, a strateški fokus se sa Balkana u potpunosti izmestio na Bliski istok. Zapravo, Saliven nema gotovo nikakvog iskustva sa ovim regionom. Iako to načelno obećava, u realnosti može i da smanji njegov fokus na naš region, a time i umanji šanse da Saliven bude ozbiljna džoker karta koja bi mogla da poboljša američku politiku prema nama.

Povratak Viktorije Nuland

Za podsekretarku za politička pitanja, treću po važnosti funkciju u Stejt departmentu, nominovana je Viktorija Nuland. Kao pomoćnica državnog sekretara za Evropu i Evroaziju u drugoj Obaminoj administraciji bila je jedna od ključnih osoba za politiku SAD prema našem regionu. Iako pripada poznoj „bumerskoj" generaciji u kojoj je počela dominacija „srbo-skeptičnih" stavova, njeno delovanje tokom Obaminog mandata prema Srbiji bilo je daleko pozitivnije i sa manje pritisaka u odnosu na većinu onih koji su obavljali ovu funkciju u prethodnim decenijama.

Nuland je bila deo tima koji je sprovodio pristup prema Srbiji baziran na principu „saglasni smo da nismo saglasni". Ovaj pristup je odlikovala želja da se razvijaju bliži odnosi sa Srbijom i podstakne njen put ka EU bez uslovljavanja Beograda da prizna jednostrano proglašenu nezavisnosti svoje južne pokrajine, ali uz podršku dijalogu sa Prištinom

Ova predana i ugledna pripadnica američke diplomatske službe, supruga čuvenog spoljnopolitičkog stručnjaka Roberta Kejgana, mogla bi dati pozitivan impuls američkoj politici prema Srbiji, ali teško da bi mogla doprineti radikalnom poboljšanju. Imajući u vidu važnost pozicije koju će obavljati, njen fokus će ipak biti prevashodno usmeren na druga pitanja koja su od veće važnosti za SAD. Ipak, kako će i politika prema našem regionu biti jedan od poligona na kome će Bajdenova administracija pokušavati da suzbije uticaj Kine i Rusije, a obnovi zajednički pristup sa EU, svakako će i osoba njenog ranga biti u najvažnijim trenucima uključena u proces odlučivanja, pa bi zbog toga pridobijanje njene naklonosti bilo od velike važnosti za Srbiju.

Karen Donfrid via Balkanski fond za demokratiju

Za američku politiku prema Srbiju su od velike važnosti ljudi na nešto nižim nivoima koji ne mogu napraviti radikalne zaokrete, ali mogu itekako uticati na njeno sprovođenje u praksi. Ključna osoba u tom aspektu biće Karen Donfrid, koja je pre dve nedelje zvanično nominovana za pomoćnicu državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. U Stejt department dolazi sa mesta predsednice Nemačkog Maršalovog fonda SAD, organizacije koja se bavi transatlantskim odnosima. Njena doskorašnja organizacija dobro poznaje situaciju u Srbiji, u kojoj ima i regionalnu projektnu kancelariju Balkanskog fonda za demokratiju, redovno komunicira sa predstavnicima vlasti u Beogradu, a u sedištu ove organizacije u Vašingtonu važne funkcije su vršili i ljudi iz Srbije, među kojima se ističe Ivan Vejvoda.

Sve ovo predstavlja dobru polaznu osnovu za izgradnju bližih odnosa sa novom pomoćnicom. Naročiti prostor za približavanje postoji u temama oko kojih postoji načelna podudarnost interesa obe strane. Pre svega, u pitanju je rad na regionalnoj ekonomskoj integraciji Zapadnog Balkana, gde bi Beograd mogao da bude ključni partner Briselu i Vašingtonu u realizaciji projekta zajedničkog tržišta. Pored toga, postoji obostrani interes za produbljivanjem ekonomskih odnosa dve strane, a često se i u Beogradu i u Vašingtonu ističe potreba za još intenzivnijom bezbednosnom saradnjom Srbije i SAD, uz uvažavanje vojne neutralnosti Beograda. Konačno, važna tema za Donfrid i za čitavu američku administraciju biće i napredak Srbije ka članstvu u EU, što je Srbija zvanično definisala kao svoj strateški cilj.

Moli Montgomeri

Veliki broj pripadnika Bajdenove administracije bio je zaposlen u konsultantskoj kompaniji Olbrajt-Stonbridž grupa, koju vodi nama opravdano neomiljena nekadašnja državna sekretarka Madlen Olbrajt. Jedna od njih jeste i Moli Montgomeri, zamenica pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Montgomeri pripada generaciji koja je, poput Salivena, prve ozbiljnije karijerne korake napravila početkom ovog veka. U biografiji navodi da govori „srpskohrvatski", a tokom 14 godina diplomatske karijere službovala je i u ambasadi SAD u Sarajevu, Iako je zadužena za saradnju sa Zapadnom Evropom, u praksi je jedan od elemenata ove saradnje i zajednički pristup SAD i EU dijalogu Beograda i Prištine. Zbog toga je za očekivati da će značajno uticati na politiku administracije prema Srbiji.

Sve ovo je probudilo strah od uticaja Madlen Olbrajt. Zebnje su dodatno podgrejane nakon učešća Olbrajtove u debati o Zapadnom Balkanu u spoljnopolitičkom odboru Predstavničkog doma Kongresa krajem 2020. godine. Olbrajt nesumnjivo ima određeni posredni uticaj na ovu administraciju, ali se za ljude koji su radili kao konsultanti u njenoj kompaniji nikako ne može reći da su pod njenom kontrolom. Montgomeri je jedno vreme sarađivala i sa Trampovom administracijom, obavljajući funkciju specijalne savetnice potpredsednika Majkla Pensa za strategiju, razvoj politike i delovanje prema Evropi. Ona je profesionalni kadar i sarađivala je u svojoj oblasti sa akterima na potpuno različitim stranama političkog spektra u SAD. Stoga bi bilo pogrešno tumačiti je kao marionetu bilo koga, pa i Madlen Olbrajt.

Palmer, Karpenter i Kamila Haris

Navođenje svih ljudi koji imaju određeni uticaj na kreiranje politike prema Srbiji zauzelo bi mnogo prostora, a svima koje ova tema dubinski zanima preporučujem detaljnu analizu Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative „Srbija i Amerika u Bajdenovoj eri".

Ipak, važno je skrenuti pažnju na još tri naročito važna imena. Prvo je Metju Palmer, još uvek zvanični specijalni izaslanik Stejt departmenta za Zapadni Balkan. Ovaj karijerni diplomata i „srpski zet" verovatno će biti operativno najagilniji američki izaslanik na terenu.

Drugo je Majkl Karpenter, jedan od ključnih Bajdenovih „šaptača" za spoljnu politiku, koji trenutno nije na funkciji, ali se spekuliše da bi jednom mogao da dobije važnu poziciju u američkoj politici prema Balkanu.

Konačno, treće ime je i najvažnije jer bi za tri i po godine moglo postati i prvo ime SAD - Kamala Haris. Iako se aktuelna potpredsednica neće naročito baviti politikom prema našem regionu, postoje realne šanse da ona umesto vremešnog Bajdena bude kandidatkinja demokrata za predsednicu na narednim izborima, te bi bilo od velike koristi što pre izgraditi kontakte sa ovom ambicioznom političarkom.

Srpska strategija

Očigledno je da među Bajdenovim ljudima koji će uticati na politiku prema nama nema naročitih štihova koji su se isticali u podršci Srbiji po nekom pitanju, kao što je kod Trampa to bio slučaj sa Džonom Boltonom. Međutim, nema ni previše „jastrebova" koji bi zagovarali daleko oštriji pristup prema Srbiji, kao što je to činio sam Bajden dok je bio senator krajem 20. i početkom 21. veka. To čini situaciju nešto lakšom i otvara prostor za približavanje, naročito kroz kontakt sa funkcionerima poput Viktorije Nuland ili Karend Donfrid. Teško je staviti tačku na nesporazume iz prošlosti i potpuno promeniti američku politiku prema Srbiji.

Kako bi Vašington u budućnosti više uzimao u obzir srpske interese, potrebno je strateški i kontinuirano se približavati uticajnim krugovima u SAD u dužem vremenskom periodu. U tom će važan činilac biti i saradnja sa tink-tenkovima, nevladinim sektorom, institutima, univerzitetima i drugim institucijama u kojima danas sede ljudi koji će u budućnosti biti na važnim pozicijama.

Važno je i jačati srpski kokus, sa fokusom na članove Kongresa iz saveznih država sa značajnim brojem Srba. Kao što proalbansku politiku tradicionalno zagovaraju kongresmeni iz njujorškog južnog Bronksa, u kome živi veliki broj Albanaca, tako je bitno pridobiti kongresmene iz Ilinoisa ili Ohaja da glasno artikulišu stavove u prilog Srbiji. Kongresmeni ne kreiraju direktno spoljnu politiku, ali stvaraju ambijent i imaju posredni uticaj.

Ambijent protiv Srbije stvaran je dugo, pa će biti potrebno i mnogo vremena da se on promeni. Doprinos mogu pružiti i politički uticajni Amerikanci srpskog porekla, poput Džona Jovanovića, doskorašnjeg šefa kancelarije američke razvojne korporacije DFC u Beogradu. Potrebno je više truda i resursa za snaženje odnosa sa srpskom dijasporom. Nova „srbo-mafija" u Vašingtonu sigurno se neće pojaviti sama od sebe.