Izrael i Hamas su se vratili u period napregnutog mira, ali političke posledice njihovog jedanaestodnevnog rata još se pretresaju. Kao i u mnogo drugih tema, Evropa je rastrgana između principijelnosti, krivice i loše prikrivenih emocija. Sa svoje strane, Beč je presekao dilemu i prošlog vikenda izvesio izraelske zastave na sedišta kancelara i ministra spoljnih poslova. Turski predsednik Erdogan je promptno prokleo državu Austriju. Da li više sile prihvataju političku mobilizaciju?

U principu, Izrael je država, a Hamas teroristička organizacija. Naslednice istorijskih hrišćanskih država danas vode uglavnom sekularnu politiku, a aktuelne islamske mahom religioznu. Iako se u oba slučaja može govoriti o različitim stepenima prosvećenosti, sujeveran službeno nije niko. Crnih mačaka i urokljivih očiju danas se ne boji nijedna politika, niti u izbore ide sa osušenom zečjom šapom, koferom s talismanima ili Fatiminom rukom.

To je generalni okvir današnjice. Ali u modernom vremenu, slike ispadaju iz okvira, ne samo u umetnosti. 

Erdoganov apel višim silama je toliko anahron, da je od čiste zastarelosti sada postao potpuno nov i moderan. Austrijanci se ne boje Turaka, ali ako se nacionalna ekonomija posle kovida ne bude oporavljala po očekivanju, ko će sa sigurnošću reći da to nije zbog Erdogana?

Izrael velesila?

Danas je na delu niz reinterpretacija.

Za 160+ svetskih vlada, Izrael  je država. I to u praksi ne bilo koja država, već velesila.

Pre deceniju i po u bečkom Institutu za spoljnu politiku gostovao je hrvatski politikolog Nenad Zakošek i jednog trenutka tokom predavanja izrekao je otprilike: „Velike sile, kao SAD, Rusija, Izrael.... Kao što se zna, takve rečenice su udice za slušaoce. Posle njih se probude svi zaspali, neko odmah skače sa stolice u protestu. U konkretnom slučaju javio se glas sa primedbom formalne logike: kako može biti velesila država sa 9 miliona stanovnika?  

„Dok su SAD uz njih, Izrael je velesila", s dosadom je odgovorio Zakošek. Ili, idi gnjavi nekog drugog s više vremena i manje smisla za realnost.   

Za razliku od tih 160+, tridesetak svetskih vlada gleda drugačije na državnost Izraela. Spremne su da uvaže argument o Izraelu kao velesili, ali samo na vaninstitucionalnom planu na kom se mire sa realnošću. Ali da je Izrael velesila kao država, to već ne.   

Gledana u bloku, Arapska liga je odustala od bojkota Izraela, s tim da su ga neke zemlje nastavile izokola, kao Liban, Libija, Sirija ili Alžir. One ne priznaju izraelske pasoše i nemaju službene odnose s Tel Avivom.

Iran, zemlja osnivač Organizacije za islamsku saradnju, izabrao je direktan put. Do reislamizacije 1979. Teheran je priznavao Izrael, posle više ne. Već 42 godine je Izrael samo „cionistički režim" koji se raširio „po okupiranim arapskim teritorijama".  

Status Hamasa takođe nije jednoznačan. Izrastao krajem osamdesetih iz Muslimanskog bratstva kao organizacija izraelskih Palestinaca/arapskih Izraelaca, Hamas je nastavio militantno tamo gde je PLO stao kad je Jaser Arafat okrenuo drugi obraz i dobio Nobela za mir. 

Za SAD Hamas je teroristička organizacija. Za Evropu i EU takođe, ali ne uvek i u svakom pogledu.

EU, ili „svi su žrtve"...

Za Tursku su pripadnici Hamasa „borci za slobodu"; za Norvešku i Švajcarsku neutralna opcija i dokaz njihove nepristrasnosti; za Organizaciju islamske saradnje (57 država) mnogo toga, ali u svakom slučaju ne teroristi. Rusija odbija jednosmisleni odgovor i jedina je država koja pored Irana održava direktne kontakte s Hamasom, „zato da bi ga ubedila da prizna Izrael kao državu" (BBC pre 15 godina).

U EU je Hamas najpre bio kvalifikovan kao teroristička organizacija. Onda je Evropski sud 2014. doneo odluku da nema dovoljno elemenata za tako radikalan stav i preporučio da se Hamas skine sa liste terorista. Tri godine kasnije, Sud je ponovo revidirao stav i preporučio članicama da po želji mogu da vrate Hamas na listu terorističkih organizacija. Presudu iz 2014. Evropski sud je objašnjavao procesnom greškom, onako kao hrvatski sud kada je oslobodio ubice Aleksandre Zec.   

Nemačka i Austrija su dve zemlje Evropske unije koje se nikad nisu kolebale oko statusa Hamasa. Jednom definisan kao teroristička organizacija, Hamas je za Beč i Berlin ostao teroristička firma, bez obzira na dileme Evropskog suda.

Ali u političkoj istoriji i kulturnoj tradiciji ove dve evropske države, „Izrael" i „Jevreji" nisu nužno dva srodna pojma, pogotovo ne kad dođe do izraza lojalnosti i moralne podrške na širem internacionalnom planu. U javnom diskursu Nemačke i Austrije, pre svega onom koji određuju veliki mediji, iskristalizovao se čitav niz smušenih deskripcija i sintagmi da bi se naglasilo kako su te zemlje uvek za Jevreje, ali nisu za Izrael, odnosno jesu ponekad, ali ne kao jevrejsku državu, već generalno, kao što su za Meksiko ili Obalu Slonovače.

Opšti stav Austrije, Nemačke, kao i niza drugih EU zemalja prema Izraelu hronično je nekoherentan. Ide ovako:  Izrael je multinacionalna i multikonfesionalna država, a Jevreji su evropska stvar. Nekad kao evropska griža savesti, ili iritacija zbog iseljavanja (za Izrael), nekad u formi kategoričkog imperativa s teritorijalnim pretenzijama, ali u svakom slučaju, Jevreji su domaća tema, a Izrael diplomatska stavka.

Sa evropskog stanovišta, problem je da Jevreji 1947. nisu osnovali državu novozavetnog milosrđa (u Starom nema milosrđa!), već su ozbiljno poverovali kako im nejednoglasna odluka Ujedinjenih nacija daje pravo da osnuju državu kao klasičnu organizaciju legitimne sile, sa vojskom, policijom i atomskom bombom!

Već godinama se politike EU članica vrte u sledećem krugu: Izrael je država koja ima pravo da se brani od terorista, a Hamas je teroristička organizacija sa poroznim granicama prema palestinskom civilnom stanovništvu. Kad se Izrael brani od terorista, onda stradaju nedužni ljudi. Izrael dakle nema pravo da se brani od Hamasa, barem dok Hamas ne postane materijal za Nobelovu nagradu. Ali mimo toga, Izrael kao država apsolutno ima pravo da se brani od terorista...

Aporija koja se tu vrti podseća na situaciju sa Srbijom i Kosovom početkom devedesetih: Srbija je država, a UČK je teroristička organizacija sa poroznim granicama prema albanskim civilima. Srbija ima pravo da se bori protiv terorista, ali tako da pobedi, a ne da mrcvari. Srbija bi morala da radi pametnije, da ne bi UČK ispao pametniji. Ako ne zna da pobedi kratko, efikasno i miroljubivo, Srbija nema pravo da se bori protiv terorizma.

Ta aporija je međutim presečena vrlo brzo, tako što je ad hoc skupljena međunarodna podrška da se jedna naoružana separatistička organizacija proglasi oslobodilačkom.

Srpski primer dobro pokazuje šta bi se u analogiji dogodilo Izraelu s Hamasom, ali nije i neće, zato što je Izrael velesila.

Solidarnost s Izraelom, da li se to sme?

Kada su pre dve sedmice počeli raketni napadi Hamasa iz Pojasa Gaze na Izrael, na zgradi austrijske vlade se zavijorila izraelska državna zastava. Plava Davidova zvezda na Meternihovoj palati - apsolutna prvina. Na zgradi Ministarstva spoljnih poslova, nekih pedesetak metara dalje, takođe. Isto se očekivalo i od austrijskog predsednika Aleksandra van der Belena, ali on je izjavio da ne ginu samo jevrejski civili i odbio tu demonstraciju simboličke politike.

Nemci su igrali na sigurniju kartu. U Berlinu je izraelska zastava izvešena na partijsko sedište CDU, ne na državne institucije. Ali austrijski kancelar Kurc je doneo odluku kako je vreme da Beč preseče sve logički nesolidne evropske sintagme i konačno stane uz Izrael.

Austrijancima se to uglavnom nije dopalo. Prevashodne reakcije su bile ljutnja, iznenađenje i iritacija. Novinarima velikih medija nije se dopalo. Komentatoru ORF-a se nije dopalo. Van der Belenu se nije dopalo. Muslimanskim organizacijama u Beču se nije dopalo. Novim muslimanskim imigrantima se nije dopalo. Od samog početka je medijski relevantno bilo da to nije napravila Austrija za Izrael, već Sebastijan Kurc za „Bibija" Netanjahua.   

Godine 1947. Ujedinjene nacije su većinski dopustile Jevrejima da osnuju državu na njima neprijateljskoj teritoriji, ali im istovremeno nisu dali pravo da se brane. Decenijama se EU držala te porođajne greške jevrejske države, praveći se da je ne vidi. Decenijama je Beč, pod uticajem Krajskog, Socijaldemokrata i čitave intelektualne levice, vodio propalestinsku politiku, dok pretprošlog petka nije razvijena izraelska zastava na bečkom Balhausplacu, simboličkom pupku austrijske države.

Hronološki, to je bilo vrlo kompleksna sedmica. Najpre je državni predsednik Van der Belen odbio da pruži podršku Izraelu. Onda su se ulicama Beča razlili muslimanski protesti u znak podrške Hamasu, uz otvorene pretnje Jevrejima gde god jesu i transparente sa relativizacijom Holokausta. Ministar spoljnih poslova Šalenberg je javno ćutao, a ispod ruke je bio izvor koji je medijima dao informaciju da je „to sve kancelar napravio", dakle i okačio zastavu na njegovom ministarstvu.

U četvrtak je na Jevrejskom trgu održana akcija solidarnosti sa Izraelom - malo društvo najviših državnih i partijskih čelnika, njih oko 300, skupljenih bez najave, skoro tajno, kako se ne bi privukla pažnja potencijalnih terorista.

U petak je na demonstracije podrške Hamasu pozvalo Društvo za austrijsko-arapske odnose. Policija je taj skup zabranila „zato što će se na njemu naći veći broj mladih muškaraca turskog, avganistanskog i arapskog porekla", ali je on ipak održan u nekom obliku, sa oko 300 učesnika. Policije je bilo više.   

Stvari nisu dobro izgledale za kancelara Kurca. Pored toga što državno tužilaštvo vodi istragu protiv njega po drugom pitanju, sada je još potkopao paradigmu tako dragu evropskoj političkoj i intelektualnoj levici, da Izrael ima pravo na postojanje, ali ne i na odbranu.

Dogodine u Tel Avivu

Šalenberg je tek juče, u subotu, nakon dobrih osam dana, rekao kako je izvesio izraelsku zastavu na svoje ministarstvo bez prisile s kancelarove strane. „Niko me nije naterao", izjavio je Šalenberg, „ali to ne znači da Beč odustaje od principa dvodržavnosti za Izrael".

U konsekvenci, Beč, kao i čitava EU, ne odustaje ni od podele Jerusalima. Nema toga što Izrael neće napraviti da sačuva Jerusalim nepodeljen i svoj. Nema akcije od koje će se uzdržati i političke odluke koju neće doneti, ako su one u funkciji izraelske legitimacije Jerusalima. Evropski političari koji danas kažu da se 1947. nije znalo koliko je Jevrejima u čitavom državnom projektu stalo do samog Jerusalima, govore sa stanovišta licemerja, kukavičluka i kratkovidosti za povratne posledice po Evropu.  

Najkraća dijagnoza protekle dve sedmice bi bila: Izrael je uzvratio na raketne napade Hamasa, a evropskim gradovima su se brzinom munje razlile antiizraelske i antisemitske demonstracije. U Beču niko ne sme da javno objavi skup solidarnosti s Izraelom, dok se antiizraelski održavaju čak i kad su zabranjeni. Svi se boje „ljutitih mladih muškaraca turskog, avganistanskog i arapskog porekla", što je šifra za muslimanske migrante koji su ulazili u EU protekle decenije i sada rade ono što Evropljani više ne smeju - otvoreno mrze Jevreje.

Naravno da je legitimno i pitanje šta je Izrael radio neposredno pre nego što su počeli raketni napadi Hamasa. Ni tu nema ničeg tajanstvenog - širio je jevrejsku legitimaciju nad istočnim delovima Jerusalima. Izrael radi uvek isto, ono na šta je nateran situacijom, neprijateljskim okruženjem i odlukom da se vrati u kuću koju je prisilno napustio početkom drugog veka posle Hrista.

Zašto su Evropljani mislili da će se arapske nacije, pre svega Palestinci, ikad pomiriti sa stvaranjem Izraela? Zašto su kod Jevreja stvorili lažnu nadu da su ih 1947/8. na Bliski Istok poslali s blagoslovom da vrate ono što su hrišćani davno izgubili od osmanskih armija? Zašto se u EU uporno podgrejava predstava da se tu govori o nečem modernom, dok se u stvari govori o nečem vrlo starom?       

Karl Lagerfeld, koji je u javnim nastupim bio brutalno direktan, čak prost, izjavio je 2017. (za francuski radio CSA) da Nemačka, u kontekstu i Austrija, „ne mogu da pobiju milione Jevreja i onda otvore granice za njihove najveće neprijatelje". U daljem kontekstu izjave: ne možeš dovesti milione ljutitih muslimanskih migranata i onda se zgražavati i iščuđavati kad neki od njih krenu da dovrše posao kojeg se prosvećeni Evropljani danas stide.  

Ako je stvar tako komplikovana, ako su i Jevreji i Palestinci moralno u pravu, kako da onda Evropa reaguje? U takvim situacijama najbolje iz stomaka, po unutrašnjem kompasu, po instinktu, emotivno, onako kao Sebastijan Kurc.

Ali opšta evropska reakcija na to rađa zastrašujuću misao: Možda EU već reaguje emotivno, po instinktu, po unutrašnjem kompasu, kada odbija da prihvati izraelsko pravo na odbranu.

Erdogan: „Proklinjem austrijsku državu!"   

Erdoganova kletva je stigla u pravom trenutku. „Pravi momenat" ne stoji za moralno ispravni akt, već je samo potvrda aktuelnih trendova koji se formiraju u duploj negaciji sekularizma i religije. U tom otklonu od oba strukturna principa moderne politike, dolazi do epizodnih provala sujeverja.

Od pandemije kovida, antiprosvetiteljski refleks naprosto visi u vazduhu. Pitanje je samo ko će ga osetiti, kako predstaviti i u kojoj materijalizaciji ovaplotiti.    

U bečkom Umetničko-istorijskom muzeju je upravo otvorena izložba „Više sile: O ljudima, bogovima i prirodnim moćima". Eksponati su podeljeni s disciplinom školskog projekta. U jednoj sobi priroda kao bog, u drugoj sobi politika kao bog, u trećoj sobi pokušaji komunikacije sa višim silama. Treća soba je najinteresantniji i najprovokativniji deo postavke, zato što na istu ravan stavlja Boga velikih monoteističkih religija, politeističke bogove, totemizam, animizam, zle duhove, dobre vile, šamane i mudra proviđenja. Svi su oni svezani u isti paket koji se svodi na zajednički imenitelj sujeverja.

Erdogan je samo bio brži od svih ostalih političara i pronašao put do emotivnog neksusa epohe. Time što je udario pravim putem Erdogan je samo uspostavio novu aporiju - s jedne strane pokazao da veruje u kletve, s druge da ne veruje. Na primer, ne veruje u onu „putevi će poželjet Turaka, al' Turaka nigde biti neće".

Ko se pita, znam da original glasi „drumovi će poželjet Turaka..," ali bi se Filip Višnjić složio da je ova mala modernizacija u njegovom smislu, asfalt preko kaldrme, a sve tu. Svi na broju, krvava braća od Sema, Hama i Jafeta u dvadeset i prvom veku, zaraćena na televizijskim kanalima nekadašnjih Gota, Franaka, slavenskih knezova i američkih robovlasnika.