Na Vidovdan 1915. u Londonu je, nakon otvaranja izložbe Ivana Meštrovića, lord Robert Sesil organizovao večeru sa zanimljivim spiskom gostiju, među kojima su, pored ostalih, bili veteran mladobosanskog pokreta Dimitrije Mitrinović i Helford Džon Makinder, uticajan britanski geopolitičar čije ideje do danas nisu izgubile na aktuelnosti.

Dimitrije Mitrinović je, poput Ive Andrića, bio posebno nadaren za konspirativni rad. Konspiracija - to je vrhovni zakon profesionalnih revolucionara. Da bi poduhvat upeo, on mora da bude neopažen. Zato svako krije svoju senku. Konspiracija je osnova zavera i tajnih društava. A bar je Balkan krajem 19. i početkom 20. veka bio preplavljen njima. Česlav Miloš naziva to „ketmanom". U islamu, to je „tahreja". Ukoliko ste suočeni sa mnogo jačim neprijateljem, smete da se ponašate i neislamski, da uzmete bilo koji identitet i ponašanje, samo da bi prikrili svoje prave namere i ciljeve. Ko se jednom uhvati u kolo konspiracije, taj više ne izlazi iz njega. Mitrinović se nije razlikovao po tome od drugih. Iako je kasnije prešao u potpuno idejne stvari, ima dosta znakova koji ukazuju da Mitrinović, baš kao i Andrić, nikada nije napustio svoje osnovne ideje panslovenskog jedinstva, što ga smešta u istu liniju s Titom i Staljinom, a posle toga i „opštečovečanskog" ujedinjenja. Zbog svog aktivizma u političkom pokretu koji je vodio kasniji atentator Bogdan Žerajić prozvali su ga „Mita Dinamita".

Jugoslovenski čvor u Londonu 1915. godine

Kada se 1914. Mitrinović upoznaje s Vasilijem Kandinskim, on u njemu vidi „tipičnog predstavnika revolucije, ne samo u slikarstvu", a kada u Minhenu drži predavanje, Mitrinović najavljuje „osvajanje sutrašnjice na juriš" od strane Kandinskog i „nove umetnosti". Uviđajući posle početka rata da više ne može da ostane u Nemačkoj, odlazi u London, bez dinara u džepu i bez ijedne reči engleskog. Srpska vlada naći će mu se i pomoći 1914. kada dođe u London, gde će biti formalno zaposlen kao savetnik srpskog poslanstva.

Glavni intelektualni i kulturni protagonisti jugoslovenskog ujedinjenja u Britaniji, Čedomilj Mijatović, Nikolaj Velimirović, Dimitrije Mitrinović i Ivan Meštrović bili su iluzionisti i mađioničari uzvišenih ciljeva i ideala koji su romantičnim karakterom opijali edvardijansku inteligenciju i aristokratiju koja je bila spremnija da se suoči sa verom u imaginaciju pre nego sa hladnom interesdžijskom kalkulacijom, što su činili britanski vojni, politički i diplomatski establišment.

Kosovo, simbol poraza svih jugoslovenskih naroda

Sredinom 1915, odnosno 24. juna, u Viktoriji i Albert muzeju u Londonu organizovana je izložba skulptura Ivana Meštrovića koja je uključivala i spomenike isklesane da bi se obeležila godišnjica Kosovske bitke. Na samoj izložbi i tokom nje, Mitrinović je bio jedan od najvažnijih protagonista. On je uzdizao i hvalio vidovdansku mitologiju Meštrovićevih skulptura već nekoliko godina, tako da je i na toj izložbi bio njen promoter, ne razdvajajući umetničko i revolucionarno.

„Ivan Meštrović govori da su Srbi i Hrvati jedan narod, da je njihova moralna ljepota u tome da se oni oslobode i ujedine kako bi stvorili pun i moćan izražaj nacionalne duše i kako bi time predstavljali jednu vrednost u opštoj kulturi. Ono čime je Ivan Meštrović osvojio italijansku i svetsku kritiku, to je artist u njemu. Ono čime je osvojio naša srca, zašto ga volimo i slavimo svi mi, njegova čeljad Srbi, Hrvati, Jugosloveni, to je moralist u njemu. To je nacionalist. Revolucionar!", napisao je ushićeni Mitrinović.

Izložba je organizovana u čast godišnjice Kosovske bitke, 24. juna 1915. i to u najtežim časovima po srpsku vojsku. Ona će biti prisiljena da se povuče iz Srbije, preko Kosova i Albanije, pod pritiskom mnogo snažnijeg neprijatelja. Meštrović je prilikom otvaranja izložbe rekao da „svi Jugosloveni imaju svoje Kosovo - pored srpskog, hrvatsko Kosovo je mesto gde su vojnici mađarskog kralja Kolomona ubili kralja Petra Svačića, bosansko Kosovo je mesto gde su Turci ubili kralja Tvrtka Kotromanića i okupirali zemlju". Za njega je Kosovo bilo zajednički simbol svih poraza jugoslovenskih naroda.

Tada su se obojica, Mitrinović i Meštrović, upoznali s Helfordom Džonom Makinderom, ali su i ostali britanski geopolitičari i druge važne ličnosti bile duboko uključene u organizovanje izložbe, pošto je ona izazivala ogromno interesovanje. U počasnom komitetu izložbe bili su Lord Kurzon od Kedlestona, Artur Balfur, ser Artur Evans i Ogist Roden, dok su tekst za katalog napisali Džems Bone i Siton Votson. Na otvaranju izložbe u Londonu, budući nobelovac lord Robert Sesil saopštio je da nijedna nacija koja nema umetnika Meštrovićeve snage, ne može imati prava ni pretenzije prema domovini takvog umetnika.

Tajna Sesilova večera

Lord Robert Sesil je pozvao skulptora i njegove najbliže goste na večeru sa bivšim članovima članovima kluba „Koeficijent", koji se u međuvremenu i proširio u „Round Table Review of Commonwealth Affairs" (Okrugli sto za poslove Komonvelta), nakon što su se „Koeficijent" i Rodosova grupa ujedinili.

Mada je počeo kao novinar, Alfred Milner je postao jedan od najuticajnijih kolonijalnih guvernera Kraljevstva. Bio je kolonijalni ministar finansija Egipta, gde ga je nasledio Robert Sesil. Posle toga odlazi u Južnu Afriku i vraća se 1905. posle Burskih ratova, kada je postao upravnik „Rodos trasta". Bio je i predsednik rudarske kompanije „Rio Tinto".

Za sebe je pisao da je „nacionalist, a ne kosmopolita", kao i da je „prvenstveno britanski, odnosno pre svega, engleski nacionalista". Milnerov mentor bio je takođe Salsberijev proteže. Kada je Lojd Džordž obrazovao nacionalnu vladu 1916. imenovao je Milnera u petočlani ratni kabinet. Postao je postepeno druga najmoćnija figura Kraljevstva.

On je od napada Austrougarske na Srbiju, bio među najvećim kritičarima te akcije. „Suočićemo se sa više razdvajanja i podela, nego što smo ikada do sada mogli da vidimo na primeru Belgije", tvrdio je Milner. Posle rata oženio se udovicom Edvarda Sesila. Na početku rata napisao je članak „Serbia heartending tragedy".

Na večeru organizovanu baš na Vidovdan, 28. juna 1915, samo četiri dana nakon otvaranja izložbe, došli su Mitrinović, Meštrović i Nikolaj Velimirović. Te večeri su se upoznali ljudi koji će kasnije biti bliski u različitim formama i preko Velsa će Mitrinović doći kasnije u orbitu časopisa „Nju Ejdž" i njegovog urednika A. R. Oraža (Alfred Richard Orage).

Časopis je 1907. Oražu i prijateljima prepustio Džordž Bernard Šo. Njegova orijentacija bila je otvoreno socijalistička, odnosno fabijanska i „gild socijalistička", koju je zastupao Vilijam Moris i Artur Penti. Budući da je Oraž želeo da kombinuje socijalizam sa Ničeom i filozofijom, Mitrinovićev spritualizam i forme angažovanja na nemačkom univerzitetu, prirodno su se spojili sa Oražovim ambicijama. U njemu će prvo početi da sarađuje Nikolaj Velimirović pod neobičnim pseudonimom Vran Gavran, budući da su pseudonimi saradnika ili samo potpisivanje inicijalima, bili obeležje ovog eksluzivnog nedeljnika. Kasnije će pod pseudonimom Kosmoj (Cosmoi) Mitrinović objaviti 54 članka od sredine 1920. do kraja 1921. Ovoj saradnji je pomoglo i zajedničko prijateljstvo Oraža i Mitrinovića s Vasilijem Kandinskim.

U službi Njenog Veličanstva

Ovaj razgovor se nije kretao samo u krugu duhovnih stvari. Neki od učesnika imali su i važnu ulogu u britanskoj obaveštajnoj službi. Robert Sesil je bio zadužen za blokadu Nemačke i, poput pravog utopiste, verovao je da će rat da se okonča za samo nekoliko meseci. Prvi tenkovi su testirani upravo na imanju Sesilovih.

Mlađi brat Roberta Sesila, Edvard, bio je prvi državni sekretar Njenog Veličanstva i osnivač britanske Obaveštajne službe. Treći brat, Robert, bio je van ovih edvardijanskih udruženja. Bio je posvećeni kuvar, ali još veći utopista od brata Roberta. On se, naime, bavio stvaranjem vazduhoplovstva, što je bio tada utopijski projekat prvog reda.

Otac sve trojice Sesilovih bio je čuveni Lord Salsberi, predsednik tri torijevske vlade od 1885. do 1902. Na tom mestu ga je zamenio rođak Artur Balfur koji je upravo bio među najvažnijim organizatorima izložbe. Nekoliko godina kasnije, lord Robert je 1924. bio član kabineta sa najvažnijom dužnošću formiranja Ujedinjenih nacija. Za to je dobio Nobelovu nagradu za mir. Bertrand Rasel je već tada, uz pomoć i saradnju lorda Salsberija, počeo stvaranje mirovnog pokreta, što je omogućilo Britaniji da prodre u Nemačku tokom rata. Kasnije je zajedno s potomkom „crnorukca" Vladimirom Dedijerom vodio poznati Raselov sud.

Član parlamenta i pomorski kapetan Leopold Emeri, takođe bivši novinar, koji će kasnije, od 1922. do 1924, postati prvi lord Admiraliteta, samo što se vratio iz obaveštajne misije iz Srbije. Njegov zadatak, po nalogu lorda Balfura, bio je da ispita vojne uslove na Dunavu. Emeri je pred Drugi svetski rat, kako piše u svojoj autobiografiji, obećao da će se Britanija boriti „onako kako se borila za Srbiju 1914". Pred početak Drugog svetskog rata rado je dolazio na planinarenje u jugoslovenske planine.

Konačno, u cilju usijavanja epske dimenzije srpskog patriotizma, preko „Radija slobodnih nacija", u Jugoslaviji veoma slušanog, emitovan je 26. marta 1941. zapaljiv govor tadašnjeg ministra za Indiju, davnašnjeg prijatelja Srba, Leopolda Emerija. Emeri je narodima Jugoslavije poručio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom „otpiše čast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena". U to vreme 1941, Mitrinović se obratio britanskom sekretaru spoljnih poslova, Entoniju Idnu, najavljujući mu svoj memorandum o događajima i stanju na Balkanu.

U društvu na vidovdonskoj večeri 1915. kod Roberta Sesila, Mitrinović nije mogao ništa da uradi; kasnije će pokušati da, zajedno s Mustafom Golubićem, tenkove o kojima se pričalo  proda sovjetskoj Rusiji, o čemu je pisala i tadašnja britanska štampa.

Ali, njegove ideje su u Londonu našle jednog mnogo važnijeg slušaoca - geopolitičara Helforda Makindera.

Mladobosanska fabrika ideja

Makinderu je Mitrinović 1915. predočio težnje Južnih Slovena i njihovu tvrdu želju da se ujedine u jednu državu. Makinder je tada bio poslanik u Parlamentu, ali i predsednik Britanskog geografskog društva kao i dekan Londonske škole ekonomije. Upečatljivo izlaganje „virtuoznog tumača duhovnih korena jedinstva" i srpske odlučnosti da se ne pokori, kako je Makinder opisao Mitrinovića u svojim dnevnicima, uverili su ga u to da Nemci više ne mogu da dominiraju u Centralnoj Evropi, niti na Balkanu. „Ja sam nastojao da nađem vezu između geografije i svetske istorije, a upečatljivi Srbin između duhovnog razvoja i geopolitike", zabeležio je Makinder u svojim sećanjima.

Makinder je sledeće, 1916. godine, pomogao da se obrazuje Srpsko društvo u Velikoj Britaniji. Kasnije je nastavio da se bavi narodima Centralne i Istočne Evrope, zajedno sa Tomašom Masarikom i Siton Votsonom, u grupi „Nova Evropa" koja je bila okupljena oko istoimenog časopisa. Makinder je s pažnjom i interesovanjem slušao Mitrinovićeve ideje koje je on prosipao iz svoje „mladobosanske" fabrike pesama i oružja, dodajući još pojedine sinteze iz indijske Rg Vede i Vergilijevih dela koje je već prevodio na srpski.

Ekstatički Srbin uveravao je Makindera da je posle rata potrebno osnažiti integralno jugoslovenstvo koje će se ostvariti u „ujedinjenom trećem Balkanu" - sintezi prethodna dva - helenskog i vizantijskog, koji bi bio spona između Nove Evrope i Novog Istoka. U skladu s tim, na karti posleratne Evrope koju je izradio Makinder, ujedinjena država Južnih Slovena zove se, upravo, Velika Srbija.

Fundamentalni antagonizam Germana i Slovena

Mitrinović je od kraja 1915. do kraja marta 1916. boravio u Parizu, s ciljem da i u „gradu svetlosti" organizuje Meštrovićevu izložbu. Ali, tu se ponovo povezuje sa pripadnicima Mlade Bosne i Crne ruke - pravim ideologom Mlade Bosne i pripadnikom Crne ruke, Apisovim saradnikom Vladimirom Gaćinovićem i Tinom Ujevićem. Pored njih, viđa se sa Anatolom Fransom, Romenom Rolanom i Anrijem Bergsonom i planira objavljivanje Almanaha kosmopolitskog pacifizma o ujedinjavanju Evrope.

Tri godine posle prvog susreta sa svojim srpskim gostima, Makinder je u svojoj knjizi „Demokratske ideje i realnost" predstavio pogled na rešenje centralne i jugoistočne Evrope i slovenskog pitanja. Knjiga je imala ogroman uticaj na oblikovanje posleratne Evrope, jer je bila priručnik državnicima i drugim učesnicima Mirovne konferencije u Parizu, zbog čega je i objavljena.

Evropski problemi, prema Makinderovom mišljenju, zasnovani su na „fundamentalnom antagonizmu" između Germana i Slovena:

„Rat je, to ne smemo nikada da zaboravimo, počeo nemačkim naporima da pokore Slovene koji su ustali protiv Berlina. Svi mi znamo da je ubistvo austrijskog (nemačkog) nadvojvode bio samo predtekst i da je austrijski (nemački) ultimatum slovenskoj Srbiji samo bio metod da se nametne rat. Ali, ne može da bude toliko često ponovljeno, da su ti događaji bili rezultat fundamentalnog antagonizma između Germana koji su želeli da vladaju istočnom Evropom i Slovena koji su odbili da im se pokore", zaključuje Makinder. „Ukoliko želite da izbegnete nevolje u budućnosti, vi ne možete da prihvatite nijedan drugi ishod rata koji konačno ne rešava pitanje između Germana i Slovena. Potrebno je da imate ravnotežu Germana i Slovena kao i punu nezavisnost svakog od njih", zaključio je Makinder.

Aneksija Bosne kao uzrok Svetskog rata

Istočna Evropa je čak zadobila vrhunsku važnost kao centralna tačke borbe za „Hartlend" između Nemaca i Slovena. Tu je Makinder sažeo svoju geopolitičku filozofiju: „Ko vlada istočnom Evropom, komanduje Hartlendom; ko vlada Hartlendom, on komanduje svetskim ostrvom; ko vlada svetskim ostrvom - vlada svetom", pisao je Makinder. To je bilo proširenje i modifikacija Bizmarkove izjave posle pobede nad Habsburzima 1866. kod Kenigrica u Češkoj. Tada je Bizmark uzviknuo: „Ko vlada Češkom, vlada Evropom!"

Makinder napominje da je lord Grej jednom izjavio da je „tragični pravac današnjih događaja koji su uništili evropski poredak počeo kada je Austrija pogazila Berlinski ugovor i 1908. anektirala Bosnu i Hercegovinu". Makinder priznaje da „nema sumnje" da je to bio „ugaoni kamen" u istoriji, i da je odluka Berlinskog kongresa i austrijska okupacija „dve slovenske provincije" bliža stvarnom uzroku Velikog rata. Rat iz 1876. koji je doveo do Kongresa, počeo je ustankom Slovena Bosne i Hercegovine protiv Turaka i postao je evropsko pitanje zbog rastućih simpatija u susednim zemljama Srbiji i Crnoj Gori koje su se takođe borile protiv Turaka. Dok se Rusija uzdržavala, Nemačka počinje da jača svoju armiju, da bi posle slabljenja Rusije 1905. i nakon poraza od Japana, Nemačka nametnula kaznene tarife protiv Rusije. Rusija je 1907. otišla čak tako daleko da je prihvatila sporazum sa Britanijom, „svojim neprijateljom u poslednje dve generacije i saveznikom poslednjeg neprijatelja", ukazuje Makinder.

„Kada je, prema tome, Austrija 1908. preduzela dalje akcije prema Bosni i Hercegovini, kojima vikont Grej pridaje takvu važnost, ona je napravila eksploziju tamo gde je su već postojale varnice. Mali sused, Srbija, protestvovala je, a njena velika sestra Rusija ju je podržala, jer je za Srbiju to definitivno značilo zatvaranje vrata istorijskim aspiracijama srpskog naroda, ponosno očuvanim čak i posle velikog poraza na Kosovu u 14. veku", naglašava Makinder.

Poštovanje simbolike Kosova nastavlja se na reči koje su izgovorili slovenski gosti na večeri posle Meštrovićeve izložbe. To su ljudi koji dolaze iz predela koje on smatra ključnim za preokret u evropskoj istoriji, za nametanje Istočnog pitanja i potrebe za njegovim konačnim rešenjem. Jezik i stil su drugačiji, ali poruka je ista: Južni Sloveni, a posebno Srbi, ne žele da žive pod nemačkom okupacijom, nego žele svoje nacionalno ujedinjenje koje se očekuje još od Kosovske bitke.

(Jugo)istočni front nemačkog ekonomskog rata

Posle nekoliko nemirnih godina, došlo je 1912. do Prvog balkanskog rata, kada su ujedinjeni Južni Sloveni odbacili tursku armiju, obučenu od strane Nemaca. Sledeće godine nemačke intrige su navele Bugare da napadnu Srbe, ali su bili poraženi, pa su Bukureštanskim mirom probuđene nove nade Južnih Slovena, a napravljeno je više prepreka nemačkim ambicijama.

Pozivajući se na izveštaj francuskog ambasadora iz Berlina, Žila Kambona, koji je još 1913. jasno saopštio da je Nemačka odlučila da „svojim mačem, u bilo kojoj prilici koja joj se ukaže, obezbedi poziciju koju nije uspela da obezbedi pobedom", Makinder navodi da prikupljeni dokazi pokazuju da je u nedelji posle ubistva Franca Ferdinanda u Sarajevu, Nemačka odlučila da ga „iskoristi kao pretekst da nametne ovo pitanje, dok se Austrija „pobrinula da Srbiji zbog navodnog saučesništva nametne takve uslove koje ni jedna slobodna nacija ne bi mogla da prihvati, mada je učinila krajnje ustupke", objašnjava Makinder. Da se Rusija pokorila kao što je to učinila 1908, ona ne bi mogla da izbegne sudbinu ekonomskog ropstva.

Pobeda nad Nemačkom je obezbedila osnove za rešavanje problema istočne Evrope i „Hartlenda". „Ako prihvatimo išta manje od potpunog rešenja Istočnog pitanja u svom najširem smislu, dovešćemo naše potomke pred neminovnost da ponovo troše snagu na njegovo okončanje", ukazuje Makinder, tvrdeći da rešenje ovog pitanja mora da bude „teritorijalno".

Ekonomski rat u kojem Nemci eksploatišu Slovene i „Hartlend", dugoročno bi služio naglašavanju razlike između „kontinentalnih" i „pomorskih sila" i svako ko razmišlja o ujedinjenju velikog kontinenta s modernim železnicama, morao bi da vidi ili pripreme za svetski rat, koji bi neizostavno usledio, ili konačne rezultate rata. „Mi, zapadne nacije, koje smo podnele tako ogromne žrtve u ovom sukobu, ne možemo verovati ničemu što se može dogoditi u Berlinu: mi to u svakom slučaju moramo da osiguramo. Drugim rečima, mi moramo da rešimo pitanje između Nemaca i Slovena i moramo videti da je istočna Evrope, poput zapadne Evrope, podeljena u samostalne nacije. Ako tako učinimo, mi ne samo da treba da umanjimo nemački narod do njegove odgovarajuće pozicije u svetu, dovoljno veliku za svaki pojedinačni narod, ali mi moramo takođe da stvorimo uslove za Ligu naroda", tražio je Makinder.

Tampon zona između Nemačke i Rusije

Uslovi za stabilnost u teritorijalnom preuređenju istočne Evrope jesu „njena podela u tri, a ne u dva državna sistema", a od životne važnosti je „postojanje niza nezavisnih država između Nemačke i Rusije". Njegovo rešenje bilo je stvaranje pojasa „srednjeg prostora" koji bi delovao kao „celovita teritorijalna zona prepreka između Nemačke i Rusije".

Rusi će za jednu, ako ne i za dve generacije, ostati beznadežno nesposobni da se odupru nemačkoj penetraciji na bilo kojoj drugoj osnovi osim autokratije, sve dok ne budu izloženi direktnom napadu.

Ruski seljaci ne mogu da čitaju, oni su dobili nadoknadu kada su bili na strani revolucionara u gradu, a sada teško mogu da upravljaju svojim malim posedima. Srednja klasa je toliko patila da je bila spremna da prihvati naređenja, čak i od omraženih Nemaca, zapaža Makinder. Slovenske nacije između Nemačke i Rusije su „veoma različitog kalibra".

„Između Baltika i Mediterana postoji sedam negermanskih naroda, svaka od njih na nivou drugorazredne evropske države - Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari, Južni Sloveni (Srbi, Hrvati i Slovenci), Rumuni, Bugari i Grci. Od njih, dva su naši sadašnji neprijatelji - Mađari i Bugari. Oni su slabiji od ostalih i ne bi mogli da naškode nijednom od njih bez pruske podrške", navodi Makinder.

Geopolitička uloga Jugoslavije

Osvrćući se na Južne Slovene, Makinder kaže da postoje njihova tri „plemena" - Slovenci, Hrvati i Srbi. „Njih je oko 12 miliona. Oni su takođe podeljeni linijom između Austrije i Mađarske, štaviše oni su iz rivalskih crkvi, katoličke i pravoslavne. Za svakoga ko poznaje Balkan, to je rečiti dokaz efekata austrougarske tiranije - da su rimsko-katolički Sloveni napravili pakt sa pravoslavnim Srbima na Krfu. Južni Sloveni će imati pristup dalmatinskim lukama na Jadranu, a jedna od najvažnijih pruga sveta vodiće dolinom Save ka Beogradu, i onda koridorom Morave i Marice do Konstantinopolja", objašnjava Makinder.  

Najvažnija ideja ove strateške zamisli, koja državi Južnih Slovena daje izuzetan značaj, jeste u zaustavljanju nemačke penetracije i kontroli saobraćajnica. „Najvažnija strateška važnost ovih srednjih država istočne Evrope jeste da najcivilizovanije od njih, Poljska i Bohemija, leže na severu i imaju poziciju najizloženiju nemačkom napadu. One ne mogu da budu sigurno nezavisne, sve dok se ne stvori šire područje nezavisnosti koje se prostire od Jadrana do Crnog mora i Baltika; ali sedam nezavisnih država koje ukupno imaju više od 60 miliona ljudi, povezane jedna s drugom železnicom i sa izlazom na Jadran, Crno more i Baltik sa okeanom, zajedno će biti efikasan balans Nemačkoj ili Pruskoj i Austriji i ništa više neće obezbediti taj cilj. Liga naroda, takođe, treba da ima pravo da šalje ratne flote u Crno i Baltičko more", obrazložio je Makinder.  

Vinston Čerčil, osvrćući se na centralnu Evropu 1920. godine i podelu velikih imperija na male nacionalne države, prepoznao je različiti svet. „Rat džinova je okončan, rat pigmeja tek počinje", prorokovao je Čerčil.