Nakon objavljivanja tzv. „Islamske mape“ u Austriji pitanje statusa muslimanskih institucija u toj zemlji se razvija u prvorazredno političko pitanje. Geografsku kartu na kojoj su interaktivno označena 623 muslimanska udruženja, potpisuju Dokumentacioni centar za politički islam i Ministarstvo integracija. Na staru dilemu da li je islam religija ili politika, sada je stigla i nova: da li je svaki islam istovremeno i politički islam.

Ugrožava li objavljivanje „Islamske mape" život austrijskih muslimana? Ili su, naprotiv, većoj opasnosti izloženi autori tog dokumenta, kao islamski religiozni pedagozi Ednan Aslan i Muhanad Korhide, ili ministarka integracija Suzane Rab? Glasovi za i protiv još stižu.  

Dokumentacioni centar za politički islam je službeno osnovan prošle jeseni. Konkretni planovi su postojali od 2017. i formiranja tadašnjeg kabineta Kurc-Štrahe. Borba protiv političkog islama je bila bitna tačka njihovog koalicionog ugovora.

Ali i politika je 2017. samo preuzela i centralizovala inicijative koje su već desetak godina ranije kružile unutar austrijskih univerzitetskih, religiozno-pedagoških i teoloških krugova.

Stranka Zelenih, sadašnji koalicioni partner konzervativaca premijera Kurca, nije bila ni malo oduševljena kad je nasledila takve planove. Centar je službeno počeo sa radom pre nešto više od pola godine, uz pristanak Zelenih, dat bez mnogo volje u malom manevarskom prostoru.

Dokumentacioni centar za politički islam je postavljen u kompaktnom prožimanju državnih, naučnih i pedagoških nivoa. Ključni faktor u legitimaciji Islamske mape ipak ostaje njen državni karakter, takva je preovlađujuća percepcija u javnosti.

U naučnom odboru Dokumentacionog centra sede nezavisni predstavnici akademskih institucija, ali osnivački ugovor i finansije dolaze od vlade. Iako se Centar nalazi u delokrugu rada ministarke integracija Suzane Rab, čitava oblast verskih zajednica je u direktnoj ingerenciji kancelara Sebastijana Kurca. Organizaciono, politički islam je u Austriji nadresorna stvar.

Najkraće rečeno, legitimaciona osnovica „Islamske mape" bi bila u tome da austrijska vlada brani državu i društvo od političkog islama.

Javna debata koja se razvila neposredno posle objavljivanja interaktivne geografske karte muslimanskih institucija odriče vladi legitimaciju za takav čin. Protivnici su glasni i uticajni, oni koji je podržavaju ćute. Prvi su zgranuti problematičnom etičkom osnovicom tog projekta, drugi su zadovoljni da on postoji.

Bečki univerzitet se distancirao od projekta. Savet Evrope traži od austrijske vlade da povuče kartu. Izbalansirani glasovi upozoravaju da je „mapa" političkog islama u nameri dobra stvar, ali je nejasno šta je politički islam.

Religija ili ideologija?

U osnivačkim dokumentima Centra stoji sledeća definicija, radi jasnoće ovde nešto skraćena: „Politički islam je ideologija moći koja teži preuređenju društva, kulture, države ili politike na osnovu vrednosti i normi koje njeni akteri doživljavaju kao islamske, a koje stoje u suprotnosti sa temeljima demokratske pravne države."

Šta je sad konkretno, polazeći od te definicije kao podloge, napravio rukovodilac projekta Ednan Aslan, profesor islamske pedagogije na bečkom univerzitetu, i za to dobio podršku naučnog odbora Dokumentacionog centra kojim predsedava Muhanad Korhide, islamski pedagog sa univerziteta u nemačkom Minsteru?

Dvadeset sedmog maja objavljena je mapa SVIH muslimanskih institucija u zemlji, onih koje se mogu svrstati u korpus političkog islama, ali i onih koje ne izlaze iz okvira obične privatne religije nenasilnog tipa.

Islamska verska zajednica je odmah protestovala zbog diskriminacije, Organizacija muslimanske mladeži je najavila tužbu pred sudom.

Pred nekim muslimanskim bogomoljama u Beču i Donjoj Austriji su preko noći postavljene table s natpisom „Pažnja! Politički islam u tvojoj blizini!" Policija ih uklanja, ali trend nije prekinut.

Istovremeno, anonimne pretnje stižu i autorima i državnim sponzorima projekta. Desničari bez imena prete svim muslimanima bez razlike, muslimanski radikali bez imena prete liberalnim muslimanima, akademicima, ministrima i radoznalim korisnicima karte.

Samo četiri dana posle objavljivanja „Islamske mape", ona je delimično skinuta sa sajta Dokumentacionog centra. Ne potpuno, da bi se koristila potrebna je registracija, čime se insistira na odgovornom korišćenju podataka.

Vlada međutim ne odustaje od svog projekta i najavljuje da će on „posle nekih ispravki i poboljšanja" u punom obimu biti vraćen na sajt. Potreba za korekcijom postoji, kaže se, ali ona se tiče konteksta, ne i potrebe da se domaće društvo upozna sa razlikama i nijansama unutar islama.

Interaktivna mapa značenja

Logička greška projekta je jasna - Dokumentacioni centar za politički islam izdaje interaktivnu kartu za ukupni islam. U refleksnom logičkom zaključivanju svaka muslimanska bogomolja postaje „centar političke ideologija moći... u suprotnosti sa temeljima demokratske pravne države".

Sa izuzetkom velike džamije u Beču i islamskog kulturnog centra u Gracu, muslimanske bogomolje, centri, udruženja, socijalne i sportske ustanove, vrtići i slično, ukupno 623 poimenice navedenih institucija, mahom su mali prostori iza običnih gradskih fasada, nekad i bez oznaka, čak u privatnim stanovima. Prisilni „outing" je za njih šok.

Jedan od najprominentnijih kritičara „Islamske mape" je bečki nadbiskup i kardinal Šenborn. „Potreban je atlas svih religija umesto islamske mape", izjavljuje kardinal. Ako se segmenti jedne religije smatraju izvorima ekstremizma, onda je dovoljno krivično pravo, kaže Šenborn.

Ili svi drugi na mapu, ili niko, zahteva kardinal.  

Problem je kontekst, ne mapa     

Praktičan problem je u tome da „svi drugi" - katolici, protestanti, sve pravoslavne crkve uključujući i stare orijentalne, Jevreji, Mormoni, čak i Jehovini svedoci - već jesu na „mapi", samo što se ona tako ne zove. Ako se geografska karta/atlas austrijskih crkvi i religioznih zajednica shvati kao niz javno dostupnih, digitalno obrađenih, na internetu pristupačnih organigrama, onda nije jasno zašto se austrijski muslimani osećaju tako pogođeni. „Svi drugi" to već imaju na neki način, a zove se vebsajt.

Za razliku od islama, sve druge religije su, barem u organigramima, strukturama i organizacionim principima transparentne i javne. Nije svih 600 organizacija raspoređenih na „Islamskoj karti" netransparentno, ali jedan deo radi ispod javnog radara, kamufliraju se kao društvena udruženja, dok su u stvarnosti religiozna, nekad radikalno islamistička. Ova karta ih je sada prvi put isporučila i „denuncirala" javnosti.

Sociolog Kenan Gingor, jedan od članova naučnog odbora Dokumentacionog centra, izjavljuje u Di Preseu  5. juna da je objavljivanje „Islamske mape" „nanelo veliku štetu", jer je čitav islam stavljen u kontekst političke ideologije. Ali, dodaje, to je samo jedna strana problema. Druga je generalna netransparentnost islama u Austriji.

Gingor: „Poznati su mi slučajevi da su neke islamske institucije organizovale dane otvorenih vrata, kooperaciju sa školama, mesnim zajednicama, kvartovima ili susedima u zgradi. Ljudi bi se naivno odazivali na takve pozive, dolazili bi na druženje bez svesti da ih to na kafu zovu prononsirano islamističke ili ultranacionalističke muslimanske grupacije. To se mora prekinuti. Pa ne šaljemo decu u naivnosti ni u udruženja desničarskih identitaraca! Već i iz tog razloga je neophodno da se zna ko se kako organizuje, zašto i na kojim ciljevima."

Evropski diskurs između desnih rasista i levih ignoranata

Ni Korhide nema grižu savesti zbog objavljivanja mape. U intervjuu za nedeljnik Profil (1. juna) on razbija evropsku levičarsku bajku o „dobrodušnom islamu" i navodi netrasparentnost kao principijelni metod islamskih organizacija: „Mnogi ljudi dobre volje, nemuslimani, navino su naseli na strategiju političkog islama", kaže Korhide.

Korhide smatra da je evropski diskurs o islamu stešnjen „između desnih rasista i levih ignoranata". S jedne strane su desničari za koje su svi muslimani neprijatelji, s druge strane je leva i humanistička inteligencija koja odbija da shvati kako neki muslimani jesu neprijatelji, i to opasni.

„Među predstavnicima političkog islama deluje konsekventni diskurs mržnje", kaže Korhide, i nabraja brojne konkretne primere iz Francuske, Nemačke i Austrije.

Korhide time pokazuje prstom na još jedan problem koji je sa „Islamskom mapom" dospeo u fokus javnosti, sa tako radikalnim porukama da ona odbija da ga vidi: da je granicu između islama kao religije i islama kao političke ideologije nemoguće povući sa pouzdanom oštrinom.

Insajderski pogled ne pomaže. Konkretni primer pokazuje da čak ni institucionalno organizovanoj grupi islamskih pedagoga i teologa skupljenih sa evropskih univerziteta (i jednog američkog) to nije pošlo za rukom.      

Racionalizacije levice da je islam „isto što i sve druge religije", dakle samo jedan u nizu pokreta istorijski ukroćenih projektom sekularne demokratske države, samo otežava život liberalnim muslimanima. Oni se osećaju ostavljeni bez podrške i prepušteni radikalima, smatraju autori „Islamske mape".

Stranka Zelenih, vrlo ljuta na kancelara jer je progurao projekt sa Islamskom mapom, najavljuje okrugli sto o islamu krajem juna.

Ali da bi se postigao minimalni društveni konsenzus o tom pitanju, potrebno je najpre definisati da li regulacija islama spada u politiku, religiju, pravo ili društvenu praksu. Od te nedorečenosti žive i pod njenom zaštitom rastu ideološke forme evropskog islama.