Gledano sa strane i sa vremenskom distancom, izgleda da Slovenci nisu u 20. veku napravili neku veliku istorijsku grešku. Prva Jugoslavija za njih je bila spas, a pre nestanka druge Jugoslavije rešili su pitanja zbog kojih su drugi jugoslovenski narodi ratovali 1991. Kako danas Slovenci gledaju na Jugoslaviju kralja Aleksandra i Josipa Broza?

Ako bi se sudilo po imenima svetski poznatih Slovenaca danas, izgleda da ova bivša jugoslovenska republika nema za čim da žali. Slovenci imaju jednog od najpoznatijih filozofa sveta, levičara Slavoja Žižeka. Imaju prvog čoveka Uefe, advokata iz Ljubljane Aleksandra Čeferina, jednog od najboljih košarkaša sveta Luku Dončića, donedavno su imali prvu damu Amerike Melaniju Tramp, a 2019. na dodeli Nobelove nagrade za književnost u Oslu čuo se slovenački jezik - austrijski pisac Peter Handke je u svom govoru pred Nobelovim komitetom govorio o svojim precima s majčine strane, koruškim Slovencima, i izrekao na slovenačkom molitvu koje se seća iz detinjstva.

Podsećao se često Handke i u svojim delima i nastupima priča koje mu je majka pričala o ljudima iz njegovog rodnog mesta Grifen, koje je nekada nosilo slovenačko ime Stara Vas - o njegovim slovenačkim ujacima koji su kao nemački vojnici u Drugom svetskom ratu poginuli na istočnom frontu, od kojih je jedan, Gregor Sivec, nekadašnji mariborski student voćarstva, bio vatreni Jugosloven i svojim (jugo)slovenstvom zarazio porodicu, pa onda i Handkea.

A devedesetih godina, kad su Slovenci dobili nezavisnu državu, Peter Handke je govorio da je za njega Slovenija uvek bila deo velike Jugoslavije, zemlje koja je počinjala južno od Karavanki, a završala se na Ohridskom jezeru, i prisećao se svog dede koji je 1920. na plebiscitu u Austriji glasao za prisajedinjenje Koruške Kraljevini SHS.

Naime, posle sloma Habsburške monarhije, severna Koruška je pripala novostvorenoj republici Austriji, a u južnoj, u kojoj je živelo dosta Slovenaca, održan je referendum.

Iz tog vremena ostali su propagandni plakati. Na jednom od njih, proaustrijskom, dečak Slovenac pita svoju majku da li će morati da ratuje za kralja Petra ako ona glasa sa ujedinjenje sa Kraljevinom SHS.

Većina u zoni A, dominantno slovenačkoj, ipak nije mislila kao Handkeov deda i plebiscit je propao, tesno 52:48. U zoni B, u Klagenfurtu (slovenačko ime grada bilo je Celovec), dominantno austrijskom, onda nije ni bilo potrebe za referendumom. Zanimljivo, baš u Klagenfurtu rodio se danas jedan od najpoznatijih Koruških Slovenaca, austrijski diplomata Valentin Incko, višegodišnji visoki predstavnik EU u Bosni i Hercegovini.

Nakon prelomne 1918. godine, oko 300 hiljada Slovenaca je ostalo se one strane Karavanki, broj koruških Slovenaca 1918. bio je 120 hiljada, a danas je taj broj oko 30 hiljada, kako podseća slovenački istoričar Božo Repe, redovni profesor za savremenu istoriju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

Neki su zbog procesa asimilacije postali Austrijanci, neki su ostali Slovenci, a neki su, kako primećuje slovenački etnolog Božidar Jezernik, profesor Filozofskog fakulteta u Ljubljani, postali "Vindišari": "Vindišari su bili Sloveni, a austrijske vlasti su ih proglasile zasebnom etničkom jedinicom, Vindišarima, kako bi ih odvojili od Slovenaca, odnosno Jugoslovena. Slično je bilo u Prekomurju, gde su za tamošnje Slovence iznosili teorije da je reč o Vendima, ili u Italiji, gde i sada imamo situaciju da neki koji govore slovenačkim dijalektima ne žele da budu Slovenci, čak se odriču para koje bi mogli da dobiju od Italije za čuvanje slovenačkog jezika i kulture", kaže Jezernik, autor knjige Jugoslavija, zemlja snova.

Šta bi bilo da je bilo?

Danas veoma popularna kontrafaktualna istorija polazi od jednostavnog pitanja koje istoričari baš i ne vole - šta bi bilo da je bilo drugačije? Gde bi danas bila Slovenija da joj nije bilo Jugoslavije?

"Položaj Slovenaca u nacionalnom smislu bio je takav da ih je stvaranje Jugoslavije spasilo", izričit je Božo Repe, objašnjavajući da je Slovence u Kraljevinu SHS najviše naterao strah od Nemaca i Italijana, a nakon uspona fašizma i nacizma, videlo se koliko je taj strah bio opravdan. U Donjoj Štajerskoj, u Mariboru, Rudolf Majster 1918. organizovao je Slovence i zauzeo grad zbog namere lokalnih Nemaca da Maribor ostane u Austriji. U veliku državu kralja Aleksandra ulazi tada i Prekomurje - kraj koji je pripadao mađarskom delu Austrougarske. U tom kraju 1941. rodiće se prvi predsednik nezavisne Slovenije Milan Kučan.

Najveća dobit Slovenaca od Kraljevine SHS bila je najpre u njenom nazivu, kojim su Slovenci u tom smislu stupili na istorijsku pozornicu, i u činjenici da se većina Slovenaca prvi put našla na okupu. A to je, kako objašnjava Repe, značilo da Nemci više nisu bili vladari, odnosno Herrenvolk, već su postali manjina, a umesto njih nacionalni slovenački političari sada postaju - glavni političari.

Slovenci su u prvoj Jugoslaviji konačno mogli da prodišu. Dobili su univerzitet, o čemu su u Austrougarskoj mogli samo da sanjaju, dobili su Akademiju nauka, svoj radio, ali i važnu ekonomsku priliku - da od "zadnjih u gradu" postanu "prvi u selu". A kako je Kraljevina SHS štitila sebe carinama, Slovenci su počeli da razvijaju industriju koju pre nisu imali. Na kraju, dobili su Dravsku banovinu, etničku zaokruženu administrativnu jedinicu sa glavnim gradom Ljubljanom.

Božidar Jezernik odbacuje tezu o vekovnom slovenačkom snu o državi, tezu koju je izrekao France Bučar, predsednik slovenačkog parlamenta 1991. godine, onih junskih dana kada su Slovenci gledali kako se na ljubljanskom trgu ispred skupštine diže slovenačka zastava: "Ideja o slovenačkoj državi je dosta mlađa od 100 godina. Slovenci su u velikoj većini bili iskreni Jugosloveni, 1918. tadašnji gradonačelnik Ljubljane rekao je - imamo Jugoslaviju", kaže Jezernik i dodaje da se situacija menja nakon 1941. jer tada više nije bilo jugoslovenskih nacionalista.

Drugi svetski rat - kad se vreme pretvara u istorijsko vreme

Godine 1941. Slovenija je bila pocepana između nemačkih nacista, italijanskih fašista i mađarskih hortijevaca. Trećem Rajhu pripojen je Maribor, gde su aprila 1941. nacističke vojnike oduševljeno dočekali lokalni Nemci.

Uz čuvenu pesmu Bilećanka koju je Milan Apih napisao 1940. godine u bilećkom zatvoru, slovenački partizani žestoko se bore. Shvatili su da je ovo istorijski trenutak kad se ide na sve ili ništa, kada se istorijski procesi ubrzavaju, kada se vreme pretvara u istorijsko vreme. Slovenci su sada bili na pravoj strani istorije, onoj pobedničkoj. A Italijani i Nemci na gubitničkoj.

Nakon rata stvara se slovenačka socijalistička republika. Godine 1947. Slovenci su od Italijana vratili deo Kranjske i Postojnu, koji su im oduzeti 1920, ali još važnije - dobili su izlaz na more. "Raspoloženje je bilo megalomansko", kaže Božo Repe. "Deo je naravno bio razočaran zbog Trsta, ali i svestan da je dobio obalu koja je bila italijanska još od vencijanskih vremena."

Nakon 1945. dolazi do velikih demografskih promena: Nemci iz Maribora, Celja, Ptuja doživeli su donekle sličnu sudbinu kao i folksdojčeri u Vojvodini, kao i deo Italijana na novoj slovenačkoj teritoriji. Italijanski istoričar Raul Pupo procenio je da je u "fojbama" stradalo između tri i četiri hiljade ljudi.

Prema popisu iz 1948. u Socijalističkoj republici Sloveniji živi 97 odsto Slovenaca. Neki kažu da je slovenačko nacionalno pitanje već tada bilo rešeno.

"Komunistička partija bila je nacionalistička", iznosi tezu Božidar Jezernik i nastavlja: "Sve komunističke partije i svi lideri na teritoriji Jugoslavije bili su nacionalisti, ali ne jugoslovenski nacionalisti, već slovenački, hrvatski, makedonski, manje crnogorski i bosanski, a najmanje srpski jer je to bilo nepoželjno, što ne znači da nisu bili intimno. Ali među jugoslovenskim komunistima njima nije bilo jugoslovenskih nacionalista, jer su 1925. prihvatili tezu Kominterne da Jugoslaviju treba razbiti. I vodeći poratni komunisti Josip Broz i Edvard Kardelj potpuno su prihvatili ideologiju o razbijanju versajske Jugoslavije. Ja mislim da je Tito bio ne toliko izrazit, ali ipak u biti hrvatski nacionalista, dok je Edvard Kardelj bio veliki slovenački nacionalista, i posle pada Milovana Đilasa glavni komunistički ideolog."

"Zašto mi dajemo pare u fondove za nerazvijene?"

U nekada Titovom Velenju, a danas samo Velenju, nalazi se jedan od najvećih spomenika Josipu Brozu na ovim prostorima. U istom gradu nalazi se i spomenik Edvardu Kardelju. Kada se početkom šezdesetih Josip Broz dvoumio da li da se ide ka centralizmu i jačanju Jugoslavije ili ka jačanju republika, Kardeljeva koncepcija je pobedila.

Kardeljeva koncepcija kasnije je ušla i u Ustav 1974. Slovenija je tada jednom nogom već bila van Jugoslavije. Kao ekonomski najrazvijenija republika, Slovenija je bila i izlog socijalističke Jugoslavije prema zapadu ,,Zašto mi dajemo najviše u fondove za nerazvijene?'', često su znali da pitaju Slovenci kada su govorili o ekonomiji.

"Slovenci su u Jugoslaviji profitirali, bilo je ranije jako popularno govoriti kako smo mi iskorišćavani, što je glupost", kaže Jože Mencinger, jedan od vodećih slovenačkih ekonomista, često nazivan i arhitektom slovenačke tranzicije. Jedan je od tvoraca takozvanog gradualizma, tranzicionog puta koji je Slovenija odabrala devedesetih godina, a koji se najlakše može opisati kao kontrateža "šok terapiji".

Govoreći o ekonomskom aspektu uzroka raspada Jugoslavije, Branko Milanović, jedan od najvećih svetskih autoriteta u oblasti nejednakosti, napisao je da se odnos između ekonomije Slovenije i Kosova može ilustrovati slučajem kao kada bi u državi veličine Mičigena postojao severozapadni deo zemlje čiji je dohodak na nivou Španije, dok bi na jugoistoku postojala pokrajina čiji je dohodak jednak onom u Hondurasu - svaka centralna vlada imala bi nemoguć zadatak da u jednoj državi u ravnoteži drži ljude sa bogatstvom Španije i one sa siromaštvom Hondurasa. To nije imala nijedna druga zemlja u Evropi.

"To je sigurno bio problem, jer razlika u BDP-u bila je 7 prema 1. Ta razlika se posle Drugog svetskog rata nije smanjivala, bila je ista 1990. kao i 1945. godine, nije dolazilo do konvergencije jer su stvari ostale nepromenjene", ističe Mencinger.

Moja dežela

Rečenica "Slovenija, moja dežela" prvi put se pojavila polovinom osamdesetih u spotu Turističke organizacije Slovenije. Ipak, tek nekoliko godina kasnije dobija političko značenje. Bilo je to vreme kada su u polju sporta, muzike i kulture na svim stranama nicali politički i nacionalni simboli.

Beograd i Ljubljana osamdesetih bili su jaki disidentski centri. Slovenački komunista Milan Apih, autor Bilećanke, jedne od najpopularnijih jugoslovenskih partizanskih himnibio je u grupi slovenačkih intelektualaca koja je 1985. u Ljubljani, na sastanku u gostionici "Mrak", ubeđivala Dobricu Ćosića, Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića da je samostalna Slovenija neminovnost. Uz Apiha sa slovenačke strane učestvovala je i grupa okupljena oko časopisa "Nova revija", između ostalih: Niko Grafenauer, Dimitrij Rupel, France Bučar, Spomenka Hribar, Tine Hribar...

Slovenija je polovinom 80-ih prednjačila u borbi protiv komunističkog dogmatizma, borbi protiv kulta Josipa Broza, socijalističkog poretka i ograničavanja sloboda, naročito tzv. omladinski mediji poput "Radija Študent" i "Mladine".

Ali kako su osamdesete odmicale, mnogi borci za demokratiju pretvarali su se u nacionalne borce za samostalnost Slovenije.

Boris A. Novak, rođen i odrastao u Beogradu, tih godina bio je jedan od osnivača časopisa "Nova revija". Časopis se borio za više sloboda u Jugoslaviji, ali je 1987. godine objavio takozvano "57. izdanje" u kojem je ključan bio Doprinos slovenačkom nacionalnom programu.

"Ja sam bio jedan od osnivača i glavnih urednika 'Nove revije', ali moram reći da sam bio rezervisan do 57. broja. Bilo je u časopisu relevantnih analiza, ali ja se nikada nisam identifikovao sa takvim nacionalnim zahtevima", kaže pesnik Boris A. Novak, inače sin slovenačkog partizana Ante Novaka, koji je nakon tog 57. broja preuzeo ulogu glavnog urednika "Nove revije". A onda su, nastavlja, nakon tog broja počele pretnje sudskim procesima autorima i urednicima: "Bila su to napeta vremena pre svega kad je reč o kritici upućenoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji."

U Ljubljani u leto 1988. kreće Ljubljanski proces, odnosno Suđenje četvorici, među kojima je tada bio i vojni konsultant i ekspert, a danas premijer Slovenije Janez Janša. Četvorici se sudilo zbog objavljivanja vojnih tajni i pisanja članaka u kojima se kritikuje JNA.

Uz to, suđenje nije bilo na slovenačkom nego na srpskohrvatskom, čime je ono za Slovence dobilo nacionalni predznak. Janši je to bio politički vetar u leđa, a od tog vremena Slovenci iz naziva JNA izbacuju "N", i uglavnom koriste izraz Jugoslovenska armada.

Istoričar Božo Repe ističe da je jugoslovenska ideja bila jaka u Sloveniji sve do kraja 80-ih godina, i da su Slovenci kao mali narod uvek tražili neku državu zajedničku sa drugima: "Ali taj otklon od jugoslovenstva koji se javio imao je dva kraka - jedan je liberalni,  proizašao 80-ih godina iz različitih društvenih pokreta čiji je cilj bio miran život koji bi se temeljio na građanstvu, dakle građanska prava, demokratija, mir, neuplićanje armije u civilni život... Drugi krak hteo je nacionalnu državu utemeljenu na 'blut und boden' ideologiji, dakle želeo je nacionalnu državu za Slovence a ne za druge. I ta dva različita pola udružila su se u jednom trenutku, jer je ovaj prvi shvatio da te ciljeve ne može postići unutar Jugoslavije."

Ta dva pola do danas su osnov podela u Sloveniji. Istoričar Božo Repe pripada prvom kraku.

Dogovor Kučana i Miloševića

Na tom kraku je nominalno bio i Milan Kučan, nekadašnji predsednik Predsedništva Socijalističke republike Slovenije. Prvi otvoreni sukob komunističkih rukovodstava u Beogradu i Ljubljani desio se u februaru 1989. godine u Cankarjevom domu. Skup je organizovan da bi se izrazila solidarnost sa rudarima Trepče koji su tada štrajkovali glađu. Milan Kučan tada je izgovorio rečenicu: "Jugoslavija se brani u Trepči". Došlo je do reakcije iz Beograda i poznatih događaja.

U januaru 1990. na sada već čuvenom 14. kongresu Saveza komunista Jugoslavije, Slovenci su predlagali konfederalizaciju partije i države, njihovi predlozi su odbijeni i slovenačka delegacija napustila je Centar "Sava".

Jože Mencinger priseća se da je u januaru iduće godine bio jedan od učesnika sastanka u Beogradu sa Slobodanom Miloševićem: "Ja sam tu bio neko peto koleno, nisam imao značajniju ulogu, ali na tom sastanku Milošević je čak hteo da se razgovara o ekonomskim pitanjima. On je na neki način pomagao da mi odemo, jer je izričito rekao - izravnaćemo neke ekonomske račune, možete ići, ali morate priznati pravo Srbima da žive u jednoj zemlji. I to je, naravno, naša delegacija lako učinila", priča Mencinger.

Milan Kučan ovako je u razgovoru za RTS opisao te pregovore: "To je interpretacija sa kojom se ja vrlo često suočavam, i koja uglavnom dolazi iz Hrvatske od nekih političara ili nekih kvazianalitičara. Tada je u Beogradu Milošević rekao - da Srbija razume interes Slovenije da ostvari istorijski san i pitao da li i Srbi imaju pravo na svoju državu. Moj odgovor je bio da ono što mi tražimo za sebe, naravno, priznajemo svim drugima, ali uz uvažavanje prava drugih republika. Dakle, to nije značilo ostvarivanje one koncepcije 'svi Srbi u istoj državi'.

Mencinger dodaje: "Bio sam prisutan na sastanku. Pošto su obojica, i Kučan i Milošević, bili članovi Saveza komunista, oni su bili na 'ti' i sećam se da su pravili viceve za vreme ručka. Tek su se ozbiljili kad je došla televizija, a inače je razgovor bio prijatan. Kada smo se vraćali u Sloveniju, zaustavili smo se u Zagrebu, gde je nas je čekao Tuđman veoma besan. To se, na neki način, smatralo kao da smo mi izdali Hrvatsku, a nismo. Problem Hrvatske je da oni uopšte nisu bili spremni. Ništa nisu imali, a mi smo već imali bonove, privremeni novac još od decembra 1990, iako je on korišćen tek u oktobru 1991. godine. Tako smo mi bili na neki način i tehnički spremni. Onda, po mom mišljenju, druge mogućnosti nije ni bilo."

Desetodnevni rat

Usledio je tzv. Desetodnevni rat za nezavisnost, rat sa relativno malo žrtava, naročito u poređenju sa desetinama hiljada žrtava u ratovima koji su usledili. 

Oba kraka slovenačkog establišmenta koja je pomenuo Božo Repe, događaje iz juna i jula 1991. godine nazivaju agresijom JNA na Sloveniju.

Podsećanja radi, nakon jednostrano proglašene nezavisnosti Slovenije u junu 1991, javlja se pitanje graničnih prelaza koje je u ingerenciji saveznih vlasti. Slovenci na granici prema Austriji, Italiji i Mađarskoj skidaju zastave SFRJ i podižu nove zastave Slovenije. Savezno izvršno veće na čijem je čelu bio Ante Marković saopštilo je da Slovenija nasilno ruši ustavni poredak Jugoslavije, pa SIV izdaje naredbu o zabrani uspostavljanja graničnih prelaza unutar teritorije SFRJ, i odluku da se izvrše savezni propisi o prelaženju državne granice, za šta zadužuje saveznu policiju i Carinu, i pominje pomoć JNA u slučaju da organi Carine naiđu na otpor.

Slovenac Konrad Kolšek, general Pete vojne oblasti koja je pokrivala Sloveniju, u knjizi "Prvi pucnji u SFRJ", u izdanju DanGrafa piše: "Naš zadatak je bio da svojim prisustvom obezbedimo mirno preuzimanje graničnih poslova organima Saveznog SUP i Carine na 35 graničnih prelaza, na međunarodnom aerodromu Brnik i u luci Koper."

Predstavnici nekadašnjeg slovenačkog rukovodstva pokrete JNA tumačili su kao pokušaj da se nasilno smeni vlast u Ljubljani. I danas nemaju dileme - Jugoslovenska vojska izvršila je agresiju na suverenu Sloveniju.

Tadašnji američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman zapisao je da i manje primitivna vojska od JNA ne bi pustila takve postupke bez reakcije.

"Pa dobro, Cimerman, Cimerman...", prva je reakcija Milana Kučana na ovu konstataciju. "Ja sam imao nekoliko razgovora sa njim, njemu su glavna pitanja bila očuvanje Jugoslavije i ključ uređenja odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu, to mu je bio zadatak i van tog okvira on nije hteo puno da razgovara."

Drugačiji, i u Sloveniji dosta usamljen stav o događajima iz juna 1991, danas ima Igor Mekina, dugogodišnji novinar "Radija Študent", zatim "Mladine" i "Dnevnika", danas odgovorni urednik portala "Insajder.com". On je magistrirao na temi otcepljenja Kosova od Srbije i separatizmu u Evropi, i upravo zbog tekstova o Kosovu dobio je otkaz u ljubljanskom "Dnevniku" gde se više nikad nije vratio. Mekina ovako vidi događaje iz juna 1991:"Pogledajte iz današnje perspektive, sad kad smo malo pametniji. Škotska ne može da proglasi svoju nezavisnost jednostranim aktom i da izađe iz zemlje tek tako, oni pregovaraju o referendumu. Slično je u Kataloniji, gde se cela EU danas postavila na stanovište da jednostavno otcepljenja nema. Mi smo imali referendum bez ikakvih problema, niko nas nije tukao zbog toga. Ali u slovenačkom jednostranom putu u samostalnost jedna je stvar važna, a mislim da to niko u Sloveniji neće da kaže - time smo i mi preuzeli odgovornost za krvavi rasplet drame u bivšoj Jugoslaviji", eksplicitan je Mekina.

Kako je Beograd iznenadio Ljubljanu

"Uspeli smo da zaustavimo vulkan", optimistični su bili evropski posrednici kada su na Brionima 7. jula 1991. pronašli kompromis koji bi odložio pitanje osamostaljenja na neko vreme. Slovenci nisu krili nezadovoljstvo Brionskom deklaracijom. Ali onda su i sami bili iznenađeni kada je samo 10 dana kasnije Predsedništvo SFRJ donelo odluku da se JNA povlači iz Slovenije. Bio je to kraj "Avnojevske Jugoslavije".

Dok su trajali ratovi u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji i na Kosovu, samostalna Slovenija živela je svoj život.

Jugoslovenske kvote za izvoz u Evropsku zajednicu pomogle su joj da preživi gubitak jugoslovenskog tržišta. Postala je članica Evropske unije 2004. i to kao najnaprednija nova članica u tom talasu proširenja.

Gde je Slovenija 30 godina posle nezavisnosti i kako gleda na bivši jugoslovenski prostor? Za mlade Slovence jezik je velika barijera. Odnos mladog Slovenca prema ostatku bivše zemlje možda najbolje ilustruje opis po kojem on letuje u Hrvatskoj, Novu Godinu slavi u Beogradu, sluša Bajagu, Brenu i hitove od pre 40 godina, peva te pesme, ali uglavnom ne razume šta peva.

Pisac Goran Vojnović, najprevođeniji slovenački pisac na eks-ju prostoru, kaže da je Slovenija jugu u dobroj meri okrenula leđa: 

"Nismo uspeli da uspostavimo poziciju prema zapadu da se tu podstiče neka kvalitetna razmena, da se prodire bar do Beča i Trsta, a kamoli dalje. Tako da sam ja dugi niz godina imao osećaj da smo raspadom Jugoslavije mnogo toga izgubili, jer smo ostali bez šire publike, bez nekoga ko nas prati spolja, ko nas razume, i kome smo mi na neki način nešto zanimljivo, kome mi nešto značimo. Jednostavno - usamljeni smo."

Srednja Evropa ili Balkan?

Kada se 80-ih godina gubio jugoslovenski identitet, deo slovenačke inteligencije se okretao Srednjoj Evropi. Kako se oseća prosečan Slovenac - kao čovek koji ima mentalitet srednjoevropkog građanina ili kao čovek koji i dalje gleda ka Balkanu?

Jože Mencinger podseća da je još Ivan Cankar rekao da je slovenački seljak bio bliskiji tirolskom seljaku nego seljaku iz Šumadije, dok Božidar Jezernik na tu temu kaže: „Slovenačke zemlje su bile deo Austrije više od sedam vekova, deo Jugoslavije nisu bile ni jedan vek. Znači, slovenačka ideja o naciji i šta ona predstavlja, razvila se za vreme austrijskog carstva. Da nije bilo Austrije, razvoj bi bio potpuno drukčiji. Ali sada imam utisak da je na tom mentalitetskom području današnjim Slovencima Jugoslavija bliža nego Austrija, da se Slovenci bolje osećaju sa pogledom na tu stranu nego sa pogledom na ovu stranu".

Trideset godina po raspadu Jugoslavije, izgleda da su tragična pitanja koja su drugi jugoslovenski narodi rešavali 1991. godine, Slovenci rešili 1945. Nisu imali autonomne pokrajine, nisu imali manjine koje bi im pravile velike istorijske probleme. Imali su "samo" Desetodnevni rat. Neki Slovenci se možda ne bi složili, ali gledano sa strane izgleda da ljudi sa sunčane strane Alpa nisu u 20. veku napravili velike istorijske greške.

Možda zato nije čudno što je kralj Aleksandar danas više pozitivna nego negativna istorijska ličnost u Sloveniji, što se u Velenju i dalje nalazi ogroman spomenik Josipu Brozu. Mada, i danas ima onih Slovenaca koji nostalgično izgovaraju rečenicu "Trst je naš" i razmišljaju o Koruškom plebiscitu.

Međutim, kontrafaktualna istorija ne važi samo za države nego i za ličnosti. Ko zna šta bi bilo sa Peterom Handkeom da je njegov deda pre 100 godina bio u većini.