Svi koji su tvrdili da je tretman Đokovića različit u odnosu na tretman drugih šampiona njegovog kova, sada imaju i službenu potvrdu toga. Sada kad imaju presedan, sudije Federalnog suda Australije mogli bi poći i korak dalje, mogli bi doneti odluku da retroaktivno oduzimaju Đokoviću onih devet titula Australian Opena. A kad poslednje januarske nedelje neko ko se ne zove Novak Đoković podigne trofej, svi će znati da ga taj neko podiže samo zato jer su oterali najboljeg.


We fought for justice
And not for gain
But the magistrate
Sent me away

Na albumu „Rattle And Hum" iz 1988, to je druga po redu pesma, a prva koja nije obrada. Najpre ide „Helter Skelter" uz onu nezaboravnu najavu da se pesma tom izvedbom od Čarlsa Mensona „krade nazad" Bitlsima, a čim taj ludi krešendo završi, čuje se samo tihi melanholični gitarski intro i odmah zatim glas, neočekivan i nepoznat glas, glas koji ne pripada pevaču benda i stihovi u kojima se lirski subjekt žali na političku i istorijsku nepravdu.

On se oprašta sa bližnjima koje nikad više neće videti, pred deportaciju na drugi kraj planete, na najdalju njenu moguću tačku, najokrutniju i najneprijatniju, u šupak sveta, pa u manje od dve minute sumira svoj život koji ga je doveo do te tačke, borbu za pravdu, a ne probitak zbog koje ga je sudija osudio, a zatim se razmišljanje iz sopstvene perspektive poopštava pa se kaže:

„Kraljevi će i dalje da vladaju, a sirotinja će da se muči, i dere svoje dlanove, baš onako kako oni deru zemlju koju obrađuju, ali doći će dan, u vremenu koje sviće, kad će pošten čovek od poštenog rada moći dostojno da živi"

Čovek kome je pesma posvećana zvao se Džon Bojl O'Rajli. Bio je irski revolucionar koji je prevodio jednu od pobuna nakon surove engleske vlasti, a neposredno posle perioda „Velike gladi". Imao je dvadeset dve godine kad je uhvaćen i osuđen na smrt, a onda je u poslednjem trenutku kazna preinačena u dvadeset godina prisilnog rada u Zapadnoj Australiji.

U jednom od najčuvenijih redova engleske i svetske književnosti, Hamlet kaže da je Danska zatvor. To je metafora. Neko ko bi rekao da je Australija zatvor kroz najveći deo istorije u kojem se taj kontinent naziva tim imenom, bio bi sasvim u pravu, odnosno samo bi izgovarao banalnu činjenicu, kao kad se kaže da je Malta ostrvo ili da Švajcarska nema more.

Kao što i u klasičnim velikim zatvorima postoje naročito okrutna krila ili blokovi, tako se i u ovoj pesmi Tasmanija (starim imenom Van Dimenova zemlja) koristi kao sinegdoha za celu Australiju. Uostalom, istorijski Džon Bojl O'Rajli i nije poslan da robija baš na Tasmaniju. U irskoj folk tradiciji, međutim, postoji stara narodna pesma koja se zove „Van Diemen's Land" i uz njen simbolički prtljag je bilo lakše ispričati ovu priču.

Dnevnopolitička tragikomedija

Otkad je počela saga sa iživljavanjem australijskih vlasti nad Novakom Đokovićem, odmah su krenule teze kako je sve to kao stvorenu za televizijsku seriju ili film. Možda malo i pod uticajem te ideje, sve vreme dok sam pratio vesti iz Australije, u pozadini, kao filmsku muziku, čuo sam kako Edž peva „Van Diemen's Land".

Jer to je suština ovog slučaja. Ovde se nosioci političke moći obračunavaju sa pojedincem, a pravo, pravda, briga za javno zdravlje i ostale trice i kučine služe im samo kao izgovor.

I odmah da se osvrnem na one namnožene budaletine po digitalnim busijama i budžacima spremne da u svakom trenutku podsete koliko Đoković ima para, gde je prijavljen sa stalnom adresom i tako dalje, i tome slično. Da su njihovi preci po gluposti imali glas i moć kakvu oni danas imaju, ne bi bilo nikakve umetnosti, nikakvih bajki, nikakvih tragedija, nikakvih svetih knjiga, ničega jer bi oni postavljali pitanje zašto narodni pevač stalno peva o carevićima i kraljevićima, stavlja ih pred muke i pravi od njih tragične junake, a oni su svakako puni ko brodovi.

Kao i svaki drugi turista, Đoković se o uslovima ulaska u Australiju raspitao pre nego što je pošao na put. Dobio je vizu i krenuo. Sve što se dešava od momenta kad se on spustio na australijsko tlo je s jedne strane dnevnopolitička tragikomedija, a s druge iživljavanje nad jednim čovekom koji nije kriv nizašta, osim što je najbolji i što dolazi odakle dolazi, odnosno zbog kombinacije te dve stvari. Da je Đoković Englez, Francuz ili Nemac, ovo se ne bi desilo; da je ovo neki drugi Srbin, programer, frizer ili novinar, ovo se ne bi desilo.  

Šta mu je sve to trebalo?

Ne zanima me ovde hronologija slučaja, ne zanimaju me pravni argumenti jedne ili druge strane, pisalo se o tome svakako i pisaće se još više, zanima me odgovor na pitanje koje su u javnosti već postavili Aleksandar Mandić i Radmilo Armenulić, a to je: šta je Novaku uopšte trebalo da se sudi sa Australijom, da dopušta tamošnjem državnom aparatu da ga maltretira, kad već nije morao? Mogao je sam da se vrati. Više on treba Australian Open-u, nego što Australian Open treba njemu. Pa on je taj turnir osvojio devet puta, a prvi njegovi pratioci - na toj večnoj listi - Roj Emerson i Rodžer Federer imaju po šest titula. Da se igra Australian Open do Sudnjeg dana, niko nikad neće prestići Đokovića.

I tu se vraćam na pesmu. Hteo je da igra, hteo je da pobedi i hteo je pravdu. Uostalom, ako se zaista plaši vakcine kao takve, odnosno štete koju bi mu eventualno mogla naneti, on je, pre nego iko drugi, mogao udesiti da mu se ubrizga fiziološki rastvor, a da na sertifikatu piše šta on poželi da piše.

Otud ovo nije pitanje „za ili protiv vakcine", nego nečijeg prava da se ne vakciniše ako to ne želi. To pravo još uvek postoji. Kao što postoji pravo svake zemlje da nekog stranog državljanina ne pusti na svoju teritoriju. Australija je to svoje pravo iskoristila. Ali to se ne radi na ovakav način.

Jer ima sudova i sudova. Neki priznaju samo sud svoje partije, neki sud istorije, a neki se uzdaju u eshatološke sudove. Britanski sudija koji je osudio Džona Bojla O'Rajlija na dvadeset godina prisilnog rada u Zapadnoj Australiji, mislio je da time dokida njegov slobodan život, da je to ista ona prvobitna smrtna kazna, samo malo sporije administrirana.

Džon Bojl O'Rajli je posle dve godine robije uspeo da pobegne. Dočepao se Amerike, tačnije Bostona. Oženio se i dobio četiri ćerke. Proslavio se kao pesnik i novinar. Bio je jedan od najpopularnijih pesnika svog vremena. Istoričari američke književnosti njegove stihove će u dvadesetom veku proglasiti previše estradnim, no oni se i dalje čitaju. Poznat je podatak da je Džon Bojl O'Rajli bio omiljeni pesnik Džona Ficdžeralda Kenedija.

Umro je u ponešto kontroverznim okolnostima, a na vest o smrti stigli su telegrami saučešća od vodećih političkih, verskih i kulturnih figura tog vremena. Sahrana mu je bila velika i nezaboravna.

Za sve ovo vreme, za zvanične britanske vlasti on je ostao tek odbegli robijaš. Godine 1999, Toni Bler je odbio zvanični predlog da ga se posthumno amnestira.

Svi koji su tvrdili da je tretman Đokovića različit u odnosu na tretman drugih šampiona njegovog kova, sada imaju i službenu potvrdu toga. Sada kad imaju presedan, sudije Federalnog suda Australije mogli bi poći i korak dalje, mogli bi doneti odluku da retroaktivno oduzimaju Đokoviću onih devet titula Australian Opena.

A kad poslednje januarske nedelje neko ko se ne zove Novak Đoković podigne trofej, svi će znati da ga taj neko, iz njihove perspektive dostojniji, podiže samo zato jer su oterali najboljeg. To neće biti titula za zavist. Kao što niko nikad ne pomene da je Danska 1992. bila fudbalski prvak Evrope, bez podsećanja da je turnir došla samo zato jer je Jugoslavija diskvalifikovana, tako će i taj čovek biti šampion u godini kad Đokoviću nisu dopustili da igra.

Kažu da su u Maovoj Kini od porodica političkih zatvorenika osuđenih na smrt naplaćivali cenu metka kojim je ovaj pogubljen. Đoković će australijskim vlastima platiti oko pola miliona dolara za poniženje kojem su ga podvrgli. Dobro će im to doći kao 0,0007 posto računa za onih osam nuklearnih podmornica koje kupuju od Engleza i Amerikanaca.