"Šest malecnih naroda se prepiralo oko testamenta Velikog tate Tita. Svi se bore za Boga, svi žele da budu vođa čopora, nikog simpatičnog tu nema. Svi su u pravu kao i obično, i svi vode ratove koje su njihove dede vodile pre dvesta godina i izgubile", piše Le Kare u svom poslednjem, posthumno objavljenom romanu, čija se radnja delom odigrava u Beogradu i Bosni devedesetih. Ovaj roman, kao i stokholmski govor koji je Le Kare održao na jednom od svojih poslednjih javnih nastupa, prilikom dobijanja nagrade "Ulof Palme" januara 2020, predstavljaju konačno svođenje računa velikog pisca i njegov svojevrsni politički amanet.

Konačnost smrti poslednjim rečima često donosi simboliku, čak i kad su reči izgovorene ili napisane bez svesti da će biti poslednje.

Dejvid Kornvel (1931-2020), svetu mnogo poznatiji kao Džon le Kare, ostavio je iza sebe veliki, bogat opus - 26 romana, memoare, kratke priče, eseje... "Le Kareovi romani nisu bili samo špijunski trileri, već visoka književnost", piše nedavno, povodom prve godišnjice piščeve smrti, levičarski časopis Jakobin. Manje-više je opšte mesto da je Le Kare potcenjeni žanr uzdigao na nivo umetnosti.

On je, u stvari, bio žanr za sebe. Daleko od džejmsbondovskog manihejstva, filozofski zamišljen nad pitanjima dobra, smisla, vere, lojalnosti, u velikom stilu je otkrivao čitaocima pravila i zakonitosti Velike igre... Iako su ga kopirali, nema duplikata. Stvaralačkim kontinuitetom od šezdeset godina sazidao je hroniku epohe - Hladnog rata, ali i ovoga posle.

U percepciji Le Kareovog dela postoji jasan rez. Posle "pobede Zapada" 1989, a pogotovo posle 9/11 ubrzanja i invazija na Irak i Avganistan, na svom matičnom terenu ono neće više nailaziti na neupitno odobravanje i oduševljenje kao ranije. Nikad nije zapevao u horu zaslepljenih "pobednika" i "pravednika", a kako je vreme prolazilo iz njega će sve više progovarati razočarenje, rezigniranost, pa i ogorčenje: svojima, pobednicima, pobedom... Zbog toga je razne naprasno počeo i da nervira. 

Srodstvo po izboru

Igrom sudbine poslednji veći Le Kareov javni nastup bio je u Stokholmu - 30. januara 2020. uručena mu je nagrada Memorijalnog fonda "Ulof Palme", koja se dodeljuje za "vanserijska dostignuća u duhu Ulofa Palmea". Samo dan posle toga Velika Britanija se konačno razdružila od Evropske unije, a nedugo potom korona je zatvorila Evropu i čitav svet; Le Kare je umro 12. decembra te godine.

Le Kareov roman Silverview objavljen je posthumno, u oktobru prošle godine. Hronološki to nije poslednje na čemu je radio; knjiga je napisana nekoliko godina ranije, ali je Le Kare za života nije objavio.

Stokholmski govor i roman Silverview dva su različita iskaza; zajedničko im je bar jedno: predstavljaju svođenje računa.

Le Kareove špijunske priče u duhu Ulofa Palmea? Da, u prvi mah to zaista može da zvuči čudno. Ali, kao i uvek, sve zavisi od ugla posmatranja...

"Srodstvo između Ulofa Palmea i Dejvida Kornvela očigledno je u njihovoj zajedničkoj doživotnoj strasti za mir i solidarnost, demokratiju i socijalnu pravdu", stoji u obrazloženju odluke Palmeovog fonda kojim se još apostrofiraju Kornvelov angažman i njegovi humanistički stavovi o slobodi pojedinca i temeljnim pitanjima čovečanstva.

Svojim delom Le Kare je, elaborira se dalje, podsticao na raspravu o ciničnim igrama moći velikih sila, pohlepi globalnih korporacija, neodgovornom poigravanju korumpiranih političara s našim zdravljem i dobrobiti, rastućem širenju međunarodnog kriminala, napetosti na Bliskom istoku i alarmantnom porastu fašizma i ksenofobije u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. 

Palmeov brat

Le Kare nije žudeo za nagradama. Tražio je, na primer, da ga sklone sa uže liste kandidata za Bukerovu nagradu jer se "ne takmiči za književne nagrade". Geteova nagrada, koju je primio 2011. godine, bila je izuzetak za koji je postojao jak razlog - godine koje je proveo u Nemačkoj kao diplomata i obaveštajac utrle su put njegovoj književnoj karijeri. Kada je o Palmeovoj nagradi reč, reče kako je obrazloženje žirija čak i njemu samom bacilo novo svetlo na njegovo pisanje; prisustvo na svečanosti dodele shvatio je kao obavezu.

Članovi njegove porodice svedoče da je, pripremajući se za to, danima i nedeljama opsesivno iščitavao i proučavao Palmeove tekstove i govore. U Stokholm je došao porodično - sa suprugom, tri sina, njihovim suprugama, i sa sedmoro unuka. Ostali su nedelju dana. Želeo je, svedoči Pjer Šori, da se njegovi najbliži upoznaju sa Palmeovom ostavštinom i da shvate zašto mu je Palme bio važan. "Palme mi je bio brat kojeg nikad nisam imao", rekao je za ručkom svojim švedskim izdavačima.

U jeku Hladnog rata i trke u naoružavanju osećao je, kaže, kako se ne sme nastavljati sa pretnjama obostranim masovnim uništenjem; u sveopštoj buci nedostajao mu je "jedan glas". Taj glas za njega bio je Ulof Palme. Fundamentalna Palmeova tema bila je zajednička bezbednost, što je podrazumevalo da sa neprijateljem treba sesti i pregovarati; umesto jurnjave u nuklearnu konfrontaciju, žestoko se borio za smanjivanje ubitačnih oružanih arsenala... 

Memorijalni fond Ulof Palme je "relikt starih vremena" i "prevaziđenih" (socijaldemokratskih) vrednosti kakve je oličavao ubijeni švedski premijer. Zajednički su ga osnovali Palmeova porodica i švedska Socijaldemokratska partija, a strateški pravac daje mu predsednik upravnog odbora Fonda Pjer Šori (1938), socijaldemokrata stare škole, blizak Palmeov saradnik i vrhunski diplomata.

Iako je intelektom, iskustvom i rafinmanom to zasluživao, Šori nikad nije postao ministar inostranih poslova Švedske. Promenom paradigme posle Palmeove smrti, Šori se, kao palmeovac, našao suviše levo. Dobacio je do mesta ambasadora Švedske u Ujedinjenim nacijama, ali nije, na primer, mogao da prođe ni kao visoki predstavnik EU za Kosovo; Amerikanci nisu dopustili.

Glas Palmeovog fonda je na neki način glas iz utrobe (švedske) socijaldemokratije. Imena laureata, poput Danijela Elsberga, Roberta Sovijana, Gideona Levija... i Dejvida Kornvela (Džona Le Karea), sama po sebi govore o orijentaciji i vrednosnom utemeljenju. 

Šta je Le Kare rekao u Stokholmu

Iz onoga što je govorio u Stokholmu reklo bi se da je Le Kare u "Palmeovom putu" video izgubljeni smisao i da je bio uverenja da se u današnju bestragiju stiglo jer je "Palmeov put" nestao kao alternativa:

"Čitanje i razmišljanje o Palmeu navodi te na preispitivanje ko si. I ko si mogao da budeš, ali nisi. I gde se denula moralna hrabrost onda kad je bila potrebna. Pitaš se koja je to sila jednog zlatnog dečka iz aristokratske porodice, briljantnog izdanka najboljih škola i najboljeg konjičkog puka - vukla da od početka svoje karijere prihvati da zastupa izrabljivane, osujećene, potcenjene, one čiji glas se ne čuje?"

"Ne znam da li me je Palme čitao (...). Ali dobro znam da mi je ubrzo pošto sam počeo da čitam o njegovom životu i idealima koji su ga inspirisali, izgledalo kao da je svaka knjiga koju sam napisao neka vrsta nesvesnog koračanja njegovim stopama."

"...Želim jednog Palmea za svoju zemlju, koja za mog života nije proizvela nijednog državnika njegovog kova. Želim ga sada. (...) Potreban nam je taj glas da nas probudi iz mesečarenja i spasi nas od ovog bezobzirnog političkog i ekonomskog samopovređivanja."

Iako je govor bio svečarsko-diplomatski, o sudbini Ulofa Palmea kao i o epilogu Hladnog rata, Kornvel je govorio veoma ogoljeno i direktno:

"Švedska je bila posebno iritantna malešna nacija, zato što je bila evropska, artikulisana, kulturna, bogata i bela. Ali Palme je voleo da bude iritantan. Uživao je u tome. Uživao je da bude autsajderski glas, onaj koji odbija da bude kategorizovan...To je izvlačilo najbolje iz njega. (...) Palme je odbijao da bude nerelevantan. Oglasio bi se makar ga to ubilo. Možda na kraju i jeste."

"Kada se Hladni rat završio i kada je Zapadni svet još uvek čestitao sebi, Smajli se osetio izdanim, kao i ja. I Palme bi se osećao izdanim, da je dovoljno dugo poživeo. Gde je obećani mir koji smo čekali? Gde je Velika vizija? Pomirenje? Ugovor o nuklearnom razoružanju na kome je Palme neumorno radio? Gde je bio Maršalov plan koji bi pohabane narode digao sa kolena? I pre svega, gde je bio glas nade i obnove? Da li je previše nestvarno da zamislimo da bi Palme, da je poživeo, pružio taj glas?"

"Kako bi Palme želeo da bude zapamćen?", pitao se Le Kare u Stokholmu. "Po životu, ne po smrti. Po humanizmu, hrabrosti, širini i celovitosti svoje humanističke vizije. Kao glas istine u svetu koji vraški radi da je iskrivi. (...) Da li ima još nešto što bi voleo da dodam na njegov epitaf? Ovaj redak Mej Sarton u kome bi uživao: 'Pojedinac mora da razmišlja kao heroj da bi se ponašao tek kao pristojno ljudsko biće.' A kako bih ja voleo da budem zapamćen? Kao čovek koji je dobio nagradu Ulof Palme za 2019. godinu - time bih bio sasvim zadovoljan."

Le Kareu je nagradu uručio Palmeov sin Joakim, a kada su posle aplauza sišli za pozornice, prolomio se zvuk truba - kroz dvoranu je, između zvanica, koračao trubački orkestar. Svirali su Bregovićevo "Kustino oro" iz Doma za vešanje, zatim i "Nišku banju"; na goču koji je pratio trubače pisalo je "Duvački orkestar Fejata Sejdića pod upravom Nebojše Sejdića".

"Mi smo Superstar orkestar, grupa Šveđana koji sviraju balkansku muziku", predstavio ih je šef i dodao još nekoliko reči, koje su u toj situaciji, uprkos svoje jednostavnosti, takođe odzvonile: "Tokom devedesetih mnogo ljudi sa Balkana je došlo u Švedsku. Oni imaju svoje tulume, a pošto vole tulume, vole muziku i vole trubači", rekao je. "Mi se na tim tulumima pojavimo, ne znamo njihov jezik osim najvažnijih reči - pivo i bakšiš. Ne znamo reči pesama koje sviramo, nemamo pojma o čemu su... Tako da dođemo kradom i uz pomoć melodija osvojimo njihovo poverenje, njihovu ljubav, njihovo pivo i bakšiš..."

Superstar orkestar je zatim trubački najavio ponovni Le Kareov izlazak na scenu gde će održati svoj govor - naslovnom temom iz filma Špijun koji se sklonio u zavetrinu

Blizu kosti

Roman Silverview za objavljivanje je priredio Le Kareov sin Nik Kornvel, takođe pisac. Ocu je, piše u pogovoru, davno obećao da će, u slučaju da za njim ostane neki nezavršen rukopis, privesti posao kraju. Romanu koji je iza Le Karea ostao, nedostajali su praktično samo završno brušenje i korektura. Ipak, iz nekog razloga Le Kare ga je odložio na stranu. Pretpostavka Kornvela-juniora je da je njegov otac tim romanom "zasekao suviše blizu kosti":

"Silverview čini nešto što nijedan drugi Le Kareov roman nikada nije. Prikazuje službu podeljenu, ispunjenu političkim frakcijama, ne uvek blakonaklonu prema onima o kojima bi trebalo da brine, ne uvek efikasnu ili budnu, i konačno, iščilele vere u sopstvenu opravdanost. U romanu britanski špijuni, kao ni mnogi od nas, nisu više sigurni šta država znači i ko smo sami sebi."

Nik Kornvel smatra da je njegov otac, kome je britanska obaveštajna služba sredinom 20. veka pružila uhlebljenje i kojoj je služio do početka šezdesetih, čak i u poznim godinama osećao otpor prema glasnom iskazivanju ideja koje su se ticale erozije vere (u sopstvenu misiju) kod veterana britanske obaveštajne elite.

"Stvar je u tome, stari momče (...) - što nismo bog zna šta uradili da promenimo tok ljudske istorije, zar ne? Da ti kažem kao jedan stari špijun drugom, mislim da bih bio korisniji da sam vodio momački klub."

Le Kareovi dijalozi špijuna na zalasku karijere i životnog puta iz ovog romana podsetili su me na scenu iz filma Roja Andersona O beskonačnosti, kada rastrojeni i izgubljeni sveštenik traži odgovor od onih na koje je slučajno nabasao: "Šta treba da radim sad kad sam izgubio veru..." 

Jugoslovenski kontekst

U veoma temeljnom osvrtu na Le Kareov opus objavljenom 2018. u časopisu Moderna vremena, Muharem Bazdulj primećuje kako su Le Kareov svet i sudbina Jugoslavije uglavnom neispričana priča i razmišlja kako bi mogao da izgleda njegov roman o jugoslovenskim ratovima. Silverview donekle to menja. Nije to roman o jugoslovenskim ratovima, niti je Jugoslavija njegova pozornica, ali se - kroz rat u Bosni - pojavljuje u flešbekovima fundamentalnim za zakukuljivanje zapleta. To je, takođe, bilo mesto i vreme pucanja vere.

Glavni tok radnje odigrava se u nedefinisanoj godini prve decenije dvehiljaditih, u malom mestu u Istočnoj Angliji. Džulijan Londsli, zasićen životom londonskog Sitija, tu otvara knjižaru i vrlo brzo biva uvučen u "igru" ekscentričnog Edvarda Avona, njemu ranije nepoznatog očevog prijatelja iz mladosti. Kao što to često biva kod Le Karea, iza ekscentričnosti "sto đavola vire". Avon je imao krivudavu liniju (obaveštajnog) života, sa nekoliko zaokreta, a devedesetih je kao navodni humanitarac obavljao terenski posao u Bosni, dok je bio na brojnom stanju britanske ambasade u Beogradu.

Jugoslovenski kontekst Le Kare slika kroz ono što su opšta mesta poznata zapadnoj publici: "Šest malecnih naroda se prepiralo oko testamenta Velikog tate Tita. Svi se bore za Boga, svi žele da budu vođa čopora, nikog simpatičnog tu nema. Svi u pravu kao i obično, i svi vode ratove koje su njihove dede vodile pre dvesta godina i izgubile."

Avon je govorio jezik, a simpatije su mu bile na strani Bošnjaka, muslimana, koje je doživljavao kao žrtve. Relativno brzo dolazi u konflikt sa sopstvenom misijom - vidi da važne (obaveštajne) informacije (koje deli sa nadređenima) prekasno dolaze do onih na terenu kojima bi mogle da budu od pomoći; u iskušenju je da radi po sopstvenom nahođenju...

Povrh svega u Bosni se "zaljubio se u celu jednu porodicu u brdima" - sekularnu, ali duboko ukorenjenu u muslimanske tradicije, koja je radila za arapsku nevladinu organizaciju. Selo je imalo džamiju i dve crkve, jednu katoličku i jednu pravoslavnu - "a ponekad su se crkvena zvona mešala sa mujezinom, a to nikoga nije bilo briga, što je Florijan smatrao jednostavno divnim". Ovo je "način na koji su bosanske zajednice uspevale da žive pet stotina godina pre nego što su svi poludeli".

Dotičnu porodicu činili su jordanski lekar Fajsal, školovan u Francuskoj, njegova supruga Salma, koja je studirala u Aleksandriji, i njihov trinaestogodišnji sin, školarac u Amanu, koji sa roditeljima provodi praznike. Fajsal i Salma vodili su medicinski centar iz napuštenog samostana, pod pokroviteljstvom nevladine organizacije i s finansijskim pokroviteljstvom Saudijske Arabije. Jednog dana srpske trupe su u selu izvršile masakr u kom su ubijeni Fajsal i njegov sin; Edvard je stigao u poslednji čas da spasi Salmu. Na srpskom je razgovarao sa srpskim pukovnikom i ovaj mu je Salmu dao kao poklon...

Tu počinje ono što je Le Kare u jednom drugom romanu nazvao "poslednjom iluzijom čoveka bez iluzija"... Ljubav, ali i zamršena igra (ne)lojalnosti...  

Plemenitija Evropa

Temeljno uverenje Dejvida Kornvela bilo je da se suštinska priroda jednog društva ogleda u načinu na koji se (re)produkuje elita i kako se ophodi prema najslabijima i najranjivijima. Smatrao je da kriza današnjice kreće upravo sa tog terena.

Bio je duboko razočaran političkom "ekipom" koja je dovela do toga da se Velika Britanija razdruži od Evropske unije. Nazivao je to najgorom (britanskom) katastrofom još od vremena Sueca. U poslednjem romanu koji je objavio za života, kod nas preveden kao Agent na terenu (2019), pretnju više ne predstavljaju Rusi ili domaći izdajnici kao što bio Kim Filbi, već "interni neprijatelji", centri moći iz Londona i Vašingtona.

U Stokholmu je, prilikom neformalnijih susreta, govorio kako će (iz protesta) uzeti irsko državljanstvo. To je, prema svedočenju njegovog sina, kasnije te godine i učinio. Umro je kao Irac. Sa verom u neku plemenitiju Evropu.

Kad intuitivno tumači svog oca, Nik Kornvel kaže kako Le Kare ostavlja prostor za različita tumačenja. Nesumnjivo je, međutim, da je Le Kare bio duboko razočaran epilogom "kraja istorije" i u isto vreme veoma zabrinut za sudbinu čovečanstva. Znao je i iz neposrednog iskustva (o tome piše u memoarima) kakvi sve ograničeni i tupavi likovi imaju "nadležnost" da pritisnu "dugme"... U tom smislu, Le Kare je, na kraju svih krajeva - upozorenje i poziv na opamećivanje.