Prije nekoliko godina u Hotkovu, u borovoj šumi, osvanula je rupa koju sam fotografisao. Mnogi smatraju da je tu neko, nekada davno, zakopao blago. Najviše je mišljenja da je to bilo u Drugom svjetskom ratu, a da je neko imao mapu na osnovu koje je „pročitao" gdje je ostavljeno blago za nekoga ko će doći i uzeti ga.

Čarapa

Živio neki čovjek u nekoj zemlji, u nekom gradu, u vremenu koje nosaše pisani zakon da su svi ljudi rođeni jednaki. I svanu zakon nepisani po kome neki ljudi više ne mogu da žive u toj zemlji, u tom gradu. I krenuše rulje na te ljude - oteše im kuće, dućane i njive, zlato i srebro.

Jedan iz naroda koji je morao da ide imao je druga jednog iz naroda koji nije morao da ide, pa mu jedne noći reče da će otići, jer ne zna da li će osvanuti živ.

„Ne znam da li ću pronijeti blago, plašim se oteće mi ga neko dok budem bježao, pa ti dajem ovu torbu, puna je blaga, čuvaj ga, ako se vratim za deset godina vrati mi ga, a ako se ne vratim po nju za deset godina, troši slobodno ko da si ti zaradio, jer ti si mi prijatelj pravi", reče čovjek koji mora da ide iz zemlje zbog zakona nepisanog.

I iscijepa on jednu čarapu i dade polovinu čovjeku kod koga ostavlja blago, a drugu polovinu ostavi sebi.

„Ako ja ne budem živ, za novac može doći neko s ovom polovinom čarape - taj je moj, taj zna da sam ti ostavio blago i ti mu daj blago", reče čovjek. I ode.

Ni traga od njega, i ni traga od njegova naroda u toj zemlji.

Prolaze godine. Prođe deset godina, a drugi čovjek čuva blago, ne načinje ni gram zlata, ni gram srebra.

Navrši se deset godina, a drugi čovjek riješi da čeka još jednu godinu. Prođe i ta godina, a ne dolazi prvi čovjek po blago, niti se iko njegov pojavljuje s polovinom čarape.

Drugi čovjek nače blago i kupi dosta zemlje.

Kako kupi drugi čovjek zemlju, eto ti prvog čovjeka kod njega u kuću. Popričaše malo, i, snužden, drugi čovjek poče da se kune: „Čekao sam! Deset godina nisam načeo blago tvoje, pa još jednu godinu sam čekao i, nedavno, kupih zemlju, jer sam mislio da si ubijen ti i tvoja rodbina, a ti si mi rekao da trošim ako ne dođeš ti il ako neko tvoj ne dođe. Blaga imam još nešto, a daću ti ga i daću ti svu zemlju koju sam kupio od tvoga blaga", reče drugi čovjek.

A prvi mu reče da nije za blago došao. „To je tvoje blago, pošteno si me čekao koliko sam ti rekao. I neću ja ni blago ni zemlju, nego izgleda hoće da nas gone i iz zemlje u koju smo odavde pobjegli, pa sam došao da mi daš onu polovinu čarape - trebaće mi".

P.S:

Nastavak nema veze sa pričom koju ste pročitali, ali ima veze sa istinitim događajem na osnovu kojega je formirana priča. Prije nekoliko godina u Hotkovu, u borovoj šumi, osvanula je rupa koju sam fotografisao. Mnogi smatraju da je tu neko, nekada davno, zakopao blago, najviše je mišljenja da je to bilo u Drugom svjetskom ratu, a da je neko imao mapu na osnovu koje je „pročitao" gdje je ostavljeno blago za nekoga ko će doći i uzeti ga...

Bila je noć, ali ujutru osvanula je rupa i meštani sada samo nagađaju ko je ostavio blago između tri bora i ko je došao po blago.

Kako vrijeme prolazi, teorije se umnožavaju...

 

Veliko svrdlo velikog umjetnika

Umetnik vrsni nema neke misli
A da u kamenu ona već ne spava.
Mikelanđelo

Neki misle da je slava to što se pričalo o Dedalu. Klesao je danju i noću. Pričali su Grci, na kopnu i na moru, pričali su o kipovima njegovim. Čak se pričalo da nije majstorstvo u rukama njegovim, nego u znanju njegovom.

Pronađe Dedal kamen u kome je već isklesan kip, a on samo odstrani ono što su vekovi nagomilali, pričalo se.

Znanje je njegovo u tome da zna šta će odstraniti, a ono što je isklesano ostaje. On ga potom samo pokaže, i to se pričalo.

Svašta se pričalo o Dedalu. Neki misle da je to slava.

Grci, za koje reče Platon da žive oko mora kao žabe oko bare, kreketali su danju i noću o Dedalu koji kleše danju i noću. Ni smrt sestrića Dedalovog, Tala, nije promenila priču o Dedalu. Nije mu slavu pomutila. Tal, koji beše učenik Dedalov, pogibe. Ruka Dedalova, ruka majstorska, gurnula ga je sa stene, kraj Akropolja. Veliki umetnik, Dedal, dobro je znao šta će u kamenu naći ruke Talove. Nije želeo Dedal da ga pamte Grci, i narodi mimo Grka, po tome da je učitelj bio Talu. Želeo je da ga po klesanju upamte.

Otkri Atina zločin Dedalov.

Osuđen bi Dedal na smrt, ali uteče. Ode na Krit. Javi se umetnik vladaru kritskom, Minosu. Reče on Minosu da će kipovima Krit ukrasiti. Pod skutom kralja kritskog imao je umetnik tri obroka dnevno, smeštaj i žene u obilju. Zaduži ga kralj da sačini Lavirint. Tražila je vlast atinska Dedal da izručen bude, al se oglušio Minos. Dedal, sit i raspevanih ruku, izumeo je svrdlo i ostavi ga Grcima i negrcima na upotrebu. Po odajama kralja Minosa Dedal je ugradio fontane. Kada zamoli Dedal Minosa da ga pusti, da zaplovi morima, vladar Krita mu ne dade dozvolu. Prozreo je želju umetnika da zauvek ode sa Krita. Umetnik zarobljen, sa ostrva bez druma, najpre je pomislio da sačini čamac, ali se uplaši da ga narod ne prokaže. Čamac nije mogao graditi u kući.

Reši Dedal da krila sačini. Za sebe i sina Ikara. Da odlete.

Od perja i voska sagradi umetnik krila za sebe i sina. I reče Ikaru da nisko ne leti - slana da mu vlaga krila ne pokvasi, i reče mu visoko da ne leti - sunčevi zraci da mu vosak ne otope. I digoše se sa Krita. Odleteše. Al se zanese Ikar, u visine ode. Sunce mu istopi vosak na krilima i on skonča u moru. Nije se Dedal setio sestrića svoga, Tala, kada je ugledao krila Ikarova u talasima. Odlete Dedal na Siciliju. Pod skutom kralja Kokala imao je tri obroka dnevno, smeštaj i žene u obilju.

Opet su svi Grci pričali o kipovima Dedalovim. Proču se da i na Siciliji u kamenu likove nalazi. Stiže ova vest do Krita. Minos posla glasnika vladaru Kokalu. Poruči Minos da umetnika nazad traži. Neće Sicilija da izruči umetnika Dedala. Potom Minos podiže vojsku i pravac na Siciliju, spreman za pregovore i za rat. Uzeće Dedala milom ili silom.

I stiže Minos na Siciliju. Jutro beše. Odmah dogovor pade da tokom radne večere dva kralja i savetnici pregovaraju gde će živeti Dedal. Ugosti kralj Kokal kralja Minosa. Ručak i sve ostalo. Potom odmor. Savetnici dva kralja spremiše poslednje argumente za pregovore. Popodnevni odmor dva kralja sličan beše. Oba odoše u kupatilo da se vodom osveže, potom da prilegnu pred naporne pregovore. Ali, kćeri kralja Kokala sasuše na Minosa, dok se tuširao u gostinjskom kupatilu, kotao vrele vode sa gornjeg sprata. Prethodno su izvadile jedan kamen iz poda i popariše golog kritskog kralja. Naravno, i ovaj izum pripisujemo Dedalu. Priča se na Siciliji da je kralj Minos, u zadnjim časima, dok mu je telo prelazilo u kašu povikao: „Šta li im je Dedal ugradio?!"

„Svrdlo! Svrdlo!", uzvikivale su odozgo kćeri kralja Kokala.

Vojska sa Krita, poražena bez borbe, ode natrag i ponese kašu koja je sahranjena kraj Lavirinta na Kritu. Krićani su ostali da žale što njihov kralj nije imao ženske dece. Možda bi to zadržalo Dedala. Savetnici poparenog kritskog kralja smislili su priču da Dedal i nije neki umetnik i pronalazač, da je on samo izumeo toplu vodu. Ali istoriju pišu pobednici.

I danas na Dedala mnogi umetnici liče: hoće mlađeg a boljeg, baš kao Dedal Tala, da bace sa zidina u smrt. Hoće, ponekad, da smisle i toplu vodu, ali ne treba ih psovati zbog toga. I ona nečemu služi.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">