Novinar Miloš Jevtić (1936) od 1974. do 2003. vodio je na Radio Beogradu jednosatnu emisiju „Gost Drugog programa", u kojoj je razgovarao sa preko 800 istaknutih ličnosti naše kulture, umetnosti i nauke, načinivši tako ne samo jedinstven profesionalni podvig već i stvorivši dragocen arhiv svedočanstava o jednoj epohi i njenim protagonistima. U saradnji sa gospodinom Jevtićem, čija bibliografija broji preko 220 naslova, i Narodnom bibliotekom Srbije, koja čuva njegov legat, portal „OKO magazin" objaviće izbor iz ovih razgovora.

Pesnik Duško Trifunović rođen je 1933. godine u Sijekovcu, kod Bosanskog Broda. Školovao se u rodnom mestu i Bosanskom Brodu, gde je 1952. godine završio srednju zanatsku školu. Jedno vreme je radio i kao šumar. Po završetku zanatske škole, radio je, kao bravar, u Rafineriji nafte u Brodu. Prešao je, onda, u Sarajevo, gde je radio u Fabrici „Vaso Miskin Crni". Sredinom pedesetih godina počinje da studira književnost, javljajući se i kao pesnik. Godine 1970. zaposlio se u Televiziji Sarajevo, gde je - sve do napuštanja Sarajeva 1992. godine - uređivao više emisija, od kojih je najpoznatiji bio serijal „Na ti". Godine 1992, po izbijanju građanskog rata u Bosni i Hercegovini, Duško Trifunović se seli u Srbiju, u Novi Sad, gde deluje kao profesionalni pisac, sarađujući i u programima Televizije Novi Sad.

Duško Trifunović se bavio književnošću od mladih dana. Prve radove je objavio u fabričkom listu Rafinerije nafte u Bosanskom Brodu, i od tada objavio preko četrdeset knjiga. Za svoj pesnički opus nagrađen je najuglednijim priznanjima, a široj publici je najpoznatiji po pesmama koje su pevali Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Jadranka Stojaković, Indeksi, Seid Memić Vajta, Teška industrija, Neda Ukraden i drugi.

Preminuo je 2006. godine u Novom Sadu, sahranjen je u Sremskim Karlovcima.

 

Razgovor je vođen u Novom Sadu, marta 1997. 

MILOŠ JEVTIĆ: Drago nam je što govorite za Radio Beograd, za ciklus emisija "Gost Drugog programa"... Tako ćemo mnogim Vašim čitaocima, posebno čitaocima Vaše poezije, približiti - Vašom živom rečju - i Vaš život i Vaše stvaralaštvo. Predlažemo otuda da razgovor započnemo pitanjima o Vašem životu, i to o onoj prvoj deonici, koja obuhvata vreme do kraja školovanja, odnosno do 1952. godine, kada ste završili srednju zanatsku školu. Šta se sve smestilo u te godine? Kako pamtite zavičaj i detinjstvo? Kako ste osvajali svet? Da li su prva saznanja o životu bila vezana za uobičajene doživljaje seoskog dečaka? Takođe, kako ste doživeli školu, prvo osnovnu, a potom i zanatsku? Šta Vas je, zapravo, uputilo baš u zanatsku školu? Da li su u pitanju bile porodične okolnosti, ili se radilo o Vašoj želji da što pre počnete da zarađujete? Da li ste zbog toga jedno vreme radili kao šumar? Da li ste u to vreme, barem kao đak zanatske škole, počeli da pišete pesme, makar o svojim prvim ljubavima? Uostalom, sa kakvim ste zamislima 1952. godine primili, da tako kažemo, majstorsko pismo?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: To je sto pitanja o jednom životu koji je bio vrlo jednosmeran, odnosno, usmeren samo na preživeti i od toga napraviti sebi toliko sigurnosti da te niko ne ugrožava... Sve što sam radio u životu radio sam zato da ne bih sam sebe doveo u situaciju da budem ugrožen.

To rano, ne mogu reći prijateljstvo, nego drugarstvo - druženje sa životom, to traženje šta ću biti jednoga dana - uznemiravalo me od prvih mojih životnih saznanja.

Jer, moji ujaci su bili veliki ljudi: jedan je bio železničar, drugi je bio pilot, treći, opet, oficir, dok je četvrti bio rafinater u rafineriji... I moji stričevi su bili majstori ložači u Rafineriji nafte u Bosanskom Brodu...

Mi smo iz Sijekovca. Sijekovac je kod Bosanskog Broda, četiri i po kilometra od grada. Tu nisi ni seljak, niti radnik, dok se ne zaposliš... Kada si dečak, onda nisi ništa. Imaš samo školu i učitelja, koji je strog i koga se bojiš.

I na sve to takvo stanje - posebno u razmišljanjima šta ću biti i šta će biti sa mnom - počeo je rat.

Tada se pevalo:

Bog poživi kraljicu Mariju,
kralja Petra, Tomu i Andriju!

Već posle nekoliko dana morali smo pevati novu pesmu, jer su nam dečaci iz drugog sokaka dobacivali ovakve pesmice:

Kiša pada, Srbija propada,
vjetar piri, Hrvatska se širi.

Onda smo mi njima odgovarali:

Sinoć mi se otelila krava,
muško tele - Mačekova glava.

To su, dakle, bile aktuelne pesme koje smo čuli i pevali... Ništa mi nismo znali šta to znači. Ali, sve je to bilo sastavni deo tog javnog života, u koji sam posle i ja ušao. Javni život pratio me je, dakle, od prvih dana.

Znači, antagonizmi, sukobi sa najbližim svojima, sa drugarima, sa drugarstvom, sa dečacima sa kojima čuvam krave. A spremam se da jednoga dana budem veliki čovek, jer ću i ja otići u fabriku, u njoj ću se zaposliti, kao moji stričevi i ujaci. I biću veliki.

Dotle nas je učiteljica, koja je imala veliki prsten - zvala se Ana Švarc - stalno kljucala njime u glavu ako nešto ne znamo. Nije nas mnogo cenila, jer ništa nismo ni znali. I ja, stvarno, ništa nisam znao u osnovnoj školi...

Uostalom, osnovna škola se stalno menjala. Svakih nekoliko meseci dolazila je nova ideologija...

Sećam se da nam je jedne godine učitelj rekao: „Stavite levu ruku na štivo broj 17, a desnom rukom uzmite sledeći list." I mi smo desnom rukom uzeli taj list. „Pa, otkinite taj list!" Svi smo srećni, možemo da kidamo stranice! I otkinemo list. „I donesite to za katedru." Tada sam prvi put čuo reč - katedra. Odneli smo to na njegov sto, položili i ostavili. Znate šta smo istrgnuli? Vladimira „Nazornika". Tako smo ga zvali - Vladimir „Nazornik". A ostala je njegova pesma o železnici:

Puše, stenje, zviždi, juri,
po gvozdenoj stazi toj,
šta je tjera, tko je vozi,
te joj naglo viče stoj!

Pesmica je ostala, a Vladimira „Nazornika" smo istrgnuli iz čitanke.

To je bio, ovako, jedan surov kontakt sa svetom. Ja sam tek mnogo godina kasnije saznao da je Vladimir Nazor tada otišao u partizane.

Moj zavičaj nijednom nije bio oslobađan za vreme okupacije. Možda to i nije bila ona poznata okupacija. To je bila država. Onda su nas pokrštavali. Svi smo bili katolici. I ja sam bio katolik četiri godine. Mislim da sam bio i najbolji; najbolji sam bio u tome što sam pojednostavio molitve. Pre me je mama naučila: „Bogorodice Djevo, radujsja, blagodatnaja Marije", a onda sam naučio: „Zdravo, Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom, blagoslovena ti među ženama." I odjednom su mi se otvorila nebeska vrata, zahvaljujući našem jeziku koji je bio u molitvama. Tako, uopšte mi nije teško palo što su nas pokrštavali i što smo postali, kao, neko drugi. Učitelj, koji je bio i paroh, rekao nam je da sada skidamo prljavu pravoslavnu košulju, a oblačimo čistu, katoličku. Kako sam bio siromašan, mislio sam da će nam stvarno, deliti košulje i da ću se i ja, eto, jedne nekako dokopati.

Uza sve to o čemu pričam, odnosno uza svu tu društvenu zbilju i uza sve ono što je država organizovala, ja sam imao i jednu izuzetnost u svojem detinjstvu - moj otac je bio bolestan od tuberkuloze. Zaradio ju je u vojsci. Služio je vojsku u Otočcu, negde u Lici. Prehladio se na nekim manevrima na Plješivici i dobio tuberkulozu. Imao sam tada samo tri godine. Onako bolestan, otac nikada nije mogao da mi posveti veću pažnju. Devet godina je bio bolestan. U stvari, mi smo bili zaštićeni njegovom bolešću.

Bolestan, išao je stalno po sanatorijumima, po svetu. Odlazeći tamo, vraćao se pun priča o belom svetu, o savršenstvu sveta, o lepoti prostora, o Lepoglavi, o Marofu, o Kasindolu, o Iriškom vencu... Tada sam prvi put čuo neke neobične reči od njega. Govorio je i o ženama koje je tamo susretao, čak je i mami o njima govorio. Ona se nije ljutila, bilo joj je drago samo da je živ.

I za vreme rata nas je spasavao. Stanovali smo pored železničke stanice. Kada bi naišla neka vojska, njegovi drugovi katolici bili su zbog njegove bolesti manje izloženi strahu. Ti njegovi drugovi katolici donosili su rakiju da je moj otac Vaso prodaje. Oni su, negde gore, pekli nekakvu komadaru od kukuruza, od pure kukuruzne... A vojska je vojska - sve pije! I Vaso je prodavao tu rakiju svojih drugova. Ja sam bio, moglo bi se reći, kelner. Kada naiđe neka vojska, on pita: „Koji su?" Kažem ja: „Naši su." To znači - nisu Nemci. Naši su bili - i ustaše, i domobrani, i četnici, sve do Čerkeza. S našima se moglo razgovarati.

Tada sam shvatio vrednost jezika.

Nailazili su i Nemci. Kada bi naišla njihova vojska, otac bi legao. Oni otvore vrata i pitaju: „Šta je?", a on odgovara: „Tifus!" Kako bi kazao - tifus, tako bi oni uzmakli, ne ulazeći u sobu. Pozvali bi me, govoreći: „Pikolo, šnaps!" I ja, čim čujem to „šnaps", dajem rakiju. Imali smo nekih flaša, sada znam da su to bile pivske flaše. Onda smo ih zvali - olve. Čim im naspem rakiju, kažem im: „Calum, bite!" Ne dam ja da oni ne plate. I onda, oni meni ništa nažao ne učine. Često su plakali kada bi me videli kako sam tako mali, nikakav, a kako se borim za život. I oni su, sigurno, ostavili negde neku decu.

Inače, roditelji su roditelji, a deca su deca! To su različiti svetovi, iako se ti svetovi negde i nađu. Nađu se, recimo, kada ja prodajem rakiju i govorim strane jezike... Bilo je tako sve do trenutka dok jedan pametni čovek, popivši rakiju, nije kazao tati: „Lažeš! Nije to tifus. To je tuberkuloza. Evo ti pištolj, pa se ubij, od toga nema lijeka!" To su bili trećepozivci neki, takozvana radna bojna. I ona je kod nas dolazila. I oni su i govorili da otac treba da se ubije, jer za to od čega on boluje - nema leka. Inače, bilo je svakakvih ljudi među njima, hoću da kažem, po dobroti, po obrazovanju.

Ipak, otac je dočekao i 1945. godinu. Možete misliti, on je do '45. bio živ. Umro je baš na dan proglašenja Republike. Otišao je u Sarajevo, u bolnicu. Jednog dana moj ujak Luka, železničar, rekne mami: „Hajd'mo mi kod njega. Znaš, da si ti pri ruci." Mama je otišla. On je još par dana živeo. Mama ga je tamo i sahranila i vratila se. Pričala je da je zapamtila gdje je grob; kao, ima neko drvo sa strane, neka višnja. Kada se mama vratila kući, malo je plakala. Svi su, inače, u našem sokaku govorili: „Hvala Bogu, Vaso se rodio!" Navodno, zato što je bio teški bolesnik, on nije umro, nego se rodio! Posle, kada sam otkrio u knjigama da se kaže: „Kralj je mrtav, živeo kralj!", to je meni ličilo na moga oca koji je tako uspeo da umre i da se ne plače za njim, nego da se smatra da je nešto posebno uradio.

Mama je pričala: „Bože, hvala Ti, kada je umro Vaso, pucali su topovi. Veliko je neko slavlje bilo u Sarajevu." Oni su proglašavali Ustav! Tako je moj otac ispraćen salvama.

Otac je bio vedar čovek. Svirao je tamburu neku, imao je šargiju, posavsku. Uopšte, bio je veseo, i veselo je bilo sve sa njegovim životom.

Posle sam zbog oca imao bolju zaštitu nego drugi dečaci, kada smo krali nešto.

Od 1945. sam bio potpuno slobodan čovek. Mir, red. Svirale su sirene, ali to nije bila uzbuna, nego su zvali radnike na posao. Dobrovoljni radovi. Čak su se i neki pijuneri pojavili. Umesto ustaške mladeži, sada su pijuneri! Jedan Meho je od svog oca ukrao fes, pa ga je isekao, i prodavao nam komadiće za petokrake. Od tog fesa bile su najbolje petokrake! Za komadiće fesa davali smo mu kruške ili jabuke, odnosno sve što mi nakrademo dadnemo i njemu. Tako smo mogli da napravimo petokraku.

Umesto škole i telovežbanja u ustaškoj mladeži, promenili smo kape i značke, postali pijuneri i nastavili da pevamo borbene pesme.

Tako smo srećno živeli! Ali, kada nas uhvate u nekoj lopoviji, u nekoj krađi, onda nas pitaju: „Čiji si ti?" Milan kaže: „Nikolin." „Sram te bilo! Nikola pošten čovjek, častan, a ti kradeš!" I onda mu udari šamar i pusti ga. „Čiji si ti?" „Stevin." „A, tako znači?! Steva, jadan, rinta, Jelena ga eksploatiše na sve moguće načine, a ti ovamo kradeš." Pa i njemu šamar. „Čiji si ti?" Ja kažem: „Pokojnog Vase." A on gleda u mene, pa kaže: „Marš kući!" Pokojni Vaso - to je bila titula. Jedino je moj otac imao titulu - pokojni Vaso. I ja sam, na taj način, sa svojim ocem živeo još dugo, dugo.

Mislim da je to - taj rat, ta tuberkuloza njegova, ta njegova smrt i veselje u vezi s njom - najvažnije što sam imao u detinjstvu.

MILOŠ JEVTIĆ: Pitali smo Vas i o zanatskoj školi.

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Sa školom je posle počelo.

Onda, došlo je vreme da se upišem na zanat. Dorastao sam već bio. Prvo sam otišao kod Ergovićke da se slikam, jer hoću na zanat. Imam i sada tu fotografiju. Uspeo sam da je sačuvam, jer sam je štampao nekoliko puta u novinama. Inače, nemam fotografije iz mladosti.

Mama kaže: „Nemoj, sine." Ima komšija Savo, njen dever. Kada se ona udavala, on je bio dever uz devojku. Oni se vole kao brat i sestra. I Savo se brine malo o nama, iako i sam ima puno svoje dece. On je radio u pošti. Bio je majstor za vezanje i uzemljenje bandera. I računalo se da radi u pošti. To nama nikako nije bilo jasno, kako pošta pred našom kućom. Tek, imao je uticaja u pošti. Rekao je mojoj mami: „Slušaj, seko, kada god tebi nešto zatreba za djecu, samo ti reci." I mama ode na poštu da izvidi kako je to, i vidi da nisu svi poštari kao Savo, koji veže bandere, nego da ima nekih koji sede i gledaju kroz šalter, razgovarajući sa ljudima. Vidi da čovek ima i slušalicu, ovako preko glave, kao da mu neki feder drži slušalicu, tako da ne mora sam ni nju da drži.

Svi moji su, inače, imali silne probleme oko fizičkog rada. Pitalo se: „Gdje radiš?" Kaže: „Na 'agenciji'." Pristanište na Savi zvalo se - „agencija". „Na 'agenciji'! Uh, bogami, teško tebi. Pada ti za vrat." Valjalo je bežati od toga da ti pada za vrat! A mi smo svi na kiši radili. Svi moji stričevi su radili teške poslove dok se nisu dokopali šanse da uđu u ložionicu. Recimo, moj čiča Mitar je radio u rafineriji, u ložionici. Ložio je peć, ložio je veliki dimnjak. Mitar je imao najveći nos, ali je imao i najveći dimnjak. Strina Dara, kada vidi da fabrika mnogo puši, kaže: „Teško meni, Mitar je ljut." Jer, strina zna da čiča Mitar, kada je ljut, odvrne ventil, odvrne do kraja, i onda se mnogo puši. Inače, dok se nije dokopao tog mesta, i njemu je, kao i svima ostalima, kapalo zavrat.

I mama je videla da onima u pošti ne kaplje za vrat, i da čak ne moraju ni slušalicu da drže. Lako im je. I ona meni kaže: „Bi l' ti, sine, da čiča Savo sredi za tebe, pa da ti ideš da radiš u pošti?" Joj, koja je to uvreda bila, kakva je to uvreda bila za mene! „Ne!", kažem. Čuj, svi moji idu da uče za bravare, a ja da budem poštar?! To je sramota! I ja kažem: „Ne, ne bih ja to. Ako može, da budem bravar, pa da idem u ložionicu." Tek, posle, ona vidi da je to nezgodno, da je nezgodno i politički da mi to osporava, jer je i Tito bravar! I bravar - to je sveta reč, i mi moramo da se potrudimo. I ona kaže ljudima: „Moj sin želi da bude bravar. On je sin pokojnog Vase. Pokojni Vaso je bio pošten čovjek! I moj je brat, njegov ujak, Luka, željezničar, pošten čovjek. Na željeznici radi kao manipulant i vozovođa." I to su bili jaki argumenti.

I mene prime u ložionicu da učim zanat. Radio sam razne, svakakve poslove. I učio sam...

Sve u svemu, to je za mene bilo jako dobro. Ložionica je bila državna institucija, koju je izmislio Švabo. Mi smo mislili da je Švabo izmislio i voz. Jer je kod nas u Brodu sve bilo švapsko, i sve je Nemac izmislio.

Bosanski Brod je bio čuvena raskrsnica, veliko železničko čvorište. U Brod su mogli da dođu i vozovi širokog, normalnog koloseka, koji su išli za Budimpeštu, za Beograd i za Beč. Mi smo imali i brze vozove: Bosanski Brod - Vien, Beč. Mi smo to sve znali čitati na vagonima.

U Brodu se presedalo iz širokog voza u naš, uski, koji je posle jurio prema Sarajevu. Odatle se išlo ćirom za Bosnu...

To je bilo što se tiče zanata, rada. Učili smo, dakle, da turpijamo, da režemo, i tako dalje...

Bilo je i teorije. I ta teorija je bila grozna i strašna, jer su se teoretičari i onda snalazili kako da teoriju i praksu usaglase, pa su nas vodili na kurseve, vodili na predavanja. U svemu je, inače, bilo nečeg vojničkog, disciplinovanog. Izgradili smo i crveni kutić.

Učestvovali smo i na radnim akcijama. Čistili smo ciglu ili učili da pravimo ciglu. Učili smo i da zidamo...

I sve se to radilo izvan radnog vremena. Tako je taj aktivitet u meni stvorio osećaj da stvaram novo društvo, da stvaram novi svet, u kome su odrasli za poštovanje. Mi smo, opet, bili neposredni proizvođači, radili svojim rukama.

Mnogo je kiča bilo u mojoj mladosti. Međutim, taj kič je bio delotvoran...

U to naše vreme bili su najvažniji muškarci. Bile su i žene važne, ali ih, ipak, nismo uzimali ozbiljno. One su uglavnom izvikivale parole i ukrašavale društvo.

Mi, muškarci, stalno smo bili u stroju. I to je bio, u stvari, fini nemački red, koji sam već spominjao. Stalno smo bili u stroju, posebno na radnoj akciji, gde smo dosta radili.

Postojale su tri vrste muškaraca, i svi su bili važni. Prvo, bili su važni oni koji imaju grguravu kosu i koji su visoki. Oni su bili dobri za nošenje zastave. Uvek smo nosili zastavu. Nikada nismo, stvarno, bili bez zastave i bez transparenata. Druga vrsta muškaraca su bili oni koji imaju dubok glas. Mogli su dobro da uzvikuju parole, kako bi se videlo kako naša omladina može daleko da dobaci kada govori. Treća vrsta, u koju sam i ja spadao, bili su mali, žgoljavi, neuhranjeni. Ta treća vrsta je morala da zna strane reči, koje su bile njihovi - „agrumenti". Baš smo govorili - „agrumenti". Mislili smo da je ta reč postala od reči - grumen, koji je bio nešto čvrsto, nešto čim si mogao da razbiješ mrskog neprijatelja.

Dakle, ja sam spadao u tu treću grupu. Razume se, to nije bila službena klasifikacija, nego sam ja to tako osećao.

Imao sam pištolj. Hteo sam da ga legalizujem, a to se moglo samo ako me prime u SKOJ. Nisu me primili, jer sam bio mali. A baš tada su i ukinuli SKOJ.

Hteo sam u Partiju, ali nisam mogao da dokažem svoj kvalitet, jer sam se stalno seljakao i nigde nisu mogli pravilno da steknu uvid u moje karakteristike.

Tako sam se navikao da celi život budem - vanpartijac...

Naučim ja pogrešno neke strane reči, kao i te „agrumente". Naučim asimilaciju i disimilaciju... Ja i sada imam problem kada je nečega - dvoje; koje je koje. E, asimilacija i disimilacija, to je nešto, nešto tu ima sa kiseonikom i sa ugljenikom. To je nešto: „muć 'vamo - muć tamo". Ne zna se ko šta. Da li drveće nekada diše? Da li, onda, diše noću ili danju? Sve sam ja to pobrkao.

Inače, ja sam radio najteže poslove, zbog tog što sam bio mali i što me majstor Feliks stalno tražio. On je bio kotlar. Majstor Feliks bio je pred penzijom i bio je jako strog, ali je mene voleo najviše na svetu. „Dođi ti ovamo, mali!" Ja sam jedini mogao da uđem u ležište lokomotive i da okljucam kamenac, kako bi mogao da izvlači cevi. I ja sam ulazio tu gde niko ne može, i on je mene čuvao. Nije me dao nikako.

Tako sam godinu dana bio u lokomotivi, u kazanu, unutra, i kljucao taj kamenac nekim malim čekićem, kako bi majstor Feliks mogao da izvuče cevi.

I tako je sve bilo dok moja svest nije proradila i rekla mi da radim to protiv svojega zdravlja. I počnem da se plašim tuberkuloze, koja je bila kao domaća životinja kod nas... Mislio sam - šta ću?! Bio sam uveren da me, ako me to uhvati, može spasiti asimilacija i disimilacija.

I ja ti pobegnem sa zanata, i odem u brigadu. Tamo, pošto sam već bio majstor za pravljenje cigle, pravim ciglu. U Goraždu, u Vitkovićima, pravila se azotara. Dođe jedan čovek, koji nije dobro izgovarao „r", da nam drži predavanje. I kaže da je šuma najvažnija stvar na svetu, da šuma diše, da se vrši razmena, asimilacija i disimilacija... Ja sam bio presrećan. Bio sam toliko školovan da sam znao šta su - asimilacija i disimilacija. I još nam reče da je čoveku - od kolevke pa do groba - sve od drveta. Kazao nam je i da su alatke, držala, kundaci na pušci - od drveta, kao i da postoje 42 derivata od drveta. Tada sam saznao za reč derivat. Upozorio je i da je od svih parfema najfiniji Pino silvestre, što znači beli bor. Pominjao je i da su - od katrana do najlepših eteričnih ulja - proizvodi od drveta...

I taj je sve nas kupio tom pričom.

Na kraju je postavio pitanje: „Ko hoće da ide u šumarsku školu?" I ja se javim, naravno. Ja sam zbog disimilacije krenuo u svet. I odem ja u šumarsku školu. Tamo sam igrao fudbal, ali i naučio mnogo o šumarstvu. Učio sam neke nauke, sjajne. Jedna se zvala - dendrologija... Možete misliti, ja sam postao - majstor dendrologije.

Završim tu školu i odem da budem šumar... I tek tamo, na terenu, otkrijem zakon - zabranjene su koze, a medvedi nisu?! U selu gde sam radio kao šumar, seljaci su svi bili u četnicima. I slušaju mene - kao da sam najveća vlast. U stvari, za njih su šumar i žandar i bili najveća vlast! Zaboravili su bili da više nema žandara. Međutim, ostao je šumar!

A ja mali i plav, i došao kod njih da im budem šef šefova. Mogu da ubijem koga god hoću, posebno one koji drže koze, ali i one koji diraju medvede, koji su bili zaštićena divljač. Zapravo, čuvam medvede, i tako protiv ljudi radim.

Nije prošlo ni dva meseca, a ja sam shvatio da je to apsurdno i da se tu ne može raditi tako. Gde je tu humanizam (ja sam znao strane reči!)?

I pobegnem od tog šumarstva...

Tako sam dogurao do vojske. Još, dakle, nije bila mladost prošla. Nije ni detinjstvo bilo prošlo. Iako sam bio starmali, nisam imao nikakvog odnosa prema odraslima. Odrasli su za mene bili jedino rukovodioci. Oni su meni izdavali naređenja.

Sa takvim osećanjem otišao sam u vojsku. To je bilo jako dobro, pošto sam - kao vojnik - bio poslušan.

MILOŠ JEVTIĆ: A da li ste u to vreme počeli da pišete stihove, bilo kakve? Da li ste, i to nas zanima, zapisivali i neke utiske, koji su kasnije mogli da Vam posluže kao neka vrsta osnove za pesme, za one pesme koje su, potom, bile, poznato je, u centru pažnje mnogih, mladih najviše?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Razmišljao sam o tome, ali me je bilo sramota. Jer, ja sam bio radnik. I moje je bilo da radim, da proizvodim. Mislio sam da ima, sigurno, ljudi zaduženih to da rade.

Ja sam tada čitao knjige, ali ono što mi padne šaka. To su bile „slučajne" knjige. Nije bilo biblioteka. Bilo gde da nađem neku knjigu, ja je ukradem i pročitam.

Dakle, pisao nisam. Kažem, mislio sam da su za to zaduženi neki drugi ljudi u našoj državi. Verovao sam da naša država funkcioniše upravo na tom principu - što svako radi svoj posao.

MILOŠ JEVTIĆ: Sledeća Vaša životna deonica, druga dakle, obuhvata - nama se tako čini - vreme do 1970. godine, do Vašeg zaposlenja u Televiziji Sarajevo, kada počinje Vaše intenzivno književno delanje, ali i Vaš intenzivniji medijski život... Prvo ste radili - ako smo se dobro obavestili - u sarajevskoj fabrici "Vaso Miskin Crni", da biste, potom, počeli da studirate književnost. U to vreme ste, dakle pre zaposlenja u Televiziji Sarajevo, objavili i prvu i još neke pesničke knjige. Kako se desilo da pređete iz Broda u Sarajevo? Šta Vas je podstaklo da, vremenom, napustite bravarski posao i upišete se na Filozofski fakultet? Da li su studije književnosti ispunile Vaša očekivanja? Kada ste shvatili, i to nas zanima, da je Vaš život jedino poezija, da budemo malo patetični? Da li je to i uticalo da se odlučite da postanete, kako se tada govorilo, slobodni umetnik, odnosno profesionalni pisac, kako bismo danas rekli? Uopšte, da li je ova Vaša druga deonica bila - osmatramo i sa sadašnje, dakle dovoljne vremenske udaljenosti - neophodna, da biste se, uslovno kazano, kasnije izričitije odredili prema budućnosti?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Da, to ste se Vi dobro obavestili o meni...

Vojska je, svakako, sjajan deo mog života. Bio sam u vojsci u ono vreme kada je bilo - Život damo, Trst ne damo! Imam o tome lepih priča u glavi. Ne znam da li ću ih napisati.

Došao sam iz vojske. Trst smo dali! Sve je kako treba.

Po povratku iz vojske, igram fudbal u Hajduku. Hajduk se zvao naš fabrički klub, klub Rafinerije nafte. U njemu smo svi igrali. Dakle, igram fudbal, dobro igram. Tako me Ilija primeti: „Što si ti dosad radio? Gdje si bio?" Kažem: „Bio sam u vojsci." A on: „Ulazi!" I ja odmah uđem u prvi tim. To mi omogući da se ponovo zaposlim.

Zaposlim se i radim. Počnem i da pišem pisma svojim drugovima iz vojske. Jedan od tih mojih drugova se zvao Goše Grozdanovski. Bio je Makedonac. U Kačarevu je odrastao. Posle kolonizacije, vratio se u Resen. Tamo ima voćnjake, velike. I ja njemu pišem pismo: „Dragi moj Goše, sećaš li se ovoga, sećaš li se onoga..." Na stotine stvari se prisećam. U stvari, probam da vratim vojnički život, naš, gde je, inače, on mene štitio. On je bio snažan i onda je mene čuvao, pošto sam bio slabašan. I kada treba na lafet, on zgrabi lafet, i sam ga nosi. Nosi lafet od haubice kao da je perce. Međutim, na onim političkim predavanjima, ja njemu šapćem. I to je bilo, stvarno, jedno fino drugarstvo.

Ja njemu sad sve to pričam... I napišem mu jedno pismo. Nažalost, ne mogu da mu pošaljem. Mislim - Goše je divan, ali on to neće shvatiti. I ja to pismo prepišem sebi. Njemu samo napišem: „Dobro je. Nisam se još oženio. Imam nekih cura. Malo plešem. Igram fudbal. Radim, dobro je. Majstor Ilija me čuva. Majstor Ilija je švajser, i ja mu dodajem žicu. Pošto sam fudbaler, imam lak posao, i ja mu samo dodajem žicu, a on vari. I to je bila olakšavajuća okolnost..." - ja mu to sve pišem.

A ono prvo pismo - kao: „Sećaš li se, sećaš..." - ostavim sebi. U stvari, to pismo, koje mu, kažem, nisam poslao, jeste moja prva pesma koju sam napisao. Ta pesma se zove Fani. Ja sam njega u pismu pitao da li se seća kad smo išli sa zanimanja, pa kad ono pored stroja naiđe ona, devojka... A mi svi udarimo strojevi korak. I presrećni smo što smo mi prljavi vojnici pokazali nešto nekoj zgodnoj devojci. I ona je prošla. Mislim da je nju bilo stid što smo mi tako reagovali i uopšte što postoji. I nama je bilo, isto, teško.

Međutim, kada smo došli u kasarnu, svi smo samo to sanjali. Mislili smo kako je trebalo da budemo čelni ili levokrilni... Goše je uvek bio na čelu, a ja uvek negde sa strane, kao ćorak.

I ja sam to njemu pisao. Znao sam da to njemu ne znači ništa. On je momčina bio, lafčina... I ja to ostavim sebi. I to bude moja prva pesma.

I tako, počnem da pišem, tajno. Tajno pišem, ne smem nikome da kazujem. Jer još uvek me drži ono - ima zaduženih drugova koji će to da rade.

Ipak, hrabrio me je moj rođak Nikola, koji je išao u školu. Išao je u gimnaziju, pa je znao pravopis i gramatiku. Ja nisam znao ni pravopis ni gramatiku. Razume se, znao sam da postoje - futur i futur drugi. Međutim, nisam nikada znao kako se pravi futur drugi. To je jako teško i sada za neke pisce. Naročito nisam znao šta znači palatalizacija, šta jotovanje... Ja sam tada mislio da sve to moraš znati - da bi bio pisac. A to je Boki znao, Boki Bulan. Igrali smo zajedno - on je bio „osmica", a ja sam bio „desetka". Onda ja njega, povremeno, tajno i izokola, upitam za neku reč, posebno kako se piše, recimo da li se piše „j" u „gimnazijski" i tako dalje. On se mučio odgovarajući, i jeste i nije znao. Jednom mi je, tako, rekao: „Jeste", a drugi put, opet: „Nije, nije." Dakle, nije bio siguran... Boki Bulan je sada inženjer negde u svetu.

Moj brat od ujaka, Nikola, otišao je u Beograd da studira. Bacao je kladivo. Gubijan mu je bio trener... Bio je sjajan momak. U svojoj 19. godini stradao je od struje. Bilo mi je mnogo teško zbog toga, jer je bio školovan i obrazovan. Međutim, ja sam bio samo talentovan. Samo talentovan, i ništa drugo!

Bio sam nepismen, totalno. I shvatio sam da je jezik za mene veliki problem. Znao sam i da ću ga moći rešiti na nekom drugom mestu.

Istina, sve sam znao o međedima, o kozama, o zmijama. Hvatao sam i poskoke. Znao sam i čelik da kalim. Razumeo sam se i u usijano železo, uvek sam znao šta ću s njim. Znao sam i na koliko se tali cink, na koliko kalaj. I u čemu je razlika. Mnogi ljudi ne znaju tu razliku... Ja sam to sve znao. A sve to što sam znao, bilo je premalo da bih uradio ono što je najvažnije - a to je da bih pisao pesme. U stvari, mislio sam da je sve u poznavanju jezika.

Jednoga dana moji drugovi me nagovore da za fabrički list dam neki članak. „Hajde, napiši jedan članak o tome kako vi na montaži radite." Naravno, ja se pravdam: „Kako ću to ja, ne znam ja pisati članke!" Umesto članka, usudim se da im dam tri pesme. I oni uzmu te pesme i štampaju. Ne potpišu me, jer sam im rekao: „Nemojte me potpisati, puknuće bruka! Svi će me dirati!" Mislio sam, curice pišu pesme. Muškarci ne pišu pesme, nije to za muškarce, nije to muški posao...

Dakle, objave moje pesme. U to vreme dođe u Brod novinar Sveto Masleša, divan čovek. Bio je dosta mlađi od mene. Došao je, kako bi se sada reklo, da skuplja pare za reklamu. Obećao je da će, ako dobije pare, Oslobođenje objaviti sve  Rafineriji. Rekao je i da će on sam pisati o Rafineriji. Samo, Rafinerija treba da Oslobođenju da neke pare, sada ne znam o kolikim parama se radilo.

I, pripremajući se za pisanje, Sveto Masleša uzme i fabrički list. Vidi tamo i pesmice neke. Kaže: „Što su dobre pjesme! Ko vama ovo piše?" Onima u fabričkom listu drago. Prvi put čuju da je nešto u listu dobro.

Ja sam tada bio jako popularan. Svi su me voleli. Igrao sam fudbal. Istovremeno, trenirao sam i pionire. Trenirao '42, '43. i '44. godište. Tom uzrastu sam mogao da pokažem sve fudbalske veštine koje sam znao. Znao sam, mislim. Čitao sam i knjige o fudbalu. Recimo, znao sam šta je Sindelar, znao sam šta je Fric Valter i tako dalje. Išao sam i na utakmice. I u Beograd smo mi išli na utakmice, samo da vidimo reprezentaciju Nemačke koja je baš tada postala prvak sveta. Kada su naši pobedili sa 3:1, ja sam živeo za taj stadion. To je bila atmosfera! Fudbaleri su bili naši junaci. Taj Miloš Milutinović, strašni, koji je dao gol! A bio je moje godište. To je meni bilo važno. On je bio moj reprezentativac i u životu, u mladosti, u svemu. On je sve imao pravo da radi umesto mene. Ja sam znao da je moj nivo niži, ali i ja na tom svom nivou radim, tako da i on može raditi svoje.

Da se vratim pesmama i Sveti Masleši. Kaže on u redakciji lista: „Ko vam ovo piše?" Oni kažu ko piše: „Pa, to je jedan naš bravar. Sada radi kao švajser pomoćnik. Dobar je. Igra fudbal. Da li je to dobro?" „Ma, to je odlično." I hoće da me vidi. I oni me zovnu. Dođem, onako prljav. Hladno bilo, februar, zima strašna. I u onom svom masnom odelu, sednem tamo. Sveto, opet, visok, s kravatom, lep, mlad, tek završio gimnaziju. I prvo kaže: „Da te nešto pitam. Jesi li ti ovo sam napisao, ili si negdje prepisao?" Kažem: „Ja sam napisao. Znam da se ne smije prepisivati." Kaže: „Znaš ti da je ovo dobro?" Kažem: „Ja sam zato dao da se objavi što mislim da je dobro." Kaže, opet, on: „Bi li ti bio dopisnik Oslobođenja?" Kažem mu: „Ma, Božji čovječe, ne znam ja napisati ni vijest." „Kako ne znaš vijest, a znaš tako dobro da pišeš?" A ja kažem: „Napisati vijest, to je društvena odgovornost." Vidi on da ja znam svašta - društvena odgovornost! Kaže: „Šta mogu da učinim za tebe?" Kažem: „Vodi me u Sarajevo. Vodi me odavde." Kaže: „U redu. Javiću ti se."

I on se javi meni iz Sarajeva pismom. Tada nije bilo telefona. Ako je i bilo, ja nisam znao gde su. Piše mi: „Odlazim u vojsku. Evo ti imena mojih prijatelja. Obrati im se, i kod njih ćeš da nađeš oslonac kao da sam ja tu." Vidim - gotovo je. Ja se jako teško upoznajem s ljudima. Njega sam ne ka ko upoznao i navikao se na njega. Odmah mu odgovorim: „Dolazim da te ispratim u vojsku."

Možete misliti! Sada se ne bih usudio nekom čoveku reći: „Evo me dolazim!" Trebalo je preći 250 kilometara. Ne znam ni gde ću spavati, ništa ne znam!

To je bio najhrabriji potez koji sam napravio u dotadašnjem životu. Pisao sam mu: „Dolazim da te ispratim u vojsku." I to njemu stigne. Ništa ja nisam čekao na njegov odgovor. Sednem u voz. Zapamtio sam kada odlazi, i dođem dan ranije. I on me čeka na stanici. Čeka me on, čeka Vojo Babić, čeka Boško Stanišević, čeka me Miki Đurašević, onaj fotograf... Ko je još bio? Bio je i pokojni Anđelko Otović. Još nekih finih momaka bilo. Oni svi pripravnici, mladi novinari. Dolazi mladi pesnik koga je Sveto otkrio u provinciji. I oni se Sveti smeju: „Čuj, pjesnik!" Međutim, sve ih kupim u razgovoru. Vide da ja o svemu znam da pričam. A tamo, u Brodu, nisam imao s kim. Stalno sam se ustručavao. Govorili su mi da sam prepametan za njih. Nisam bio prepametan, nego bih promašio temu. Nisam znao da pričam o onome o čemu oni pričaju.

Ovde u Sarajevu šta god da pričam - oni znaju. Isto, što god oni pričaju, ja mogu da nastavim... I prime oni mene.

Sutradan mi ispratimo Svetu u vojsku. Išao je u Bileću. I Izet Sarajlić ide s njim u vojsku. I Sveto kaže Izetu: „Evo, ovo je mladi pjesnik koga sam doveo iz Broda." Izetu, međutim, nije ni do čega, plače. Mikica ga ispraća, pa ljube se tamo... Ćirom su nekim otišli sa sarajevske stanice. I ja njima mašem...

Kada je voz otišao, ja dođem kod Svetine majke. Svetina majka ima još dva sina. I ona plače. Kaže: „Sine, jesi ti bio u vojsci?" Kažem: „Jesam." „I tako slabašak, ti si uspio da izdržiš?" A Sveto od mene za glavu viši, snažan momak. Kažem ja: „Jeste." „A da li je lakše ovako malima ili velikima?" I sada ja njoj sve pričam - kako je u vojsci i šta vojska sve radi... A ona me hrani i brine o meni. Sinove pustila, zanemarila potpuno. „Sjedi ti ovdje. Bože moj, koliko li je sati? Šta sada vojska radi? Recimo, dva sata poslije podne? Šta rade sada?" Kažem: „Sada spavaju." „Joj, kuku meni, pa Sveto ne voli da spava poslije podne." Kažem ja: „Spavaće, jer se umorio." „A od čega se umorio?" Moram sve da lažem: „Umori se od šetnje, od hodanja, od strojevog koraka. Znaš, vojska je to". „Ma, dobro, samo neka ne nosi mitraljeze."

Svetina majka je mene hranila nekoliko dana. Ja sam hodao po Sarajevu i tražio sebi posao. I nađem posao u železničkoj radionici. Salko Lagundžija je bio direktor. Kaže mi: „Nisam ti ja komisija za prijem radne snage. Idi kod personalnog." Ja odem kod personalnog i kažem: „Poslao me direktor da me zaposliš." On kaže: „Dobro, dokle će on da radi tako!" I odmah uze slušalicu. Pita sekretaricu: „Ovdje je došao jedan. Kaže da je bio kod direktora." I sluša šta ona govori. I kaže mi: „Dobro, u redu je!"

I tako me zaposle.

Dve i po godine sam u toj radionici pravio vrata za vagone. Znao sam to da radim. Lako je bilo, sve sam automatizam. I tako, bio sam majstor. Istovremeno, pisao sam, pisao i pisao.

To o čemu sada govorim je bilo 1957. godine.

Već 1958. godine sam imao Zlatni kuršum, prvu zbirku. Izet se vratio iz vojske i rekao mi je: „Jesi ti onaj Svetin? Daj da vidim šta pišeš!" Ja mu dam svoje pesme i on ih odnese Miodragu Bogićeviću, Slavku Leovcu i Risti Trifkoviću. I kaže im: „Evo novog pjesnika, objavite ga!" I oni me objave.

MILOŠ JEVTIĆ: Da li ste se posle zbirke Zlatni kuršum upisali na književnost?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Ne baš posle Zlatnog kuršuma...

Tada sam, kada je objavljen Zlatni kuršum, još radio u železničkoj radionici... Pravio sam vagone i družio se s pesnicima, išao sam i na predavanja, razna, čak i ona na fakultetu. Išao sam i na narodni i radnički univerzitet. Mnogo sam slušao, učio.

Povremeno sam išao i u Vijećnicu. Tamo je bila velika biblioteka. Čitao sam knjige.

Družio sam se i sa studentima, koji su mislili da znaju koje su knjige važne za mene. Međutim, davali su mi knjige - sa svojih pozicija. Tako se desilo da sam, po nesreći, tada pročitao Frojda, Adlera, Junga i tako još neke teške knjige. Ništa nisam razumeo, priznajem. Ipak, saznao sam neke grozne stvari - da najobičnije, najprostije stvari iz našeg života mogu da budu nauka! Kao što je, recimo, libido, i tako to... Ali, to ja nisam uzimao za ozbiljno.

Čitao sam knjige zbog toga da vidim kako je ko pisao, da ja ne bih tako... I to je bila sva moja škola - da izbegnem pisanje kako je već napisano.

Jednoga dana kažu meni studenti, neke Vesna, Mevlida i Jelka, neki Fahro, Slavko i Veljo: „Slušaj, izašao je jedan novi zakon, Moša Pijade izmislio zakon da se može i bez srednje škole upisati na fakultet... Taj je zakon kao stvoren za tebe!" Navalili su: „Ideš, ideš!" I ja odem na fakultet da vidim šta je. Treba pročitati deset knjiga, i iz tih deset knjiga oni će pitati. Kažu mi još da će - tako je, vele, kod njih na fakultetu - pitati samo iz tri knjige. I ako to znaš, primljen si!

Pogledam koje su to knjige, i vidim da sam te knjige pročitao još pre deset godina... I prijavim se. Na pismenom ona fina tema, uobičajena - Knjiga u životu savremenog čoveka. I napišem tri kartice teksta, rukom... Iako sam već bio pisac, nisam bio pisac toga posla. Nisam znao ništa naučno i školski da mislim. Bio sam, pričao sam o tome ranije, potpuno samouk. Čuda znam, na jednoj strani, a na drugoj strani, ne znam ništa. Ipak, temu sam pogodio... I od 49 - nas sedmoro prođe.

Tako, ja budem prvi student koji se bez škole upisao na fakultet. I kako dođem na fakultet - to je 1959. godina, septembar - tako se o meni raščuje, pročuje. Svi pričaju o meni.

Nastavim i da pišem. Međutim, stalno kažu - radnik pisac. Svi su drugi pisci, i kada znaju i kada ne znaju, odnosno i kada dobro i kada loše pišu. Ja sam - radnik pisac! I to mi umanjuje vrednost, i pred radnicima i pred piscima. Radnici kažu: „Šta se ti praviš važan, kao da nema ko drugi da piše, nego baš ti moraš?!" Pisci, opet, kažu: „Pa, on je radnik. To je jako dobro, to je izuzetno!"

Nisam bio nesrećan... Navikao sam se. Ja sam lepo živeo s tim što sam radnik. Uostalom, to sam i hteo da budem, i uživao sam u tome - da budem proizvođač! Znači, bio sam čovek koji zna da napravi nešto, i da to nešto sija. Recimo, kada smo bili šegrti, pravili smo muštikle, krasne muštikle. Pravili smo ih od onih „kohinor" četkica. Kada ih napravimo dobro, onda nam ih majstor otme, i kaže: „Ovu ćemo za 25. maj poslati drugu predsjedniku!" Tako nam ih je sve otimao, u stvari krao. Stvarno, neke je i slao u Beograd.

Dakle, bio sam majstor. Znao sam da napravim neki predmet, i da taj predmet ima svoju svrhu. A sada sam bio samo - radnik pisac! Znači, umanjena mi je vrednost svake vrste. Pored toga, od mene se očekuje jedino da opisujem - žuljeve radničke klase...

Razmišljao sam ja i o Brutu - kako je Brut dobar. Brut je bio častan čovek, neosporno. „Neosporno" mi je bila izuzetno velika reč, koja potvrđuje tu poziciju, poziciju da je Brut častan čovek... Opet, zna se da je Brut ubica. Video sam to u filmovima, a nešto sam i čitao.

Čuo sam da je Šekspir pisac. Kada sam počeo da ga čitam, zamalo nisam crkao od muke. Zar je to veliki pisac? Pa, on ništa ne valja! Ne valja zbog toga što nije ništa pisao o meni, o nekim mojim idejama, o mojim tadašnjim metaforama. U to doba sam, eto, tako mislio.

Dakle, upišem se na fakultet... Dođem tamo, i otkrijem novu bedastoću. Radilo se o sledećem.

... Jali grmi, jal' se zemlja trese?
Jal se bije more o mramorje ?
Jal se biju na Popina vile?
Niti grmi, nit' se zemlja trese,
nit se bije more o mramorje,
nit se biju na Popina vile;
već pucaju na Zadru topovi,
šenluk čini aga Bećir-aga...

Otkrijem da je to nauka. Zapravo, oni mi kažu da je to nauka?! Na tome se može i - doktorirati. To se zove - slovenska antiteza. I ja se rastužim - čime se bave ti učeni ljudi?! Ja sam to znao još kada sam bio mali. Međutim, oni to sada uče na fakultetima.

Taj nesporazum, bolje reći to moje čuđenje, pomoglo mi je da ne uzmem previše ozbiljno to kako se oni bave narodnim pesmama. Mislim, na primer, na utvrđivanje razlika između Marka Kraljevića i Miloša Obilića, onda šta je moral, a šta, opet, nij e moral, pa ko je sve bio junak, ka i koji je junak veći, časniji, gde je sve čojstvo, i slično... U stvari, video sam da se oni ače nečim čime se ne bi trebalo ačiti!

Takođe, shvatio sam da neću - ako to sve naučim - znati da pišem pesme...

Tada se desilo da sam otkrio istoriju jezika. Otkrio sam i staroslovenski jezik. Bio sam najbolji student staroslovenskog jezika - samo zbog tog što sam znao 3-4 molitve - Oče naš iže jesi... i ostale. Ja sam jedini znao šta je „iže". Ostali studenti nisu to znali, jer nisu to dotad učili. Mame ih nisu naučile veronauci, onoj kućnoj, koja se uči u porodici.

Postao sam važan. Počeo sam voditi sasvim novi život. I tako sam krenuo.

Godine 1960. desilo se nešto vrlo važno. Dobijem telegram: „Dobili ste Brankovu nagradu za poeziju u Sremskim Karlovcima. Dođite 4. decembra u Novi Sad!"

Šta da radim? Odem kod profesora Koljevića, Svetozara i pokojnog Nikole. Oni su tek bili došli, i bili su sjajni momci. Stvarali su kulturnu klimu. Znao sam, bilo im je stalo do svake dobre informacije o pesnicima. Takav je bio i profesor Branko Milanović. Oni su bili moji drugari. Sa njima sam igrao fudbal. Kažem Koljevićima: „Vidite šta sam dobio! Šta ću sada?" Kažu mi: „Evo ti para. Idi u Novi Sad. Primi tu nagradu!" Dadnu mi para da odem u Novi Sad.

I dođem u Novi Sad. Brankova nagrada tek je bila ustanovljena. Vasa Kazimirović je bio njen inicijator, on ju je izmislio... Pripremili su pravi spektakl. Treba da držim i govor. Profesor Boško Novaković i njegov asistent Draško Ređep kažu: „Samo neka bude na nivou." Oni me znaju. Profesor Boško me čak ponajbolje zna, jer je jedno vreme bio u Sarajevu. Kaže: „Ove ćeš tri pesme da pročitaš. Draško ih izabrao. Pesme pročitaj, i ćuti posle."

Izađem, pročitam te tri pesme i nastavim još da čitam, pa još, pa još. Dvadeset minuta sam ja govorio. Kažem i to: „Ja bih govorio još, ali mi je profesor rekao da treba da budem na nivou... Eto!" Usledili su aplauzi. I stvarno me prihvate u Novom Sadu. Ne daju mi otići. Ja kažem: „Profesore, ja bih išao. Imam curu u Sarajevu!" A i ne znam šta bih radio. Ja se ne znam ponašati na banketima. Kaže: „Sedi i ćuti. Ako ti odeš, ni mi nemamo razloga da sedimo." Tako sam ja - zbog profesora Boška Novakovića - ostao u Novom Sadu još dva dana. Išli smo iz mesta u mesto. To je zadovoljstvo bilo. Vozili su nas kolima. Imao sam i sekretaricu. Sve novine pune moga imena. Međutim, opet piše - „Radnik pisac Duško Trifunović dobio Brankovu nagradu!"

Kada sam se vratio u Sarajevo, pošalju mi novine, Tribinu. Puna je bila mojih slika. Bio sam čak i na naslovnoj strani... Kada su u Sarajevu sve to videli, kažu: „Pa, kada tako misle u Novom Sadu, sigurno si ti dobar pjesnik!"

I tada krene. Postao sam zvezda. Tako je bilo do 1966. godine. Kada god su kakvu priredbu otvarali, zvali su me. Kulturno-prosvjetna zajednica me uzela pod svoje. Svi, svi, svi. Čak su i u Akademiji nauka razmišljali o meni. Govorili su: „Bogami, dobar onaj!" „Stvarno je dobar!" Onda su rekli: „Bilo bi, ipak, preuranjeno. Mlad je. Đilkoš je još, pokvariće se."

Eto, to je to.

MILOŠ JEVTIĆ: Vi ste u Televiziju Sarajevo, da ponovimo, došli 1970. godine. Tada započinje još veći Vaš uspon, književni, i, sigurno, Vaša slava, medijska. Kako se desilo da Vas prime u televiziju? Da li ste imali neke preporuke ili su Vas protežirali, prvenstveno, Vaši dotadašnji poetski domašaji u već četiri objavljene knjige, kao i veliko i raznoliko životno i svako drugo iskustvo, ali i ono što ste doživljavali učestvujući na mnogim susretima, o kojima ste malopre šire govorili? Da li su Vam odmah bili povereni zadaci koji su Vam odgovarali i po kojima ste kasnije postali bliski mnogim, naročito mladim generacijama ondašnje Jugoslavije, posebno na srpskohrvatskom jezičkom prostoru? Takođe, kako su nastale Vaše čuvene serije - mislimo, pre svega, na seriju Na ti, koja je, uopšte nije kompliment ako to kažemo, oblikovala misao mnogih tadašnjih televizijskih naraštaja? Kada ste oko svojih emisija počeli da okupljate i ostale stvaraoce i Vašeg godišta i mlađih godišta? Uostalom, po čemu sve pamtite, uslovno kazano, to svoje televizijsko vreme, mislimo sada na vreme koje ste proveli u Televiziji Sarajevo?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Tek malo pre tog, kako ga Vi zovete, televizijskog vremena, prestali su da govore kako sam radnik pisac. Umesto toga, počeli su govoriti - mladi pisac. Mladi pisac?! Toliko je to bilo frekventno, da sam zaključio da oni za mene govore „mladi", jer ne mogu da kažu da sam mali, mali pisac. To me je čudilo, pošto sam već imao četiri knjige. I sve su one bile nagrađene. Dobio sam Brankovu nagradu, o čemu sam govorio. Dobio sam i Šestoaprilsku nagradu, to je bila nagrada grada Sarajeva. Onda, nagradu Puteva, časopisa iz Banje Luke. Dobio sam i još neka priznanja... Uopšte, ljudi su tada ozbiljno govorili o meni.

Dakle, zbog čega, zašto, kako i dokle - mladi pisac?! Imao sam tada 33 godine! Recimo, znam šta je Aleksandar Makedonski uradio u to doba - već je bio umro. Znam i šta je Isus radio u 33. godini. Uostalom, i moj otac je umro u 33. godini.

Na drugoj strani, gotovo da me ubrajaju u klasike. Pričao sam o tome kako su o meni razgovarali i u Akademiji nauka... I ja se tu naljutim. Kako sam, onda, još uvek mladi pisac?!

Tada odlučim da pokažem svima - šta su i ko su sve mladi pisci! I sazovem mlade pisce iz cele Bosne i Hercegovine, da idemo na književne večeri. Napravim s njima više javnih priredbi, koje sam svaki put otvarao rečima: „Ovo su danas naši mladi pisci."

Ja sam stari lisac! Tada mi je Meša govorio: „Duško, oni su manijaci!" „Nisu", kažem, „Mešo, manijaci." „Jesu manijaci." Kažem: „Ali, oni su čitaoci Vaših knjiga, profesore." Opet će Meša: „Jesu oni čitaoci mojih knjiga, ali ti ne znaš moju muku. Oni meni svaki dan donose svoje knjige." Stvarno, to je valjalo, barem, pročitati, a neke i štampati. Meša je tada bio glavni urednik u Svjetlosti.

Stariji pisci su me, inače, voleli - i Hamza Humo i Ćamil Sijarić i Meša.

Kada se Meša spremao da ode u Beograd, pitao sam ga zašto ide. „Ja ovdje nemam kome da ostavim svoje djelo. Ovdje niko nikoga ne poštuje - po djelu!" I stvarno, kada je otišao, nama na Televiziji bilo je zabranjeno da spominjemo njegovo ime!

Mi u Sarajevu pokrenemo list Lice, koji je posle prerastao u časopis... Piše mi Pero Zubac iz Novog Sada: „Gde mogu naći tvoj koncept za novine?" Ja mu ga pošaljem. Na osnovu njega, on je pokrenuo Književnu reč. Dakle, Književna reč je proizašla iz tog mog koncepta...

Inače, tada sam, sa Makom Dizdarom i Ristom Tripkovićem, uređivao časopis Život. Rekli su mi: „Hajde, radi nešto, da bi dobijao neku platu!" Dotle sam bio, kako se tada govorilo, slobodni umetnik... Da, pre sam bio i sekretar Udruženja književnika, sve po istom ključu, sirotinjskom. „Pošto nemaš plate, bićeš sekretar Udruženja. Samo sedi tu, Rada zna sve šta treba." A Rada je bila sekretarica, i ona je, u stvari, vodila Udruženje, dok sam ja samo figurirao. Istina, kada je trebalo, išao sam na neke sastanke. Ali, nisam baš mnogo koristio... Zapravo, u Udruženju sam bio zbog tih 25.000, kolika je bila plata sekretara.

Znao sam, pri tome, da nikada neću postati ime samo na osnovu onoga što objavljujem u časopisima. Shvatio sam da je važno i da javno govorim svoje pesme...

To sam svoje otkriće odmah saopštio i mladim pesnicima, ukazao im da će najbolje isprobavati svoju poeziju recitujući pred publikom. Još sam im govorio kako je dobro putovati tamo gde su čitaoci. Oni su, možda, nepismeni, ali nisu gluvonemi! Mi ćemo im čitati, oni će slušati. Usput ćemo učiti geografiju, a istoriju ćemo stvarati sami....

Međutim, dođe 1968. godina. I svi mladi pesnici izađu na ulice da recituju... Nažalost, posle svi ispadnu neprijatelji. I država se doseti šta treba sa neprijateljima - zaposli ih! Što Andrić kaže: „Oženi ga, da ne pjeva." Tako su nas sve zaposlili.

Sedim jednoga dana u kafani Park, kad mi kažu: „Zove te direktor Televizije." „Šta ću ja direktoru Televizije?! On je fin čovek." Ja tamo dotle nikada nisam išao. „Treba da ideš. Hajde, molim te, dođi." I ja pođem. I direktor mi kaže: „Slušaj, imam problema sa tobom. Ti sjediš u kafani, a ja pravim televiziju. Nas je svega 16 ovdje. Hajde, dođi da radiš kod nas!" Kažem mu: „Ja ne znam da radim u televiziji." Na to će on: „Šta sam ja studirao? Književnost. Jesam li učio za direktora?" Odgovorim mu, jasno: „Nisi!" „A jesam li dobar direktor?" Prirodno, kažem: „Jesi, Dragane!" I šta ću? Tako on mene ubedi.

Dođem tako u Televiziju. Tamo je već bio pokojni Veljo Stojanović, ovog lepog Gorčina otac. Uređivao je emisiju Na ti. Kaže mi on: „Ja bih išao u filmski program. Evo tebi emisija Na ti." Bio je već razradio tu emisiju.

Ubrzo shvatim da su me zaposlili u Televiziji da bi me odvojili od Književne omladine. I sve druge iz Književne omladine tada su zaposlili - nekoga adekvatno, a nekoga neadekvatno. Recimo, jedan je otišao u Poreski ured, drugi u Izdavačko preduzeće Veselin Masleša... Dakle, na razne strane su otišli. Meni je zapala televizija.

Nije mi zapala, nego je, očito, neko tako odlučio. Tada je bilo reda u državi. I taj red je mene gurnuo tamo, i to u muzičku emisiju.

Ja sam tada smatrao - a ni sada nisam mnogo pametniji - da je pevanje, u stvari, rastezanje reči na slogove i da to nema nikakve svrhe, pošto se može sasvim fino kazati sve ono što pevači pevaju. Da bi zabašurili loš tekst, mislio sam, pevači ga rastežu na slogove, pa tako, umesto da razumemo tekst, moramo da slušamo boju pevačevog glasa.

Dakle, došao sam među pevače sa takvim svojim bezveznim načinom mišljenja. Međutim, kako sam bio dobar organizator, pitao sam: „Šta ti radiš?" Kaže: „Sviram trubu." „A ti?" „Gitaru." „Ti?" „Bubnjeve." „U redu. Dakle, vi ste jedan bend."

Pitam tako redom: „Šta ti radiš?" I naiđem na jednog koji mi kaže da je - tekstopisac. Tekstopisac?! Došao si meni ovde da kažeš tu groznu reč! Tekstopisac, to je meni tada isto zvučalo kao - tekstualni manijak. Tako mi je ružno zvučalo.

„Tekstopisac?! Da li pišeš pesme?"

„Pišem", kaže.

„Hajde, pročitaj mi jednu."

Kaže on meni: „Dobro je što si došao. Ti ćeš meni popravljati stihove. Ja ću pisati, imam odlične ideje, fantastične ideje."

Ja mu kažem: „Jesi ti muzičar?"

„Da", odgovori mi on.

„Da li ima sluh veze sa muzikom?"

„Kako da nema!"

Ja mu, onda, kažem: „Ne kaže se mus'ka, ni fis'ka. Gdje ti je tu sluh?"

On kaže: „Tako raja, pa tako i ja. Ne mere bez raje, ba."

I ja vidim, on je normalan čovek. On je s rajom, a ja tražim neki viši nivo u njegovom svetu.

I ja kažem: „Pročitaj mi svoje stihove." I on mi pročita jednu svoju pesmu. Kaže on ovako:

Sjedimo u parku, na klupi ti i ja,
dva divna para na mjesećini toj.

„To je dobro", kaže mi on. „Može se tako i slikati. Samo treba otići u park, postaviti kameru i slikati!"

Kažem mu ja: „Popravi tu gdje je greška."

„Nema greške", kaže, „mus'ka je odlićna."

Pitam: „Koliko vas je tu?"

„Ja i moja maćka."

Ja mu kažem: „Kažeš - dva divna para. Dva para su četvoro. Popravi grešku."

A on: „Nisam ja razmišljo o tome."

Kažem: „Nećeš više niočemu da razmišljaš. Znaš ti nešto da sviraš?"

„Znam."

„Pa, sviraj. Nemoj mi više ni slučajno pisati tekstove."

I ja vidim šta je. Ako hoću da budem koliko-toliko spokojan, moram ja da im pišem. I tako postanem čuveni tekstopisac. Napisao sam za Sarajevsku televiziju preko tri stotine pesama.

Pisci me zamrzeli. Mislili su da sam u televiziju otišao zato što tamo ima puno para i žena... Pevači su, opet, mislili da sam u televiziju ubačen da bih razbio njihovu organizaciju.

Tako sam opet bio kao radnik pisac. Dakle, ni tamo, niti ovamo... Ipak, sa zadovoljstvom sam radio u televiziji. Za mene je to bilo lako. Kako sam po prirodi govorljiv, izlazio sam pred kameru i govorio bez koncepta. Bilo je to vrlo suvislo.

U isto vreme, svima sam nastojao da pružim šansu da se izraze, odnosno da kažu ono što misle da treba...

Eto, to je bio moj odnos prema televiziji... Ni sada nemam drukčiji odnos. Zapravo, moglo bi se reći da nisam nikada imao neku koncepciju.

Ja sam tamo izvršavao zadatke koje su mi postavljali oni koji su imali osnovnu koncepciju kako da funkcioniše jedna televizija.

MILOŠ JEVTIĆ: U vreme raspada jugoslovenske države, kao i na samom početku rata, bili ste, koliko znamo, u Sarajevu. Da li ste, barem u depresivnim primislima - a za njih je krajem osamdesetih godina bilo mnogo razloga - naslućivali da će u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, kao i u čitavoj Jugoslaviji, doći do sada poznatih tragičnih stanja i zlostanja? Da li ste, budući da ste bili u središtima života, pripadali onom delu, govorilo se čak većem delu građana - sarajevskoj raji, kako ste malopre imenovali takozvani obični svet - koji je verovao da je jedinstven, što je prvih dana rata i dokazivao zajedničkim manifestacijama? Uostalom, kada ste shvatili da ne postoji više ono Vaše Sarajevo, Sarajevo svih i za sve?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Kada? Kada? Kada sam shvatio?

Ja sam bio u događajima. Zapravo, ja sam se rodio u Bosni. Mi smo uvek govorili da smo - Bosanci. Živeo sam tamo sa svetom. Mahala je bila blizu našeg sokaka. Igrali smo fudbal zajedno. Celo detinjstvo mi je prošlo u tome. Za vreme Ramazana, iako smo bili mali, nismo vikali: „Mama, daj mi vode!" Znali smo da komšija Omer kosi. Kada se kosi, on ne pije vodu, jer - Ramazan je. Mi smo to poštovali. Znali smo kako se treba ponašati i kada su Bajrami. Sve smo to poštovali. I kada su bili katolički sveci, i to smo poštovali. To je bio bosanski način življenja!

Kao čovek koji je odrastao, koji je pisao knjige i bio poznata ličnost, branio sam se od dolazeće nesreće verovanjem da će jezik pomoći da se ljudi dogovore. Otuda, govorio sam stalno: „Mi govorimo istim jezikom. Nama je lakše. Jezik kojim se govori u Bosni jedinstveniji je od jezika u Srbiji, u kome postoji ogromna razlika između, recimo, čoveka iz Čantavira i nekog drugog, na primer čoveka iz Vlasotinaca. To je ogromna razlika. A u Bosni nema tolike razlike."

Računao sam, dakle, da će ljudi koji govore istim jezikom - lakše da se sporazumeju. Međutim, izgleda da sam zanemario to da je njima ponuđen višepartijski sistem, koji im, u isto vreme, nudi da budu carevi, i da tu, onda, nema razgovora i sporazuma.

Priznajem, ja sam, još kao dečak, razmišljao kako se može postati - car, kao i kakva je razlika, u tome pogledu, između muškarca i žene. I dođem do zaključka da svaka žena, još kao devojčica, ima šansu da bude i carica i magarica, samo treba da pazi hoće li je primetiti car ili magarac. Muškarac, opet, da bi postao car, mora ili ubiti cara ili se roditi kao carski sin... I odmah sam video da nemam nikakve šanse. Ne ubija mi se car, a nisam ni carski sin. Dakle, neću da budem car! Otuda, nisam nikada bio u organizacijama koje se bave time kako se može postati neko.

Znači, računao sam da će se ljudi, ipak, sporazumeti.

Međutim, ovaj štos da oni, iako se bave politikom, moraju da se sporazumeju, to je bila Vavilonska kula od toga istoga jezika kojim su se oni služili. I taj jezik je mene izneverio!

Inače, shvatio sam da Sarajeva nema kada sam video da se ruše kuće oko mene.

Ja sam 22 dana bio izložen silnoj pucnjavi, i samo sam čekao da neko pokuca na moja vrata. Uspeo sam jedino decu da izvučem na vreme...

Ostao sam u Sarajevu. Jedino me telefon održavao. Inače, sa dva telefonska broja su me stalno zivkali. Jedan je pripadao telefonu Zorana Kolundžije iz Novog Sada. On mi je javljao: „Izaći će knjiga za dan-dva. Molim te izlazi, dolazi, dođi, pa da zajedno proslavimo izlazak knjige. Pucaju li?" „Pa", kažem, „pucaju, jebeš im mater, ali promašuju. Džaba pucaju!" Onda on kaže: „Odlično, vidim da si zdrav, čim se šališ!" Nije mi zamerio ni što psujem. Drugi telefon je bio telefon Duška Jakovljeva iz Zrenjanina, tamo ima jedna manifestacija koja se zove Pesnička štafeta. I on je meni rekao dva meseca pre toga: „Ti si taj koji treba da dođe, da obiđemo zrenjaninski kraj, da recituješ deci. Štafeta počinje početkom aprila."

Odjednom - rat! Šta ću sada?!

Pomislim, onda, kako su Kolundžija i Jakovljev divni ljudi. Da je to što oni tamo rade jako važno i da ne bih smeo, pošto sam im obećao, da ne odem kod njih. U Zrenjaninu će propasti predviđene manifestacije, a propašće i knjiga u Novom Sadu. Kolundžija neće moći održati promociju, a uložio je u nju, u tu moju knjigu, svoje pare. Izdavačko preduzeće Prometej je privatno preduzeće Zorana Kolundžije... Nema smisla da se ja u Sarajevu ačim i sedim. To mi dadne snage da izađem iz Sarajeva. Lastinim autobusom, poslednjim!

Odlučim, tako, da odem prvo u Zrenjanin na Pesničku štafetu.

Kada sam došao u Zrenjanin, priđe mi na ulici jedna devojčica: „Jao, čika Duško, sećate li me se?" Kako se ne bih setio - sa mojim sinom išla u školu. Kaže: „Ja i mama smo izašle, tata je ostao tamo." Ja pitam: „Kako je tata?" Kaže: „Ne znam." „Telefoniraš li?" „Pa, ne mogu da telefoniram. Nemam para ni za telefon." Ja sam imao para za telefon. I mi zovnemo. To je moj komšija. „Veljko, kako si?" „Evo me", kaže, „ležim na podu, ali nemam za tebe lijepe vijesti." „Šta je bilo?" Kaže: „Provalili su u tvoj stan." „Provalili? Cigani, lopovi, ko li?" „Ne, ne!", kaže. „Država došla, fino, sa svim, i sa zapisnikom, ali ne izlaze već deset dana."

I tako ja shvatim da više ničega nemam... I tada shvatim da sam ja to već sto godina znao. Sto godina sam ja to znao. Znao sam otkada sam prvi put pročitao Andrićevo Pismo iz 1921. godine, koje on piše u Slavonskom Brodu, pred mojim nosom, pred mojim ujakom, koji je bio železničar na stanici. Shvatio sam da sam ja to od onda znao. Međutim, stalno sam, ipak, sve ubeđivao sebe: „Neće. Eto, mene neće. Neće nas. Mi smo naši." I tako dalje.

MILOŠ JEVTIĆ: Do sada smo govorili o Vašim godinama koje ste proveli u zavičaju i u Sarajevu. Sada ste u Novom Sadu, gde i vodimo razgovor. Razgovaramo u Biblioteci Matice srpske. Opet ste sa televizijom, ali, ipak, rekli bismo, više sa poezijom. U Novom Sadu su Vam - u izdanju već spominjanog Prometeja, agilnog Prometeja, i njegovog preduzimljivog vlasnika Zorana Kolundžije - objavljena i Izabrana dela, i to čak u 15 knjiga, što je malo pesnika dočekalo. Kako ste se snašli u Novom Sadu? Kako su Vas ponovo primili u jednom od Vaših gradova (koliko se sećamo, jednom ste izjavili da su Vaši gradovi - zavičajni Brod, Sarajevo i Novi Sad!)? Takođe, da li ste mogli odmah da nastavite svoje pesništvo ili Vam je bilo potrebno neko, da kažemo, prazno vreme, vreme izvesnog stabilizovanja, čak jakog i jasnog zaborava? Koliko su Vam u osećanjima tog, ipak novog života pomogli sopstveni samozaboravi, a koliko, opet, prijatelji, Vaša pesnička i uopšte životna sabraća? Uostalom, da li ste i u ovo vreme, opet, čini se intenzivno, uspostavili svoj, i životni i pesnički, korak?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: To o čemu smo do sada razgovarali bilo je nesvesno razgolićavanje, što bi se reklo. Ja sam govorio i o onome čega se uopšte ne bih setio da mi Vaš mikrofon nije rekao: „Hajde, seti se - ko si, kako si rastao i šta si radio kada si bio mali!" To sam već bio zaboravio.

Ovo što se sada dešava, to je jedna ozbiljna stvar.

Ja sam sada postao ratno siroče i član Crvenog krsta, i to u svojoj 59. godini. Dakle, postao sam to u vreme kada čovek treba da ima sekretaricu i, obavezno, diktafon; kada treba da ima izvestan bazenčić, pored koga će da se prošeta, ali i da se kupa, pošto ne može da se kupa više na plaži, jer se udebljao, i tako dalje...

U ime te estetike, koju je trebalo imati, ja sam, u stvari, uzeo svoju torbu i došao u Novi Sad. Ovde, u Novom Sadu, našlo mi se mnogo ljudi... Otuda, moram, odnosno želim da spomenem neke ljude, iako ne verujem da bi oni to od mene tražili.

Kada sam došao u Novi Sad niko od mene ništa nije tražio, osim što me je pitao: „Mogu li ti šta pomoći?" To su svi pitali. Ja sam svima odgovarao da je Njegoš napisao - Da požali ka da bi pomoga... Ne treba meni nikakva pomoć, jer ono što meni treba oni ne mogu da mi dadnu. Ne mogu, recimo, da mi odvoje neki prostor u kome bih živeo. Ne mogu ništa, zapravo. A sve mi je potrebno. I to je strašni apsurd - oni ništa meni nisu mogli pomoći, a sve mi je bilo potrebno!

Onda su se, ipak, našli neki praktični, preduzimljivi ljudi.

Da se vratim na prve dane... Prvo sam obavio posao u Zrenjaninu. Tamo sam stanovao u pozorištu. Imao sam tamo lepu garsonjeru. Hranio sam se malo kod Duška Jakovljeva, a malo kod Zdravka Mandića. I jeo sam svaki dan. U stvari, svaki dan sam odlazio na gospodske ručkove. Oni su smatrali da je to meni korisno. Naravno da mi je bilo korisno, ali ja sam već bio zaboravio to da radim...

Nisam znao šta da radim. Decu sam uspeo da spasem. Žena ih odvela u inostranstvo. I tako sam, odjednom, ostao sam. Deca su me zvala: „Hajde s nama." Kažem: „Ne mogu, deco. Ja sam pisac ovoga govornog područja. Moram ostati ovde gde me ljudi koliko-toliko razumeju!"

A osećao sam da je došlo vreme kada ne razume ni brat brata. Ipak, računam da će me ovde neki ljudi razumeti.

Kada sam došao u Novi Sad, Zoran Kolundžija i njegova Borka uzeli su me „pod svoje". Oni imaju Koranu i Isidoru, dve male devojčice. Dečica su slatka. I cvrkut te dece mi je bio znak da život i dalje postoji. Spavao sam u njihovom salonu, u dnevnoj sobi. Noću smo filozofirali, pričali o svemu, slušali vesti. Preko dana smo radili u njihovoj knjižari. Oni su već imali izdavačku kuću Prometej, a Borka knjižaru Most i videoteku. U stvari, oni su se bavili time, a ja ništa nisam radio... Tek, računali su me kao člana porodice i ponašali se kao da sam im neophodan.

Našli su mi, onda, jednu sobicu, koja nije imala kupatilo. I to je tužno bilo. Tu sam, ipak, morao da budem neko vreme.

Onda je naišao neki Đorđe, za koga sam negde nešto uradio. Kaže on meni: „Ja se vraćam iz Njemačke i dolazim u Crnjelovo, kod Bijeljine. Tamo, pred Domom kulture, mnogo naroda, strašno mnogo naroda. Hoću da uđem, da vidim šta se tamo dešava. Međutim, kažu mi da ne mogu da uđem, pošto se snima emisija Znanje - imanje. Zamislite, ja došao iz inostranstva da vidim šta se radi, a oni mi ne daju da uđem unutra! Neki ludi ljudi! Tada ste Vi naišli, i rekli ste da ja uđem. I propustili su me u Dom kulture. I ja sam to zapamtio. Da li se, možda, sjećate toga?" Sećao sam se, razumljivo. Istina, ja sam mislio da je to moj rođak Dragan. Bio sam tada voditelj te emisije. Razbijajući tremu, šetao sam okolo. I vidim - ne daju da u salu uđe jedan čovek koji liči na mog Dragana. Ja mislio Dragan, i kažem: „Uđi ti." Vidim, kasnije, da je to neko drugi. To je bio taj Đorđe... Sada mi on kaže: „Mnogo ti hvala. Ja sam tada vidio Miru Stupicu." I ja sam bio presrećan što sam napravio dobro delo, iako je to bilo davno...

I on me pita: „Šta ti treba?" Kažem ja: „Pa, nemam gde da stanujem." „Kod mene ćeš." I odvede me. Jedno desetak dana sam bio na jednoj finoj mansardi, koju on tek pravi za svoju kćerku. Ipak, dao ju je meni. To je meni bilo teško.

Susretne me Brankica, Branka, s kojom sam nekada studirao. „Pa, gde si? Što se ne javiš? Dođi kod mene." Ja kažem: „Dobro mi je." „Kako dobro? Gde stanuješ? Dođi." Nisam hteo da joj kažem da ne stanujem nigde. Onda mi ona dadne sobu svoga oca, pripremljenu za njenog brata. Njen brat je u Sarajevu ostao. Ona ga čeka da dođe. Kaže mi: „Dok Brane ne dođe, ovo je tvoja soba. Izgleda neće moći da izađe!"

Lutam Novim Sadom. Svraćam na pijace, i vidim svi smo se sjatili na pijace. Tamo je hrana... I svuda čujem: „Đe si, zemljače?!"

Jednom me, tako, zaustavi jedan mladić: „Jesi li živ?" „Kao što vidiš, živ sam!" „Imao sam problema s tobom", kaže mi on. „Kakvih problema, kada se i ne poznajemo?" „Ja tebe znam sa televizije... Bio sam dobio zadatak da dam ime našoj vojnoj jedinici. Nikako nisam mogao da ga smislim. Onda mi padne na um - ako je čika Duško poginuo, daću njegovo ime. Ali, nisam mogao da provjerim. Gdje god sam zavirio u papire, pisalo je - nestao. Vodili su te među nestalima!"

Sve sam shvatio posle tog razgovora... Znači, od mene se očekuje da nestanem. Tada bi me „uzeli u obzir"... Dotle, shvatao sam, treba da ćutim i da šetam po pijacama, gde ima hrane i zemljaka.

Tada me na ulici susretnu jedan drugi mladić i kaže: „Baš mi je drago da Vas vidim. Ja sam uz Vaše pesme odrastao." Kažem: „Što je to lijepo čuti, da je odrastao tako lijep momak uz moje pjesme." Kaže mi on još: „Šta mogu da učinim za Vas?" „Ništa", kažem. „Niko za mene ne može ništa da učini. Hajde negdje da popijemo kafu, da vidim kako si ti to tako lijepo odrastao uz moje pjesme." Kaže: „Odlično, to mi se sviđa." I on me uvede u kancelariju neku. Dođe sekretarica. Pitam ga ja: „Šta ti radiš ovde?" Kaže: „Ja sam gradonačelnik Novog Sada, zovem se Milorad Mirčić." Ja zinuo, kao nikad. Nisam mogao da dođem sebi - gradonačelnik odrastao uz moje pesme! I on tu meni - viski. Nas dvojica pijemo, pričamo. On nije pričljiv čovek, ali jako lepo ume da sluša. I ja njemu ispričam da mi je, ipak, dobro, da se snalazim nekako. Međutim, vidi on da se ja ne snalazim nikako. Osetio je i da bežim od poznanika.

Tačno, bežao sam od poznanika... Istina, mogao sam da ostanem i kod Đorđa, i kod Brankice, i kod Zorana. Mogao sam da ostanem, ali ja ne mogu da budem na teretu nekome.

Moram da živim svoj život, da budem samostalan... Osetivši sve to, Mirčić mi kaže: „Idi ti kod Miće, i reci da sam te ja poslao, a ja ću da vidim za dalje." I ja odem kod Miće. A Mića je upravnik hotela. I daju mi apartman. Ja sam čuveni pesnik, i meni nude apartman. „Ne, ne!", kažem ja, „dajte mi nešto manje." Jer, ja sam izračunao da meni treba najviše 15 kvadrata. To je meni dosta. I nađu mi jednu takvu sobu. Imam gde da stanujem, a imam gde da ostavim i svoju torbu. Tako, ostavim torbu, pa onda izađem bez torbe u grad.

Gradonačelnik me pita gde se hranim. Kažem mu da sam od Miće dobio slanine. Kako u sobi imam frižider, ja je onda reckam. Kaže mi: „Čuj, idi ti dole na pansion." „Ne, ne", kažem ja. „Dobro, uzmi polupansion. Jedan obrok bi ti dobro došao." Kažem mu: „Ja taj jedan obrok imam. Naveče sebi narežem slaninu. Imam šta..."

Nemam šta da pijem. Sve skupo. A i da nije skupo - ja para nemam. Dosetim se da iz restorana uzmem soli i bibera, pa to, gore u sobi, razmutim u vodi i dobro ohladim u frižideru. I to pijem... To je otrov, ali prija. Time se borim protiv nečega čemu ne znam ime.

Miša Mineks mi poklonio pisaću mašinu. „Kakav si ti pisac - bez mašine?!"

I počinjem polako da se interesujem za slova na toj mašini, i pišem nešto, tako...

Međutim, desi se da mi jednoga dana u hotelu kažu: „Pošto mi izdajemo prostorije ovim novim privrednim organizacijama, Vi više ne možete stanovati kod nas. Uostalom, za Vas niko ništa ni ne plaća!" Telefoniram Mirčiću u opštinu. Kažem šta su mi rekli u hotelu. „Lažu! Velika je kampanja protiv mene", kaže. „Lažu, ali šta se može. Sredićemo to." Vidim ja, nećemo mi tu ništa srediti. Kampanja je protiv njega. Možda mu i ja smetam u životu.

I ja se dosetim jadu. Bila jedna žena u Crvenom krstu koja izdaje potvrde da si izbeglica. Ja dotle nisam od Crvenog krsta ništa tražio. Tu sam potvrdu, ipak, uzeo. I s tom potvrdom se moglo putovati vozom, čak i brzim vozom. Dođem na stanicu, ispunim neki papir i odlučim se da idem za Bar. Kada je naišao kondukter, ja kažem da sam izbeglica. On kaže: „'Ajde, 'ajde!"

I ja spavam u vozu, fino, celu noć. Probudim se negde u Virpazaru. I kroz tunel, eto mene na moru. Na moru fino - hodam, šetam pored obale, pojedem jednu konzervu ribe i naveče opet na voz...

I tako sam ja 15 dana stanovao u vozu. Krasno! Dosetim se, međutim, da mi je Janko Brajković, izdavač iz Crne Gore, objavio knjige. Znate kakav je Janko? Ko ne zna, ja ću mu reći. To je jedan sjajan momak, veoma sposoban. Međutim, pošto je iz pasivnih krajeva, nema para. I on meni, još dok sam bio u Sarajevu, objavi 2.000 stranica, izabranih, i tako dalje. Kažem mu ja: „Ima l' nekog honorara?" „Ima, Boga mi", kaže, „ima honorar, ali ti je slab." „Koliki je?", pitam. „800 miliona." Onda se na milione računalo. „A, oli da ti dam u knjige?" „Može", kažem, „i u knjige." Pitam: „Pošto je knjiga?" „Boga mi, 100 miliona jedna." „Znači, 8 knjiga?" „Ama 10", kaže, „ja ti sa svoje strane još 2 dajem."

Setim se, dok sam putovao tih dana vozom, tog širokog čoveka koji je, onda, lako prošao sa mnom. U stvari, imao je koristi od mene. Odlučim se da mu se i sada obratim. Kažem: „Janko, nemam kud. Neću da prosim. Nego, imaš li nekakav izlaz da ja prilegnem malo da se odmorim." Kaže on: „Dođi s Draganom." I Dragan Radulović i ja odemo kod njega. On nešto razmišlja, telefonira: „Idi, kaže, kod Raška." I ja ti odem kod Raška u Igalo, hotel Metalurg. Dobijem opet jednu sobicu. Opet imam polupansion. Šetam se sa penzionerima pored obale.

Dosetim se i šta ću da radim - treba da napišem ono što mi je ostalo na radnom stolu u Sarajevu, da probam to rekonstruisati. Zapravo, hoću da napišem sve ono što sam radio tamo, pa ostalo, i nema ga nigde!

I napišem, tako, jedan roman, po sećanju, koji mi je bio ostao nedovršen tamo u Sarajevu. Imao sam 40 dana finog reda i mira, morskog.

Desilo se da sam na tom istom mestu igrao fudbal 1951. godine, kada me je Crveni krst prvi put poslao na more. I sada sam ja, kako 1951, tako i sada, 1993. godine, ponovo ratno siroče - pod Crvenim krstom i Jankom. Hodam pored mora i izmišljam romane...

To je bila jedna važna etapa za opstanak, za moj fizički opstanak.

Sa velikom tugom razmišljam i o stvarima, iako ne patim od stvari. Ništa mi ne znače. Ipak, žao mi, recimo, kašike. Imao sam lepu kašiku, koju sam ukrao u jednom lepom restoranu. Eto, takvih sitnica mi je bilo žao.

Inače, imali smo četvorosobni stan, svega u izobilju. Moja žena je imala svoj salon. Radila je kao kozmetičarka. Bila je i bogata, svašta je imala. Ništa to meni nije bilo potrebno.

Ja sam izmislio stihove o tome kako se oduvek na Balkanu radilo za stan i hranu. I ja sam to tako radio i to je bilo pravilo. Ja sam obezbeđivao stan i hranu, a sve te džidže, izobilje, slike, biblioteke, sve je to ona. I sve je to ostalo...

Dakle, probao sam da se setim toga što sam uradio... Kada sam došao ovamo, u Novi Sad, rekao sam Zoranu Kolundžiji: „Znaš, ja mogu da se setim nekih knjiga." Mi smo i ovde u Maticu dolazili, da ih nađemo. Međutim, od mojih 40 naslova, u Matici je bilo svega petnaestak. Znači, knjiga nije pravilno distribuirana. Recimo, bilo je prvih zbirki, znači iz vremena dok je bilo reda u državi. Posle više nisu slali.

To sam ja objavio u novinama. Onda su sa svih strana počeli da mi šalju knjige. I tako, mnogi su učestvovali u tom prikupljanju... Zoran mi je rekao: „Samo reci koliko ti treba knjiga." Ja sam rekao: „Može sve stati u 15 knjiga." On kaže: „Napiši mi tih 15 knjiga." Ja sam seo, napisao napamet, jer sam znao neke stihove. Tako je bilo sa pesmicama za decu. U stvari, lako je bilo za stihove - kada ih znaš. Međutim, kako se setiti proze, romana, drama ili onoga što sam radio na televiziji u Nedjeljnom zabavniku. Setio sam se kako me je Bajford terao da pišem o miliciji ili nekim drugim temama - Milicija trenira strogoću, i tako to...

I tako, sve sam ja to ponovo napisao. I Zoran je to vrlo brzo objavio.

Dakle, postao sam pisac - izabranih dela. Ono što kažete, za života retko koji pisac ima tako nešto. Ja sam morao na to ići. Moj je prilog kulturi ovog naroda to što sam uspeo da spasem svoje delo!

Uopšte, ja nisam mogao da spasem državu, niti ekonomiju ili fabrike da spasem, lađe na vodama, i tako dalje. Spasao sam svoje delo... I mislim da sam, na taj način, dao svoj prilog koji mi pomaže da i dalje živim.

MILOŠ JEVTIĆ: Sada bismo hteli da Vašu pažnju, i pažnju slušalaca i čitalaca, usmerimo na Vašu poeziju. Vi ste ranije rekli da ste prve stihove, istina nepotpisane, objavili u fabričkom listu u Bosanskom Brodu. Ti stihovi su - i to ste rekli - bili propusnica za Sarajevo. I sve je, potom, bilo kako ste već pričali. Šta Vi sami - sada, danas - priznajete za svoje pesničko rođenje? Da li postoji neka pesma - ili je to ona pesma - pismo Vašem drugu iz vojske - koju sada smatrate svojom prvom pesmom? Takođe, koje mesto u Vašem književnom životopisu imaju prva zbirka, zbirka Zlatni kuršum, koju ste objavili još 1958. godine, i prva nagrada, Brankova nagrada, koja Vam je za poeziju dodeljena u Novom Sadu 1960. godine, gde, da ponovimo, i vodimo ovaj razgovor? Koji datumi imaju još, pored tih, važan, a koji, opet, prekretnički značaj? Uopšte, šta sve sadrži - u Vašem izboru - Vaša književna biografija?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Ja ne bih mogao da napravim izbor - ni iz biografije, niti iz literarnih dela koja sam napisao. Ne bih mogao da na pravim izbor zato što se - kada god me neko nagovori da uradim nešto tako - ja zapetljam. U stvari, to me strašno zamara.

Ipak, mislim da u onome što se nalazi u ovih mojih 15 knjiga (a imam još jedno 6 knjiga koje nisam objavio), ima vrlo malo redova koje bih prekrižio, precrtao, bacio, izbacio, naročito kada su pesme u pitanju... Jer, ja sam bio vrlo strog prema sebi i prema svojim pesmama. I mogu reći da ni teme nisu potrošene.

Inače, iz straha da će me smatrati primitivcem, neškolovanim, ja sam se trudio da to što pišem bude univerzalno, odnosno da sebe - kao ličnost, kao čoveka koji gleda, misli, zapaža - stavim prvenstveno u ulogu nekog drugog, ko to gleda, pa usput gleda i mene... Otuda, u mojim stihovima i mene ima koliko ima i univerzalnih tema.

Moguće je da nisam uspeo da napišem priče ili romane kako treba. Njih bi, možda, trebalo doraditi. Dva romana koja imam mislim da su dobra, čak simpatična. Jedan je pun filozofije, koju, istina, niko ne razume, dok je drugi pun događaja, pa se ljudi smeju i pitaju da li je to - to! Pošto sam pisao po sećanju, ni ja ne znam da li je to - to. Svejedno, duhovito je... Priznajem, nisam pisao s namerom da roman bude duhovit, ali bio je smešan moj život. I pošto sam pisao obično, ispalo je tako.

Moja književna biografija? Imam četiri knjige pesama za decu, imam za odrasle šest knjiga pesama. Ovo su drugo drame i romani. Onda imam i neke mjuzikle i scenarije...

Bože, baš sam svašta pisao! Radio sam računajući da će i drugi oko mene imati koristi od toga. Jer, kada napišeš roman, onda samo čekaš nekog čitaoca koji će to pročitati, a kada napišeš scenario, onda glumci, reditelji, producenti i svi sa odjavne špice imaju šta da rade. Dakle, mislio sam da treba da usrećim što više ljudi.

Baš sam bio blesav?! Trebalo je pisati romane ili pričice, makar računao i na jednog čitaoca, i bilo bi dosta!

Od mojih takozvanih ozbiljnih pesama, odnosno od ovih pet knjiga, mogle bi se sastaviti dve izuzetnog značaja i kvaliteta.

Jer, dugo sam živeo! Već četrdeset godina pišem, možda i četrdeset dve godine. I za to vreme sam prošao kroz sve faze i kroz sve stilove, a da se, ipak, nisam ogrebao o njihove ideje. Otuda, moje pesme ne liče na pesme onih savremenih pesnika čije pesme kao da su prevedene sa stranih jezika.

Moje pesme su tačno iz našeg jezika izašle. Mislim da one, po svim elementima, imaju, istovremeno, vrednost u našoj klasici, a imaju i moderni prizvuk.

Imam jednu knjigu pesama koja je izuzetno popularna i koja je od mene napravila poznatog čoveka. Knjiga se zove Tajna veza. Pesme iz te zbirke su vrlo popularne. Uveren sam da nijedan pesnik, naš, nije doživeo da toliko ljudi izgovara njegove stihove - kao što sam ja doživeo. Tih tri stotine pesama - mislim da ih toliko ima - koje sam napisao za muzičare pomoglo je muzičarima koji su rasli zajedno s tim pesmama. Recimo, Goran Bregović je bio sasvim mlad kada je počeo da peva moje pesme. Onda, Neda Ukraden je bila devojčica kada je dolazila da joj napišem neki stih. I Jadranka Stojaković je odrasla s mojim pesmama. Zdravko Čolić, koji je već bio slavan, kobajagi, imao je 17 godina kada je došao po prve moje pesme, da bi na kraju pevao Glavo luda, sve se menja i tako dalje.

Govorim o tome u kontekstu literature. U stvari, smatram i da nisam pisao druge pesme, i ove bi bile - literatura.

I u jednim i u drugim pesmama je isto znanje o versifikaciji i o ostalim elementima poezije.

Meni kažu kompozitori: „Tvoje pesme ne treba komponovati, one se pevaju same." Zašto? Jer, ja sam pitao muzičare šta je to - vokalni interpretator. Oni kažu: „Pevač." „A zašto ne kažete - pevač, nego vokalni interpretator?" Oni kažu: „To je stranski, tako je bolje!" „Nije tačno", kažem im ja, „nego on - interpretira vokale!" Vokali su u našem jeziku - a, e, i, o, u. U nekim sretnijim jezicima ima više vokala, ali kod nas ih ima samo pet. I kada neko otpeva - a, e, i, o, u, to je muzika. Ja sam to znao. I neke od njih sam tome naučio, a neke, opet, nisam hteo ni da učim. Tek, ja sam sebe tome naučio, tako da se u mojoj pesmi Šta bi dao da si na mom mjestu već u prvom stihu nalazi svih 5 vokala. Nisam ja to štimao. To je bilo tako - da budem malo neskroman - jer sam ja, jednostavno, talentovan za to.

Dakle, to znači da ja računam da i te pesmice, koje su sada ostale ogoljene, bez muzike, imaju literarne vrednosti. Razume se, kada bi neko hteo da se podrobnije bavi time, mogao bi da pronađe u tome kvalitet. Ja to ne bih mogao da uradim, jer to ne znam.

Sve pesme meni isto znače, čak i one lakših formi. Znače mi onoliko koliko su one same izborile za sebe popularnost. Da nije toga bilo, ja bih ostao negde zatomljen, zatrpan pepelom prošlosti. U stvari, ne bi me bilo! Te pesmice su meni svetleća reklama...

Recimo, malo ko je pročitao moju Šok sobu. Ipak, ne mogu reći - niko! Neko je, sigurno, morao, a neko je, opet, dobrovoljno to radio. To je gusta knjiga, tu ima svega. Oni koji su pročitali, uzeli su, možda, 2-3 stiha. Međutim, bio sam prisutan kada je, upravo zahvaljujući tim navodno lakšim pesmicama, sto hiljada ljudi pevalo - Ima neka tajna veza... Sto hiljada ljudi! To nijedan pesnik nije doživeo!

MILOŠ JEVTIĆ: Iako ste malopre rekli da ne volite rangiranja, izdvajanja i slično, mi Vas molimo da za ovu priliku pokušate da izdvojite - iz celine svog pesništva, i ovog i onog - desetak pesama, možda baš onih za koje biste rekli da Vas najviše odaju, i to i kao pesnika i kao čoveka. Uostalom, da li bi ste sada rekli i neke od tih svojih pesama; recimo prvu, onu najraniju, zatim onu Vama najdražu, onda onu koja Vas je najviše namučila i, na kraju, onu kojoj se najčešće vraćate?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Vidim, radio je strog... I mada sam hteo to da izbegnem, rekavši malopre da ne mogu da izaberem, probaću.

Naročito ste mi pomogli kada ste mi rekli da treba da kažem i onu prvu. Ta prva zove se Fani. Napisao sam je 30. novembra 1955. godine. Računam da od tada i pišem... Sećam se, bila je nedelja, i nisam radio. Kako je bila zima, nismo igrali ni fudbal, pa sam ostao da sedim kod kuće. I napisao sam ovako o tom događaju iz vojske: 

FANI

I odjednom iza zavijutka
Fani je naišla pored ešalona

Od stida se gola živica okolo
Smokvinim listom pokrila
Kad su se Fani i ešalon sreli

A svaki se zamah vetra video

Sve podrhtava
I brdo podrhtava i ešalon
Jer korak jači poče

I svaki htede oteti požudu za sebe
   od
   druga
   po
   odstojanju
Od druga po rastojanju
Svaki zaželi da je čelni
I da je levokrilni

Ili da se okuka u krug ponavlja

A Fani se ni ne nasmeši

Al nije ni pljunula
Samo se stidom pokrila
U sebi vetar korila
I brzo koračala
A dugo prolazila

Čak tamo na stotom kilometru
Kada je buđena treća smena straže
Vetar je podrhtavao snovima našim

Fani je prolazila još

A mi u snu
svi
bili čelni i svi levokrilni

To sam napisao 1955. godine. Da je Božje sreće i da mogu dokazati da sam radio, mogao bih sada da idem u penziju. Međutim, zagubila se radna knjižica, u kojoj je upisano 38 godina rada. Moram nekako da dođem do radne knjižice, pa da idem u penziju. Imam pravo i po godinama.

Koju ste još pesmu tražili da pročitam?

MILOŠ JEVTIĆ: Onu koja Vas je, možda, najviše namučila...

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Namučila? Mene pesme nisu mučile. Nisam ni ja njih mučio.

MILOŠ JEVTIĆ: A koja Vam je najdraža, onda, koju ste, da kažemo, najlakše napisali, a koju, opet, najduže pisali, kao i kojoj se najčešće vraćate, i slično?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Ja sam postavio jedno pravilo, koje rado kazujem i drugim pesnicima. To je - da su najbolje one pesme koje znamo napamet. Samo te pesme postaju sastavni deo naše duše. Jedna od pesama koju sam s lakoćom napisao zove se Tempo Secondo. U toj sam se pesmi, već kao majstor, stari, igrao formom, odnosno odgonetnuo sam šta je - Tempo Secondo. To je neko drugo vreme. I ta pesma ovako izgleda:

Sve u životu kad se sazna
Ostane samo zločin i kazna
I samoobmana - ima pravde
I samoodbrana - nisam odavde,

Jer moja duša jasno prima
Da je najteže među svojima
   A duše samo toliko ima
   Koliko dijeliš s dušmanima

A ona raste svakim lomom
i uzvikuje: Ecce homo
O bijeli svijete, tuto il mondo,
Dolazi tvoje tempo secondo?

Ima trinaest takvih pesama... U stvari, to je jedna fina poema, koju sam posvetio Mersadu Berberu. U to vreme smo se stalno družili. To je poema o njemu, o konjima i konjanicima, o životu, o našoj deci, koja su se zajedno igrala, ne znajući da su različitih vera i tako dalje...

To je prošlost jedna, koja, nažalost, nije sasvim prošla, ali smo mi prošli. Mi se ne možemo vratiti - ni u koje vreme. To je besmisleno i pokušavati.

MILOŠ JEVTIĆ: Pitali smo Vas i o pesmi koju ste, da tako kažemo, najduže pisali..

Pesma koju sam najduže pisao? Ima jedna sjajna pesma, čisto vojvođanska - kao da sam je ovde pisao. Ja sam tamo iz Broda. Tamo je ravnica, i ja sam učestvovao u poplavama. Svake godine, do slike Svetog Đorđa, odnosila nam je zidove Sava, kada poplavi. I to nam je bila mera - slika Svetog Đorđa, koji je bio naša slava... Ja sam onda napisao ovako:

POPLAVA 

Pukla ravnica a pukla brana
pa nema o šta da udari val...

Voda ko horda - horda ko horda

Mrsi se gusti ivik crni se pusti šljivik
uz vodu uzvodno vrbe se vuku
gole i bele kao da slaze topole gaze
dignutih ruku
za njima jablan jedan žuri
svijen u struku

Već grca grmlje već škripi hrast
još majka bira smer još plačem ja
još sused psuje psuje još sunce na nas zja

Plivaju vidre plivaju daske plivaju krave
leti vika kruži ptica pliva plast na njemu roda
za njima krov sa krova zov

i viče ko čovek i klikće ko ždral
a nema o šta da udari val.

Nebo voda - voda horda,

Pukla ravnica, a pukla brana,
pa nema o šta da udari val.

Tu sam pesmu najduže pisao. Pisao sam je skoro deset godina. Naravno, nisam pisao svaki dan deset godina, nego nađem ja taj papirić - „pukla ravnica, pukla brana, pa nema o šta da udari val". Tačka. I tražim dalje kako ću dalje, kako da nastavim. Ali, ne može!

I kada sam objavljivao zbirku Tumač tiranije 1966. godine, kažem: „Što ja ne bi ono? Pa, to je najveća tiranija mog života. Voda je čudo Božje." I odjednom napišem pesmu, nakon deset godina. A trudio sam se često.

MILOŠ JEVTIĆ: A sada pesma kojoj se - i sada - najčešće vraćate?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Pesma na koju se vraćam.

Vidite, ja sam srećan pesnik, jer moje pesme dolaze meni same. Dolaze u vidu nekih devojčica koje pevaju moje reči:

Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj...

Ja nisam uspeo da zaradim para od tih pesama. Jer, u to vreme, dok sam ja njih pisao - to su sedamdesete godine - nisu se pare tako nalazile. Nije bilo turneja, nije bilo inostranstva.

Konačno, to su pesme zabavne, to je pop muzika. Tako da meni najdraže pesme dolaze kroz usta omladine koja ih peva okolo.

MILOŠ JEVTIĆ: I - kada smo već kod Vama, inače, neomiljenog rangiranja - koju biste još pesmu izdvojili?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Zar Vam nije bilo dosta? Još tražite?! Dobro.

Ja sam rešavao ukrštene reči, i u njima sam pronašao riječ „Ant" - kao „stari Sloven", onda, prevlaka na Malaki se zvala - Kra... Vremenom sam automatski rešavao ukrštenice, da ne bih morao da razgovaram s ljudima u vozu. I tako po pet sati rešavam.

I negde 1991. godine ja se setim, kako to stari Sloven - Ant, majku mu?! Zašto je to tako? Onda smo mi zato - anti, „antiprotivni", što Ćopić kaže; neka greška u svemu tome ima... I daj da vidim to. I nađem te nesrećne Ante. Bila je to neka legija stranaca, odnosno neki plaćenici u doba dok su Sloveni bili obična, kako se to kaže, logistička podrška Avarima. Čuvali su krave i davali mesa Avarima, a Avari su njih čuvali. Od čega će ih čuvati, pojma nemam...

I onda, tako udruženi, dođu ovamo. Ante pobiju - Avari srede Ante! To bude negde u Besarabiji.

Dakle, ja to sve proučim, i napišem te pesme. Kobajagi, život je stalno prisutan, jer nisu svi izginuli. Žene su ostale. Žene su uzele žensku decu i otišle sa vojskom. Samo su muškarce pobili, jer su bili razbojnici. I te žene su rađale drugu decu. I stizali su ovamo, skroz do Gibraltara.

Kada je Kolumbo trebalo da otkrije Ameriku, raspiše konkurs i kaže neka se jave oni koji hoće s njim. I oni, naravno, kao avangarda - Anti, avanti, krenu s njim. I pošto su bundžije, oni se pobune. Krv Anta se pobuni negde nasred okeana, i Kolumbo ih pobaca u more. Tako nastanu Antili, pa Martinik i tako dalje. Odatle se oni vraćaju kao Antipasati.

O tome sam napisao preko stotinu pesama. S lakoćom sam ih napisao. I s istom lakoćom ću reći ove drage stihove kojima se obraćam - sada ovde - i našim slušaocima i svojim čitaocima. Oni mi, verujem, neće zameriti što ovoliko pričam.

Dakle, ovako se završava ta poema, koju sam nazvao - Antički poremećaj:

Sad znam ne znam gdje mi je duša tijelo mi drže kosti,
ja nisam znao da radim kao što rade mudri
i sad te molim 
Oče ako možeš oprosti
ako ne možeš ne moraš
zaslužio sam
udri!

To je moja priča o Kraju veka, i šire...

MILOŠ JEVTIĆ: Dosta ste pisali za decu. Nedavno smo gledali na televiziji jednu Vašu emisiju, pa smo videli da deca govore - zajedno sa Vama - stihove, koji su postali deo njihovog mišljenja. Mislimo da ste po tome u našoj savremenoj poeziji Vi i Ršumović veoma slični. Šta Vas je podstaklo da pevate za decu? Da li je sve počelo od autentične situacije da ste svojoj deci - hajde da naslutimo? - govorili pesme, pa ste osetili, videvši kako ona to primaju, da bi ti Vaši stihovi mogli biti bliski deci uopšte? Da li deci saopštavate u prvom redu sećanja na svoje detinjstvo ili nastojite da i njihove doživljaje, dakle doživljaje današnje dece, pretačete u pesme? Takođe, koliko su popularnosti Vašeg stiha među najmlađim naraštajima doprinela i Vaša česta televizijska i druga javna predstavljanja? Kako se, recite nam i to, osećate kada ste sa decom? Uostalom, da li biste nam odgovor o svojoj književnosti za decu zaokružili kazivanjem jedne pesme, i to baš one pesme koja je najbliža današnjoj najmlađoj publici?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Pominjete Ršuma. On je srećan čovek, jer je na vreme počeo da piše za decu. I njemu je televizija, takođe, pomogla da ga znamo, da ga vidimo kako jaše slonove na Cejlonu i kako se bavi ribom negde u Skandinaviji.

Meni se desilo nešto specifično. Ja nisam hteo da se bavim time. Smatrao sam da mi deci podvaljujemo. To što mi deci govorimo - to je naš život, a zaboravljamo da smo se odmakli od našeg života i mi sami, i da naši primeri nisu korisni deci. Niko se ne uči na greškama drugih, odnosno svako greške pravi ispočetka.

I tako, neka svoja pravila sam imao...

Kada su videli da sam ja jednostavan čovek, onda me je moja šefica u televiziji prebacila u program za decu. Dotle sam bio u zabavno-omladinskom programu, sa puno cura, sa puno atrakcija, sa stihovima koji su slavni, sa pevačima koji svaki dan dolaze. I uopšte, bavio sam se javnim životom, i to na jedan fini, atraktivan, mladalački način, iako sam već imao četrdeset godina. I pored tih mojih godina, bio sam mlađi od mnogih koji su imali osamnaest ili dvadeset. Oni nisu znali šta će sa svojom mladošću, a ja sam već znao šta se radi kada se ima četrdeset godina, odnosno kada grabiš od života na najlepši način - na stvaralački način! Dakle, ta stvaralačka vatra me zgrabila i ona mi nije dala da idem u program za decu.

Ja ne volim to - starog čoveka među decom. On je sigurno došao da im nešto popuje. To nije njihov deda koji je „uzo svog unuka", pa „metno ga na krilo". To nije to! Ja sam državni čovek, stavljen među decu, da ih nečim zamajavam, da im neku svoju ideologiju prosipam, da oni budu ono što ja hoću i što država preko mene hoće da od njih napravi. A ja znam šta se od dece može napraviti - pustiš ga da odraste, zamajavaš ga, što sam rekao, idejama, a onda ga pustiš u inostranstvo da ide da radi nešto, školuješ ga i tako dalje. Vrlo tužan odnos imam prema tome, i ja ne htednem da idem...

I tu nastane strašan krkljanac.

Ne znam da li mogu da ispričam za radio kako je stvarno bilo... Dobro, kratko ću. Šefica meni kaže: „Ne treba ništa da radiš." Ona je, u stvari, mene smenila. Nije htela da budem više vođa omladine. Tako su me smenili i sa pozicije vođe pesnika - da ne bismo, pesnici i ja, rovarili i držali govore. Tako ona mene sada smenjuje sa pozicije vođe muzičara, da ne bih rovario. I našla mi poziciju - sjajnu, u programu za decu.

Nema za mene gore kategorizacije nego - pisac za decu, dečji pisac. On tako infantilno nešto razmišlja. I ona mene tu stavi. „Ne moraš ništa da radiš, samo napiši koncepciju šta treba djeci." Ja, šta ću, vidim smenjen sam. I u mašinu uvučem papir i napišem koncepciju šta treba deci i napišem još kako to treba raditi. I spakujem to u koverat, donesem joj i kažem: „Izvoli!" „Vidiš kako si dobar, kako znaš da sarađuješ. Sjajan si." Ona otvori, a unutra piše - Djeci treba jebat mater! (Radio može slobodno da pobriše ovo!) Tek, to je bila velika tarapana svih tih dana. I kaže mi: „Izađi!" I dve godine mi nije dala ništa da radim...

Međutim, ja sam ostao srećan, jer sam razrešio taj svoj slučaj. Ne moram da radim ni za decu, čak ni koncepciju... Jednostavno, ničim se više nisam bavio, sve dok nije došao Bajford. Dođe Bajford u Sarajevo da pravi Nedjeljni zabavnik. I kroz tri dana već ga prozovu - Bajro. „Bajro, kako si, Bajro? Hau du ju du si mi, Bajro?" I tako oni s njim.

Preko Slobodana Terzića, urednika i prijatelja, dođe Bajford kod mene; i kaže mi: „Da mi napišeš špicu za Nedjeljni zabavnik." „Ne", kažem, „meni je zabranjeno da radim. Ja mogu napisati, ali ona neće. Što god ja napišem, ona neće da uzme." Kaže Slobodan: „Samo ti napiši." I ja napišem:

Da nedelje ne bi dosadne bile,
dan za spavače tužnoga lika
u pomoć evo TV sile
i „Nedeljnog zabavnika".

I tako... Znam ja kako se pišu pesme.

Bajford mi kaže: „Jako dobro. Jako dobro, ali još da mi napišeš." „Nemoj više! Ja sam mislio da ti je potrebno samo za start, pa ti radi dalje."

Ali, dođe Slobodan i kaže mi: „Nije loše ono što si napisao, ali, molim te, hajde napiši još nešto. Znaš kako je. Bajro se oženio jednom našom. Čovek je sa Bi-bi-sija. Unesrećen skroz!" „Kako unesrećen?" Pravi Slobodan šale kako Bajford ne može da se vrati, samo da bih mu još nešto napisao! Nagovara me. I šta ću, pristanem. Samo kažem: „Dobro, neka mi pošalje naslov!" A on mi 96 naslova pošalje!

Obećao sam, šta ću... Onda sednem u voz i odem do Vinkovaca. Ima voz, radnički, ujutro rano ide, prazan. Negde do Visokog i ima nekog, a posle nema nikoga. Sedim u vozu i - imajući pred sobom naslove - počnem da izmišljam. Radim to automatski, jer ja sam (mogu za radio malo da se hvalim?) pun ideja. Istina, nikada dotle ništa nisam literarno radio po narudžbi. Na taj način pisao sam jedino za neke muzičare. Oni mi otpevaju - „di, di, di, da, da, da", a ja tu stavim neke reči, kao što je: Glavo luda, sve se menja.

Međutim, ovde nije tako. Ovde su ideje strašno široke. Osećam ja da ih je on iz enciklopedije uzeo... U stvari, pravimo priču o postanku sveta. Nedjeljni zabavnik govori o tome kako je postao svet i kako je čovek, zanimajući se, odnosno baveći se zanimanjima, uspeo da sagradi svet.

I tu ja shvatim da putujući do Vinkovaca, sedeći pet sati u vozu, mogu lepo da pišem. Tamo ručam. Onda, pošto ima jedan voz nazad u tri sata, naveče dođem kući. Tako pobegnem i od žene... Bila je to fina dnevna tura, dok je ono o čemu smo pričali - kada sam išao na more - bila noćna tura.

I napišem ja njemu za 15 dana svih 96 pesama. Bila je to velika kamara papira. I dam mu to. Kaže mi on: „Nije moguće?!" „Ma, moguće je", kažem.

Dok sam pisao, pitao sam se - kako će on to pročitati, da li zna baš sasvim dobro naš jezik? U tim mojim pesmicama bilo je i nekih finesa. Recimo, ima pesma o jabuci. Trebalo je napisati o jabuci. I odlučim se da mu napišem neki štos, samo da bih proverio da li i koliko zna jezik. I napišem:

Jabuku Adamu dade Eva,
i tada zapjeva prva ševa,
dok nisu otkrili tajnu jabuke,
bilo je ševe, ali na ruke.

Kada je to pročitao, on mi reče da je to jako dobro, ali da nije za decu. Shvatim ja da on zna jezik i da moram da pazim i da nema folova. I onda napišem svoju najdražu pesmu - Milicija trenira strogoću.

Uopšte, opisao sam razna zanimanja. Uh, 96 pesama!

I Slobodan mi kaže: „Slušaj, to ćemo mi objaviti." I objavimo... I tako ja postanem i pisac za decu.

Znate, za 15 dana pisanja dobio sam tri knjige - 96 pesama su tri knjige!

I tako je počelo... I vidim, ja to znam. Onda su od mene to tražili i drugi, kada su videli da znam pisati i po narudžbi.

Nisam ja svojoj deci čitao te pesmice. Moja deca nisu ni znala da ja pišem te pesmice. U stvari, moja deca su rasla s mojim pesmama iz zabavne muzike. I ona su to pevušila. Govorili su mi da im najlepše pevaju - hodža i Zdravko Čolić. Naša kuća je bila pored džamije. Hodža je fino pevao. Imao je, stvarno, elegantan glas. I to je moja kćerka stalno slušala, pa mi kaže: „Najljepše pjevaju hodža i Zdravko Čolić!" Jer, Zdravko Čolić joj je najlepši, a hodžu ne vidi, ali zna da je ono što peva lepo, odnosno da je prijatna melodija. Dakle, moja deca su rasla - sa Tajnom vezom, sa takvim pesmama.

Ove pesme, pesme iz Zabavnika, čuvao sam za drugu decu. Moja deca su već bila odrasla, tako da sam hteo da ih poštedim od tih pesama zato što je u njima bilo i neke didaktike i neke informatike, koja, možda, njima nije bila potrebna.

Tada sam napisao pesmu o Šekspiru. To je jedna od lepših mojih pesama. Muzičari nisu znali da od toga naprave muziku. Mogu li da je odrecitujem?

Miloš Jevtić Kako da ne!

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Evo, ovako je bilo. Pogledam kada je živeo Šekspir. Svi znamo za Šekspira, ali kako pogoditi godinu. Onda ja ne gledam kada se rodio, nego kada je umro. I posle toga nema više Šekspira. Posle toga on je samo delo. Vidim, to je bilo 1616. godine. I ja se dosetim da je to upravo kraj renesanse. Shvatim da i to deci treba objasniti...

I napišem:

Već se gasi renesansa,
Al' još sjaje koloriti,
Vidi Šekspir - sad je šansa,
Sad je - „Biti il ne biti".

Za njim Henrik do Henrika,
Magbet, Cezar nabusiti,
Hamlet, mladić bledog lika,
Kaže - „Biti il ne biti".

Gle Romea, kralja Lira.
Svi su spremni otrov piti,
Al' sve zavisi od Šekspira,
Da l' će - „Biti il ne biti".

Eto, to su te tri strofe iz Nedjeljnog zabavnika... To je bio oslonac tom mom ozbiljnom pristupu dečijoj poeziji.

Dakle, ja nisam dečiju poeziju pisao o cicama i macama, o buc-buc. Deca su pametnija od nas. Nisam hteo da podmećem ni svoje detinjstvo. To bi bila jedna beda, stara 60 godina, u kojoj niti oni imaju šta da traže, niti sam ja imao šta da tražim.

MILOŠ JEVTIĆ: Malopre ste spomenuli pesmu o miliciji, koja Vam je najdraža iz tog korpusa poezije za decu. Da li je to i danas Vama najdraža pesma ili se, u međuvremenu, na tom pobedničkom mestu našla neka druga? Da li biste je rekli sada?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Da li mi je to najdraža pesma za decu? Ne znam!

Dobio sam zadatak da pišem o guskama. Tada sam se odlučio da to bude pesma o prvoj ljubavi. To je jedna kratka i, mislim, lepa pesmica. Ovako ide:

Ona ima snažna krila,
meko perje, elegantni dugi vrat;
zrakom leti vodom pljuska,
tako mlada, a već guska.

MILOŠ JEVTIĆ: Svaki umetnik drži, koliko znamo, do kritike i publike. Na jednoj strani, kritika Vas, mislimo, nije preterano slavila, ali Vas nije, što je takođe važno, ni zaobilazila i prećutkivala. Na drugoj strani, imate, i to je neosporno, da upotrebimo Vaš izraz iz prethodnih odgovora, mnogo čitalaca, i to čitalaca koji Vas vole i koji dobro znaju i pamte Vaše stihove. Od starijih to je, čini nam se, bila privilegija Desanke Maksimović i Branka Ćopića, a od sadašnjih Vaših kolega još i Ršumovića, Pere Zupca i Dragana Lukića. Kojim ste kritičarima najviše verovali? Da li ste, naročito kad ste bili u godinama uzleta, bili u iskušenju da poslušate savete, čak i uputstva kritičara? Kakva su, zapravo, Vaša iskustva sa kritikom? Takođe, kako doživljavate svoje čitaoce? Da li su Vam bliži i draži oni koji, upotrebljavamo figuru, nevinih i naivnih pogleda sve upijaju, što su još, izgleda, deca sa planina i iz sela? Uostalom, da li ste među piscima koji smatraju da bi bez čitalaca, ali i kritike, razume se, njihovo stvaralačko pregnuće bilo zaludno, čak uzaludno?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Što se kritičara tiče, dobri su bili oni kritičari koji su o meni lepo pisali. Oni koji nisu lepo pisali, nisu ni preterivali mnogo. U stvari, smatrao sam da oni ne razumeju u čemu je štos.

Inače, pisalo je dosta dobrih ljudi o meni. Međutim, ja sam bio, ipak, u provinciji. Sada to osećam, kada sam ovde. U stvari, osećam da je to gde sam ja živeo bila provincija, u kojoj je, da bude još gore, sve bilo po ključu. Kada je trebalo nekom da začepi rupu nacionalnih ravnopravnosti, onda sam i ja dolazio u obzir. Bilo je, tako, i slučajeva da, kada treba da daju neku nagradu, uzmu i mene odande, samo da bi udarili šamar većinskom beogradskom pesničkom krugu. Jedino tako sam mogao doći do izražaja. Istina, i to po ključu bilo je korisno, pošto su uvek - kada su bile neke velike manifestacije - i nas iz unutrašnjosti zvali da dođemo. Mi smo se onda sortirali po ključu, pa dolazili utroje i tako dalje. To je bila sprdačina od duhovnog života, tačnije od organizacije duhovnog života.

Otuda, ja i nisam verovao kritičarima. Jedino sam verovao kada bi neko od mojih prijatelja - kakvi su bili Koljevići, kakav je bio Izet Sarajlić, kakav je bio Rajko Nogo ili kakav je bio Pero Zubac - uzeli da nešto napišu. Oni su pisali ozbiljno. Oni su pisali - osećao sam to - s namerom da uživaju u tome što čitaju i u onome što oni pišu... Jer, kritičaru je veoma drago kada uspe da napiše prelepu rečenicu, na koju ga je podstakao neki moj stih!

Kritiku, inače, nisam slušao. Nisam nikog poslušao. Oni su, ipak, dolazi li posle mene i bilo je kasno da ih slušam. U narednim pesmama nije bilo popravke, pošto nisam pisao pesme u kontinuitetu.

Zapravo, nisam bio pesnik koji čitavog života piše istu pesmu. Ja sam se trudio da svaki put bude drukčije...

Smatrao sam da svaki pesnik treba da bude drukčiji. Tako sam mladim pesnicima postavljao pravilo: „Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta!" To je bilo surovo pravilo, ali oni su ga se pridržavali. U stvari, oni koji su se pridržavali tog pravila ispali su veliki pisci.

Inače, mislim da je najlepše o meni rekao Rajko Nogo: „Duško je više poznat nego čitan!" I sada mislim da ja nisam uopšte čitan. Ne kažem to što sam sujetan - smatrajući da treba i sada da kažem da treba čitati moje knjige - nego to znam iz iskustva. Kada izađem pred publiku na nekoj književnoj večeri, naročito gde ima ozbiljnih ljudi, onda se našalim na svoj način, odnosno na svoj račun, pa im kažem: „Neću da vam čitam one pesme koje ste, verujem, čitali, nego ću sada da vam recitujem jednu novu pesmu, koju sam noćas pisao, kada sam polazio ovamo!" I onda odrecitujem pesmu od pre 20 godina. I vidim, niko ne reaguje, čak ni onaj koji je pisao o mojoj knjizi... Tako sam izvukao zaključak da kao čovek mogu da budem sujetan, ali da, kao pesnik, imam razloga da budem srećan...

Ja imam već jednu veliku prednost - ja sam sve to napisao. I imam još jednu prednost - sve sam to i objavio.

To što narod uzima i druge pesnike, to je samo znak da je poezija živa i da je ima i u drugima a ne samo u meni. Ne daj Bože da sam - jedini!

To su, eto, moja iskustva sa kritikom.

Što se publike tiče, što se tiče čitalaca, ne znam, stvarno, ko su moji čitaoci. To su, pretpostavljam, dobronamerni ljudi. Inače, znam da sam devojkama, kada sam im se ranije udvarao, poklanjao knjige, da su ih one i čitale. A da bi neka sama otišla da je kupi ili uzme iz biblioteke - Bože sačuvaj.

Bio sam u bibliotekama, i video sam da u moje knjige niko nije zavirio!

Ja sam postavio jedno pravilo, odnosno jednu rečenicu, koja glasi: „Slušaj mene, a radi po svome." To znači da moji čitaoci ne moraju od mene ništa da nauče. Uopšte, ja sam ponosan što narod od mene ne uči, jer ne snosim odgovornost što narod ne valja. Narod ne valja, ja sam to probao, isprobao...

Kako se bavim jezikom, došao sam do zaključka da je reč „narod" postala od reči „naroditi se". Dakle, ima ga. Isto je i sa rečju „nakot", „nakotilo se", pa ga ima. Narod je samo onaj koji ima vođu, koji ima organizaciju. To je organizovan narod. Ovaj narod, međutim, nije baš organizovan.

Ono što su nas, našu generaciju, učili - da smo svi ravnopravni; da ćemo svi pomoći da krave daju više mleka, ako im puštamo muziku; da ćemo, daljom izgradnjom društva, svi zajedno ići u bolji život; da radnicima treba čitati pesme i da će zaustaviti mašine da bi nas slušali - to je tužno bilo. Tada bismo trošili vreme i mi i radnici, a to nije kvalitet koji bi služio poeziji.

Dakle, moje najbolje pesme su već čuvene, jer sam ih ja sam govorio pred narodom. Mnogo sam putovao i hodao, da bih nadoknadio taj državni i kulturni nedostatak - da se narod ne bavi knjigama koliko bismo mi pisci želeli i da se ne bavi čitanjem, naročito čitanjem časopisa, gde su naše pesme friške, tek napisane. Tada bi ih narod odmah prihvatio, a ovako ih otkriju posle, a to posle je kasno. Što se odgađa, to se ne događa!

MILOŠ JEVTIĆ: Ne možemo da Vas amnestiramo - sada izlazimo iz sfera literature - i nekih opštih pitanja, pitanja o nacionalnim, ekonomskim, demografskim, socijalnim, političkim, ekološkim i svim drugim stanjima našeg naroda. U ta pitanja svakako bismo uključili i pitanja književnosti i pitanja čitanja knjiga i tako dalje. Kako se snalazite u ovo, po svemu sudeći, stešnjeno i nesrećno, ali, istovremeno, i izazovno i podsticajno doba?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Ja sam još kao mlad čovek došao do jednog zaključka koga se i sada držim. To je - da je svaka priča o zlu propaganda zla! To sam sebi postavio kao pravilo. Zlo sedi, i čuči, i čeka. To zlo uživa, kao što đavo uživa kada ga pominjemo. I u poštenoj kući se o đavolu ne govori. Čim ti njega imenuješ, ti ga afirmišeš...

Prema tome, ovo je vreme nepogodno za mene, jer ne mogu o zlu da govorim. Iako ovo nije toliko zlo koliko mi želimo da stvorimo u nekom navodnom sociološkom pristupu zlu. Nije zlo! Rat je prirodna pojava. To nije društvena kategorija. To je prirodna pojava. To samo krene, jer je to čistilište. Uostalom, prvi muškarac je ubio drugog muškarca baš zato što je dirao njegovu ženu. Dakle, prvo je ratovao, pa onda spavao sa ženom.

I sve to tako ide.

Svako imanje podrazumeva stražara oko tog imanja, a to je već rat. Ako uzmeš moje - teško tebi. I to je prirodna pojava.

Ja se držim te prirodne pojave, iako - kao socijalno i sociološko biće - znam da je to nesreća i da je rat besmislen. Svakako, moglo bi se i drukčije.

Međutim, ako rat jeste besmislen, a jeste, pobeda nije. Pobeda nije besmislena. Ništa nije tako veličanstveno kao pobeda.

Dakle, ja rat ne uzimam kao tragediju. To je čistilište. Ljudi nisu uspeli da se sporazumeju silnim sredstvima koja su im na raspolaganju, i onda uzmu ona prvobitna. Vrate se u prvobitnu zajednicu, pa se potuku. To oni rad nacionalno, socijalno, verski i slično.

Znate šta nismo shvatili? Nismo shvatili da mi s tim nemamo ništa, da smo mi samo izvođači radova, i da su to velesile odlučile. Ja znam, kao onaj koji je malo prelistao istoriju, da je to nastavak krstaških ratova, da je to pomeranje Istoka na Zapad i Zapada na Istok. Otkako znamo za istoriju, stalno se govorilo: „Idemo na Jerusalim!" Zapad je onda išao na ovu stranu. Onda smo govorili: „Od Bajkala do Atlantika sve ćemo dati!" I tako dalje, Istok na Zapad, Zapad na Istok.

Otkuda, recimo, Miloska Venera u Luvru, otkuda Mona Liza u Parizu? Doneo je neki rat. Tamo su otišli, i što su našli uzeli. Posle im se to vratilo, kada je Zapad ponovo bio gurnut nazad i tako dalje.

Nažalost, i mi smo učestvovali u tome. Ja sam dvaput učestvovao u napredovanju Zapada i napredovanju Istoka. U prošlom ratu Zapad je išao vrlo daleko ovamo, a onda se vratio pomoću komunizma i ostalih ideja.

I svi ratovi su vođeni što nećemo više bogova - hoćemo jednog! I sada, iako je Bog jedan, mi ćemo napraviti više partija, pa ćemo se igrati sukoba i rata.

Jadni ljudi, nemaju šta da rade, pa se onda bave time. Ne mogu da ponižavam i da potcenjujem njihov posao. To je izuzetno veliki posao, ali je to i izuzetno veliki tru nizašta! Jer ja, koji sam promenio desetak careva, tačno znam da sve to bude, pa prođe... Ne mogu da se više mešam u to. Ne bih mogao da živim tako komplikovanim životom.

Kao pesnik, ipak, našao sam sebi prostor da govorim o zlu, a da ga, pri tome, ne afirmišem. Ali, ne mogu, kao pesnik, o tome da pišem, iako imam sjajnih tema. Ja sam izuzetna ličnost. Sav moj život je jedna maskarada od ideologija koje su kroz mene prošle. Ja sam pevao borbene pesmice svim režimima, ali ne da bih se proslavio, da bih dobio stan i hranu, odnosno ono zbog čega i živim na Balkanu, nego da bih kazao svoju misao i da bih, koliko-toliko, bio društveno biće.

Neki pisci jedva čekaju da se negde zarati, da bi onda o tome pisali. Međutim, ja sam učio od nekih velikih ljudi koji su govorili: „Pesnik ne mora biti obešen da bi pisao o obešenom!"

MILOŠ JEVTIĆ: Vi ste dugo živeli u Sarajevu. Nažalost, nema više tog Sarajeva, nema više ni ranije Jugoslavije. Naše generacije pamte Jugoslaviju u kojoj se putovalo u Zagreb, u Dubrovnik, na Bled, u Portorož, u Resen, u Ohrid, kao u svoju zemlju. Da li se može očekivati da će u dogledno vreme u životu naših generacija doći - hajde da ostanemo u sferi kulture! - do obnove kulturne saradnje bivših jugoslovenskih republika?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Hoće, hoće, to se mora desiti. Međutim, to neće biti ona kulturna saradnja kakvu smo ranije imali. Mislim na saradnju pod parolom - svi smo jedno, sve je zajedničko, jezik je zajednički!

Ne! Sada je doba škrtosti i cicijašenja, i svako će da ima svoje - svoju teritoriju, svoj jezik, svoju kulturu. Sve će se otimati. Čovek koji je napisao Lijepa naša rođen je ovde u Novom Sadu, a tu je sahranjen Josip Runjanin i tako dalje. Onda, himnu koju i sada Jugoslavija upotrebljava napisao je Mihanović. Znamo ko su Mihanovići.

Dakle, sve se bilo izmešalo u prošlosti, tako da smo želeli da prikažemo da je to sve jedinstveno i tako dalje.

To, izgleda, i nije tako trebalo prikazivati, pošto smo dugo živeli s time da je zajedničko.

To je, međutim, dnevno poznavanje stvari.

Za budućnost o kojoj mi pričamo valja kazati da će se narodi - sa čežnjom i sa ljubavlju - držati zajedno.

Ja sam bio kod Trsta dva meseca, u rovu. Tada se pevalo:

Život damo, Trst ne damo!

ili:

Druže Tito, maršal jesi,
Nasred Trsta top iznesi,
Pa opali iz tog topa,
Nek se trese sva Evropa.

Ja sam bio zadužen da porušim neke kuće između Trsta i Gorice. Imao sam neke nišanske sprave. Bio sam, zapravo, taj koji će da kaže džukeli šta treba da se kaže. To je moja generacija radila...

Moja deca danas, kao naslednici, stanuju u kućama koje je trebalo da srušim - u ime domovine i tako dalje.

Posle Osimskog sporazuma bio sam ljut, jer mi nismo znali tada reći da smo ovo ili ono kupili - u Italiji, nego da smo to i to kupili - u prijateljskoj, nama susednoj Italiji... Razumete li, „prijateljska, nama susedna Italija"?! A ja zamalo nisam poginuo i umro od muke i od rata tamo!

I opet ćemo mi govoriti - svašta!

Velesile su među naše parole o primitivnom patriotizmu ubacile reči - mirna reintegracija. One nas puštaju da poravnamo stare račune, još iz doba krvne osvete. A onda dođu sa svojom logikom, bez emocija, i kažu: „Dosta, hajde izljubite se! Kako su Amerikanci mogli reći 'prohujalo sa vihorom' i pomiriti se, možete i vi! Vi ste veća braća nego Amerikanci, koji su s koca i konopca, zbrdazdola, pa - tako pomireni - imaju osećaj da već vladaju svetom!"

To je ta - mirna reintegracija!

U stvari, ja sam ekonomski uništen. U svom radnom veku ja sam izgradio taj grad. Međutim, ne mogu da kažem da je Sarajevo moje, iako sam tamo živeo 35 godina i bio, kobajagi, vrlo istaknuta ličnost, ali ne u političkom pogledu. Nisam imao svoje gorile nego sam radio.

Kada sam ja došao u Sarajevo, u njemu je bilo 70.000 stanovnika. Kada sam morao da pobegnem, nakon 35 godina, u Sarajevu je bilo 570.000 stanovnika. Znači, pola miliona ljudi je došlo za mnom - da uživa u tome čemu sam i ja dao svoj prilog. Oni su mogli, zahvaljujući i meni, da uživaju u lepoti grada...

I pored toga, ne mogu da kažem da je to moj grad, jer se gradovi dele drukčije. Niko nema svoj narod, svoj grad, svoju ulicu, dok ne umre, pa ga proglasi ulica za svoga - Uličara.

Ja sam srećan čovek zato što sam - živ!

Kada ne budem živ, naći će se neko ko će biti srećan zato što ja nisam živ. Ali će to njegovo trajati mnogo kraće nego moje srećno stanje.

Još mi se niko iz nove države nije javio da mi kaže šta je s mojim rukopisima koji su ostali u mojoj radnoj sobi. Da im je stalo do mene - javili bi se! Ja sam tamo 35 godina bio najbolji. Oni su me hvalili, a sada tako lepo prelaze preko svojih reči pohvale. Ja nisam otimao visoki ugled koji sam imao, nego su i oni od toga imali koristi...

MILOŠ JEVTIĆ: Pred kraj razgovora, vraćamo se onim Vašim trenucima koje ne posvećujete ni poeziji, niti umetnosti uopšte. Čime ste sve tada, dakle u to takozvano slobodno vreme, zaokupljeni? Da li ste i sada veliki putnik? Koliko Vam nedostaju zavičajni prostori? Da li ih nadoknađujete, moguće je, češćim odlascima u prirodu? Koliko su Vam potrebni prijatelji? Koje su Vam umetnosti, pored književnosti, još bliske? Da li je fudbal i sada Vaša ljubav, kao što je bio u doba Vaše mladosti, kada ste bili, kako ste nam govorili, perspektivni igrač sa dresom broj 10, a kasnije i obećavajući trener? Uostalom, kako sada održavate budnim, vitalnim, baterije svojih snaga, ne samo duhovnih nego i fizičkih?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: To je mnogo lepih pitanja na koje može odgovoriti čovek koji sve zna kao što ja sve znam, jer govorim o sebi.

Kako održavam snage? Ja nikada nisam znao kako održavam tu pesničku kondiciju. Ponekad mi je padala na pamet neka reč koju nisam znao. Znači da ipak neka tajna sila radi za mene. Kao da postoji negde neki ugrađeni senzor koji radi za mene. Tako održavam kondiciju.

Putovanja? Volim da putujem. To je, valjda, jedino što je vredno. Ali ne putujem iz poetskih razloga. Ja idem da recitujem pesme. Oni mi dadnu koji dinar. Dakle, kada putujem, putujem više iz ekonomskih i geografskih razloga.

Ja znam da čitam brda. Kada zađem odavde, kad krenem odavde od Kovilja, čim pređemo Dunavski most, ja znam tačno gde će se pojaviti Avala. Momcima s kojima putujem kažem: „Eno Avale!" Oni još ništa ne vide. Nisam ja od njih pametniji, niti bolje vidim, nego oni ne znaju gde je to. A ja znam! I onda, odjednom, baš tamo gde sam ja rekao da će biti, bude Avala. A kada prođemo, kažem da će biti Kosmaj, i bude Kosmaj.

Prijatelji? Još kada sam bio dečak naučio me jedan stariji čovek: „Prijatelji su ljudi s kojima imaš zajednički posao." To su moji prijatelji.

Inače, prijateljstvo kao ono među seljacima - „Đe si, prijatelju? Kako si, šta radiš? Dođi, sedi da popijemo!" - nije pravo prijateljstvo. Nema čovek s kim da pije, pa zove onog koji je naišao.

Prijatelji su ljudi s kojima imaš zajednički posao. Nas dvojica smo sada prijatelji, jer radimo nešto vrlo značajno i za Vaš radio i za mene, jer ste izabrali mene - što je meni čast - da govorim ovoliko mnogo za tako mnogo sveta koliko sluša Radio Beograd, odnosno njegov Drugi program.

MILOŠ JEVTIĆ: A sport?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Sport? Da, da. Sport je sada nešto sasvim drugo. Sport je sada biznis. Odmah se gleda sportisti, kao što se gleda konju u zube, tako se njemu gleda koliko će para da dobije.

Inače, volim eleganciju u sportu. Naročito volim atletiku. U atletici postoje merila. Mene mere zanimaju. Atletika ima meru. Tačno se zna koliko sekundi, koliko santimetara, sve se može izmeriti.

Ne volim gimnastiku, jer muče one devojčice. I onda, dadnu joj sedmicu, dadnu joj desetku, dadnu joj što oni hoće. Ne volim taj ljudski faktor. Čovek je nepouzdan. Ja volim kada mehanika, kada elektronika izračuna trkaču za koliko je stigao. To je, onda, zakon.

Dakle, volim atletiku, koja je jedina jedinstvena i prava. Ja sam napisao da je jedina prava slika o čoveku - atletika!

I fudbal je važan. Njega su pre mene izmislili ljudi i rekli da je to najvažnija sporedna stvar na svetu. Ima dana kada uopšte nije sporedna...

Zaratilo se. Moja majka, koja ima 83 godine, živi u Brodu, a ja sam u Sarajevu. Ja joj svaki dan telefoniram. Brod već gori, pucaju stakla. Pitam je: „Mama, pucaju li?" „Malo, sine, malo. Nemoj se ti sikirati ništa." „Znam da malo pucaju, ali koliko pucaju, kako pucaju, na koga pucaju?" „Ne pucaju na nas. Ali, čuje se. Bogami, pucaju." Pa kažem: „Otprilike, koliko pucaju?" „Pa, kako da ti kažem, onako kao kada Zvijezda pobjedi." Eto, moja majka je čula za Zvezdu, i to joj bude i mera, mera za rat! Zašto pucaju kada Zvezda pobijedi? Pucaju, jer je to euforija pobede. To je upravo ono za šta treba da se borimo - za pobedu!

MILOŠ JEVTIĆ: Poslednje pitanje posvećujemo, prirodno, budućnosti. Mnogi razlozi su uticali na veliko zanimanje svakog čoveka, čovečanstva čak, za naredni vek i naredni milenijum. Prvo, svet se u celini nalazi pred mnogim iskušenjima, od ekonomskih i ekoloških do nacionalnih i internacionalnih. Drugo, raspadom istočnog bloka nastupio je promenjeni odnos snaga, koji je nametnuo nove situacije, koje su najmoćniji nazvali - novi svetski poredak. Treće, sve su ugroženiji mali narodi, naročito oni - u njih spada i naš narod - koji su se tek ravnopravnije našli na putevima ukupnog svetskog života. Četvrto, približava se kraj veka, ali i kraj milenijuma, što, takođe, doprinosi intenzitetima zainteresovanosti, pa i svođenjima računa. Dakle, pitanje budućnosti je postalo, tako izgleda, pitanje svih pitanja. Kakve su Vaše slutnje budućnosti? Da li očekujete da će se ovovekovne teskobe preneti jedino u pamćenje, razume se - neprijatno pamćenje? Kakva vremena, zapravo, predviđate? Da li će naredni vek biti, pre svega, vek spokoja? Koliko takvoj nadi mogu doprineti i stvaraoci, u koje i Vi spadate? Da li bi jezik tolerancije mogao biti onaj univerzalni jezik duha i stvaralaštva? Uostalom, da li ste i sada uvereni - a ovi razgovori govore da mislimo da jeste - da je život potreban, moguć i opravdan?

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Budućnost? Budućnost je vrlo zagonetno godišnje doba. To ne postoji. To mi samo domišljamo.

Pošto nam je Bog dao da imamo priliku i sposobnost da razmišljamo i domišljamo, onda mi težimo da govorimo kako je najbolje, i tu najviše grešimo.

Budućnost ne postoji - bez nas. Kao što ne postoje ni neki vekovi... Čujte, već dvadeset godina mi govore - kraj veka?! Gotovo je, idemo. Kao da će novi vek nešto rešiti.

Ne postoje vekovi! To je ljudski dogovor. To je ljudski dogovor da postoje neke godine... Mi znamo tačno šta su kalendari - đurđijanski, julijanski i tako dalje.

Za mene je svaki dan vredan. Jer je svaki dan sadašnjost, a biće da je malo prošlost, a biće da je malo i budućnost...

Budućnost - kakva nam se nudi i kako nam o njoj pričaju - ne postoji.

Kada se već od nas - kao javnih radnika - traži da se nešto zapiše, pa će se posle nešto računati, ja ne verujem da smo mi išta naučili od prošlosti i mislim da nemamo šta da nosimo u budućnost. Mi imamo samo ovu sadašnjost. Ja sam - kada sam bio momak - govorio curama: „Nema budućnosti između tebe i mene." Govorio sam: „Draga, ja sam 'sadista'. Samo sada. Samo sada!"

Inače, ako bih bio prorok, odnosno ako bih hteo da budem prorok, a mogao bih - čovek samo treba da zna lepo da priča i onda je već prorok - ja bih, onda, ovako prorokovao: „U budućnosti će najgore biti sadašnjim takozvanim velesilama, jer ništa niko ne radi. I mi više ništa ne radimo. Mi smo se opustili. To je isto kao kada te manijak napadne. I dok se ti braniš, on napada. A ti prestaneš, a on jadan šta će?!"

Sada je Americi najteže, jer više nema čime da zamajava američki narod. Eto, crvenih komunista, koji nose petokraku i nož u zubima, nema više. Čime će sad prepadati svoj narod? Nemaju čime, nego govore kako su sada i mali narodi opasni zato što su se naoružali opasnim oružjem. I tako sada održavaju vlast.

U stvari, ne postoje nikakve ideologije. To su šuplje priče pojedinaca da bi što više naroda privukli na svoju stranu.

Međutim, mi ćemo opet biti srećni, čak srećniji, jer nama neće biti potrebno ništa više od ovoga što imamo sada.

Ja pratim, budno pratim, šta se dešava na ovim prostorima, kako se to kaže, u proteklih 2.000 godina. Samo su se smenjivali vladari, a narod je ostajao isti. Bez obzira koje su vere bili, koje su ideologije ili koje su nacije bili.

Šta god je bilo, uvek su bili glavni - Čovek i Žena.

Svet je siguran večan biće
dok muž je jak a zdrava žena
milosti nema za slabiće
živeti treba za sva vremena

Ja tako živim. Za sva vremena!

Nemam ništa protiv budućnosti. Neka ona dođe, mirno ili ne, ali ja više s njom nemam ništa... Ušao sam u godine, a ona zakasnila.

MILOŠ JEVTIĆ: Hvala Vam što ste govorili za Radio Beograd, za ciklus emisija Gost Drugog programa. I hvala Vam što ste na sve naše upitanosti govorili potanko i odgovorili prisno, uverljivo i, rekli bismo, spontano...

Nadamo se da ćemo ove naše razgovore objaviti u posebnoj knjizi. Tako će čitaoci i slušaoci Vaše poezije - a ima i jednih i drugih, zna se - moći da se potpunije upoznaju sa Vašim životnim pričama i Vašim stvaralačkim putevima.

DUŠKO TRIFUNOVIĆ: Hvala i Vama. Drago mi je što ste me pozvali da budem učesnik ove zanimljive emisije. I knjiga će biti korisna. Kako ih se mnogo izgubilo...

Ova knjiga će biti trag o nama.

Neko će je, valjda, pročitati!

MILOŠ JEVTIĆ: Hvala Vam još jednom.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">